Ilegalna trgovina oružjem

Podmazivanje rata

Svaka trgovina oružjem u krajnjoj je konsekvenci politička, koliko god "komercijalno" izgledala; čak i kad oružje završi u rukama organizovanih kriminalnih grupa, jer tada pre ili kasnije dolazi do destabilizacije datog društva. Mada manje unosna od trgovine narkoticima (a u poslednje vreme i trgovine ljudima, ilegalnim migrantima), trgovina oružjem ostaje jedan od slađih poslova i stalna potencijalna pretnja miru i stabilnosti u Jugoistočnoj Evropi. Naime, oružje, municija i eksplozivi; zatim vojna oprema; pa taktičke telekomunikacije i savremena vojna elektronika; vozila i vazduhoplovi dvojne namene – sve to spada u kontrolisanu robu, čiji je promet ograničen iz jasnih razloga. Zato je cena te robe na crno veća od tržišne i odatle potiče profit ilegalnih trgovaca

Podmazivanje rata 1

Posebnost ilegalne trgovine naoružanjem i vojnom opremom jeste sledeća: u tu trgovinu, osim na najnižem lokalnom nivou (pištolj-dva na ćošku), po pravilu su umešane države, njihove vojske i tajne službe. Trgovina oružjem bez izuzetka jedna je od poluga spoljne politike – legalna ili ilegalna, državna ili "privatna", trgovina oružjem je par excellence političko sredstvo. Velika količina oružja u nečijim rukama znači rat kao nastavak (ili početak) politike drugim sredstvima. Korumpirani policajac ili oficir iz Republike Srpske koji – u bratskoj saradnji sa svojim hrvatskim i bošnjačkim kolegama – istina i za male pare otkupljuje rasuto postdejtonsko oružje od lokalnih seljaka i preprodaje ga trgovcima naveliko može i ne mora biti svestan da je to oružje namenjeno za UČK. Sve i da zna, teško da će imati grižu svoje "nacionalne" savesti, inače ne bi bio korumpiran; jednostavno.

Dakle, svaka trgovina oružjem u krajnjoj je konsekvenci politička, koliko god "komercijalno" izgledala; čak i kad oružje završi u rukama organizovanih kriminalnih grupa, jer tada pre ili kasnije dolazi do destabilizacije datog društva.

Ima više javnih opravdanja za trgovinu oružjem. Prvo je ono uobičajeno: "Da nisam ja, onda bi neko drugi" ili, u državničkom smislu: "To je naš politički interes, da se neko drugi ne uvali"; druga polovina rečenice ostaje neizrečena – "pa da on uzme te slatke pare". Postoje, zatim, međunarodno-pravne racionalizacije koje je najbolje, s one strane granice sa cinizmom, objasnio čuveni Sem Kamings, najveći privatni trgovac oružjem iz herojskog doba hladnog rata. Na jednom saslušanju u američkom Senatu, on kaže: "Svako je oružje odbrambeno i svi rezervni delovi su nesmrtonosni… Ima izvanrednih propisa i političkih deklaracija i belih knjiga, ali se ni najjasniji tekst ne može pročitati ako ga prekrijete zlatnim dolarom."

Ako po strani ostavimo legalnu trgovinu, sa svim dozvolama, između legitimnih ugovornih strana, sa pravim potvrdama o konačnom korisniku (end user certificate; ključna isprava za trgovinu oružjem), ostaju nam razni oblici ilegalne trgovine. Najčešći je kršenje embarga koji međunarodna zajednica, obično preko Ujedinjenih nacija, uvodi za zaraćene strane u lokalnim sukobima; takav jedan embargo imale su zemlje bivše Jugoslavije od 1991. do 1996, prvo embargo Evropske zajednice i SAD, septembra 1991, a zatim i embargo UN-a od juna 1992.

Embargo i peripetije

Podmazivanje rata 2
SADA AUKCIJSKI KURIOZITET: "Papovka" JNA sa snajperom

Najčešći način za kršenje embarga je lažna potvrda o konačnom korisniku koja glasi na neku obližnju državu koja nije pod sankcijama; što bližu – to bolje. Onda brod ili avion prenese oružje tamo, odakle se švercuje dalje – ili potajno skrene na pravo odredište. U našim ratovima 1990–1999. to je bio veoma čest slučaj i na to ćemo se vratiti.

Drugi način je čisti šverc: tovar oružja ide pod lažnim manifestom; i to je bio čest slučaj na Balkanu. Događa se i da se oružje prekrcava na otvorenom moru sa broda na brod; dešava se i da brodovi menjaju ime, boju, dokumenta i zastavu na otvorenom moru. SFR Jugoslavija imala je svojevremeno, krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina prošlog veka, velike neprilike sa Francuskom: u Sredozemlju su nam Francuzi zaplenili ukupno sedamnaest brodova sa naoružanjem za alžirski Front narodnog oslobođenja (FLN). Posle su Francuzi prodavali te puške, uglavnom mauzerke M-48A većim privatnicima, pa ih i dan-danas ima u ponudama za kolekcionare; sasvim su nove.

Kad je o izvorima naoružanja reč, tu opet ima raznih načina. Najčešće države, preko privatnih posrednika koji su odrecivi, plasiraju ratni plen (Izrael, SAD) ili viškove naoružanja i vojne opreme (zemlje bivšeg Varšavskog ugovora posle 1989). Ređe se događa da se prodaje novo oružje sopstvene proizvodnje; takvo oružje plasira se izokola, preko više raznih posrednika koji su koliko-toliko legitimni. Razvoj tehnologija za jevtinu masovnu proizvodnju oružja omogućio je još jedan metod: ilegalnu trgovinu oružjem bez ikakvih oznaka i serijskih brojeva, za koje se ne zna odakle potiče. Recimo da automatskih pušaka sistema Kalašnjikova, Mihaila Timofejeviča, AK-47, ima sedam-osam varijeteta; na prvi pogled može da se razlikuje manji deo (jugoslovenska, kineska, neke mađarske, češka), dok najveći deo tih pušaka izgleda potpuno isto, a ukupno ih je napravljeno barem tridesetak miliona komada. Tako se desilo da izraelska vojska 1977. u Južnom Libanu zapleni nekoliko sanduka sa sasvim novim puškama AK-47 bez ikakvih oznaka, čak bez obaveznih tormentacionih žigova (koji potvrđuju da je oružje isprobano specijalnom živom municijom visokog pritiska). Tek na osnovu metalurških i tehnoloških ispitivanja utvrđeno je da potiču iz Jugoslavije; a mogli su da pogledaju u literaturu, jer jedino naša puška M-70 ima tri otvora za ventilaciju na pretkundaku i plastičnu dršku… U današnje vreme događa se da oružje bude namerno proizvedeno sa tuđim signaturama i žigovima i uredno numerisano, što policiji i carini širom sveta jako otežava istrage o poreklu. Desetine zemalja imaju, recimo, licence firme Hekler i Koh za automatske puške G-3 i automate MP-5; Kinezi bez licence proizvode identične kopije.

Poseban problem je iskušenje kojem do sada nije odoleo nijedan proizvođač oružja, bar u jednom trenutku: isti serijski broj utisnut na više primeraka oružja. Tada jedno oružje ide u legalni promet, a ostala na crno tržište. To se, naravno, sprečava kontrolom ulaza i izlaza, ali ako država zažmuri pred svojim omiljenim privatnikom ili svojom omiljenom fabrikom – sve je moguće. Tako se, recimo, desilo da jedan gradski odbornik u Madridu bude ubijen iz pištolja HS-2000 (hrvatski samokres, još jedna kopija austrijskog "Glocka") i da se policija dokopa oružja. Hrvatska policija otkrila je, na molbu španskih kolega, da su dva pištolja sa tim serijskim brojem u rukama dvojice legalnih vlasnika. Izbio je skandal, ali je trajao kratko i bio manje-više bezbolan za proizvođača (IM Metal, Ozalj kod Karlovca). Hrvatskim vlastima – a i na to ćemo se vratiti – i inače mnogo toga prolazi kroz prste.

"Nestalo u vihoru rata"

Odakle se ilegalno tržište oružja snabdeva? Proizvodnja je u principu strogo kontrolisana – osim pomenutih izuzetaka; legalna prodaja građanskim licima u Evropi i šire podleže zakonskim propisima o nabavci, dozvolama itd.; krađa imâ, ali su male i pojedinačne…

Tu se treba vratiti na balkanske specifičnosti. Tokom XX veka Balkan je bio poprište dva svetska i šest lokalnih ratova. Pet velikih armija poraženo je i temeljito razoružano u tim ratovima: austrougarska, jugoslovenska kraljevska, italijanska, nemačka i JNA; tamo gde nije bila poražena, JNA je naveliko delila sopstvene viškove i ratni plen Srbima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Treba imati u vidu i navike lokalnog stanovništva, stečene kroz gorka iskustva iz viševekovne prošlosti: valja imati nešto za ne daj Bože, jer smo se svačega naslušali, a bogami smo svašta i doživeli. Svojevremeno je knjaz Nikola Petrović bio naredio da svaki Crnogorac mora da ima revolver sistema "Gasser", kal. 11,5 mm, pa su ga svi i kupili; uzgred, knjaz je bio jedini ovlašćeni predstavnik proizvođača, bečke firme "Rast, Gasser & Co." za Crnu Goru. U najmirnijem periodu Jugoslavije, od 1955. do 1989, trezvena procena policije bila je da na svako registrovano oružje u rukama građana dolazi barem pet neregistrovanih komada, a registrovanog oružja bilo je nešto preko milion na 22 miliona stanovnika. Zanimljivo je da je mnogo manje krivičnih dela tada bilo činjeno ilegalnim nego legalnim oružjem; to je objašnjavano okolnošću da ljudi ilegalno oružje nerado nose, za razliku od legalnog; ta krivična dela bila su pretežno na mah, u afektu, a pištolj je bio pri ruci.

Količina trofejnog oružja nastala razoružavanjem raznih vojski i u demobilizacijama ogromna je. Dan-danas ćete kod seljaka naći austrougarske puške i pištolje prozvedene pre 1918. u ispravnom stanju; o nemačkom i italijanskom oružju iz Drugog svetskog rata da ne govorimo. Sa svoje strane i JNA se ponašala "domaćinski": po partizansko-hajdučkom principu da je dobro sve što puca, JNA je pažljivo sakupljala i čuvala kako ratni plen, tako i sve iz savezničke pomoći – čak i kad je krenula domaća proizvodnja savremenog naoružanja. Dovoljan je i letimičan pogled na knjižicu koja se zove "Nomenklatura pešadijskog naoružanja JNA", pa da se vidi da je u rezervama naoružanja sačuvano sve od početka XX veka do danas, uključujući i ratni plen. Tu veliki deo čini saveznička vojna pomoć za vreme i posle Drugog svetskog rata. Koliko je automata "Sten" i raznih pištolja i revolvera bačeno padobranima do 1944. i dobijeno kasnije – ne zna se, ali je svakako reč o hiljadama komada. To se rasulo kroz partizane, četnike i civilstvo, a ima ih i dan-danas među stanovništvom.

Što se SSSR tiče, oni su barem vodili temeljitu statistiku: do 1. maja 1945. SSSR je jugoslovenskim partizanima poslao 125.446 pušaka sistema "Mosin-Nagant" M-1896, kalibra 7,62X54mm R; 38.210 automata, većinom sistema "Špagina", M-41 i "Sudajeva", M-43, kal. 7,62X25mm; i 14.296 mitraljeza, uglavnom zastarelih tipova, u svim mogućim kalibrima (D.N. Bolotin: Sovyetskoe strel’kovoe oruzhie, Moskva 1985). Ove isporuke nastavljene su sve do juna 1948, kad je došlo do raskida sa SSSR, tako da je konačna količina nepoznata.

Sjedinjene države odobrile su 1951. program vojne pomoći Jugoslaviji; do 1957. iz SAD nam je došlo oružja – od pištolja do mlaznih aviona i tenkova – u vrednosti od dvadesetak milijardi onih dolara. Ono što je nama ovde zanimljivo, kao i u slučaju sovjetske pomoći, jeste 34.000 automata "Thompson" M-1A1 i sedam miliona metaka kal. .45 ACP za njih. Ti automati stigli su kao prva tranša pomoći, odmah pošto je Koča Popović potpisao ugovor u Vašingtonu. Od streljačkog naoružanja iz tog programa nomenklatura JNA pominje i poluautomatske puške "Garand" M-1, karabine M-1, pištolje M-1911 i različite službene revolvere, ali se to nije javljalo kasnije u ratovima – za razliku od automata.

Podmazivanje rata 3
Josip Boljkovac, Martin Špegelj, Stipe Mesić, Franjo Tuđman

Do 1990. JNA se svojih viškova oslobađala na više načina: trofejni pištolji završili su kod Narodne milicije i u prodavnicama; razni automati i mitraljezi povlačeni su u neborbene formacije JNA i za manje bitne stražarske dužnosti (mornarica, vazduhoplovstvo), pa u rezerve Teritorijalne odbrane i milicije, kao i ispravnije puške odgovarajućih kalibara. Ostatak, pretežno nemačkog i italijanskog trofejnog oružja, ali i ruskog nekvalitetnijeg, kao i američkog (zbog nekompatibilnih kalibara) išao je našoj nesvrstanoj braći iz Trećeg sveta. Tako smo Etiopljanima uvalili izvesnu količinu tenkova M-47, zbog čega su se Amerikanci bili uvredili, a u rukama somalijskih pobunjenika pojavili su se trofejni nemački automati MP-44 (padobranski) iz naših zaliha; itd. Prodavalo se tiho i diskretno šta se moglo, poklanjalo se iz političkih razloga i uopšte se gazdovalo "domaćinski" sa tim viškovima.

Ono što nas ovde zanima, međutim, jesu rezerve milicije i Teritorijalne odbrane, jer će se pojaviti kao važan sastojak budućih ratova, prosuti se u civilstvo i tako postati izvor zarade i alat organizovanog kriminala.

Naoružanje rezervnog sastava milicije nalazilo se 1990. godine u posedu republičkih sekretarijata unutrašnjih poslova, raspodeljeno delom po stanicama milicije, delom po skladištima svakog RSUP. Naoružanje Teritorijalne odbrane bilo je do kraja 1990. u posedu lokalnih organa narodne odbrane (opštinski i drugi sekretarijati) i velikih firmi sa mnogo radnika. Onda je Savezni sekretarijat za narodnu odbranu (SSNO), zabrinut zbog političkih kretanja i sumraka komunizma, doneo naredbu o preuzimanju naoružanja TO pod kontrolu JNA, pod izgovorom da je oružje "loše čuvano"; jedino je Slovenija uspela da zadrži svoje, uloživši značajna sredstva u obezbeđenje skladišta, što je neutralisalo izgovore JNA.

Naoružavanje naroda

Podmazivanje rata 4
POČETAK RASPADA SFRJ: Barikada i "tompson"

U trenutku kada je Slobodan Milošević 16. marta 1991. pred predsednicima srbijanskih opština izgovorio istorijsku rečenicu: "Ako ne umemo da radimo i proizvodimo, umemo da se tučemo", "goloruki narod i njegova nejač na ognjištima" već su se uveliko naoružavali, a razni međunarodni umetnici već su nanjušili unosan posao i po Beogradu hvatali veze. Slovenija i Hrvatska već su uveliko ilegalno uvozile oružje za sebe, ali na to ćemo se vratiti kasnije, jer zaslužuje šire objašnjenje. Zadržimo se sada na slučaju Srba iz Hrvatske i Bosne i paravojnih formacija iz Srbije.

Tu treba definisati pojmove: ako neko počne da deli neovlašćenim licima oružje inače zabranjeno za civile; ako ga deli bez zaduživanja na revers, sa serijskim brojem, na ime zaduženog; ako je to oružje državno vlasništvo; ako je svrha tog oružja infiltracija i subverzija susednih država – šta je to onda? Zloupotreba službenog položaja svakako; krivično delo protiv opšte sigurnosti svakako; protivpravno otuđenje pokretne stvari u vlasništvu države svakako; delo protiv oružanih snaga svakako; neko će dodati – i terorizam.

Ali, idemo hronološkim redom. Krajem 1990, u novembru, Željko Ražnatović, poznatiji kao Arkan, biva uhapšen u Dvoru na Uni sa još dva saputnika, a kod sebe je imao oružje zabranjeno za civile (ručne bombe, automati). Arkan je tu – za sada – manje važan, kao radnik MUP-a; zanimljiviji je Zoran Stevanović, kasniji "major" Arkanove Srpske dobrovoljačke garde, ubijen 30. avgusta 1996. ispred hotela Metropol u Beogradu automatom s prigušivačem. Tada, 1990, doznalo se da je Stevanović po selima severne Šumadije otkupljivao od seljaka trofejno naoružanje iz Drugog svetskog rata i posle ga za lepe pare preprodavao po Kninu i okolini već isprepadanim Srbima. Nije bio jedini: tada je to za čitav niz lokalnih umetnika bio sjajan posao. Izuzetak je bio Simo Dubajić, legenda Severne Dalmacije (iz Kistanja): on je skupio neke svoje i tuđe pare i nekako (sluti se i kako…) iz "Crvene zastave" u Kragujevcu kupio po fabričkoj ceni 600 lovačkih karabina sistema "Mauzer" i kalibra 7,9 mm (standard JNA); karabine je bez profita rasprodao po svom kraju Srbima. Zanimljivo je da ni tu nije vođena evidencija, iako je Uprava bezbednosti JNA na tome insistirala kod Mile Martića, tada šefa milicije u Kninu.

Svi ti sitni poslovi, međutim, postali su zanemarljivi kada su Služba državne bezbednosti, njena Druga (vojna) linija i Vojna linija MUP-a Srbije krenule u ozbiljno naoružavanje naroda. Ta akcija, koju je politički vodio Mihalj Kertes Bracika iza kojega je ostajao trag oružja kud god bi krenuo – od Slavonije do Trebinja – tokom 1991. i 1992. prosula je po terenu na hiljade i hiljade komada vojničkog streljačkog oružja. Nije se to odmah videlo, naravno: operacija je bila tajna i – što je mnogo važnije – strogo neformalna, izvan bilo kakvog institucionalnog okvira; čisto bezakonje.

Već početkom 1991, u februaru, martu i aprilu, pojavljuju se, prvo po Istočnoj Slavoniji a kasnije i oko Knina, neki ljudi sa kokardama, naoružani trofejnim vojničkim oružjem iz Drugog svetskog rata: ruske puške "Mosin-Nagant" M-1896, automati "Thompson" M-1A1 i ruski M-41 sistema "Špagina", razni zastareli ruski mitraljezi, engleski automati "Sten" MK II itd. To nešto drži barikade, izigrava četnike i slika se za TV i novine. Ideja je bila da, kao, eto, goloruki narod poseže u kućne rezerve i trofejno oružje, sve braneći ognjišta i nejač. Ono što je celu tu priču činilo neuverljivom bile su dve okolnosti: kao prvo, "branioci ognjišta" bili su isti oni četnici-početnici Voje Šešelja i Mirka Jovića sa raznih mitinga iz Nove Pazove, oni koje je TV Beograd do par meseci ranije zvao "manekeni TV Zagreba"; kao drugo, niko ko imalo nešto o tome zna nije poverovao u bajke o "trofejnom oružju sa tavana". Jeste da se tu i tamo mogao naći poneki "Thompson" (oboreni američki vazduhoplovci često su ih ostavljali partizanima i seljacima po Vojvodini i Slavoniji), ali je municija za njih bila retka; niko, međutim, nije imao rusku "vintovku" kod kuće: em ih je vojska držala pod kontrolom, em su zbog egzotičnog kalibra bile nepopularne.

Naoružana nevinost

Ta se misterija uskoro razjasnila: proverom serijskih brojeva nekoliko automata "Thompson" novinari "Vremena" došli su tada do podatka da oružje potiče iz skladišta rezervne milicije PSUP-a Vojvodine u Futogu; to nam je uskoro bio potvrdio i jedan milicionar, svedok noćnog ukrcavanja sanduka sa tim automatima u kamione. Uostalom, već u proleće 1991. u bivšoj zgradi društveno-političkih organizacija opštine Stari grad (Pariska ulica) koju su podelile razne stranke, radio je štab za naoružavanje Srba u Hrvatskoj pod okriljem Srpske demokratske stranke za Srbiju. Kroz njihove prostorije prolazile su stotine pušaka, hiljade metaka i ručnih bombi, eksploziv, taktičke radio-stanice itd. Naredni incident desio se krajem maja 1991. u Bileći, Hercegovina: lokalna policija zaplenila je – očito u neznanju – kamion sa osamdeset automata sistema "Špagina" M-41. Došlo je do skandala, a automate je preuzela JNA i smestila ih u kasarnu. Proverom nekoliko serijskih brojeva ustanovljeno je da automati potiču iz skladišta rezervne milicije RSUP-a Crne Gore u Nikšiću.

Podmazivanje rata 5
OPŠTENARODNA ODBRANA: "Tompson" u leto 1991…

Ni JNA više nije bila nevina u tome. Uobičajen metod bio je da se određena količina uglavnom trofejnog naoružanja standardnih kalibara JNA "otpiše" kao zastarelo i pošalje na topljenje u nikšićku željezaru. Ispostavilo se, međutim, da mitraljezi MG-38 i MG-42 ("šarac") na "topljenje" idu dekonzervirani, podmazani za upotrebu i sa kompletnim priborom (rezervni redenici i cevi, pribor za čišćenje itd.), da bi se kasnije pojavili u rukama golorukog naroda. Uskoro su maske bile skinute i JNA je počela da deli okolo – opet bez zaduživanja i evidencije – moderne automatske puške M-70 sistema "Kalašnjikova", automate M-56 i M-84 "Škorpion", poluautomatske puške M-56/59 (PAP), a onda i minobacače od 60 i 82mm sa pratećim minama, ručne raketne bacače raznih tipova, ručne bombe na hiljade, plastični eksploziv, detonatore i prateća sredstva, nagazne mine svih vrsta. Vreme trofejnih pušaka i automata je prošlo. Uobičajena scena u Slavoniji bio je oklopni transporter JNA u laganom hodu iz koga umorni vojnici izbacuju sanduke sa oružjem i municijom, a seljaci ih skupljaju. Ali, da ponovimo najvažniji detalj: nije vođena evidencija, ljudi nisu bili zaduživani za oružje; ceo taj arsenal kojim bi se dale naoružati pešadijske divizije prosut je po terenu Slavonije, Zapadnog Srema, Baranje, Like, Korduna, Banije, Zapadne Slavonije, Severne Dalmacije; ali i Istočne Hercegovine, Bosanske Krajine, Istočne Bosne, po Romaniji – gde će se sačekati april 1992.

Drugi važan izvor bila je lokalna milicija sa svojim zalihama i rezervama. Ratovi na Balkanu mogu se posmatrati i kao sukob zaraćenih policijskih plemena, jer je po pravilu počinjalo u policiji. Prvo se od vlasti u Zagrebu odmetnula Martićeva Milicija Krajine, odmah 1990; sledile su ostale stanice milicije po Lici, Baniji, Kordunu, Zapadnoj Slavoniji, Istočnoj Slavoniji, Baranji i Sremu: stanice milicije od marta 1991. u Pakracu dele se po etničkoj osnovi. Hrvate otpuštaju iz većinskih srpskih krajeva, a Srbe iz ostalih. Pošto je svaka stanica milicije držala i naoružanje, uniforme i opremu za svoj rezervni sastav, te rezerve postaju kamen razdora. Hrvatska vlast pokušala je da predupredi Srbe i da pokupi rezervno naoružanje iz stanica milicije, ali im je to samo delimično uspelo, a poslužilo je kao odlična provokacija za eskalaciju sukoba. Ista matrica ponašanja ponoviće se uskoro i u Bosni i Hercegovini. S tačke gledišta ovog teksta, međutim, važnije je nešto drugo: to što su upražnjena formacijska mesta u policiji popunjavana kadrom bez profesionalne obuke i sumnjivih ljudskih osobina, često i ljudima koji prolaze kroz krivičnu evidenciju. Upravo takvi pojaviće se kasnije kao počinioci ratnih zločina, ali i kao važni igrači na planu organizovanog kriminala. Nikakvo čudo: policijski posao držao ih je dalje od fronta gde se moglo i poginuti, a gde se moglo opljačkati mnogo manje nego u pozadini.

Barski tovar

Iz nekog razloga koji se i dalje javlja kao nejasan, JNA se u proleće 1991. odlučila da kupi nove zalihe naoružanja i vojne opreme tamo gde se moglo. U saradnji sa MUP-om Srbije počela je velika operacija kupovine po Baltičkom moru i Sredozemlju. Marta 1991 – kako je rekonstruisano kroz "Lojdov" registar kontejnera i trgovačkih brodova – jugoslovenski pomorski agenti iz Crne Gore zatražili su hitno slobodne kontejnere koji se mogu usmeriti u Baltičko more. Pet trgovačkih brodova pod raznim zastavama tada je u Lenjingradu, Gdanjsku i Penemindeu ukrcalo viškove naoružanja i vojne opreme bivšeg Varšavskog ugovora; sve tri luke bile su i ostale poznate kao glavni distributivni centri za Rusiju, Poljsku i bivšu Istočnu Nemačku. Još dva broda sa odgovarajućom količinom kontejnera ukrcali su u Libanu (Tripolis) izvesnu količinu naoružanja koje je posle već nekog lokalnog primirja i smanjenja naoružanja ostalo kao višak maronitskih (hrišćanskih) milicija. Tih sedam brodova sa ukupno 30.000 tona naoružanja i vojne opreme usidrilo se 1. jula 1991. ispred luke Bar, čekajući na istovar. Opet iz nekog nejasnog razloga vojska i vlast pokušali su da u javnost proture laž: da su ti brodovi, kao, zaplenjeni dok su išli za Hrvatsku da tamošnjim "zverskofašističkim ustaškim zengovcima" donesu oružje i ostalo; čak je proturena priča kako se, eto, crnogorska policija obukla u nove uniforme otete Hrvatima (iako je Crna Gora te uniforme pošteno kupila u Americi). Brodovi, naravno, nisu bili zaplenjeni, jer su po istovaru uredno otplovili sa posadama dalje svojim poslima; da su bili zaplenjeni zbog "šverca oružja za Hrvatsku" u "jugoslovenskim teritorijalnim vodama", bili bi prodati na licitaciji ili bi prešli u vlasništvo države, posada bi bila krivično gonjena itd. Država je, dakle, pošteno kupila oružje koje je po Baltiku i Libanu kupila – i pošteno ga je platila. Pitanje je šta je posle s tim bilo.

Barska luka bila je tada blokirana vojnom policijom, a željeznica je morala da skupi teretne vagone gde je mogla da se sve to prevuče. Kažu da je MUP inscenirao neku "eksploziju" kod nekog vijadukta u Sandžaku; tu su ubili dve muve jednim udarcem: em su zaustavili saobraćaj da vojni transporti iz Bara brže prođu, em su za "eksploziju" optužili "islamske fundamentaliste" iz Sandžaka.

Ono što se o "barskom tovaru" zna – nije mnogo: bilo je tu razne municije, pretežno artiljerijske, razne vojne opreme; od važnije robe nekakvi rečni patrolni čamci, moderni i plastični; nekoliko dobrih helikoptera Mi-17V6; i izvesna veća količina automatskih pušaka "Heckler und Koch" G-3 sa pripadajućom municijom, iz Libana. Te će se puške prvi put pojaviti na terenu Istočne Bosne, oko Zvornika, marta-aprila 1992, u rukama Arkanove Srpske dobrovoljačke garde. Kasnije su nestale iz opticaja, kažu zbog egzotične municije, da bi se pojavile kod "crvenih beretki" (Jedinica za specijalne operacije Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije); skoro sasvim je izvesno da je premijer Zoran Đinđić ubijen iz jedne od tih pušaka.

U tom trenutku, dakle, 1. jula 1991. rat je bio napunjen, zapet i nanišanjen. Trebalo je samo opaliti, pa da se sve to grdno oružje prospe okolo bez ikakve kontrole i da kasnije, kad se ratovi završe, nađe svoj put do ozbiljnih trgovaca i organizovanih kriminalnih grupa. To je bio kontekst u kome nastaje cela ova naša priča o organizovanom kriminalu na Balkanu, ovakvom sa kakvim danas imamo posla.

Istraživači: Svetlana VasovićMekina (Slovenija), Ivica Đikić (Hrvatska), Gostimir Popović i Slobodanka Dekić (Bosna i Hercegovina), Siniša Stanković (Makedonija), Jeta Xhara i Zana Limani (Kosovo), Paul Radu (Rumunija), Petia Vladimirova (Bugarska), Altin Raxhimi (Albanija), Slobodan Georgijev, Tamara Skrozza, Dejan Anastasijević, Miloš Vasić ("Vreme", Srbija).

Koordinator istraživanja: Aleksandar Ćirić

***

Realizaciju projekta "Organizovani kriminal na Balkanu" pomogla je Evropska Unija preko Evropske agencije za rekonstrukciju, u okviru programa "Podrška profesionalnom razvoju medija u Srbiji" koji implementira Medija centar.

Logo Medija centra možete videti na ovom linku:
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=431682

Iz istog broja

Izložba "Srbija 05" u Moskvi

Samo je Rusa bilo malo

Dimitrije Boarov

Iz ličnog ugla

Kada podeliti akcije

Dušan Pavlović, docent na Fakultetu političkih nauka

Intervju - Profesor dr Tomica Milosavljević, ministar zdravlja u Vladi Srbije

Kad se zna cena, nema mita i korupcije

Branka Kaljević

Mediji

Prodaja prodanog, u džaku

Tamara Skrozza

Predlog zakona o odlikovanjima

Car Dušan na ogrlici

Jelena Grujić

Istorija Balkana

Učenje o bolu

Slobodanka Ast

Kosovo i OEBS

Ambasadore, hoće li biti deklaracije

Svetlana Vasović-Mekina

Skupština Stalne konferencije gradova i opština

Ustav nasušni

Biljana Vasić

Referendum o gradonačelniku

Totalni opoziv opozicije

Zoran Kosanović

Slike iz provincije

Opoziv za opoziciju

Dragoslav Grujić i Dokumentacioni centar "Vreme"

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu