Intervju – Milan Krkobabić, zamenik gradonačelnika Beograda

Po meri običnog čoveka 1

foto: milovan milenković

23. 6. 2010. / 14.20

Po meri običnog čoveka

"Otkad traje parlamentarni život u Srbiji, glavne misli, odnosno koordinatori parlamentarnog života su bili: ‘Dole kralj!’ ili predsednik, ‘Dole vlada!’, i treća genijalna misao ‘Vrati pare!, jer su pokradene’"

Piše: Mirko Rudić

Milan Krkobabić, diplomirani ekonomista, rođen je u Kačarevu 1952. godine. U Starom dvoru u Beogradu, u zgradi koja je stara 138 godina, nalazi se njegova kancelarija nad kojom je kupola sa koje je 1997. tadašnji gradonačelnik Zoran Đinđić skinuo petokraku i zamenio je pozlaćenim dvoglavim orlom raširenih krila. Milan Krkobabić je zamenik gradonačelnika glavnog grada i predsednik je gradskog odbora Partije ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS), čiji je i član i jedan od osnivača. On je i sin predsednika stranke Jovana Krkobabića.

Milan Krkobabić je za "Vreme" govorio sa sve tri pozicije. Govorio je o fenomenu PUPS-a kao relativno male političke stranke koja, po nekim procenama, zajedno sa svojim koalicionim partnerima predstavlja treću političku snagu u Srbiji, o socijalnoj državi, o političkim principima, o menjanju koalicije… Osim toga, pominjao je i Pašića, Hegela, Stari zavet, vulgarnu ekonomiju, virtuelnu stvarnost i to koliko su političke stene čvrste.

"VREME": Kako objašnjavate uspeh PUPSa, s obzirom na to da je za samo tri godine svog postojanja ova stranka ušla u Narodnu skupštinu, imate mesto potpredsednika Vlade, zamenika gradonačelnika Beograda i članovi ste u 98 vladajućih koalicija u Srbiji?

MILAN KRKOBABIĆ: Tajna je uvek u snazi ideja. Mi smo velika partija, zaista velika partija, upravo zbog snage ideja i zbog velike misije. Naša osnovna ideja je izgradnja socijalne države. Čovek, glasač, sve više glasa za neposredne, korisne, pragmatične stvari u sklopu te ideje.

Naša ideja, kao i sve velike ideje mukotrpno se probija, zato što favorizuje socijalno ugrožene ljude, one koji su na margini. Zbog toga, logično je da oni koji pokušavaju da plasiraju ideje koje se bore za poboljšanje položaja socijalno ugroženih veoma teško dobijaju bitku.

U prošlosti, mi smo pravili države po meri velikih ratnika ili svetitelja, počev od Svetog Save preko Dušana Silnog do kneza Lazara. Od velikih političara izdvojio bih Nikolu Pašića i Josipa Broza. Znamo sudbinu tih država. Sve te države su nam se srušile. Zato, mislim da je vreme da konačno počnemo da gradimo državu po meri malog običnog čoveka, a to je upravo socijalna država. Socijalna ne znači socijalistička. Tu postoje velike razlike. Socijalna država je država tržišne ekonomije, ali takve ekonomije čiji rezultat delovanja omogućava nadgradnju visoke društvene odgovornosti, najviših standarda socijalne pravde, borbe protiv svih vrsta diskriminacije.

Kako je došlo do ideje o formiranju stranke kojoj su ciljna grupa penzioneri?

Za razliku od ostalih partija, ova ne nastaje u elitnom klubu, a ni u kafani, niti u trouglu ili četvorouglu nekih "pametnih" ljudi, već nastaje kao izraz težnje velikog broja ljudi, pre svega penzionera, čija je egzistencija dovedena u pitanje, a dostojanstvo uništeno. Ta želja da se vrati dostojanstvo i sačuva biološki opstanak u osnovi su nastanka ove partije… Nastajemo kao partija ujedinjenih penzionera, da bi za četiri godine u potpunosti doživeli transformaciju u ono što je danas PUPS – partija časnih namera i to partija visoke društvene odgovornosti, socijalne pravde, borbe protiv svih vidova diskriminacije, protiv međunarodnog terorizma i kriminala. To je opseg našeg delovanja. Danas su tu u istom stroju uz penzionere i osobe sa invaliditetom, izbegla i raseljena lica, marginalizovane socijalne grupe, grupe koje same po sebi zaslužuju posebnu pažnju društva. Posebno ističem da su to ljudi koji su premladi za penziju, a prestari za posao, ljudi koje zovu ekonomskim ili tehnološkim viškovima. Zamislite taj užas: čovek, a višak! Za nas, ljudi nikada neće biti viškovi.

Vi ste ekonomista, kako ste videli sebe u ideji partije koja se zalaže za socijalnu državu?

Socijalna pravda, društvena odgovornost, visok stepen socijalnih davanja je moguć samo u ekonomiji, zdravoj ekonomiji, otvorenoj, tržišnoj ekonomiji, ali orijentisanoj ka socijalnoj državi. Ne u ekonomiji koja je liberalno orijentisana, vulgarno liberalna ili neoliberalna, kako hoćete. Znači, taj koncept može da funkcioniše i ja se nalazim u politici, počinju prvi izbori i ja se nalazim drugi na listi iza Mrkonjića, recimo – kao stručnjak.

Koliko trenutno PUPS ima članova?

Podaci koje stranke daju o broju svojih članova treba uzimati sa rezervom. Merodavan je samo registar političkih partija. Mi imamo oko 20 000 zvanično upisanih članova i, ako se ne varam, mislim da smo treća partija po brojnosti. Zanimljivo je i da preko 50 naših članova nisu penzioneri.

U Srbiji ima oko 1.600.000 penzionera, a u PUPSu, dakle, tek oko 10.000. Zašto ih tu ima tako malo?

Tačno je da u Srbiji ima 1.600.000 penzionera i tačno je da nisu svi naši glasači, ali ja govorim o zvaničnom registru, i to je jedino merodavno za bilo koju stranku, samo ono što je zaista upisano.

Mislite li da većina penzionera podržava vaše ideje?

Prošlo je svega pet godina od našeg početka i to je kratak period. Ove ideje se tek razvijaju, a mi smo na prvim izborima imali 120.000 do 130.000 glasova, tako da je, otprilike, svaki deseti penzioner glasao za nas. Postavlja se pitanje gde su ostali penzioneri. Oni su revnosni glasači i naravno da su glasali i za druge političke stranke. Ali naša ključna ideja, borba za poboljšanje socijalnog položaja penzionera, povratak dostojanstva i sigurnosti, polako ali sigurno dopire do njih i dobija sve veću podršku. Izborili smo se za vanredno povećanje od 10 odsto i to su svi penzioneri u Srbiji osetili. Istrajali smo u dokazivanju da penzije nisu socijalna, već ekonomska kategorija, i uspeli u tome da se penzije vežu za zarade. To je opipljivo i daće rezultate.

Na sledećim izborima, ubeđen sam, imaćemo pola miliona glasova. To je čvrsto kao stena! Deluje za neke ovako ili onako, ali ako čovek malo krene među žive ljude, onda mu to neće biti strano. A ako upalite RTS, pa vidite konferenciju za novinare, gde govore uvek isti ljudi, vi onda živite u virtuelnom svetu i nama onda ne trebaju izbori. Zašto? Pojaviće se razne agencije koje će dati rezultate, neke rezultate javnog mnjenja. I zbog čega bi mi učestvovali na izborima? Zamislite, recimo, Mojsija. Da je on čekao na istraživanje javnog mnjenja, Jevreji bi i dan danas čučali u Egiptu. Ko mu je davao bilo kakvu šansu? Prema tome, ono što se vrti na ekranu i život, to su dve različite stvari.

Socijalna politika koju realizujemo u gradu Beogradu podrazumeva 16 000 dinara pomoći penzionerima u četiri jednaka dela, podrazumeva besplatan gradski prevoz za njih, kao i za izbeglice, pomoć trudnicama, otvaranje biblioteka… Krenuli smo i sa novim projektom – otvaranje sportsko- rekreativnih centara za besplatnu rekreaciju penzionera, obnavljanje klubova za penzionere… Posebna briga su deca sa smetnjama u razvoju, tu je izgradnja domova za njih i moj stav je da do isteka našeg mandata, sve opštine, onako kako imaju vrtiće, moraju da imaju i dnevne boravke za smeštaj te dece. Upravo završavamo prvi takav boravak u Beogradu posle 40 godina.

Mi se upravo tim praktičnim delovanjem razlikujemo od drugih. Jedini smo se setili domaćica koje su sebe podredile porodicama, a za to nikada nisu bile materijalno nagrađene. Radile su u kućama, nisu bile zaposlene pa ne mogu da primaju penziju. Obezbedili smo im besplatan prevoz.

Šta bi bilo drukčije da se vaša koalicija 2008. godine dogovorila sa strankama okupljenim oko Tomislava Nikolića i Vojislava Koštunice i da nije bilo skupštinske većine sa demokratama?

Ubeđen sam da su stvari uvek onakve kakve moraju biti. Nema tu slučajnosti. Još je Hegel rekao da je slučajnost oblik ispoljavanja nužnosti. Osnovne razlike su upravo bile u konceptu socijalne države. Značajna uloga u svemu tome bila je i predsednika Republike – upravo u definisanju koncepta sveukupne društvene odgovornosti i izražene socijalne pravde.

Da li postoji mogućnost da promenite koalicione partnere na sledećim izborima?

Bitno je napomenuti neke osnovne stvari. Otkada traje parlamentarni život u Srbiji, osnovni politički stavovi, odnosno koordinate delovanja, bili su: "Dole kralj!" ili predsednik, "Dole vlada!" i treća genijalna misao "Vrati pare!", jer su pokradene. To je, pred smrt, Nikola Pašić rekao jednom novinaru i do danas se nije ništa promenilo. I sad čujemo "Pobedićemo demokrate", "Pobedićemo Tadića" ili već nekoga. Šta nas se tiče koga ćete da pobedite. U fudbalu, da. Građane interesuje da žive bolje, ne da neko nekog pobedi. Reci mi šta će mi konkretno biti bolje. I nemoj da mi kažeš da je loše stanje – to svi znamo. Kad si na vlasti, nije čak toliko važno da mi kažeš šta planiraš da radiš, kaži mi šta konkretno radiš.

Da li to znači da onda ne bi bilo iznenađenje da promenite političke saradnike?

To ste vi zaključili. Koalicije su stvar političke realnosti. Postoji nešto što se zove politička utakmica. Izađete na izbore, možete da osvojite 4,99 i da ostanete van parlamenta. To nije cilj, to je sredstvo – ulazak u vladu, u parlament, to je sredstvo koje će vam omogućiti da realizujete svoju politiku, svoju misiju. U suprotnom, bavljenje politikom radi politike, pisanje pesama radi pesama, to ne znači ništa. Naša koalicija je sa SPS-om, pre svega, i sa Jedinstvenom Srbijom. Da li ćemo na sledećim izborima ići sa istim koalicionim partnerima ili sa drugim, ili ćemo ići sami, to će u datom momentu odlučiti organi partije. Uzeće se u obzir konkretna politička realnost i doneće se takva odluka.

Naš stalni uslov je izgradnja socijalne države. Ako toga nema, nema ni nas. Postoji neka principijelnost. Pa, mnogo je bolje baviti se telekomom, naftnom industrijom, energetikom, bankama. To vam govorim kao čovek koji je ceo život proveo u bankama. U banku morate da uđete kao pripravnik, da omirišete miris novca, prebrojite prvi svežanj, i onda da operete ruke za doručak u devet sati, a ono curi prljava voda. Posle toga, više ne može da vas impresionira svežanj maraka i dolara.

Koliko je realno da se PUPS sa ovakvom politikom održi na političkoj sceni Srbije?

Ubeđen sam da će PUPS, partija časnih namera, biti nezaobilazan faktor na političkoj sceni. Nema nikakve dileme za to. Sve više mladih ljudi dolazi kod nas. Posebno je bitno da naša partija omogućava jednake uslove i šanse za sve. Pozicija ljudi u našoj partiji, od najnižeg mesta do vrha partije, zavisi isključivo od njihovog angažovanja. Još jedan kuriozitet u našoj stranci jeste da kod nas niko samog sebe ne predlaže niti lobira za sebe. I taj neko ko je predložen, postavlja sebi pitanje: "Da li ja to mogu?" To je garancija, uz jaku ideju izgradnje socijalne države, da je PUPS nezaobilazan faktor na našoj političkoj sceni.

Iz istog broja

Globljenje štampe u obligacionim parnicama

Mandarinski duševni bolovi

Dimitrije Boarov

VAC-ova avantura u Srbiji

Prevareni partner upolitičkom braku

Ljiljana Smajlović

Intervju – Neven Marinović, izvršni direktor Foruma poslovnih lidera

Biznis pomaže društvu

Ana Radić

Na smrt Bogdana Bogdanovića (1922–2010)

Pesnik zelene kutije, ukleti neimar, protivrečnost na dve noge

Ivan Ivanji

Slučaj Slavka Ćuruvije

Karike koje nedostaju

Miloš Vasić

Intervju – Radojica Pešić, direktor JP Nuklearni objekti Srbije

Država nije pogrešila

Slobodan Bubnjević

Udbini radikalski arhivi (4)

Kapetan Dragan očima DB-a

Miloš Vasić

Vreme Beograda – Studenti na praksi

Iskustvo u javnom sektoru

dodatak priredila biljana vasić

Vansudska priča o transkriptima razgovora s Bagzijem

Fantom u sudu

Tatjana Tagirov

Socijalna politika i zdravstvo

Ušteda i dobitak

Jasmina Lazić

Podrška malim i srednjim preduzećima

Svoj biznis kao spas

Jelena Jorgačević

Bekim Fehmiu (1936–2010)

Blistavo i strašno

Sonja Ćirić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu