Ispisivanje non-pejpera

Poigravanje sa Pandorinom kutijom 2

ISPIPAVANJE TERENA I PORICANJE: A. Vučić i J. Janša

foto: instagram.com / buducnostsrbijeav

Poigravanje sa Pandorinom kutijom

Bivši ambasador Srbije u Vašingtonu i profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu Ivan Vujačić smatra da je stvarni problem prilikom razmatranja promena granica u regionu iskustvo raspada Jugoslavije, odnosno to što svako menjanje granica asocira na rat i krvoproliće. Za Nerzuka Ćurka, profesora na sarajevskom Fakultetu političkih nauka, iza aktuelnih non-pajpera stoje reakcionarne grupe stare nacionalističke Evrope koja svoje zagovornike ima naročito u zemljama Višegradske grupe, ali i među ksenofobnim strukturama evropskih demokratija. Direktor istraživanja ISAC fonda Igor Novaković ukazuje da ovakvi dokumenti prvenstveno imaju za cilj da se testira reakcija javnosti, ali i centara moći na njih

Sigurno je da ogromna većina građana zemalja nastalih od rebara bivše SFRJ nikada nije čula izraz "non-pejper". Ali, tu svoju rupu u diplomatskom obrazovanju poslednjih su sedmica zauvek zapušili, jer su mediji u regionu danonoćno izveštavali o tri nezvanična dokumenta koja predviđaju nekakva rešenja za "goruće probleme" Zapadnog Balkana, prevashodno one koji se odnose na Kosovo i Bosnu i Hercegovinu. Od ta tri dokumenta, za dva se ne zna ni da li su autentični, ni ko zapravo iza njih stoji, ali nije bilo važnijeg političara na ovim prostorima koji se o njima nije očitovao. A to je svakako i bio cilj – da se ispipa teren i čuje stav glavnih aktera u regionu o neuralgičnim političkim pitanjima i njihovim mogućim rešenjima. Mera uspeha non-pejpera, dokumenta koji po definiciji nema ni naslov, ni datum, ni potpis, pogotovo onog kojem je nepoznato autorstvo, srazmerna je – reći će mnogi – halabuci koju stvori. U tom smislu, može se reći da su aktuelni non-pejperi pobedili u "glasnosti" i da su bili mnogo uspešniji od gomile sličnih dokumenata koji su od početka balkanske krize naovamo kružili ovim prostorima. Uspeli su i da izmeste akcenat sa unutrašnjih problema ovdašnjih država na geopolitičke debate, a neki će reći da im je možda i to bio cilj.

Prvi dokument je identifikovan kao "slovenački non-pejper" ili "Janšin papir", i predviđa podelu BiH po etničkom principu, te prisajedinjenje većine teritorija Republike Srpske Srbiji, što bi bila nekakva kompenzacija za nezavisnost Kosova i njegovo ujedinjenje sa Albanijom. Ovaj plan predviđa i autonomiju Srba na severu Kosova po uzoru na Južni Tirol (autonomna pokrajina na severu Italije, u kojoj je nemački većinski jezik). Zvanična Slovenija je oštro demantovala da stoji iza ovog dokumenta, koji je izazvao burnu reakciju u Sarajevu.

Drugi non-pejper, koji pripoveda o statusu Kosova, predstavljen je kao francusko-nemački neslužbeni dokument, ali su potom i Berlin i Pariz demantovali da iza njega stoje. Kako bilo, ovim dokumentom koji je osvanuo u prištinskom listu "Koha ditore" (koji inače objavljuje diplomatske ili paradiplomatske informacije) javnost u Srbiji je danima bombardovana, i to u medijima pod kontrolom vlasti. Odnos prema njemu je ambivalentan: ima tu i pohvala (od tvrdnje da Srbija njime dobija više nego što nudi plan Martija Ahtisarija do teze da ga je napisala osoba koja zna o čemu govori – autor A. Vučić u Doljevcu, gde je revakcinisan), ali ima i kritika da Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova, što je sastavni deo dokumenta, kao i autonomija Srba na severu Kosova.

Non-pejper treći, u čiju autentičnost se ne sumnja, jeste onaj koji je inicirala hrvatska diplomatija a koji je naišao na dobar prijem kod ministara spoljnih poslova u EU, pa mu se pridružilo još pet zemalja – Slovenija, Mađarska, Bugarska, Grčka i Kipar. On je, kako kažu, usklađen sa evropskom politikom prema BiH i zalaže se za unutrašnje reforme koje su nužne za evropski put BiH. Između ostalog, traži se i promena izbornog zakona u skladu sa presudom Evropskog suda za ljudska prava u slučaju "Sejdić–Finci". Podsetimo da ova presuda od pre desetak godina konstatuje da Ustav diskriminiše građane BiH koji nisu bošnjačke, srpske ili hrvatske nacionalnosti, jer im onemogućavaju da se kandiduju za Predsedništvo BiH i Dom naroda Parlamentarne skupštine. Neki ovaj papir tumače kao podršku hrvatskog vladajućeg HDZ-a naporima "sestrinske stranke HDZ BiH da promeni izborni zakon tako da se održi blokada BiH kao države, a Zagreb ima uticaj na donošenje odluka".

Sarajevski političari su ovaj dokument, bez obzira na to što se načelno zalaže za evropsku budućnost ove zemlje, nazvali "mešanjem u unutrašnje stvari Bosne i Hercegovine". Sa njima se slaže i naš sagovornik, Nerzuk Ćurak, profesor na sarajevskom Fakultetu političkih nauka. "Taj hrvatski non-pejper bavi se uređenjem, zamislite, ne Hrvatske, nego BiH, s ciljem dalje etnoteritorijalne fragmentacije države prema kojoj je Hrvatska načinila toliko političkih grijehova da je svaka nova ‘prijateljska gesta’ kao što je non-pejper dostojna dubokog prezira", kaže on.


TESTIRANJE REAKCIJE JAVNOSTI I CENTARA MOĆI

"Imali smo i ranije dokumente ovog tipa, jedan od njih se pojavio 2012/2013. godine u vezi sa briselskim pregovorima i očekivanjima kako treba da oni budu sprovedeni i kakav je poželjan budući ishod. S obzirom na radikalna rešenja kojima se uglavnom do sad protivila međunarodna zajednica, a pogotovo Zapad, čini se da je uloga ovih novih dokumenata pre svega da otvore debatu o ‘out of the box’ rešenjima, te da se testira reakcija javnosti, ali i centara moći na njih", kaže u razgovoru za "Vreme" politikolog i direktor istraživanja ISAC fonda Igor Novaković.

Nekadašnji diplomata, bivši ambasador Srbije u Vašingtonu i profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu Ivan Vujačić podseća da za non-pejper postoji prikladniji naziv na francuskom jeziku – aidemémoire, što znači podsetnik. Ovaj dokument nema zvaničan karakter jer nema zvaničnog potpisa, pa se njime samo podstiče dijalog, a sa druge strane on predstavlja "oblik komunikacije između zvaničnika zemalja koje razmatraju neki problem". Po Vujačiću, ovakav dokument ima svoj značaj tek onda kada se zna koji je njegov izvor. Ako im se ne zna izvor, kao u dva non-pejpera koji su izazvali i najveću reakciju javnosti, oni su "nebitni i trebalo bi ih ignorisati".

"Upravo iz ovog razloga sam u više navrata odbijao da komentarišem non-pejpere o kojima se toliko govori. Pristao sam da govorim o tome iz razloga što visoko cenim nedeljnik ‘Vreme’ i što je halabuka oko ovih papira dostigla iracionalne razmere i, što je još gore, ne prestaje. Ovi non-pejperi su dobili publicitet i značaj koji ni približno ne zaslužuju. Ko god da je ovo lansirao uspeo je u svojoj nameri zahvaljujući medijima koji su postali podložni senzacionalizmu i političarima iz regiona koji su uvek željni zamajavanja biračkog tela i mobilizaciji na nacionalnim i etničkim osnovama. Pored toga, brojni analitičari dobijaju medijsku pažnju za preterane i ishitrene zaključke, i eto kompletne slike zatrpavanja javnog prostora nečim što apsolutno nema nikakav realni značaj", kaže Vujačić.

Komentarišući prvi non-pejper (tzv. "slovenački"), on kaže da je teško poverovati da bi bilo koja zvanična institucija iz zemalja Evropske unije stavila na razmatranje prekrajanje gotovo svih granica na prostorima regiona.

"Imajući u vidu istoriju raspada Jugoslavije, to mi se čini nemogućim", nastavlja Vujačić.. "Ako bih spekulisao, počeo bih od toga da je non-pejper o prekrajanju granica nastao u okviru nekog instituta u regionu na zahtev nekog visokog državnog zvaničnika, kao polazna tačka za razmišljanje, a da je onda taj papir iscurio više nenamerno nego namerno. Ako je pak iscurio namerno, onda je to učinjeno da bi se napakostilo tom političaru. To bi bilo u skladu sa mojim poimanjem vođenja politike na ovim prostorima u regionu, gde trenutno dominiraju nestručnost, neznanje, trenutna improvizacija, malicioznost i manipulacija. Manje šanse dajem mogućnosti da je ovo provokacija nekog ‘političkog podzemlja’ iz regiona koje je (poznavajući ovdašnji mentalitet – politički, medijski, analitičarski) htelo da zamuti atmosferu pred predstojeći nastavak pregovora između Prištine i Beograda. Bilo kako bilo, ovo poslednje je rezultat."

Sa druge strane, Nerzuk Ćurak kaže da je "proizvodnja osjetljivih neinstitucionaliziranih dokumenata puno manje razbibriga kafanskih stratega, a puno više konstruiranje narativa koji bi trebali olakšati realiziranje političkih ciljeva čiji akteri očigledno smatraju da međunarodno priznate granice balkanskih država ili nisu dovoljne za realizaciju njihovih mračnih želja ("Janšin papir"), ili ako jesu, onda unutar međunarodno priznatih granica ("kosovski non-pejper") treba napraviti takvo unutrašnje rasulo i suverenitetsku prazninu koji bi s vremenom trebali isprazniti od državnog sadržaja Bosnu i Hercegovinu, Kosovo, Makedoniju, Crnu Goru… Već ovakvim imenovanjem naslućujete da iza dva papira koji hoće da budu prisutni kroz svoje odsustvo, u najvećoj mjeri stoje neodesne, reakcionarne skupine stare nacionalističke Evrope koja svoje zagovornike ima naročito u zemljama Višegradske skupine, ali i među ksenofobnim strukturama zrelih evropskih demokracija. Naravno, obavještajno podzemlje Kremlja sekundira u tim procesima, kako bi se otežala reinvencija transatlantskog savezništva, a Bosna i Hercegovina i Srbija trajno ostale izvan Sjeverne alijanse. Znamo da je to i cilj proruske srpske nacionalističke elite, koja na Istok hoće da odnese i pola moje zemlje. Malo morgen, što bi rekao nikad prežaljeni, omiljeni srpski vladar, planetarno poznat kao ‘balkanski kasapin’", kaže Ćurak.

Poigravanje sa Pandorinom kutijom 3
ALBANSKA VARIJANTA: Nekooperativni A. Kurtifoto: ap / visar kryeziu


PRITISAK NA KURTIJA?

Komentarišući "kosovski non-pejper", Vujačić kaže da nije imao prilike da ga pročita u celini, te da je upoznat sa njim samo kroz razna prepričavanja. Njemu se čini da on predstavlja "varijaciju na teme koje su već dugo u opticaju".

"U skraćenoj formi moglo bi se reći da srpskoj zajednici pruža nešto više od Ahtisarijevog plana, a manje od statusa koji ima u Republici Srpskoj. Mislim da je taj non-pejper izmišljen i pušten u Prištini (od bolje informisanih Albanaca), kako bi se izvršio pritisak na Kurtija, koji je, za sada, na vrlo tvrdim pozicijama koje ugrožavaju nastavak bilo kakvog smislenog dijaloga", kaže Vujačić. On, međutim, ni ovom non-pejperu ne pridaje veliki značaj. "Mislim da liderima u Prištini i Beogradu za duže vreme ne odgovara rešavanje ovog problema. Po mom mišljenju, jedino pritisak EU, uz podršku SAD iz drugog plana, može da dovede do smislenijeg dijaloga i kretanja ka rešenju. No, ni tu ne vidim neke veće mogućnosti u neposrednoj budućnosti. Ima već više godina kako sam svake godine slušao od raznih ‘upućenih’ ljudi da je rešenje pitanja na relaciji Beograd–Priština na pomolu i svaki put sam se kladio da greše. Sve te opklade sam dobio", kaže Vujačić.

Igor Novaković takođe smatra da je ovaj dokument pušten pre svega da se testira reakcija kosovskih vlasti i medija i ukazuje da je on u nekoj vrsti saglasja sa onim što je predložio "slovenački papir". "U svakom slučaju, ovaj dokument predstavlja radikalno drugačiji pristup od prethodnog i otvara dva ključna pitanja koja su do sada bila van stola – pitanje statusa srpske kulturne baštine na Kosovu i pitanje autonomije severa. Kako ni Ahtisarijev plan, ni dosadašnji sporazumi iz Brisela nisu rešili suštinski ova dva pitanja, koja su u interesu srpske strane, meni se čini logičnim da su i mediji i vlast u Beogradu zainteresovani za njih", kaže on.

Za sarajevskog profesora Ćurka je, u svetlu "kosovskog papira", neverovatno to što je javni diskurs godinama opterećen tezom da "Srbija treba nešto da dobije" za Kosovo, "kao da je prethodno nešto izgubila zbog toga što je bila slaba, dobra, tolerantna, divna anđeoska kapsula koju su udruženim snagama napali svi zemljani dok su nevini građani bacali cvijeće. Kada proizvedete ovakav javni narativ, onda očekujete da vas svijet nagradi pristajanjem na srpski nacionalizam kao prihvatljivu normu. To nije dobro ni za Srbiju, ni za Kosovo. U tom smislu, tzv. francusko-njemački papir iz zone skrivenog komfora treba izvući na javnu scenu kao zahtjev Srbiji za konačno priznanje kosovske državnosti. Znate, to je ona jugoslovenska pokrajina iz koje je Miloševićev režim, faktički u jednom danu, pokušao stotine hiljada građana Kosova istjerati zauvijek iz njihove zemlje i njihovih domova, a onda stravičnu posljedicu srpskog nacionalizma, albansko uništavanje kosovskih Srba, proglasiti uzrokom. Potpuna državnost Kosova, priznavanje Kosova kao suverene države vjetar je u leđa multietničkim državama Balkana koje bi tim činom bile ohrabrene da istraju u izgradnji liberalnih, multietničkih demokratskih društava. Srpska zajednica na Kosovu treba imati sva prava koja želi i hoće po načelu supsidijarnosti, a to ipak znači da je autonomni status srpske zajednice navinkla na Prištinu a ne na Beograd, kao što bi u budućnosti i Republika Srpska trebala Sarajevo pretpostaviti Beogradu. I nema veće nagrade za Srbiju, za region, za sve naše ljude, od takvog razvoja događaja", kaže Ćurak.


ETNIČKO PREKRAJANJE GRANICAUVOD U NOVO KRVOPROLIĆE

Igor Novaković smatra da bi "radikalno preustrojavanje" Zapadnog Balkana, u smislu prekrajanja granica, samo teoretski donelo određenu stabilnost, a otvorilo mnoga pitanja, ne samo u regionu već i šire. On, u tom smislu, smatra da je "slovenački papir" prilično aljkavo napisan i da se u njemu ne vidi "jedno dublje promišljanje". Ipak, po njemu je efekat postignut i "debata o novim teritorijalnim prekrajanjima Zapadnog Balkana je otvorena".

Ćurak se slaže da je non-pejperima otvoreno pitanje novih balkanskih granica. Kaže, Pandorina kutija otvorena je javnom debatom o onome o čemu se ne može diskutovati. Podseća na Vitgenštajna koji kaže: "O čemu se ne može govoriti, o tome se mora ćutati!" Po njemu, treba ćutati o promenama granica međunarodno priznatih država, jer to je priča koja može voditi u zločine protiv čovečnosti, ratne zločine i zločine genocida.

"Ovo non-pejpersko ispitivanje terena za novu kartografiju zla, naročito ‘Janšin papir’, najteže pogađa upravo Bosnu i Hercegovinu, koja, ni kriva ni dužna, postaje univerzalno ime za ambiciju poganih da se nahrane njenim nevinim teritorijem. Dosta je toga. Vrijeme je za ‘politike prijateljstva’, za odgovornu vlast Republike Srbije koja moli za oprost Sarajevo, a ne da svoj grijeh prema Bosni ispravlja politikom koja negira Bosnu i Hercegovinu, a njen ‘drugi entitet’ smatra povlaštenim plenom Vučićeve nacionalističke lige. Tako dolazimo do odgovora koji je, u mom uvidu, prvi odgovor koji treba ponuditi: iza zahtjeva za prekrajanje granica stoji realan zahtjev da se na Kosovu i u Bosni i Hercegovini ništa ne promijeni, da se ne napravi nijedan korak u razvoju dvije funkcionalne multietničke države, a koje su zbog terora kojemu su bile izložene zaslužile najveću moguću podršku i poštovanje kako aktera tog terora tako i liberalne međunarodne zajednice", kaže Ćurak.

Vujačić smatra da je stvarni problem prilikom razmatranja promena granica u regionu iskustvo raspada Jugoslavije, odnosno to što svako menjanje granica asocira na rat i krvoproliće. "Percepcija zemalja u regionu i važnih članica EU je da bi bilo kakvo menjanje granica završilo ratnim požarom i etničkim sukobima, odnosno stvaranjem još većih problema na ovim prostorima kojima bi EU morala da se bavi", kaže on.

Vujačić, međutim, tvrdi da to ne znači da je takvo rešenje, kada je u pitanju Kosovo, nemoguće. Kaže da može da zamisli "jednu veliku konferenciju svih država u regionu uz prisustvo i garanciju EU i SAD gde bi takva korekcija granica između Beograda i Prištine bila ozvaničena, kao i garancija nepromenljivosti svih postojećih granica ostalih država u regionu". Po njemu, tako što bi moglo stvoriti "dugotrajnu stabilnost na ovim područjima". On veli da ima mnogo "iskusnih diplomata" koji propagiraju ovo rešenje, a uz ogroman diplomatski napor svih zemalja regiona, a naročito EU i SAD, to bi možda i uspelo.

"Ne bih hteo da budem pogrešno shvaćen da sam pobornik te ideje, već samo ukazujem da takvo ograničeno pomeranje granica između Beograda i Prištine nije nemoguće. Po mom mišljenju, šanse da se do ovakvog rešenja dođe su, međutim, zanemarljive. Prvenstveni razlog je nepristajanje jednog broja zemalja EU da se otvori pitanje bilo kakvog prekrajanja granica. Čak i kada bi prihvatila takvu ideju, EU nema kapaciteta da uloži napor koji je potreban u jedan takav poduhvat sa vrlo neizvesnim ishodom u situaciji kada ima mnogo važnije probleme. Mislim da je EU pokazala da joj je ovde najviše stalo do stabilnosti po gotovo bilo koju cenu, tako da se bilo kakvo izlaženje iz ranije zadatih okvira smatra neprihvatljivim", kaže Vujačić.

Iz istog broja

Lepenski Vir

Betonom na neolit

Ana Ćurić

Frilenseri

Pogačareva kutija

Aleksandar Antonić

Prilozi za biografiju – General Đuro Jovanić

Karijera na mlazni pogon

Davor Lukač

Čudesni svet MUP-a Srbije – Tema broja – »Kumovi« i klanovi

Blindirana istina

Vukašin Obradović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu