Rat u Ukrajini

Pogrom u Odesi 2

ZAKASNELA AKCIJA: Spasavanje preživelih iz Doma sindikata u Odesi...

fotografije: fonet / ap

Pogrom u Odesi

Sukobi koji su kulminirali spaljivanjem ljudi u Domu sindikata u Odesi otkrivaju unutrašnju energiju građanskog rata, narastanje tenzija, erupciju besa, nekontrolisane izlive mržnje i nasilja. Neki kažu da je od rata gori samo građanski rat, a od građanskog rata naleti divljih hordi

Ako se za rat i raspad Jugoslavije pre dvadeset četiri godine govorilo da je počeo u Maksimiru sukobima srpskih i hrvatskih navijača, za građanski rat u Ukrajini se može reći da je 2. maja počeo pre utakmice harkovskog Metalista i odeskog Černomorca.

Masovna tuča koja će se nastaviti pucnjavom i pogromom izbila je ironijom istorije na Prospektu mira i nastavila se u Grčkoj ulici u starom delu Odese, negde na pola puta između spomenika Rišeljeu, na kome su nedeljama kampovali majdanovci, i trga okruženog parkom koji nosi naziv istorijskog mesta, Kulikovo polje, na kome su u šatorskom naselju nedeljama kampovali "koloradosi", proruski demonstranti koji su proglasili Odesku Republiku.

Kako javlja list "Odeskaja žiznj", proruski demonstranti su najpre pokušali da rasture miting pristalica jedinstvene Ukrajine. Njima su u pomoć pritekli pripadnici Desnog sektora i fudbalskih navijača iz grupe "ultras" koji su demonstrirali za jedinstvenu Ukrajinu. Politizovani fudbalski navijači "ultrasi", koji drže proukrajinsku stranu, nisu tog dana prvi put stupili na političku scenu. Njihove žestoke bitke sa proruskim "opkolčnicima" u Harkovu su zabeležene ranije.

Da veća grupa prebije manju do krvi i porazbija im glave događalo se više puta – i u februaru, kad su razbijene Janukovičeve pristalice dovedene u Kijev čak sa Krima tukli i razbijali im autobuse, i tokom "ruskog proleća", kad su u Harkovu proruski demonstranti tukli majdanovce i terali ih da puze i idu četvoronoške.

Proruski demonstranti inače žive u stalnoj psihozi straha od napada majdanovaca, pa i događaje tog dana opisuju kao napad fašista. Neki od njih tvrde da su imali dogovor s policijom o zajedničkoj odbrani od napada. Aleksandar Makarenko, predavač na pomorskom fakultetu u Odesi koji je bio na Kulikovom polju "da bi bio sa svojom decom" (niko od njih nije nastradao), pričao je da su pojačali dežurstvo u očekivanju napada "ultrasa" koji su najavili da će doći iz Harkova da odbrane "Mamu Odesu", da su hteli da pomognu policiji i da je on lično zbog dogovora o tome dva dana proveo u MUP-u. U Odesi živi 62 odsto Ukrajinaca i 29 odsto etničkih Rusa.

PRVE ČARKE: U prvim koškanjima oni s Kulikovog polja su potisnuli pristalice jedinstvene Ukrajine koji su se zabarikadirali u jednoj od ulica u starom delu grada, a TV slike pokazuju da su imali zelene šlemove, plastične štitnike za noge i palice. Tu su bili i pripadnici Desnog sektora, mada nema detalja o tome da li su to oni pripadnici Desnog sektora koji su kao neka vrsta paralelne vlasti nedeljama držali kontrolne punktove oko Odese, u čijoj okolini postoje sela s ruskom većinom. Tadašnji gradonačelnik Odese se na te patrole Desnog sektora žalio, jer su se ponašali bahato i samovoljno i kvarili su aranžmane za održanje kakvog-takvog mirnog statusa kvo u tom primorskom gradu. Navodno je i tražio da ih povuku u Kijev.

Udruženi "ultrasi" i majdanovci i pripadnici Desnog sektora su probili policijski kordon i krenuli na "moskale" ili "kolorade". Bili su tri puta brojniji. Žestoko su se tukli svim sredstvima, uključujući i Molotovljeve koktele, od "Majdana 2014." uobičajeno oružje "mirnih građana", kako bi rekao jedan dobitnik Nobelove nagrade za mir. Tukli su se oko kontrole nad vatrogasnom cisternom, a i inače – okrutnije nego u filmu Bande Njujorka… Čula se pucnjava.

I proruski demonstranti su koristili Molotovljeve koktele, a – kako ukrajinska strana tvrdi – i oružje. Oni su zauzeli tržni centar "Afina", jedno visoko zdanje okruženo parkom, ali su ih odatle oterali. Policija je izgubila kontrolu i nije više štitila nijednu od sukobljenih strana, izveštava "Odeskaja žiznj", po čijem izveštaju tu padaju prvi mrtvi i ranjeni. Policija je prepustila grad razuzdanoj gomili. To će biti samo početak.

Ako se i može razumeti policija, koja se i inače demotivisana i od vlasti stalno sumnjičena raspala tokom tih uličnih sukoba, nema objašnjenja zašto u tako rizičnoj atmosferi nije otkazana fudbalska utakmica. Možda je neko hteo da civili raščiste s civilima. Kijevski mediji će posle tvrditi da je nekoliko dana pre tih događaja nekoliko policijskih funkcionera otišlo na odmor u inostranstvo.

Aktivisti antimajdana su razbijeni, a majdanovci su krenuli u konačni obračun i bukvalno su spalili njihovu bazu šatora na Kulikovom polju. To su i visokopozicionirani političari (Julija Timošenko) posle slavili kao "odbranu Ukrajine". Zato što su došle u trenutku kada je na pomolu bila još veća tragedija, prve reakcije sa zvanične i nezvanične ukrajinske strane bile su zaprepašćujuće. To se vidi i po naslovu u lista "Odeskaja žiznj": "V Odesse sožgli glavnoe ‘gnezdo’ separatistov" (U Odesi spalili glavno leglo separatista).

ŽIVI SPALJENI: U tim trenucima preostali pripadnici proruske Odeske Republike su se zabarikadirali u Domu profsojuza (Domu sindikata), koji su bili zaposeli ranije. Majdanovci su zasipali zdanje salvama Molotovljevih koktela koji su, sudeći po TV izveštajima, pripremale veoma mlade i vesele aktivistkinje. Majdanovci su zapalili ulazna vrata iznutra ojačana barikadom od nabacanog nameštaja i razbijali prozore. Dim i požar su se širili hodnicima starog staljinističkog zdanja. Na jednom TV snimku se vidi da je jedna grupa majdanovaca bila prodrla kroz sporedni ulaz u prizemlje i verovatno "podložila iznutra i izašla". Proruski demonstranti su se povukli na više spratove gde ih je stizao ljuti crni dim. Aktivistinja Žana, starija žena zift crne ofarbane kose, koja je preživela tu opsadu, pričala je kako je osujećen pokušaj da se iz zapaljenog zdanja spuste požarnim stepenicama. "A kako da se tamo spustimo – oni su pucali po stepenicama. Pucali su u ljude koji su se spasavali od ognja!" Gašenje požara vodom iznutra nije bilo moguće, jer je voda bila isključena, verovatno mnogo ranije, da bi se proruski odeski republikanci odatle isterali. Ljudi su počeli da se guše od dima. Na krovu požarom zahvaćenog zdanja Doma sindikata bilo je sve do sledećeg jutra blokirano nekoliko desetina ljudi. Najmanje osmoro ljudi je poginulo skačući kroz prozore zapaljene zgrade.

BBC je citirao izjavu demonstranta zvanog Albu, koji je bio zabarikadiran u zgradi, da su pripadnici Desnog sektora na njih bacali šok bombe i Molotovljeve koktele, a da su njega, kada je na kraju skočio s prozora, na tlu ugruvanog tukli batinama i lancima. Na jednom garavom zidu se vidi trag šaka nekoga ko je teturao u samrtnom ropcu i očigledno na kraju posrnuo.

Sudeći po snimcima dostupnim na TV i društvenim mrežama, jedan iz grupe mladića koja je izvodila radove s veselom razuzdanošću obraća se starijem čoveku koji hramlje sa "komandante". Napadači su bili opremljeni za borbu, nosili su zelene šlemove koje obično imaju vojni rezervisti, štitnike za kolena, a neki su izgledali "sasvim navijački".

Kasnije saopštenje policije u Odesi svedočiće o tragičnom bilansu tog sukoba – 43 mrtva i 170 povređenih. Jedan deputat iz Odese tvrdi da je mrtvih više i da ima osoba koje se vode kao nestale.

Sajt Dumskaya.net objavio je seriju stravičnih slika ljudi ugušenih dimom i nagorelih tela. Predsednik samooproglašene Odeske Republike Valerij Kaurov ispričao je za rusku RT da su banderovci ometali gašenje požara i vikali: "Ruskie gorite!" (Na nekim snimcima taj uzvik glasi "Gorite Moskali!" ili u nekim listovima "Moskal, kopaj svoj grob!").

Policija je izazvala odijum na ruskoj strani kada je u prvom saopštenju iznela pretpostavku da je požar izbio na trećem i četvrtom spratu petospratne zgrade, jer su i oni zarobljeni u zgradi bacali Molotovljeve koktele. Tu verziju podupire donekle izveštaj Ruske službe BBC snimkom nekoliko plastičnih flaša benzina, navodno nađenih, ili kasnije podmetnutih, u onom kršu u izgoreloj zgradi. Ta verzija, po kojoj su se proruski demonstranti zapravo sami spalili, dodatno je razgnevila rusku stranu. Kad je zgrada Doma sindikata dva dana posle tragedije otvorena da bi u njoj moglo da se položi cveće i zapale sveće na mestima masovne pogibije, videlo se da su donji spratovi očigledno mnogo više oštećeni požarom nego gornji.

SLAVA HEROJIMA: Pijetet prema žrtvama ustupio je mesto ratu raznih interpretacija. Zvanični Kijev je najpre tvrdio da je to što se desilo u Odesi provokacija ruske službe FSB, pa da su provokaciju finansirali Janukovičevi ljudi. Na kraju je premijer Jacenjuk saopštio da će biti smenjen šef policije u Odesi i da će biti sprovedena istraga. U Odesu je poslata komisija ukrajinske vlade.

Ruska televizija NTV uporedila je epilog u Odesi sa nacističkim zločinom u Hatinu (Belorusija) u kome je 22. marta 1943. ukrajinska kolaboracionistička formacija 118. šucmanšaft bataljon zbog toga što su partizani ubili nekoliko nemačkih vojnika spalila 149 seljana u njihovim kućama. Neki ruski mediji događaje u Odesi opisuju rečju pogrom, što podseća na to da su se u Odesi više puta odigrali pogromi Jevreja, jedan od prvih još 1821. Godine 1905, kada se u tadašnjoj Ruskoj imperiji odigrao niz pogroma, odeski je odneo živote više od 400 Jevreja.

U Odesi je proglašena trodnevna žalost i najavljeno formiranje dobrovoljačkih odreda milicije. Uhapšeno je oko 130 učesnika u sukobima. Pokrenuta je istraga. Ruska strana tvrdi da je među privedenima zapravo bilo dosta onih koji su preživeli požar na Kulikovom polju.

Već sutradan 3. maja ispred uprave policije u Odesi demonstranti uz parole "Odesu nećemo oprostiti" i "Odesa – ruski grad" zahtevaju da ruski demonstranti budu pušteni. U nedelju 4. maja oko 16 časova, nakon paljenja sveća za poginule na Kulikovom polju, demonstranti su uz zastave Ruske imperije krenuli ka policiji uzvikujući: "Slava herojima" i "Nacisti, nacisti!" Uz pomoć jednog kamioneta probili su kapiju, ušli duboko u dvorište zgrade, razbili vrata i provalili unutra, da bi u 18.20 časova 67 ljudi napustilo zgradu policije.

Sudeći po foto-reportaži sajta Dumskaya.net, jednom pokunjenom policajcu neko u tim trenucima vezuje za rever georgijevsku lentu. U više TV izveštaja se vidi kako tokom tih demonstracija jedan vod policije istupa iz stroja i kako policajci jedan za drugim bacaju štitove na gomilu. U ruskim medijima se o tome izveštavalo pod naslovima "Berkut otkazao poslušnost". Ukrajinska policija je saopštavala da to nisu "berkuti" već obični policajci i da nije u pitanju pobuna nego nesporazum. Usledila je razmena verbalne vatre među institucijama. Prokuratura u Odesi protestovala je zbog puštanja na slobodu uhapšenih koje je sprovedeno, kako se kaže, "neposredno po naredbi organa unutrašnjih poslova bez ikakve saglasnosti organa prokurature i posle otvorenog ignorisanja službenih dužnosti i zakona o miliciji od strane radnika milicije…".

Kasnije uveče 4. maja nekoliko stotina uglavnom mlađih pristalica Majdana, nezadovoljni što je milicija pustila separatiste, naoružani štitovima i pendrecima krenuli su ka spaljenom stecištu proruskih demonstranata na Kulikovom polju. Uz agresivne i opscene povike, neki od njih su se popeli uz fasadu nagorele zgrade, skinuli sa nje rusku zastavu i postavili ukrajinsku. Na kraju su se okupili na Primorskom bulevaru kod spomenika Rišeljeu. To je "onaj" Arman Emanul Sofija-Septimani de Vinero de Plesi, grof de Šinon, 5. grof Rišelje (1766–1822) – francuski aristokrata. On je posle velike Francuske revolucije stupio u rusku službu, 1804–1815. i bio postavljen na dužnost general-gubernatora Novorosije i Besarabije. U Rusiji su ga nazvali Emanuil Osipovič de Rišelje. Smatraju ga jednim od osnivača Odese, u kojoj mu je 1828. postavljen spomenik. Majdanovcima se po običajima uspostavljenim nakon ukrajinske "februarske revolucije" kasno uveče 4. maja obratio novi šef policije u Odesi Ivan Katerničuk, koji ih je smirio…

Tragedija u Odesi je delovala razorno na raspoloženje, odnose, možda i na budućnost Ukrajine, koja kolabira krvareći i koja je prvog dana rata videla sve njegove užase. Usledio je niz komemorativnih demonstracija. Na Trgu slobode u Harkovu, uprkos zabrani okupljanja, 4. maja oko 500 ljudi, uključujući i "narodnog guvernera" Vladimira Varšava, aktiviste pokreta "Jugoistočna Borotba " i organizacijâ "Rada Harkov", "Ruska zajednica Harkova", donosilo je cveće i palilo sveće u znak sećanja na mrtve i nosilo postere "Odesa – grad heroj", "Kramatorsk, mi smo sa tobom!", "Dole hunta", "Odesa – Hatin 21. veka".

Ministarstvo spoljnih poslova Rusije je 5. maja predsedniku Vladimiru Putinu predstavilo Belu knjigu o kršenjima ljudskih prava u Ukrajini. Jedan odeljak Bele knjige odnosi se na diskriminaciju na etničkoj i jezičkoj osnovi, na ksenofobiju i rasni ekstremizam, a jedan na religioznu netrpeljivost i prema Ruskoj pravoslavnoj crkvi Moskovskog patrijarhata…

Ministarstvo inostranih poslova Rusije, u saopštenju izdatom nešto kasnije istog dana (5. maj po podne) poručuje: "Ponovo pozivamo kijevske organizatore terora protiv sopstvenog naroda da se opamete, prekrate krvoproliće, odvedu vojsku i konačno sednu za pregovarački sto, kako bi počeo normalan dijalog o razrešenju političke krize." Onda je počelo da se priča o nastavku pregovora – drugoj Ženevi.

Mada se odvijala kako se inače odvija divljanje beslovesne mase u atmosferi ukrajinskog raspadanja, tragedija u Odesi sama po sebi otkriva unutrašnju energiju građanskog rata, narastanje tenzija, erupciju besa, nekontrolisane izlive mržnje i nasilja. Neki kažu da je od rata gori samo građanski rat, a od građanskog rata da su gori naleti divljih hordi – i pogrom.

BITKA ZA GRADOVE: Pravi rat na koji su tokom drame u Odesi bile uperene kamere (uobičajeno pacifistički-ratnohuškačkih) globalnih TV mreža, počeo je tog 2. maja u 4.30 sati ujutru u Slavjansku, gradu između Harkova i Donjecka na istoku Ukrajine. Tu je nastavljena ranije započeta pa prekinuta "antiteroristička operacija" ukrajinskih kombinovanih snaga Unutrašnje vojske ministarstva unutrašnjih poslova, Nacionalne garde i ukrajinske vojske. U Slavjansku su se čule sirene za uzbunu i zvonila su crkvena zvona. Puščana paljba se čula na obodima grada. Ispostavilo se da pobunjenici imaju raketne bacače i prenosne lansere. Koristili su i onih nekoliko oklopnih vozila koje su oteli od ukrajinskih vojnika kada su prethodni put ušli u grad Kramatorsk samo desetak kilometara udaljen od Slavjanska. Borbe su vođene na uzvišici na obodu Slavjanska u okolini TV predajnika koji su ukrajinske snage zauzele i isključile ruske TV signale. Rat za televiziju povezan je s jezičkim pitanjem, koje je negde u fokusu političkih i drugih sukoba poslednjih meseci. Sajt grada Slavjanska Slavgorod izveštava inače da kablovske mreže i dalje emituju i ruske i ukrajinske kanale. Oko tog brda će se voditi borbe sledeća četiri dana.

Sudeći po informaciji portala Slavgorod iz Slavjanska, pobunjenici su prenosnim raketnim protivvazdušnim bacačima (RPG) oborili najmanje jedan ukrajinski helikopter M-24 i jednog pilota helikoptera ranjenog puščanim metkom i s polomljenom butnom kosti smestili u bolnicu u Slavjansku. Pustili su ga nekoliko dana kasnije.

Mnogima je to obaranje helikoptera bilo znak da su ukrajinske vlasti potcenile snagu pobunjenika čiji je komandant u Slavjansku Igor Streljkov, kamen u cipeli ministra policije Avakova. Tog Streljkova ukrajinska obaveštajna služba identifikuje kao Igora Girkina i tvrdi da je on specijalac ruskog GRU-a i da je učestvovao u ratu u Pridnjestrovlju 2002. i u Bosni, u Podrinjskoj i Majevičkoj brigadi VRS, itd. On negira da ima veze sa bilo kojom institucijom u Rusiji, gde, tvrdi, ima samo prijatelje. Ono što ukrajinske vlasti nisu mogle sebi da priznaju to je fakat da su njihovom akcijom pobunjenici na istoku Ukrajine dobijali sve širu podršku.

Politički predstavnik Štaba narodne samoodbrane mesta Krasnij Luč Vladimir Serdjukov izjavio je agenciji Interfaks da su "šahtjori" svih sedam rudnika Krasnij Luč, koji su obustavili rad, otišli na barikade kojih je u Lugansku u iščekivanju napada ukrajinskih snaga podignuto oko 150. Ranije je bilo tvrdnji da šahtjori nisu zainteresovani za akcije koje vode "takie to atamani".

Agencija RIA Novosti citira lidera mesne organizacije Komunističke partije Ukrajine, prvog sekretara Anatolija Hmeljevoja, koji kaže da na severnim prilazima gradu stanovnici podižu nove barikade. Novo je to da se kao izvor o aktivnostima pobunjenika prvi put pojavljuje funkcioner neke ukrajinske parlamentarne partije. Paul Ronzhajmer, reporter nemačkog lista "Bild", izveštavao je da se mnogo civila može videti ispred ukrajinskih tenkova na prilazima gradu i da mnogi dovikuju vojnicima: "Pucajte u nas, mi smo takođe separatisti, mi želimo da pripadamo Rusiji. Pucajte u nas…"

Reporter BBC-ja Fergal Kin opisuje stanje na jednom mostu blizu Slavjanska gde na jednoj strani na teškoj kiši i grmljavini stoji oko 300 ljudi i maše ruskim zastavama i začikava ukrajinske vojnike da priđu bliže, a da je atmosfera takva da se svakog časa može promeniti.

Promenila se jedne noći u Jasnogorki između Slavjanska i desetak kilometara udaljenog Kramatorska gde su građani blokirali desetak oklopnih transportera. Kad je pala noć između 2. i 3. maja, oni su pošli u proboj pucajući iz automata najpre u vazduh a onda u meso. Bilo je mrtvih i ranjenih, o čijem broju se licitiralo. Ministar policije Avakov je tvrdio da teroristi pucaju koristeći građane kao živi štit.

Kad su u Kramatorsku 3. maja oko podne obnovljene borbe, ukrajinske snage ušle su u grad i zauzele sedište službe bezbednosti, a pobunjenici su zaprečili ulice autobusima koji gore. Iznad grada se dizao zlokoban dim izgorelih guma. Čula se paljba iz različitog oružja. Nekoliko oklopnih vozila Nacionalne garde ušlo je u grad, što je Kijevu prikazano kao uspeh antiterorističke operacije. Kada su stali, ljudi su počeli da se okupljaju i da uzvikuju "Fašisti". Vojnici su najpre zauzeli pozicije za borbu, ali se onda brzo odvezli na aerodrom na obodu grada. Zgrada Službe bezbednosti koju su oslobodili od separatista se neznano kako zapalila 4. maja, javljaju RIA Novosti.

Narednih dana je trajalo taktičko nadigravanje. Ukrajinska vojska je napredovala, razorivši barikade, nekad artiljerijskim mecima, nekad puškaranjem s pobunjenicima u kome je bilo žrtava, i ukopavši neke jedinice na važnijim mestima. Borbe su se 4. maja premestile i u Malinovku, desetak kilometara istočno od Kramatorska, pa južno prema Donjecku, u Konstantinovku, pa u Džeržinsk, pa u Golovku…

Svuda je bilo žrtava. U Slavjansku su u otvorenom sanduku kroz ceo grad nosili medicinsku sestru koja je poginula.

RAT OLIGARHA: Dok su se ukrajinske snage zapetljavale u kučinu građanskog rata oko Slavjanska, u Donjecku u Lugansku su pripremali referendum 11. maja, zaposedali nove institucije, milom ili silom navodili funkcionere da podnose ostavke ili da priznaju Republiku, "obavljali eksproprijaciju eksproprijatora", mobilisali pristalice, objavljivali da potčinjavaju sebi sve policijske i oružane snage na teritoriji svojih oblasti.

Iz kasarne Nacionalne garde u Lugansku, gde su pobunjenici objavili opštu mobilizaciju, vojnici su odvedeni autobusima na gradski aerodrom, odakle će biti transportovani u Vinicu, ili kako je rekao jedan pobunjenik "tam na banderoške" (u zemlji Bandere, tj. u zapadnu Ukrajinu).

U Donjecku se u okviru mobilizacije povećao broj ljudi naoružanih puškama, pištoljima ili bilo čime. Voz iz Ljvova je dočekan i pregledan, a lica sumnjiva kao banderovci privođena su u atmosferi nalik na linč, a jednog čoveka su pred TV kamerama, držeći ga za gušu, ispitivali o njegovoj ulozi u paljenju Doma profsojuza u Odesi i o sličnim zadacima zbog kojih je poslat na istok.

Ruski mediji su jedne noći javljali da je ukrajinska vojska ušla u Marijupolj, grad na obali Azovskog mora, da iz pravca Berđanska, grada istočno od Marijupolja, kreću helikopteri. U gradu su se čule sirene i pucnji.

Portal grada Marijupolja 0629.ua izveštava da u Marijupolju u noći 3. maja ukrajinska vojska nije sprovodila antiterorističku operaciju i da nije bilo kretanja oklopnih vozila. U marijupoljskim kancelarijama ukrajinske partije Batkivšćina nije ostao kamen na kamenu, izveštava ruska TV1, a ispostava Privatbanke oligarha Igora Kolomojskog, guvernera Dnjepropetrovska lojalnog kijevskim vlastima, izgorela je. Njegov ofis je demoliran, stvari su uništene, a ostavljena je poruka "M’stim za Odesu".

To nije jedini primer obračuna demonstranata na istoku s oblasnim oligarhom Igorom Kolomojskim, koga je vlast u Kijevu u martu postavila za gubernatora – u Donjecku nekoliko bankomata njegove Privatbanke demonstranti su zapalili, u Gorlovki su "zarobili" nekoliko "privatovskih" inkasanskih uređaja, a ranije u Donjecku su jurišali na ofis njegove firme Privat.

Ukrajinska vojna i policijska vlast su prilično kreativne u svojim saopštenjima, ali ono što je o tim događajima na svom sajtu napisala Pres služba unutrašnje vojske u Marijupolju govori o premoći stvarnosti nad maštom: saopštava se da je oko 15 časova na punkt Oružanih snaga Ukrajine, koji je stacioniran u selu Ribjaki, došlo nekoliko građana i navodno u cilju da pruži svu moguću pomoć borcima donelo hranu za koju se kasnije ispostavilo da sadrži supstancu koja je izazvala pospanost vojnika. Pola sata kasnije, dvadesetak nepoznatih lica u tri automobila došli su i zarobili pet pospanih pripadnika vojne posade, zaplenili četiri automata, bombe, mitraljez i municiju. Pobunjenici su zarobljenike i oružje odvezli u prostorije marijupoljskog gradskog veća. Tokom pregovora o vraćanju oružja i zarobljenika, aktivisti tzv. Narodne Republike Donjeck počeli su da grade barikade od guma na raskrsnici Avenije Lenjina i Ulice Kazancev. Kada su zarobljene vojnike izveli iz gradske dvorane, aktivisti su zapalili gume i odbili da daju oružje, jer su u zamenu za oružje tražili da se policijski kordon povuče dalje od Gradskog veća i otvorili su vatru u pravcu policije. Policijski službenici su ispalili u vazduh nekoliko hitaca upozorenja.

Posle toga započela su agresivnija dejstva pobunjenika koji su uništavali imovinu, čuli su se pucnji, grupa pobunjenika je krenula u centar grada i zapalila kancelarije jedne od partijskih organizacija i ispostava banaka, zapravo Privatbanke Kolomajskog.

U konfliktu Kijeva i Istoka Ukrajine traje i konflikt pobunjenika i oligarha koji su tamo preuzeli političke uloge. "Komersant" je, na primer, javio da su pobunjenici zauzeli sedište Saveza industrijalaca kojim dominira guverner Donjecka oligarh Igor Taruta. Njegov ofis je demoliran.

Sa oligarsima (Taruta, Ahmetov) izgleda da je imalo neke veze i oslobađanje 25. aprila u Slavjansku zarobljenih posmatrača OEBS-a. Iz usta Putinovog pres sekretara Dmitrija Peskova mediji su saznali da je negde na istok Ukrajine otišao Vladimir Lukin, ruski ombudsman za ljudska prava, inače opozicioni političar, osnivač liberalne partije Jabloko. Poslali su ga tamo nakon urgiranja nemačke kancelarke Angele Merkel jer su među 11 oebsovaca bila i četiri Nemca. Lukin je bio Putinov predstavnik 20. februara 2014. i posredovao je prilikom potpisivanja sporazuma Janukoviča i predstavnika Majdana, a jedini nije parafirao taj sporazum, koji tadašnja opozicija (sadašnja vlast) nije poštovala, što Moskva zamera sadašnjoj vladajućoj garnituri u Kijevu.

List "Novosti Donbasa" piše da je Vladimir Lukin pregovarao sa komandantom pobunjenika u Slavjansku, "onim" Igorom Streljkovim kome se Lukin obraćao sa Igore Ivanoviču, boraveći u Botaničeskom sadu u Donjecku, u luksuznoj rezidenciji oligarha Rinata Ahmetova. (Ukrajinski mediji to znaju jer im je rekla ukrajinska služba bezbednosti koja je to prisluškivala.) Lukin je 2. maja prisustvovao meču Šahtjor–Iljičevec na stadionu "Donbas-arena" kao gost Ahmetova. Kad su ga zaobilaznim putevima uveli i izveli iz Slavjanska, Lukin je posmatrače predao evropskom predstavniku koji je čekao kod drugog oligarha, kod Igora Tarute.

Kažu da je od Kolomojskog, koji drži u miru Dnjepropetrovsk, a sada i Odesu preko svog čoveka, novopostavljenog guvernera Vladimira Nemirovskog (Njefthimik), sada važniji samo kralj čokolade (Roshen), navodni finansijer majdanovaca Petar Porošenko, predsednički kandidat koga je navodno partija UDAR Vitalija Klička htela da predloži da preuzme i one privremene prerogative predsednika Rade, Turčinova, u nastaloj krizi, u kojoj je čak Dmitrij Timčuk, šef vladinog pres biroa, novinar koji je učestvovao i u ukrajinskom vojnom kontingentu u Iraku, a sada praktično vodio ratnu propagandu, izjavio da je antiteroristička akcija opet ispala farsa. Članovi KP izjavljuju da su napustili zasedanje Rade nakon što su okrivili v.d. predsednika Oleksandra Turčinova, šefa Službe bezbednosti Valentina Nalivajčenka i ministra unutrašnjih poslova Arsena Avakova za masovna ubistva, izvestila je "Ukrajinska pravda".

Do "parlamentarnog prevrata" nije došlo. Porošenko nije pristao, UDAR je odustao, a poslanička grupa Komunističke partije udaljena je iz Rade zbog separatističkih izjava njenih rukovodilaca, javlja agencija UNIAN.

Ukrajinska vlada je bila predložila da Rada na zatvorenoj sednici donese odluku da se 25. maja zajedno sa predsedničkim izborima održi i konsultativni referendum o decentralizaciji Ukrajine, ali za to je glasalo samo 150 od 450 poslanika. Predstavnik partije Batkivščina brifovao je novinare da je na zatvorenoj sednici Vrhovne rade preovladala ocena da "referendum pod dulom automata" nema smisla i da može biti sproveden samo posle stabilizacije stanja i prestanka borbenih dejstava. Razoružanje, pa izbori, pa ustav, znamo tu priču (vidi okvir).

Predsednik Turčinov je upozorio na moguće terorističke napade 9. maja, kad se u Moskvi održava parada, a u Sevastopolju vojni aero-miting, i kada će se Dan pobede nad fašizmom obeležavati u mnogim ukrajinskim gradovima. Oko Kijeva se postavljaju kontrolni punktovi da bi se sprečilo infiltriranje terorista. Ukrajinska ratna psihoza se nastavlja.

Ukrajinska kriza u nemačkim medijima

Za "Vreme" iz Bona

Bernd Ulrih piše da ovo nije doživeo u trideset godina novinarske karijere. Ulrih je zamenik glavnog urednika "Cajta", uglednog nemačkog nedeljnika. Ovo je situacija u kojoj nemački političari – osim dakako Levice – i svi mejnstrim mediji o situaciji u Ukrajini pričaju i pišu jedno, dok ogromna većina građana (čitalaca) misli suprotno. Zvanični crno-beli narativ je otprilike da je Rusija za sve kriva, dok čitaoci u komentarima mahom pitaju: zašto nas smatrate idiotima pa nam poturate ovakve priče? Međutim, Ulrih ne traži greške u medijima, nego u čitaocima i gledaocima. "Kada ogromna većina medija argumentuje na sličan način, čak ni dobronamernim čitaocima nije lako da dokuče da li se radi o novoj medijskoj pomami ili meri za prevaspitavanje naroda, ili možda o dubokim uverenjima novinara u pogledu demokratije i ljudskih prava", piše on. Ulrihov odgovor je, naravno, da nemački mediji gotovo unisono pišu o Putinovoj "nacionalističko-imperijalističkoj ideologiji", jer unutrašnji moralni radar samosvesnih novinara prosto nalaže da se kritički piše o autokrati iz Kremlja.

Na ovakvo objašnjenje malo ko pada. Poslednje izdanje satiričnog kabarea Die Anstalt, koji se jednom mesečno prikazuje na drugom programu javnog servisa, donosi sledeći skeč: na levoj fotografiji su naoružani maskirani demonstranti sa kijevskog Majdana; na desnoj su isti takvi proruski demonstranti na istoku Ukrajine. "Levo vidimo mirne građane koji oslobađaju okupirane administrativne zgrade – ti su naši", objašnjava kabaretista Maks Uthof. "Desno vidimo razularene militariste koji brutalno okupiraju zgradu." Na kraju scene drugi kabaretista Klaus fon Vagner, koji predstavlja običnog građanina, počinje da shvata kako treba da radi moralni radar. "Kada loši ljudi čine nešto loše – to je zlo. Kada dobri ljudi čine nešto loše – to je dobro." Satira raskrinkava i veze medijskih mogula sa nizom ratobornih zapadnih organizacija. Tako gledalac saznaje da izdavači i glavni urednici "Cajta", "Bilda", "Velta", "Zidojče cajtunga" ili "Frankfurter algemajnea" sede (i uzimaju novac) u izvršnim odborima Nemačkog maršalovog fonda, Minhenske konferencije za bezbednost, Atlantske inicijative i sličnih lobista NATO-a. Politički kabare, iako se emituje u 23 sata, ima blizu četiri miliona gledalaca (udeo od preko 15 odsto).

Ali šta čeka Nemce u informativnom programu i novinama? "Ko je prošle jeseni, od početka krize u Ukrajini, pratio vesti u Nemačkoj, mogao je preko svih medijskih kanala da sazna da se ovde prozapadni demonstranti bore protiv korumpiranog, Rusiji vernog predsednika Janukoviča. Medijska podela na dobre i zle se činila jasnom", piše "Dojče vele". I to se može potkrepiti statistikom – nemački javni servis je u svojim dnevnicima u novembru (kada su protesti na Majdanu počeli) te u januaru i februaru (kada su se zaoštrili) 80 odsto vremena u izveštajima posvetio majdanovcima i evrofanaticima, a tek 20 odsto izjava poticale su od Janukovičeve vlasti ili proruski orijentisanog stanovništva. Tako je zgažena jedna od prvih lekcija novinarstva – da svaka priča treba da ima najmanje dve strane. Nije onda čudo što je jedna anketa javnog servisa objavljena pod naslovom: "Nemci se plaše novog hladnog rata". Tekst objašnjava da se toga boji 72 odsto ispitanika, ali otkriva još neke podatke od kojih bi svakako mogao da se napravi bolji naslov. Recimo, da tek polovina građana podržava bilo kakve sankcije protiv Rusije. Ili da čak tri četvrtine odbija svaku mogućnost vojnog mešanja Nemačke.

Portal Propagandaschau (Propagandni pregled) prebacuje poslednjih dana medijima lažno izveštavanje, pre svega kada je reč o vojnim posmatračima koji su bili zatočeni u Slavjansku. Naime, mediji uporno pišu o "misiji OEBS-a", iako su posmatrači bili u bilateralnoj misiji po pozivu Kijeva i bez pristanka Rusije. Ukazuje se i na cenzurisanje nepoželjnih komentara čitalaca iako ne sadrže ni psovke ni govor mržnje. Recimo, urednik "Zidojče cajtunga" u svojoj kolumni navodi da su "slobodni izbori jedini put za Ukrajinu". Jedan čitalac ga odmah podseća da je u Ukrajini bilo slobodnih izbora, ali da je demokratski predsednik svrgnut pučem. Komentar je posle nekoliko minuta uklonjen sa portala "Zidojčea", ali skrinšot se ne može cenzurisati. Može biti da je nemačka publika sazrela, posebno posle eklatantne medijske propagande koja je pratila bombardovanje Jugoslavije. Slobodni mediji ne moraju da znače objektivno izveštavanje.

Nemanja Rujević

Iz istog broja

Istraživanje – Šta đaci u regionu uče o Prvom svetskom ratu

Ne postoji zajednička istina

Denis Džidić, Marija Ristić, Milka Domanović, Josip Ivanović, Edona Peci, Siniša Jakov Marušić

Lični stav

Resantiman i posledice

Ivan Milenković

Politika štednje – službena vozila

Mercedes sa šestora vrata

Miloš Vasić

Svetska rakijada u Pranjanima

Od šljive sveže svi bacili beže

Dragan Todorović

Uznemiravanje

Žena koja se nije dala zaplašiti

Jovana Gligorijević

Napadi na zdravstvene radnike

Lekari na nišanu

Jasmina Lazić

Odlaganje reforme penzijskog sistema

Šta će biti sa penzionerima

Dimitrije Boarov

Državne firme – Šta je na prodaju

Porodično srebro, zlato i mačke u džaku

Radmilo Marković i Dokumentacioni centar "Vremena"

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu