Intervju – Radovan Jelašić, guverner Narodne banke Srbije

Poslednja odbrana dinara

Sigurno je da mnogo zavisi i od toga ko će pobediti na predstojećim majskim izborima, pošto i berza i kurs imaju svoje preferirane stranke, zatim u kom periodu će se posle izbora formirati vlada, a kao treće i najvažnije je pitanje – kakav će biti program te vlade

Poslednja odbrana dinara 1

Narodna banka Srbije, koja se sada, u predizbornim danima, nalazi gotovo usamljena na vetrometini ubrzane inflacije, pa su cene upravo proteklog marta za 11,8 odsto veće u poređenju sa istim mesecom 2007. godine, u ponedeljak (31. mart) donela je paket novih mera koje bi, koliko je to uopšte moguće, trebalo u narednim sedmicama da stišaju inflatorne pritiske, da demotivišu bekstvo dinara u devize i da stimulišu odobravanje dinarskih, a ne deviznih kredita građanstvu.

Razgovor koji smo ovim povodom vodili sa guvernerom NBS-a Radovanom Jelašićem, ne ulazeći u detalje ovih bankarskih poteza, ipak smo počeli načelnim pitanjima o ulozi centralne banke u vremenu "bez vlade".

"VREME": Prošle godine, tokom razdoblja tadašnje tehničke vlade, kao praktično jedini visoki privredni funkcioner sa mandatom, uspeli ste da smirite inflaciju, pa i da delimično pokrenete konjunkturu. Zašto ovoga puta, kada je opet u izgledu dugo razdoblje bez vlade, taj posao izgleda gotovo neizvodljiv?

RADOVAN JELAŠIĆ: Ja tvrdim da je taj zadatak izvodljiv. Možemo, štaviše moramo, održati makroekonomsku stabilnost. Jer u suštini i nažalost ne postoji velika razlika između onoga što smo imali pre godinu dana i ovoga što imamo danas. Može se, naravno, postaviti pitanje šta smo u međuvremenu uradili ili zašto nismo uradili sa gledišta ubrzavanja privrednih reformi, smanjenja javne potrošnje, itd. Izgovora ima, prvo su bili oni parlamentarni izbori, pa su došli predsednički izbori i tako redom.

Svakako, u međuvremenu smo imali i ekonomske izazove koji nisu došli iznutra, nego iz inostranstva, mislim na cene nafte na svetskom tržištu, posledice suše na poljoprivredu, poremećaje na međunarodnom finansijskom tržištu. Kada se svemu tome dodaju efekti pojačane političke nestabilnosti u Srbiji, onda naravno dobijete sliku danas komplikovanije privredne situacije i opasnijih inflatornih pritisaka od onih iz prošle godine.

Narodna banka ima prvenstvenu obavezu da se opet bori protiv tih inflatornih pritisaka, to jest cilj je da se bazna inflacija zadrži u okviru između tri i šest odsto na godišnjem nivou.

Sigurno je da mnogo zavisi i od toga ko će pobediti na predstojećim majskim izborima, pošto i berza i kurs imaju svoje preferirane stranke, zatim u kom periodu će se posle izbora formirati vlada, a kao treće i najvažnije je pitanje – kakav će biti program te vlade. U vezi s tim Narodnoj banci će biti lakše ili teže da ostvari svoj cilj u smirivanju inflacije, ali verujem da će on u krajnjoj konsekvenci biti ostvaren.

Devizni kurs je, složiće te se, ovde postao glavni orijentir cenovne politike. Negde sam video da je NBS prošle godine, u cilju smirivanja deviznog kursa, intervenisao na deviznom tržištu svega sedam puta. Koliko ste puta intervenisali ove godine i koliko je to NBS "koštalo" ove godine?

Doista, prošle godine smo na tom tržištu intervenisali svega nekoliko puta i to preko organizovanih "fiksing sastanaka" na koje smo pozvali kupce deviza da utvrdimo stvarnu tražnju, to jest pitali smo ih po kom kursu žele da kupe devizna sredstva. Od početka ove godine svaki dan smo na strani ponude na tržištu u proseku prodali 4, 6 miliona evra – isključivo zbog toga da bismo povećali likvidnost, jer devizni promet između banaka sada je nekoliko puta manji nego ranije, a i marže u tom prometu su utrostručene.

Zbog toga smatramo da imamo obavezu da svakog dana na devizno tržište "dolijemo" devize koje otkupljujemo od menjača, da bi se međubankarsko devizno tržište oživelo. Naravno da je drugi kvalitet kursa koji se formira pri dnevnoj razmeni 100–120 miliona evra, a druga je "tržišnost" kursa kada se on formira pri prometu od samo 10–15 miliona evra. Međutim, dok smo preko fiksing sastanka u prvom kvartalu prošle godine prodali 481 milion evra, u istom periodu ove godine pomenute dnevne prodaje ukupno iznose 276 miliona evra.

Jednostavno rečeno, s obzirom na visoke devizne rezerve kojima raspolažemo, mi u centralnoj banci možemo dugo održavati ovaj sistem "korekcije kursa", ali nije nam cilj da ustoličimo devizno tržište na kome vlada potpuna izvesnost, jer to onda nije tržište. Logika po kojoj neko neće da trguje devizama, jer mu tržište ne garantuje predvidive dobitke, neodrživa je: dobro došli u stvarnost Srbije!

Banke se ovde brzo prilagođavaju, evo i strane banke u Srbiji su otkrile put za izbegavanje rigidnog dejstva politike visokih obaveznih rezervi na devizna sredstva koja uzajmljuju u Evropi, pa imamo ubrzani rast prekograničnih direktnih kredita privredi između ovdašnjih zajmotražioca i kreditora iz inostranstva, koje zapravo organizuju ovdašnje banke koje su i "žiranti" tih kredita. Ne smanjuje li to mogućnosti NBSa da kontroliše nivo deviznih rezervi?

Svesni smo da se, zbog visoke stope obavezne devizne rezerve na zaduživanje banaka u inostranstvu, jedan deo kredita pravnim licima u našoj zemlji direktno obezbeđuje od spoljnih kreditora i da se tako, na prvi pogled, zaobilazi naš bankarski sektor. Više od tri četvrtine tih direktnih kredita, međutim, odobravaju se od istih tih banaka koje rade ovde u Srbiji – reč je o istoj toj Rajfajzen banci, istoj toj EFG banci, istoj toj Unikredit banci i drugima – a one povodom tih kredita izdaju i garancije da će ti krediti biti plaćeni. Tome se, naravno, ne radujemo, jer ako dođe do masivnije nemoći u otplati kredita, to može da ugrozi te naše banke koje garantuju za obaveze. Ipak, pošto ti prekogranični direktni krediti idu pravnim licima, a kako su našoj privredi potrebna dodatna jeftinija sredstva, mi još nismo reagovali. Tim pre što tim kreditima nije ugrožena devizna štednja položena u naše banke, koja je sada prevazišla nivo od pet milijardi evra.

Recite nam kako se kreću drugi prilivi u naše devizne rezerve. Mislim na doznake iz inostranstva, pre svega?

Prošle godine smo imali između tri i po i četiri milijarde dolara doznaka, preciznije rečeno to je evidentirala naša statistika. Naravno da pokazatelj da smo u poslednjih šest godina utrostručili obim deviznih doznaka iz inostranstva ne pokazuje pravu sliku njihovog porasta, već na njega ima znatan uticaj to što sve veći deo priliva dolazi ovamo legalno, transparentno, što ranije nije bio slučaj. Dakle, sigurno je jedino to da negde oko polovine tih finansijskih doznaka sada u zemlju dolazi preko banaka, što je dobro i za one koji šalju devize, a i za banke. Oni koji tu pomoć porodicama šalju na taj način mogu u domicilnim zemljama da na ta sredstva dobiju i poreske olakšice. To je očigledno povoljnije nego slanje para svojima preko vozača autobusa.

Ako imamo tekući platni deficit prošle godine na nivou od oko 16,2 odsto bruto društvenog proizvoda, možete da zamislite koliko bi taj naš minus bio veći da ga ne ublažavaju doznake iz inostranstva. Iznosio bi oko 22,4 odsto BDP-a.

Naravno, doznake ne mogu više, pa se naš platni deficit pokriva direktnim stranim investicijama iz inostranstva i povećanjem zaduživanja u svetu. Iz toga je jednostavno zaključiti šta se može dogoditi ako dođe do ozbiljnijeg pada inostranih investicija – to bi se zapravo odmah pokazalo na nivou deviznih rezervi Srbije.

Dajete mi povod da vas pitam da li bi zaoštravanje političke nestabilnosti u Srbiji i porast njenih nesporazuma sa svetom mogli da dovedu do brze erozije državnih deviznih rezervi. Koliko smo blizu takve opasnosti i postoji li mehanizam izvesne zaštite rezervi?

Ako dođe do značajnih promena u politici, to jest ako dobijemo vladu koja je protiv ubrzanja reformi, koja zazire od međunarodnih integracija i stranog kapitala, sigurno je da će se to prvo odraziti na naše devizne rezerve, i zbog očekivanog pada stranih investicija, pa i zbog uslova novog zaduživanja, a to su, kao što sam već naznačio dva osnovna kanala priliva za pokriće platnog deficita. Uostalom, koja preduzeća sada uspevaju da se povoljno zaduže u inostranstvu? Upravo ona privatizovana, restrukturirana, efikasna. Ako ta preduzeća dođu u lošiji položaj i ako se njihov broj ne bude stalno uvećavao, i taj kanal deviznih priliva će se suziti.

Međutim, ako dođe do poremećaja, NBS će štititi rezerve povećanjem restriktivnih mera. Naravno, uvek gledamo da te mere izazovu što manje troškova privredi. Pojednostavljeno, možemo početi da povećavamo nivo obaveznih deviznih rezervi, pa tako ispumpati iz sistema još više novca u rezerve. Sve to se na kraju završi povećanim kamatnim stopama.

Hteo bih ovde da dodam da mi se čini da takozvani politički rizik u ekonomiji povećava činjenica da se u našoj politici često i ne zna tačno šta ko doista želi, šta koja stranka doista smera, koji je doista program pojedinih političkih grupacija. Svi politički akteri vrte uzak krug tema i nude samo parole – borba protiv kriminala i korupcije, protiv širenja socijalnih razlika itd. – ali te teme i parole zapravo ne zaokružuje neki ekonomski program, koji treba da naznači kakva se ekonomska politika može očekivati, kako neko gleda na budućnost velikih javnih preduzeća i tako redom. U stvari, kada bi stranke jasno naznačile svoje ekonomske programe, nestao bi velik deo neizvesnosti i tenzija koje združeno povećavaju ekonomske troškove, to jest povećavaju učešće političkog rizika u troškovima finansiranja, podižu kamate.

Dodao bih da ovde politički dobro prolaze upravo oni čiji su ekonomski programi najnejasniji. Šta kažete na onu tezu koja dolazi sa srpske desnice, a koja otprilike kažeda, možda će ako mi dođemo na vlast biti nešto manje priliva kapitala sa Zapada, ali mi ćemo zemlju otvoriti prema Istoku, pa ćemo tu oseku kompenzovati. U tom pravcu već je zapažena vest da je Moskovska banka dobila zeleno svetlo za licencu za poslovanje u Srbiji?

Prvo odmah da kažem da isto onako kako niko iz Rusije nije davao primedbe što takve licence odobravamo, na primer Rajfajzen banci, Alfa banci, isto tako sada niko ne daje primedbe što dajemo licencu banci Moskve, za grinfild investiciju. Mi ne dajemo ni ovu licencu po političkom principu, kao što nismo činili ni ranije. Rekli smo, onaj ko ispunjava sistemski postavljene uslove i ko želi da dođe ovde da posluje, taj je dobro došao. Ja sam uvek za više konkurencije među bankama, to uvek poboljšava uslove po kojima one nude svoje usluge na tržištu. Ako mi ovde imamo banke i iz Grčke, i iz Rusije, i iz Nemačke, i iz Francuske itd., to je dobro i neka se svako pokaže i dokaže.

Neki su ulaznicu na naše bankarsko tržište platili između 20 i 250 miliona evra, a Moskovska banka će je izgleda platiti manje. Šta na to kažete?

Ubeđen sam da je Moskovska banka prethodno našla neki poslovni interes pa da zato dolazi, što ne isključuje da će ovde dodatno kupiti neki banku. Uostalom, cena akcija nekih banaka na našem tržištu sada je mnogo bliža realnosti nego što je to bio slučaj pre godinu dana, jer su se neki akcionari očito preigrali, pa sada moraju da snose posledice "prizemljenja". No, ne zaboravite i to – kada krenete sa jednom grinfild licencom, slede vam troškovi kupovine poslovne zgrade, širenja šalterske mreže i svega ostalog. To jednostavno znači da vam je u prvih nekoliko godina "zagarantovan" gubitak. Otuda smatram da će i svaki grinfild investitor radije kupiti neku ovdašnju banku, jer ako hoćete da postanete krupan igrač na našem bankarskom tržištu, ne možete računati samo na neki organski brzi rast. A i konkurencija ne spava.

No, tu je ona priča da ako od države dobijete "na poklon" depozit nekog velikog javnog preduzeća, onda vas ne zanima konkurencija?

To može biti tako samo zbog toga što mi još nemamo jasnu orijentaciju u pogledu reforme javnih preduzeća. Mi sada imamo samo javnu priču kako će se deliti besplatne akcije na kapital tih preduzeća, a ne znamo kako će se obaviti teži deo posla, njihovo restrukturiranje (od čega uostalom zavisi i cena tih famoznih besplatnih 15 odsto), odnosno privatizacija.

Na kraju, da se vratimo na temu kojom je, možda, trebalo da se opširnije pozabavimo već na početku ovog razgovorana temu inflacije i mera protiv inflacije. Vi ste pre izvesnog vremena drastično povisili referentnu kamatnu stopu NBS na svoje papire za čitavih tri odsto poena, da biste povukli sa tržišta što više dinara, to jest da biste potirali efekte ponovo narasle javne potrošnje. Koji je realan domet tih mera?

Imam još i danas osećaj da veliki broj banaka ne želi da se suoči sa realnošću da je ovo Srbija, koja ima svoju valutu – naš dinar! Stoga promene naše referentne stope, da bi imale efekta, moraju da budu mnogo veće nego u normalnim i razvijenim ekonomijama. Ako preko dinarskog dela hoćemo da utičemo na sve tokove našeg finansijskog tržišta, onda moramo da vučemo jake poteze.

Promene koje je Monetarni odbor NBS-a doneo u ponedeljak, da objasnim, usmerene su na to da ojačamo poziciju dinara na unutrašnjem tržištu. Ne znam zašto bi neko ko hoće ovde da kupi auto uzimao kredit, na primer, u švajcarskim francima. Zašto bi nekom bio nametan kredit u stranoj valuti, u evrima na primer, kada će on taj kredit vraćati u dinarima? Mislim da je ta praksa nastala samo iz interesa banaka da kamate na te kredite prikažu manjim. Naime, sve dotle dok je visina stope inflacije viša od kamate izražene u stranoj valuti, našim ljudima se čini kao da navodno profitiraju uzimanjem kredita – a to dakako nije tako. Na primer, uzmeš kredit sa kamatom od sedam odsto u švajcarcima, pri inflaciji od 11,5 odsto, a u stvari nisi profitirao ništa, naprotiv. Mi sada preduzimamo mere da se suzi emitovanje te optičke varke. Sada hoćemo da obezbedimo interes za kredite u dinarima, jer će onda biti mnogo jasnija veza između stope inflacije, stope referentne kamate i stope zaduženja.

A povodom javne potrošnje moram vam reći da su mi dosadile jalove priče kojima me zasipaju i naši profesori, koji mi, karikirano, kažu da ne potežem monetarističke mere, jer je glavni problem u javnoj potrošnji. Ja to naravno znam, ali isto tako znam i da centralna banka nigde u svetu, pa ni kod nas, ne može da utiče na odluke o javnoj potrošnji – jer te odluke donose političari.

Da li znate nekog našeg političara koji nije izrekao floskule: javna potrošnja pritiska našu privredu i treba je suziti; država ima previše činovnika i njen aparat treba smanjiti, itd.? A onda svi glasaju za novi veći budžet pod parolom: još samo ove godine, a posle krećemo sa štednjom. I tako – sedam i po godina.

Guvernerske plate

Poslednja odbrana dinara 2

Nedavno je guverner Radovan Jelašić izlazeći u susret interesu javnosti saopštio da mu je u 2007. godini prosečna mesečna neto plata, u koju su uključeni minuli rad, regres, topli obrok i slično, iznosila 412.175 dinara, po odbitku plaćenih poreza i doprinosa na teret zaposlenog (kad bude platio korekcioni porez na dohodak ovih dana, prošlogodišnja će plata biti na "čistom" nivou od 382.700 dinara mesečno). Ovlaš procenjeno (zbog plivajućeg deviznog kursa), to znači da mu je neto mesečna plata bila oko 5000 evra ili oko 7900 američkih dolara. Na godišnjem nivou to iznosi oko 95.000 dolara.

Plate u guvernerskom zanatu očigledno izazivaju pažnju javnosti ne samo kod nas nego i u svetu. Tako je londonska štampa nedavno objavila zajedljive napise o platama "kontrolora novca", jer je njihovu zavidnu visinu povezala sa načelom "nezavisnosti centralnog bankarstva". Šampion na ovoj rang-listi je guverner Hongkonga Žozef Jam sa godišnjom platom od 874.474 američka dolara, što je iznos 46,4 puta veći od bruto društvenog proizvoda per capita u toj zemlji. Visoko je plasiran i Žan-Klod Triše, guverner Evropske centralne banke, sa godišnjom platom od 533.035 dolara, koja je 18 puta veća od BDP-a per capita u EU. Marvin King, guverner Velike Britanije, ima čak nešto veću platu, od 562.004 dolara, ali je ona samo 12,6 puta veća od britanskog BDP-a per capita. Nemački guverner ima godišnje 432.883 dolara (12 BDP per capita), a američki šef federalnih rezervi Ben Bernanke tek 191.300 dolara ili 4,1 BDP per capita SAD.

Kako je na Zapadu uobičajeno da se godišnje plate objavljuju u bruto iznosu (dakle one pre oporezivanja i plaćanja drugih dažbina), gore navedena plata našeg guvernera, da bi bila uporediva sa spomenutim primerima u svetu, mora se izračunati u bruto iznosu, posle ne tako jednostavne aritmetike (pojednostavljeno – plate do pet puta većeg iznosa od proseka plata u državi povlače oko 65 odsto poreza i doprinosa, a sve ono iznad oporezovano je sa 12 odsto).

Ako ugrubo primenimo to računanje, ispada da je godišnja bruto mesečna plata našeg guvernera bila oko 600.000 dinara ili 11.500 dolara – a na godišnjem nivou iznela je 7,2 miliona dinara, to jest blizu 140.000 dolara. To je, na primer, u apsolutnom iznosu za oko 50.000 dolara manje od godišnje plate guvernera SAD; ali ako bruto platu našeg guvernera uporedimo sa našim prošlogodišnjim BDP-a per capita (od oko 6300 dolara), videćemo da je ona 22,2 puta veća od tog iznosa. Znači plata našeg guvernera, po ne sasvim uporedivim podacima i uz procenjeno kretanje deviznog kursa, apsolutno je manja, ali relativno je daleko jača od plate američkog guvernera Bernankea, pa čak i od plate guvernera Evropske unije Trišea – ali je relativno dvostruko manja od plate guvernera Hongkonga Jama.

Iz istog broja

Vreme uspeha

Biznis

Poljoprivreda – Čudo u Obrenovcu

Uz (ne)znatnu pomoć države i velikog brata

Zoran Majdin

Istraživanje – Mentalno zdravlje u sektoru bezbednosti

Naoružani i nervozni

Ratko Femić

Sto godina od ukidanja dvoboja

Nešto zbilja viteško

Zorica Janković, istoričar i kustos Istorijskog muzeja Srbije

Mediji i politika

Podmetanja i javni poslovi

Tamara Skrozza

Izborna hronika

Prvoaprilska i druge šale

Milan Milošević

Prodaja Genexove imovine

Mnogo velika trgovina

Marija Vidić

Autoput Horgoš–Požega

Garancije lova u mutnom

Zoran Majdin

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu