Škorpioni i ostali - komercijalni efekt

Poreklo moći i bogatstva

Mrgud je ostao kuvan i pečen sa Jovicom i ekipom; danas se priča da ima zajedničke poslove sa Canetom Subotićem (neka mesna industrija); priča se i o kući u Ubu... Škorpioni su, kako se čini, rasvetljena priča; Mrgud Milovanović još nije

Poreklo moći i bogatstva 1
ČOVEK S TORBOM PUNOM PARA: Milan Milanović Mrgud

Ekipa Škorpioni, pokazalo se, imala je, osim ratnih zločina, još jednu važnu delatnost: učešće u poslovnim kombinacijama svojih komandanata i njihovih partnera iz, da tako kažemo, civilne sfere. Škorpioni tu nisu nikakav izuzetak: sve takozvane paravojne formacije, od JATD (prvobitne "crvene beretke"), preko Srpske dobrovoljačke garde, pa do raznih Žutih osa, mrava i ostalih štetočina, imale su ulogu u ekonomiji rata; ta je uloga bila za njih same mnogo značajnija od "odbrane ugroženog srpstva", kao što će se kasnije pokazati. Naime, tzv. paravojne formacije i nastale su kao lek za mobilizacijsku krizu 1991, kada običan svet nije hteo da ratuje za Miloševićev račun, pa su razne lažne patriote kao Šešelj i Arkan počele da skupljaju šljam: što iz zatvora, što sa ulice. Bilo je među takvima i iskrenih fanatika, ali oni su ubrzo potrošeni, jer nisu bili dobri za poslove (imali su moralne dileme oko pljačke, to jest).

Počelo je sa običnom narodskom pljačkom, koju je Arkanov SDG, kao najorganizovanija i disciplinovana jedinica, ubrzo pretvorio u industriju. U njihovom žargonu ta logistika pljačke bila je poznata kao "inženjerija", posebna organizaciona jedinica u sastavu Garde. Počelo je prvo sa devizama i zlatom, pa sa "crnom" (elektronika) i "belom" tehnikom; onda se prešlo na erdutska vina, umetnine (Arkanovi su imali i "kustosa", koji je procenjivao slike i antikvitete), a na kraju na naftu, hrastovinu i šverc cigareta i kradenih motornih vozila. Firma SDG d.o.o. bila je uredno registrovana u Belom Manstiru. Ostali su se snalazili na jednostavnije načine i ti su načini ostali popularni sve do Kumanova 1999: pljačka i reketiranje lokalnog stanovništva. Na primer: uđe policija u selo na Kosovu da, kao, traži oružje; uzme od meštana novac i onda ne pretresa kuće. Ili, na primer, metod Hrvatskog vijeća obrane (HVO) u Bosni: kažu bošnjačkim seljacima da ih "evakuišu" na teritoriju pod kontrolom Armije BiH i neka ponesu koliko mogu; onda ih pobiju i zakopaju, jer su ljudi poneli devize i zlato… To je bila specijalnost haškog pritvorenika Ivice Rajića, koji je srećno sarađivao sa raznim srpskim paravojnim jedinicama u Srednjoj Bosni, hvala lepo.

Ekonomija pljačke, međutim, ima jednu veliku manu, što su naučili još stari Vikinzi: nešto se može opljačkati samo jednom. Trebalo je preći na eksploataciju obnovljivih ili dugotrajnijih resursa. Tu i počinje ona plodotvorna i obostrano korisna saradnja Škorpiona, SDG-a i JSO-a, u Đeletovcima. Ta će se saradnja nastaviti i u Zapadnoj Bosni, kao što smo videli na kućnom video-snimku slavnog vojevanja za račun Fikreta Babe Abdića, prikazanom na TV B92. Počelo je od potrebe da neko čuva nalazište sirove nafte u Istočnoj Slavoniji, pa je osnovana formacija Škorpioni, na inicijativu Milana Milovanovića, poznatijeg kao Mrgud. Taj Mrgud, bivši željeznički radnik, nekako se dokopao poverenja Jovice Stanišića, Franka Simatovića i Radoslava Badže Stojičića. Do kraja ratova i do mirne reintegracije Istočne Slavonije, Baranje i Zapadnog Srijema (1997), Mrgud je marljivo vodio poslove i logistiku svojih Škorpiona: donosio im je plate u torbama iz Beograda, slao ih tamo i onamo i uopšte držao na vezi. Đeletovci su, međutim, bili i ostali glavno pokriće za njihove delatnosti.

Arkan je iskoristio tu istu priliku i počeo posao sa švercom nafte i derivata, a kasnije i kradenih kola preko Belog Manastira. Onda je Goran Hadžić u novembru 1995. zbog, kako se izrazio "viših državnih interesa", počeo sa sečom naveliko najkvalitetnije slavonske hrastovine; to je trajalo do maja 1996. Procena tadašnje Vlade RSK bila je da je posečeno preko 60.000 kubika najkvalitetnijeg hrasta i izvesna količina američkog oraha (koji je još skuplji). Jedan bivši krajiški premijer kaže za "Vreme" da je to bio očajnički pokušaj da se posle Dejtona klepi šta se može dok Hrvatska ne reintegriše "Sektor Istok". Hrastovina je nominalno "prodavana" deset puta jeftinije od trenutnih cena (za svega deset nemačkih maraka po kubiku). Žrtva te pljačke bilo je stanovništvo, kao i od početka rata u Hrvatskoj, a kroz budžetski gubitak: hrastovina je – kad jednom pređe granicu – prodavana po realnoj ceni… U taj posao ugradili su se i Arkan i Škorpioni, a glavni partner postao je uskoro kadar JUL-a iz Kraljeva Dragan Čičić i njegova firma Drvoplast. Radi eksploatacije te drvne građe Čičić je 1995. iznajmio pilanu u Hrtkovcima i zaposlio oko 300 radnika. Šverc tečnih goriva ostao je do kraja, do 1997, glavni posao i tu su se ugrađivali svi, a sve u sklopu tadašnje politike samofinansiranja Službe državne bezbednosti: oni drže i kontrolišu paravojske po svim srpskim zemljama, a plaćaju ih iz profita od šverca svega i svačega, zaključno sa heroinom i oružjem. Paravojske, međutim, moraju tu i tamo malo i da pripomognu. Škorpioni se u tom smislu pominju i u vezi sa trgovinom "legalizovanim" motornim vozilima preko Belog Manastira, centra za protivzakonito registrovanje spornih automobila. Kanal Evropa–Beli Manastir–Novi Sad–Beograd već je rasvetljen i objašnjen, ponajviše prilikom istraga i suđenja posle akcije Sablja. U svim tim poslovima zlosretna država RSK dobijala je najmanje u svoj budžet; glavni profit išao je ka SDB-u Srbije, Miloševićevim ljudima i paravojnim formacijama, tačnije njihovim komandantima i vlasnicima.

Najveća pojedinačna komercijalna operacija bila je Autonomna pokrajina Zapadna Bosna (APZB) Fikreta Babe Abdića, zajednički poduhvat Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana. Preko APZB prometalo se sve; Babo je plaćao plaćenike iz JSO-a, SDG-a, Škorpiona i ostalih da ga čuvaju od Petog korpusa Armije BiH po tarifi koju je "Vreme" objavilo još krajem 1993. Sedeli su tu i Arkan i Legija i Frenki i Boca Medić… Sigurno ne za džabe i sigurno ne radi "zaštite srpskog naroda". Zauzvrat je sve moglo. U biznis preko Babine "fildžan države" uključiće se uskoro razne međunarodne organizacije i velike hrvatske firme (INA, najviše od svih), jer je "riječ bila o velikom zalogaju. Uostalom, u krugovima bivših "crvenih beretki" odavno se priča o bogatstvu koje su šefovi SDB-a MUP-a Srbije i njihovi ljudi od poverenja, kao Arkan i ostali, stekli pod Bihaćem.

Mrgud Milovanović sve to vreme marljivo radi: putuje okolo sa torbama para, svuda ga ima; organizuje i vodi svoje Škorpione gde treba, a u dogovoru sa svojim prijateljima Jovicom Stanišićem i Frankom Simatovićem. Pritom veoma domaćinski gazduje svojim prihodima, ali i vezama: dok si rek’o "erdutski sporazum", Mrgud se preselio u Beograd; veoma komotno se smestio, hvala lepo. Mrgud Milovanović spada u one koji su na vreme shvatili da se ta Miloševićeva avantura neće dobro završiti, pa se distancirao od Škorpiona i već tih poslova: postao je biznismen, a Škorpioni su prešli u rezervu MUP-a i počeli da se bave raznim poslovima po Šidu i okolini. Uvek na vezi (ne kida se ta veza tek tako…) i uvek na raspolaganju starim drugarima, Mrgud Milovanović dočekaće 6. oktobar 2000. spreman, dakle – upozoren. Uskoro se prebacuje na ovu stranu 5. oktobra i hvata nove kontakte.

Sledi iskaz jednog svedoka i učesnika potonjih događaja, dat ekskluzivno za "Vreme":

"Juna ili jula 2001. godine posle razgovora kod Jovice Stanišića u kući (obišli smo ga Zoran Đinđić i ja posle operacije, jer je on zvao i preklinjao da dovedem Zorana), kada smo mu rekli da Karadžiću poruči da je najbolje da se preda i da su svi oni lopovi i kriminalci (iz Republike Srpske), a ne patriote; da su ratni zločinci i šverceri; dakle, te noći Jovica organizuje hitan sastanak u Ubu (on, Brana Crnčević, Mrgud, Mićo Stanišic – bivši ministar policije RS, još neki njegovi ratnici) i donose odluku da se ova vlast ruši i da se ide ka Koštunici; da su Goran Petrović i Zoran Mijatović izdajnici itd. On (Jovica Stanišić) preko Dobrice odlazi kod Koštunice, delegira Gavru (pokojnog Momira Gavrilovića) za vezu: pokojni Laslo Sekelj, Zorica Radović, Rade Bulatović, Gradimir Nalić, a sve preko Brace Grubačića (priznao je to kasnije Mrgudu) traži da se aktiviraju i ostali novinari, saradnici Službe, u napadima na Zorana, koristi Caneta, tvrdeći da Đinđić s njim nešto radi, što nije bila istina…"

Mrgud se u ovom iskazu javlja dvaput; Ub se takođe javlja, kao i Cane Subotić; i još neka imena se javljaju, ali su manje bitna i već poznata. Iz svega proizlazi da je Mrgud ostao kuvan i pečen sa Jovicom i ekipom; danas se priča da ima zajedničke poslove sa Canetom Subotićem (neka mesna industrija); priča se i o kući u Ubu…

Najnoviji detalj o Škorpionima: u jednoj istrazi o trgovini ljudima na popularnoj trasi Šid–Lipovac (preko granice sa Hrvatskom) javljaju se kao osumnjičeni i dvojica "škorpiona"…

Škorpioni su, kako se čini, rasvetljena priča; Mrgud Milovanović još nije.

Iz istog broja

Zoran Tanasijević, prvi sajber seljak, republički poslanik DSS-a

Internet Tasa

Dragan Todorović

Portret savremenika – Goran Bregović

Čovek za sva vremena

Slobodan Kostić

Tranzicija – prolazno vreme

75 belih slonova

Miša Brkić

Zakon o dostupnosti informacija

U kandžama vojne, državne i poslovne tajne

Tamara Skrozza

Vojna ustanova "Karađorđevo" na tenderu

Lov na izgladnelog muflona

Dimitrije Boarov

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu