Vučić i vakcinacija

Posrtanje svetskog šampiona 2

foto: zoran žestić / tanjug

Posrtanje svetskog šampiona

Vrlo je moguće i, zapravo, vrlo verovatno, da će se pokazati da kod prosečnog Srbina ("Pere") na odluku "vakcinisati se ili ne" daleko veći uticaj ima perspektiva olakšanog pristupa kolektivnom predmetu želje zvanom "deset dana za četiri osobe u Paraliji", nego svi mogući i nemogući argumenti srpske i svetske zdravstvene struke i apeli voljenog predsednika. To, naravno, govori mnogo o nama. Ali govori, takođe, ponešto i o "struci", politici – i o Predsedniku

U novogodišnjem istraživanju NSPM ("Vreme", broj 1569), nedvosmisleno smo pokazali koliko je pitanje epidemije – pa i vakcinacije – u Srbiji duboko i temeljno ispolitizovano. Naime, kada smo stav prema vakcinaciji ukrstili sa stavom "Da li ste za promene u Srbiji ili ste zadovoljni ovom vlašću", kao i "Da li ćete na narednim izborima glasati za ili protiv Vučića i SNS", dobili smo gotovo dijametralno suprotstavljene stavove o vakcini, u zavisnosti od toga da li ispitanik podržava ili ne podržava aktuelnu vlast.

Od onih koji su za promenu vlasti, samo 13,1 odsto htelo je bez dileme da primi vakcinu, 44,3 odsto bilo je apsolutno protiv vakcinacije, dok je 42 odsto reklo da bi "razmislilo". Nasuprot tome, od onih koji su bili zadovoljni vlašću 53,1 odsto bi odmah pristalo na vakcinu, neodlučno je bilo 31,4 odsto, a tek 12,9 odsto se vakcini eksplicite protivilo. Drugim rečima, pokazalo da stav prema vakcinaciji u Srbiji ima manje veze sa realnim i aktuelnim kontroverzama oko vakcinacije, antivakserskim pokretom, teorijama zavere, ili diskusijama o kvalitetu i (ne)pouzdanosti pojedinih vakcina, a mnogo više sa poverenjem i nepoverenjem, odnosno naklonošću ili nenaklonošću prema aktuelnoj vlasti.

Bilo bi zanimljivo videti šta bi danas pokazalo slično istraživanje. Ali, u nedostatku takvog istraživanja imamo nešto teoretski bolje – zvanične podatke i izjave naših državnih "zvaničnika" o tome kako stvar sa vakcinacijom stoji dva i po meseca od početka vakcinacije u Srbiji.


"MI SMO ŠAMPIONI"

Premijerka Brnabić je u nedelju, 14. marta, saopštila na Instagramu da je "Srbija danas dostigla dva miliona vakcinacija". A Vlada Srbije je u ponedeljak, 15. marta izašla sa detaljnim podacima u istom, slavodobitnom tonu: "U Srbiji je do sada dato 2.007.650 doza vakcina protiv korona virusa, a 782.668 osoba primilo je i drugu dozu, pokazuju najnoviji podaci Vlade Srbije. Srbija je prva u Evropi i regionu po broju onih koji su dobili drugu dozu vakcine na milion stanovnika. U regionu slede Mađarska, Slovenija, Rumunija, Hrvatska, Bugarska i Albanija. Srbija je prva u regionu i po ukupnom broju revakcinacija, a slede Rumunija, Mađarska, Slovenija, Hrvatska, Bugarska i Albanija. Kada je reč o broju revakcinacija na milion stanovnika u svetu, Srbija je na petom mestu, posle Izraela, Sejšela, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Bahreina. Kada je reč o broju vakcinacija na milion stanovnika, Srbija je prva u regionu, a druga u Evropi, posle Velike Britanije."

Posrtanje svetskog šampiona 3

Pretpostavljam da se možda niste baš najbolje razaznali u svemu navedenom, ali nije do vas, verujte. A nije verovatno čak ni do sastavljača ovog "malčice" zbrkanog i nabacanog saopštenja. Gotovo sve vesti na ovu temu u sličnom su tonu i duhu. Jer, u suštini, nije ni cilj preneti informaciju – nego izazvati emociju. I "iskomunicirati" utisak da smo najbolji i prvi. Ili makar prvi do prvog. (A ako ponegde baš i nismo sasvim prvi, onda su oni prvi neki budi-Bog-s-nama-koji, mali, bezvezni i daleki, tako da smo – zapravo i u suštini – opet prvi.)

Radi se o komunikativnoj strategiji koju možda najbolje ilustruje vic koji u filmu Idemo dalje priča Bata Stojković, u nameri da malo razveseli svoje smorene đake: "Bili jednom u jednom avionu jedan Englez, jedan Bugarin, Francuz i jedan Srbin, Pera… E, sad ja, ovaj, ne znam baš kako je to sve išlo po redu. Ali je na kraju Srbin bio najpametniji i sve je nadmudrio."

I upravo je to smisao i duh praktično svih Vučićevih javnih nastupa i naprednjačkih saopštenja. I sada, kada je reč o vakcinaciji. I kada je reč o broju umrlih od korone. I onomad, kada se radilo o broju testiranih, obolelih, stopi smrtnosti, budžetskom deficitu, procentu rasta odnosno pada BDP-a, broju respiratora, i uopšte. Mutno, nejasno, često direktno kontradiktorno. Obično u otvorenom raskoraku sa lako proverljivim činjenicama. A, u najboljem slučaju, istrgnuto iz konteksta, selektivno probrano i tendenciozno plasirano. ("Ne znamo baš tačno o čemu se radi, ali, eto, opet smo u nečemu najbolji u svetu–Evropi–regionu. I to sve opet zahvaljujući našem najboljem Sinu, Ocu i Bratu – Aleksandru Vučiću.)


VIŠE VAKCINA NEGO VAKCINAŠA

Mnogo manju medijsku pažnju, međutim, dobila je izjava ministarke za državnu upravu Marije Obradović istog dana (ponedeljak, 15. mart), da se za vakcinaciju do sada preko portala E-uprava prijavilo 1,36 miliona građana. Ona je naglasila da to "nije dovoljno", odnosno da je "potrebno da se za vakcinaciju prijavi više građana".

Posrtanje svetskog šampiona 4

Opterećen brojkama, pogotovo onim koje mu, naizgled, idu na ruku i daju se političko-marketinški upotrebiti, režim je krenuo u masovnu nabavku vakcina po svaku cenu, slično onoj prošlogodišnjoj jurnjavi za respiratorima. I tako smo došli u situaciju da će vrlo brzo, a takvo stanje je, u suštini, već i nastupilo, u Srbiji biti mnogo veći broj raspoloživih vakcina, nego raspoloženih vakcinaša.

Da nešto škripi u srpskom vakserskom raju moglo se, između redova, primetiti i iz izjava predsednika Vučića, koji je tokom svoje bliskoistočne ekskurzije ponovo aktuelizovao temu sopstvene vakcinacije. Tako je neki dan prilikom jednog od redovnih Pink-ukazanja iz dalekog i prijateljskog Bahreina poručio: "Pošto sam rekao da ću da budem sa svojim narodom, ja ću u četvrtak ili petak (tj. upravo onda kad ovaj broj bude pred čitaocima, prim. aut.) otići u Merošinu ili Žagubicu i primiti baš kinesku vakcinu."

Zanemarimo li demagošku crtu ("otići u Merošinu ili Žagubicu", "biti sa svojim narodom" i sl.), kao i prigodan geopolitički kontekst (uzeće, eto, baš kinesku vakcinu, u inat onima iz Evrope koji najavljuju da te kineske neće važiti unutar EU), Vučić je, zapravo, indirektno priznao da stvar sa vakcinacijom ne ide baš željenim tempom i da zato on sopstvenim primerom toj stvari mora dati dodatno ubrzanje.

Naravno, pitanje je kako će to sve izgledati i drugde u svetu. Vaksersko raspoloženje nije veliko ni u nekim drugim, ozbiljnim zemljama, uključujući, na primer, Nemačku i Francusku. Širom sveta vlade i vladari, uz par arapskih i anglosaksonskih svetlih izuzetaka (plus neprikosnoveni Izrael), muče paralelnu muku – kako da obezbede vakcine i, istovremeno, kako da svoje sunarodnike privole na vakcinaciju. Opsednuta trkom za brojkama i rekordima, srpska vlast je, međutim, potpuno potcenila ovo drugo, a pošto je – pre svega, zahvaljujući tzv. "istočnom partnerstvu" – u nabavci bila objektivno uspešna, brže je eskalirao ovaj drugi, to jest prvi problem. Ima vakcinu, ali nema kome da je da.

Sve u svemu, verujem da će, kada se konačno – kroz šest meseci ili godinu dana – podvuče crta, Srbija po broju i procentu vakcinisanih biti mnogo bliža sredini nego bilo kakvom čelu tabele. A možda i malo niže od toga. Ali, koga briga? Jer to će tada biti samo jedan zabašuren statistički podatak, dok će u međuvremenu naše svetsko vaksersko "liderstvo" već biti naveliko i maksimalno medijski i politički eksploatisano.


BITKA ZA TREĆU TREĆINU

Podsećamo da je u našem januarskom istraživanju trećina ispitanika (32,4 odsto) bila za to da se vakciniše odmah, to jest, "čim bude prilike". Da "neće i ne namerava" da se "bode" bio je kategoričan 27,1 procenat, dok je većina od 37,8 zauzela stav "čekati i videti" (nisam siguran, videću da li, ili ne).

Drugim rečima, sudbina procesa vakcinacije u Srbiji zavisi od toga kako će se opredeliti ova kolebljiva "treća trećina". (Ne pričamo o izborima, o vakcinaciji je reč, ali u pravu ste ako ste pomislili da to i na izbore pomalo liči.) A, iskreno govoreći, u onome što se poslednjih meseci moglo čuti i videti u srpskoj javnosti i medijima, pomenuta trećina baš i nije mogla naći previše osnova za to da "pametno" preseče vakcinaški čvor.

Posrtanje svetskog šampiona 5

Na samom početku epidemije i već uvedenog vanrednog stanja, u pustom holu skupštine Srbije, pisac ovih redova više je puta apelovao na vlast da podeli odgovornost. Ne mora da pravi "koncentracionu vladu", ali mogu makar da se slikaju zajedno sa liderima opozicije, sastanu, daju zajedničku izjavu. Em je lepo i demokratski, em bi bilo korisno radi opštenacionalne mobilizacije i širenja konsenzusa u borbi sa opasnim i još uvek nedovoljno poznatim protivnikom.

Međutim, ovi apeli bili su apsolutno (i očekivano) prećutani od strane vlasti, ali isto tako i od opozicione javnosti i medija. Nasuprot tome, vlast je maksimalno instrumentalizovala borbu protiv epidemije (uključujući i očekivanu i više puta objavljivanu pobedu u tom "ratu protiv virusa") i od nje napravila svoje glavno predizborno oruđe za one nesrećne junske izbore. A ni opoziciji se, realno, nije baš previše žurilo da preuzima ili deli odgovornost u toj neizvesnoj bici. (Istini za volju, jedno Đilasovo istupanje na početku korona krize i eksplicitna ponuda u tom smeru, dočekane su na nož kao "podli pokušaj da se opozicija na mala vrata "dokopa vlasti".)

Vlast je očito rezonovala na sledeći način: epidemija će proći ovako ili onako ("sunce će ubiti virus", "oslabiće i nestati sam od sebe", "uostalom, nije to baš ni toliko strašno – objasnio je lepo onaj Doktor"). I zašto bismo onda sa mrskom opozicijom delili bilo kakve zasluge? U toj režimskoj viziji opoziciji je, razume se, bila namenjena uloga "sile mraka i bezumlja". One koja "navija za virus", želi da mrtvih bude što više i da nam "groblja budu tesna".

Vučić je bukvalno privatizovao borbu protiv epidemije – kao što, uostalom, čini i sa svim drugim u Srbiji, samo što je to ovaj put bilo još napadnije i degutantnije. Lično je delio respiratore, savete i lekcije zdravstvenim radnicima, svakodnevno se "obraćao naciji", grdio političke protivnike koji nisu imali mogućnost da mu odgovore, sačekivao avione sa maskama i medicinskim materijalom, najavljivao da će i sam sesti u jedan i lično otići po potrebnu pomoć.

Epilog je bio kakav je bio i kakav se, manje-više, mogao očekivati. Mnogo improvizacije, propagande, manipulacije sa brojevima, uključujući i one najstrašnije i najvažnije – o smrtnim slučajevima. Mnogo protivrečnih informacija i dezinformacija sa visokih i najviših mesta. I kao rezultat svega toga – ozbiljno narušeno poverenje u ono što dolazi sa zvaničnih mesta, čak i kada je, eventualno, istinito i tačno. Zato sada Vučiću preostaje samo da ličnim primerom i pratećom agresivnom medijskom kampanjom pokuša da mobiliše malaksali vakcinaški entuzijazam.

Ili, a to je baš, baš zadnja mera, koju će po svaku cenu nastojati da izbegne, da pristane da se pozovu i u nacionalnu kampanju, između ostalih, uključe čak i mrski lideri opozicije, kao i javne ličnosti – uključujući i one otvoreno kritične prema liku i delu Aleksandra Vučića. Znam da vam to možda deluje kao naučna fantastika (a mnogima i kao horor). Ali to je, zapravo, najnormalnija i najlogičnija stvar – ukoliko ZAISTA želite masovan odziv, i pogotovo s obzirom da ste od početka i preko svake mere politizovali i politički instrumentalizovali epidemiju i borbu protiv nje.

Ipak, na kraju svih krajeva, vrlo je moguće i, zapravo, vrlo verovatno, da će se pokazati da kod prosečnog Srbina ("Pere") na odluku "vakcinisati se ili ne" daleko veći uticaj ima perspektiva olakšanog pristupa kolektivnom predmetu želje zvanom "deset dana za četiri osobe u Paraliji", nego svi mogući i nemogući argumenti srpske i svetske zdravstvene struke i apeli voljenog predsednika. To, naravno, govori mnogo o nama. Ali govori, takođe, ponešto i o "struci", politici – i o Predsedniku.

Autor je glavni urednik NSPM i bivši narodni poslanik

Iz istog broja

Reagovanje – Spor oko prevoda Međunarodne ekonomije Dominika Salvatorea

Posvađani u prevodu

prof. dr Dejan Trifunović

Sudbine

Priča o Minhovima i nama

Milica Čubrilo

Vladimir Kostić, predsednik SANU

Šta sam zaista rekao o Kosovu i kome to može da smeta

Vladimir Kostić

Lični stav

Kako do efikasnog prekršajnog postupka

dr Sanja Strgar

Predizbori opozicije – Put do birača po mađarskom modelu

Jarko svetli Budimpešta

Nedim Sejdinović

Miša Vacić, čovek za razne prilike

Ortak kog se svi stide

Jovana Gligorijević

Medijska suđenja – Recept za diskreditaciju neistomišljenika

Razapinjanje na tabloidni krst

Radmilo Marković

Država i mafija

Vreme za novu krv

Slobodan Georgijev

Intervju – Zdravko Krivokapić, predsednik Vlade Crne Gore

Niko me nije zvao u Srbiju

Momir Turudić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu