Intervju - Vojislav Koštunica

Platiće se cena izbornih krađa i kršenja Ustava

"Vlastodršci u Beogradu i Podgorici čine sve da se ono što oni nazivaju reformama ostvari, ali bez oslonca na jake institucije i vladavinu zakona. To je karikatura reformi, možda su to reforme u interesu njihovog ličnog bogaćenja"

Platiće se cena izbornih krađa i kršenja Ustava 1

Urednici TV dnevnika trenutno se prilično muče kada je potrebno predstaviti Vojislava Koštunicu. Znaju da će barem do početka marta on biti predsednik države koja zvanično više ne postoji pod imenom pod kojim joj je on u oktobru 2000. položio zakletvu, pa ga poslednjih dana, da bi izbegli eventualnu zabunu, uglavnom potpisuju sa – Vojislav Koštunica, predsednik Demokratske stranke Srbije. Ono predsednik SRJ nekako više ne ide, a ono predsednik Državne Zajednice Srbija i Crna Gora, po Povelji jednostavno nije tačno.

"Povratak" Koštunice sa mesta predsednika savezne države u DSS mnogi, međutim, vide i kao početak teških vremena za njega lično i ovu najveću političku stranku u Srbiji. Pre desetak dana srpski premijer Zoran Đinđić nazvao je predstavnike ove stranke "spavačima", a pominjao je i "političke šamare" kojima će navodno razbuđivati svakog ko pokuša da u parlamentu ruši njegovu vladu, što je odavno najavljena ambicija DSS-a. Ima i onih koji predviđaju kako bez Koštunice na mestu saveznog predsednika sledi marginalizacija i novi, možda snažniji pokušaj potiskivanja DSS-a sa političke scene. Ili su gotovo spremni da se opklade kako će na prvoj narednoj stranačkoj konferenciji za štampu bar pedesetak novinara doći u prostorije ove stranke da čuje šta će reći bivši predsednik. I da će zatim već na drugoj, i svakoj narednoj konferenciji za štampu, slobodnih novinarskih stolica biti na pretek.

Sam Koštunica tvrdi da ga nimalo ne brinu niti plaše ovakva predviđanja i nabraja niz primera stranaka u bližem i daljem okruženju koje su se već na prvim narednim izborima vraćale na vlast, sačuvavši prethodno uticaj u javnom životu. Ističe da se ne plaši ni eventualnih medijskih blokada. U trenutku dok se sprema da napusti kabinet u sve praznijoj Palati federacije (izgleda još jedno neprikladno ime), svodi polako i bilans onoga što je uradio. U uspehe ubraja konačan kraj Miloševićevog režima, povratak SRJ u međunarodnu zajednicu i zaustavljeno rastakanje države koja je od Kosova, preko juga Srbije i nerešenih odnosa između Srbije i Crne Gore bila u tom periodu na raznim iskušenjima.

Razgovor za "Vreme" počinje podsećanjem da je nekoliko meseci posle oktobarskih promena Koštunica uživao takvu podršku kakvu, barem prema istraživačima javnog mnjenja, nije uživao nijedan lider u zemljama koje su u okruženju prolazile kroz slične političke promene. Uz to ide i konstatacija da Koštunica ni izbliza nije iskoristio šanse koje mu je pružao takav politički rejting i uticaj koji je imao, odnosno da u opoziciju odlazi i s neuporedivo manjim rejtingom i uticajem.

"Jedno je politički rejting, a drugo su stvarna ovlašćenja", kaže Vojislav Koštunica. "Kao savezni predsednik imao sam ograničena ovlašćenja i jednostavno, i pored ugleda koji sam imao u javnosti, nisam mogao da uradim mnogo više a da ne prekršim ta ustavna ovlašćenja. Setite se kritika koje su mi upućivane kad sam posalo pismo generalnom sekretaru UN-a, tražeći da se naša zemlja vrati u tu organizaciju. S druge strane, deo DOS-a nastojao je da učini sve da moj ugled u javnosti dovede u pitanje. I zapravo se više bavio time kako bi taj ugled ruinirao nego što se bavio nečim što je pozitivna politika i posao koji je trebalo obaviti. Dakle, i jedno i drugo je uticalo na to. Bilo je zaista mnogo onih koji su nastojali da dovedu u pitanje najveći deo svega što sam uradio ili za šta sam se zalagao. A ja sam smatrao da je u jednoj zemlji, kakva je bila Jugoslavija i ono što je od nje ostalo, jedna od prvih stvari za koju se trebalo založiti bilo uspostavljanje pravne države i zakonitosti. I stavljanje u prvi plan principa pravne države u odnosu na partijsku državu. To je od samog početka postalo predmet napada i sprdnje, kao nešto što je ironično nazvano legalizam. Napadi su dolazili uglavnom od onih sa kojima sam zajedno učestvovao i pobedio na izborima u septembru i decembru 2000. i koji su očigledno zaboravili svoja predizborna obećanja da će se zalagati da Srbija i Jugoslavija budu normalno uređene, na pravu zasnovane države.

"VREME": Da li je ipak bilo trenutaka kada ste se suočili s limitima onoga što se naziva "Koštuničin legalizam"? Čak i neki vaši saradnici prigovaraju vam da ste na neki način izneverili narodnu volju. Pobeđivali ste na izborima, ali ni vi ni vaša stranka niste posle uspevali, ili želeli, da uzmete deo moći koji vam je pripadao. Nije tu reč samo o prelivanju preko Ustava već o efikasnosti političke borbe koju ste vodili.

KOŠTUNICA: Može se naravno s razlogom postaviti pitanje da li su neke mogućnosti koje su postojale, politički gledano, zaista iskorišćene do kraja. Ali, u svakoj situaciji u kojoj je postojala dilema – da li poštovati zakone ili ih prekršiti, za mene nije bilo nikakve dileme. Nažalost, na drugoj strani u delu DOS-a takođe nije bilo dileme kada se odlučivalo o nečemu što je kršenje zakona. Time smo prosto zatrpani poslednjih nekoliko meseci. Uzmite samo zbivanja u parlamentu Srbije i zaprepašćujuće primere izvitoperavanja volje naroda, trgovine poslaničkim mandatima, oduzimanja tih mandata. Siguran sam da ovaj veliki otpor koji postoji oko pokušaja da se predsednik Srbije bira neposredno dolazi pre svega otuda što je to jedini oblik izbora gde naknadno ne možete falsifikovati volju naroda. Pokazalo se da je tako nešto moguće kada je reč o parlamentarnim izborima. Glasovi se presipaju na jednu ili drugu stranu, krade se posle izbora, falsifikuje se volja birača. Već sam rekao da ta trgovina poslanicima u Skupštini Srbije liči, u neku ruku, na trgovinu ljudima u Crnoj Gori. Neki prijatelji istoričari skrenuli su mi pažnju da se, posmatrajući rad parlamenta u Srbiji od XIX veka do danas, još nikada nije desilo da u tako kratkom vremenskom periodu bude toliko manipulacija s poslaničkim mandatima. Toliko krađa.

Vama se zamera da ste često bili previše neodlučni i spori, da politiku svodite na baratanje dobrim namerama. Pomalo ironično, premijer Đinđić je nedavno rekao da je takvima mesto u bajkama. Vi opet tvrdite da se u Srbiji ne može živeti samo od Đinđićevog "reformskog hleba", ali priznaćete da ne može ni samo od dobrih namera.

Da, govorio sam da u zemljama koje danas doživljavaju burne promene ono što je važno nije samo u materijalnom već i u duhovnom smislu. Potrebno je, pored jakih demokratskih institucija kojih nema, stvoriti i demokratsku političku kulturu, jer ni nje nema. Ali, ako je reč o hlebu, vi ga, kako pokazuje iskustvo s ovom vladom Srbije, možete imati i samo u priči, na televiziji i na bilbordima, a neuporedivo manje u stvarnosti. Ono što je važno kada je reč o sporosti i brzini jeste da se nizom nepromišljenih i neosmišljenih odluka koje smenjuju jedna drugu i koje sve na neki način završavaju neuspešno ne može uticati na stvarnost. Postoje prilike u teškim vremenima u kojima se mora i te kako razmisliti pre nego što se nešto kaže, i pre nego što se nešto uradi. Postoje, naravno, ljudi kojima sve što padne na um iznesu i na drum. Zalagao sam se da se uvek kada se radilo o strateškim odlukama dobro promisli pre nego što se odluke donesu. Opet, u nekim situacijama je zaista bilo usporavanja, ali neuporedivo više na drugoj strani DOS-a nego kod mene. Uzmite samo raspravu o odnosima između Srbije i Crne Gore. Ja sam na svaki način pokušao da je ubrzam da se ne vuče toliko od samog početka. Da bismo dobili na vremenu, pokušao sam čak u jesen 2000. da stvari gurnem u pravcu referenduma u Crnoj Gori, pa da se izjasne. Ali, ispalo je da su oni koji su bili najglasniji zagovornici referenduma to shvatili kao najveću uvredu i mešanje u unutrašnje stvari. Tako je na kraju i EU morala da se uključi. Kasnije je u celoj raspravi u Ustavnoj povelji bilo veoma mnogo toga što je čitavu stvar usporavalo. Sigurno je da bi bilo mnogo bolje da smo od samog početka imali neposredne izbore, za šta sam se zalagao na sve načine. To nije vredelo, Đukanović to nije hteo i bio je u tome podržavan u Beogradu od strane vladajuće koalicije u Srbiji, sa tezom kako to nije važno. Rečeno je da je važno da Povelju potpišemo, da je pošaljemo u Strazbur, da postanemo članica Saveta Evrope i da ćemo sve rešiti kasnije. I na kraju smo došli do nekog kompromisnog rešenja s kojim nisam preterano zadovoljan, ali eto i upečatljivog primera gde je to usporavanje, odugovlačenje i razvlačenje jednostavno poticalo sa drugih strana iz Beograda i Podgorice.

Zašto se niste pojavili na ceremoniji proglašenja Ustavne povelje? Neki su to protumačili kao vaše javno pokazivanje sumnje prema nečemu što ste donedavno i sami tražili, ili bar prema finišu tog čitavog posla.

Uz sve ograde i strahovanja kada je reč o budućnosti te države, ja u nju još verujem. Verujem jednostavno jer još postoje dva činioca koja pokazaju da im je stalo do nje. Prvi i najvažniji je narod u Srbiji i Crnoj Gori i ubeđen sam da će to biti presudno. Iz određenog interesa, zarad mira i stabilnosti u regionu i proširenja EU-a, i Evropi je stalo da se ta država očuva. Prema tome, samo ako uzmem te dve stvari u obzir, makar i uz destruktivno delovanje dela političkih elita u Podgorici i Beogradu, ta država ima budućnost. Smatrao sam da to šta o budućnosti te države zaista mislim treba da saopštim u trenutku kada ona nastaje, ne onda kada se sve svodi na usvajanje jednog papira i manifestaciju. I naravno, pojaviću se u skupštini Srbije i Crne Gore kada ona bude konstituisana i novim poslanicima se obratiti s porukom koja će, bez obzira na muke i sumnje kroz koje smo prošli, u osnovi biti optimistička u pogledu budućnosti zajedničke državne zajednice.

Ispada nekako da tu novu zajednicu niko ne voli previšeni oni koji su želeli očuvanje države ni oni u Crnoj Gori i Srbiji koji su za nezavisnost.

Mi ćemo ubuduće ipak imati državu. Do sada smo imali federaciju koja je to i bila i nije bila, jer u saveznim institucijama nije bilo predstavnika aktuelne vlasti iz Crne Gore. Prvi put će u novoj zajednici biti zastupljeni predstavnici svih političkih stranaka iz Srbije i Crne Gore. Čak i oni koji se najviše mršte na tu zajednicu, socijaldemokrate iz Crne Gore. Setite se samo da je prva stvar u oktobru 2000, posle šoka koji je pogodio Đukanovića zbog pobede onih s čijom pobedom nije računao, bila ideja o dve nezavisne države, o dve stolice u UN-u. Sada se o tome više ne govori, premda su relikti tih dveju stolica ostali u ideji o dvokanalnoj diplomatiji. Ali, nema dve stolice, država postoji. Imajući u vidu sve glavne aktere na političkoj sceni i sve ono šta su radili proteklih godina, nije se moglo više ni očekivati ni učiniti.

Nova državna zajednica znatno menja politički pejzaž u obema republikama. Blokovi oko dva premijera, Đinđića i Đukanovića, imaće očigledno apsolutnu vlast. Čak izgleda i pomalo paradoksalno, ali upravo vaše insistiranje na zajedničkoj državi omogućilo je da budete izgurani iz vlasti i da je prepustite koaliciji DSDPS.

Do toga je došlo jer sam smatrao da je potrebno učiniti poslednji ustupak, pristati na tu kombinaciju prvo posrednih pa onda neposrednih izbora ne bi li se pronašlo ustavno rešenje i ubrzao naš ulazak u Savet Evrope i proces pridruživanja EU-u. Ali pre svega, ne bi li se postigao neki kompromis. Onoga trenutka kada sam na to pristao, bio sam svestan šta to sve nosi sa sobom. Pre svega reč je o činjenici da je Đukanović izbegao da izađe na neposredne izbore za koje sam ubeđen da bi ih izgubio. I najverovatnije bi sastav tog crnogorskog dela skupštine izgledao drugačije nego sada. Bio sam svestan da će se pojaviti i problemi sa srpskim delom skupštine prosto zbog upornog i stalnog krivotvorenja volje naroda. Sa rezultatima izbora iz 2000. godine DOS i ono što je od njega ostalo ne bi u tom delu skupštine imao većinu. DOS je stvorio frakciju u SPS-u, formirajući stranku Branislava Ivkovića, i to im daje većinu u ovom trenutku, uključujući i nekoliko sveže ukradenih poslanika Nove Srbije i SSJ-a. To je, nažalost, tako. I o tome mora da se javno govori i da se na to stalno ukazuje. Kad-tad neko će platiti ceh za ovu izbornu krađu.

Đukanović vas je prošle nedelje u jednom intervjuu pozvao da se pridružite reformistima i prestanate da "flertujete s nacionalizmom" jer je to, po njemu, vaša poslednja šansa da ostanete na političkoj sceni.

Ako razmislim o Đukanoviću iz vremena 1991, vremena dubrovačkog ratišta, onda sam veoma začuđen da on nekome spočitiva nacionalizam. S druge strane, iza reformskog kursa ponekad se krije mnogo štošta. Kriju se i cigarete, i trgovina ljudima, korupcija, na čudan način nabavljani avioni, mnogo toga drugog u inače siromašnoj Crnoj Gori. Ako su to reforme, onda ja ne bih voleo da budem na takvom reformskom kursu. Kao što ne bih voleo da budem ni na onoj vrsti shvatanja nacionalnog za koje se zalaže Đukanović. Našoj zemlji su, naravno, potrebne ozbiljne reforme i jake institucije. Vlastodršci u Beogradu i Podgorici čine sve da se ono što oni nazivaju reformama ostvari, ali bez oslonca na jake institucije i vladavinu zakona. To je karikatura reformi, možda su to reforme u interesu njihovog ličnog bogaćenja.

Do sada ste predsedavali Vrhovnim savetom odbrane. Ubuduće će on najverovatnije raditi u sastavu MarovićMićićVujanović, biće tu verovatno i novi ministar odbrane Zoran Živković. Dosta se spekuliše o tome da će oni prilično brzo krenuti s nekom vrstom čistke u VJ, da mnogim generalima uskoro sledi penzija.

Vojska je više nego važna institucija, pogotovo u ovakvoj zemlji koja je prošla kroz rat i koja je suočena sa opasnostima od terorizma u regionu. Prema njoj se mora odnositi veoma ozbiljno, promene se moraju obavljati promišljeno, imajući u vidu i procene same vojske. Znam da ima mnogo onih koji smatraju da se stvari mogu izvesti a da se zapravo ne uzmu u obzir ni realno stanje, ni važnost institucije ni stručna saznanja. Tako je pre pola godine na talasu priče o stavljanju vojske pod kontrolu civilnih vlasti donesen zakon o službama bezbednosti, za koji se pokazalo da je u mnogim stvarima neprimenjiv. Mora se dakle poći od toga da su nam potrebne jake i stabilne institucije. Njih nema bez dobrog ustavnog položaja i ugleda koji vojska mora da ima u zemlji. Ako se to dovede u pitanje, onda se i sve ostalo dovodi u pitanje. Olako poigravanje s vojskom za mene je krajnje neobjašnjivo i može biti od interesa samo nekome ko je naš neprijatelj.

Zašto ste protivnik inicijative da se sada povede ozbiljniji razgovor o budućem statusu Kosova? Ono zaista klizi ka nezavisnosti, međunarodna zajednica ne poštuje ono na čemu je i sama insistirala, zar nije bolje da se to stavi na dnevni red. Uostalom, zar u politici, kao i u životu, stvarima ne treba ići u susret?

Platiće se cena izbornih krađa i kršenja Ustava 2

Postoji niz razloga. Ne verujem da je Kosovo prva stvar koja svet okupira u ovom trenutku. I to u vreme kada smo na pragu jednog velikog opasnog ratnog požara u Iraku. U trenutku kada se lome stara savezništva, kada je Evropa uveliko uzdrmana, kada se uočavaju i elementi sveopšteg ludila – uzmite samo nedavni komentar u "Njujork tajmsu" i preporuku da Francusku, koja može biti prepreka vojnoj intervenciji, treba izbaciti iz Saveta bezbednosti, i umesto nje ubaciti Indiju – dakle, u tom opštem ludilu i opasnostima od ratnog vihora ne možete očekivati da će Kosovo privući nečiju pažnju. Takođe, stoji i pitanje da li je naš položaj u ovom trenutku zaista dobar. Sa još uvek do kraja neraščišćenim odnosima u zajedničkoj državi, u jednom vakuumu u kome još ne postoje ni institucije zajedničke države ni zakoni. To su moji razlozi. Proceduralno gledano, imali smo do sada nekoliko puta programe kako bi pitanje Kosova trebalo rešiti. Iza tih programa su stajale dve vlade, republička i savezna, i Koordinacioni centar. Treba sesti i videti zašto ono što smo već stavljali na papir nije ostvareno, umesto da se pravimo da svega toga nema. Na kraju krajeva, odluka o Kosovu ne može da bude odluka jednog čoveka, bar to iz iskustva znamo. Mi smo već imali program za implementaciju Rezolucije 1244 koji su donele dve vlade. Sećate li se šta je u tom programu pisalo o povratku raseljenih na Kosovo? Pisalo je da se tamo 2001. vrati 50.000 ljudi. Hajde da se apstrahuje sve to i Irak i da se zapitamo šta se na Kosovu može uraditi. Jedna mogućnost je nezavisnost, ali posle svega što se zbivalo na Balkanu, sa stanovišta onih koji su se ovde opekli i posle njihovog iskustva sa Makedonijom, teško da će oni stati iza toga. To bi imalo nesagledive posledice. Druga mogućnost je da se Kosovo podeli. To bi značilo da bi Srbija dobila ono što i nije bilo Kosovo do one administrativne odluke o pripajanju Leposavića i Zubinog Potoka, a s druge strane bi se od Srbije oduzelo ono što je njen veoma važan deo. Sa stanovištva nekakvog kalkulisanja sa stabilnošću, svaka promena granica dala bi ideju i drugima da isto čine. Ako smo već zarobljenici granica takvih kakve jesu, onda daj da vidimo šta možemo da uradimo na povratku, ali ne obećanjem o 50.000, nego da krenemo malo pomalo. Da krenemo od decentralizacije vlasti, kontrole i očuvanja i istorijskih spomenika i uspostavljanja komunikacije između Beograda i Prištine. To je jedino što je razumno, manje, a sigurnije. To je jedino što se može postići. Svaki radikalan potez može izazvati još radikalniji na drugoj strani. Ono čega se najviše bojim jeste da u jednom trenutku počnemo da brojimo žrtve tog radikalizma na našoj strani.

Odluka Nataše Mićić da odloži raspisivanje predsedničkih izbora posle donošenja Ustava može da se tumači na različite načine. Jedno od mogućih tumačenja je i ovo: Koštunica je u povlačenju, bez moći da se ozbiljnije suprotstavi, neće dobiti ni parlamentarne ni predsedničke izbore koje traži.

Naša javnost zna na koji je sve način Milošević gazio zakone i manipulisao voljom naroda i šta je radio na izborima i u skupštinama. I moglo bi se napravati poređenje, pa videti da sadašnja vlast to čini još direktnije i besramnije u Skupštini nego što je on činio. I to će jednog dana biti kažnjeno. Jer, Milošević je imao naviku da pokuša da krši Ustav, ali kada je javnost oštrije reagovala, umeo je i da se povuče. Ovde svega toga nema. Imate ljude koji idu ka zidu i dok ne udare u njega neće se osvestiti. Sećate se da je Milošević 1997. pokušao da se treći put kandiduje za predsednika Srbije, pa je Ratko Marković tumačio da Milošević prvi mandat nije konzumirao do kraja. Ali, čim je javnost reagovala, on se povukao i pristao da bude biran kao savezni predsednik. On se, takav kakav jeste, ipak držao neke procedure, pokušavao je da krši Ustav, ali bi se kada bi procenio da će reakcije biti ozbiljne, uvek povlačio posle izvesnog vremena. Danas toga nema i neko će platiti cenu za to.

Da li vi to smatrate kako takva odluka povećava rizike nedemokratskog i vanparlamentarnog raspleta političke krize u Srbiji? Tako nešto izgleda malo verovatno.

Govorimo o nečemu što je svet zakona i njegovog poštovanja ili nepoštovanja, ali zanemarujemo da postoje i drugi problemi. I manji i veći od ovih. Pre svih socijalna stvarnost Srbije u kojoj se sve teže živi. Obračun sa kriminalom svodi se na obećanja koja se ne ispunjavaju, dešavaju se stvari koje je teško zamisliti i u jednoj polucivilizovanoj zemlji, a ne onoj koja se ipak nalazi u Evropi. Sve će to uticati na dalji rasplet krize u Srbiji.

Najavili ste da ćete po prestanku funkcije na kojoj se sada nalazite voditi oštru političku borbu za donošenje novog ustava i parlamentarne izbore. Ali, vaše pretnje oko toga prilično su neodređene. Šta nameravate da činiteda nastavite da ulažete proteste kao do sada, da reagujete van parlamenta, da čekate grešku ostatka DOSa?

Teško je to reći u jednom novinskom intervjuu. Neke stvari se ne mogu i ne smeju izneti. Važno je da postoji cilj za koji se zalažem, a to je da posle učvršćenja Zajednice Srbije i Crne Gore predstoji velik posao uspostavljanja nečega što je pravna država u Srbiji.

Da biste sprečili cementiranje političkog stanja u Srbiji u kome Vlada neprekidno gomila moć, a sve ostale institucije su prilično invalidne ili u rasulu, vama su potrebni politički saveznici. Malo je, izgleda, onih koji sa vama žele da ruše Vladu, a ni vi niste do sada baš preterano pokazivali sklonost ka kompromisima zarad političkih saveza. Kakvi su koalicioni kapaciteti vaše stranke? Na lokalnom nivou, na primer u Leskovcu ovih dana, našli ste nove partnere.

Lokalni nivo je jedno i tu su moguće koalicije koje nisu često moguće kada je reč o saradnji u parlamentu. Kada je reč o koalicijama, to je uvek stvar procene. Mi još prolazimo kroz proces oslobađanja od prošlosti i nasleđa, ali moram da kažem da je prva faza tog redefinisanja odnosa prema onima koji su nekada bili na drugoj strani bio DOS. Dakle, DOS je okupio u sebi neke stranke i funkcionere koji su pripadali starom režimu, sarađivali s njim, a kada je to progutano, sada se pojavljuju i neke druge mogućnosti saradnje. Verovatno ćemo doći u situaciju u kojoj će biti sasvim normalno, ne kažem da će to biti sutra, ali treba s tim računati, da se stvaraju razne partijske kombinacije da bi se dobila većina u parlamentu. I mi ćemo se polako oslobađati balasta prošlosti, konačno uspostaviti dobar izborni sistem i regulisane odnose i zakone o finansiranju stranaka, da ćemo jednostavno u to ući. DSS je, naravno, otvoren za saradnju sa svima koji su zainteresovani za očuvanje države, za uspostavljanje vladavine prava. Bilo je, kao što znate, podrške određenih stranaka DSS-u u vreme predsedničke kampanje i saradnje s pojedinim članicama DOS-a u radu na Ustavnoj povelji. Nadam se da će toga biti i ubuduće. Postoje neke stranke koje se mogu, uz sve razlike, u određenom trenutku spojiti.

Ali, tu je uvek neophodno da veći manjima pruže i neke garancije da će im obezbediti opstanak u vlasti.

Ti savezi između stranaka grade se, naravno, na određenim interesima, na jednoj vrsti sporazuma, katkad i na jednoj vrsti onoga što bi se moglo nazvati ugovor o osiguranju, kada je reč o manjim strankama jer se one osećaju nesigurno. Na tu vrstu razgovora uvek sam spreman. I već sam ih vodio, zašto kriti. A biće ih i dalje. Jedino sam siguran da nikada neću posegnuti za jednim sredstvom koje se takođe koristi. A to su ucene koalicionih partnera.

Šta se, po vama, dogodilo kada su nedavno počeli da se oglašavaju silni "kumovi iz predgrađa". Je li to bio pokušaj ovih biznismena da se iskupe za neke grehe, ili je, kako se priča, došlo vreme da se njima plate neki neplaćeni računi ili sve to ima veze s Hagom? Ili to samo spada pozlata sa nekih "junaka" oktobarskih promena?

Sve ono što je napisano i što se pojavilo u štampi u velikoj je nesrazmeri sa onim što je saopšteno kada je reč o policiji i organima gonjenja. Prosto je neverovatno da je ta količina zločina i pljački i svega ostalog prošla kroz štampu, ili se zaista i desila, kao miniranje Difensa, i da je u krajnjoj nesrazmeri sa informacijama koje su došle od policije.

Otkuda to da u jednoj zemlji biznismeni tako mnogo znaju o likvidacijama ljudi, o kriminalu? Oni obično znaju neke druge stvari.

To je, izgleda, biznis posebne vrste. Ili poslovni ljudi te posebne vrste imaju vrstu posebnih veza sa delom političke elite u Srbiji.

Ali, mnogi su ovih dana ponovili tvrdnju da svih tih priča i neraščišćenih slučajeva ne bi možda bilo da posle oktobarskih promena niste toliko dugo zadržali Radeta Markovića na mestu šefa RDBa. Ponovo se čulo da su u tom periodu uništeni mnogi dosijei i podaci.

Vlada Srbije je obrazovana krajem januara 2001. godine i tada je uveliko bilo prilike da se svi nerešeni slučajevi reše. Nekoliko meseci posle izbora za predsednika SRJ, pogotovo imajući u vidu da je čitav mesec postajao institucionalni vakuum u državi, postajala su zapravo samo vojska i predsednik, pa je i deo vodećih ljudi u vojsci i policiji ostao na svojim funkcijama. Kada je reč o policiji, od trenutka kada je osnovana Vlada Srbije, postojale su sve mogućnosti da se zločini počinjeni pre 5. oktobra i posle ispitaju i utvrde počinioci. I da se novi zločini spreče. A oni su, međutim, učestali.

Optužnice

Mnogo se u poslednje vreme govori o nekim novim haškim optužnicama. Šešelj se sprema u Hag, imate li neka saznanja o tome. Pojedine agencije su ovih dana citirale i jedno vaše pismo iz koga se naslućuje da su pod istragom sada i general Nebojša Pavković, zatim bivši šef KOSa general Aleksandar Dimitrijević i policijski general Obrad Stevanović.

O svemu tome imam taman toliko saznanja koliko i vi. Rekao bih da neke nove haške optužnice, izgleda, neko priželjkuje, pa možda i piše u Beogradu. Pismo koje pominjete, i zbog čijeg sam sadržaja inače žestoko kritikovan od onih koji smatraju da se u Hag, kao u svetinju, ne sme dirnuti, a ja sam se, eto, usudio da ukažem na neke nedoslednosti i nelogičnosti u njegovom radu, pre svega radu Tužilaštva, jeste prvo pismo koje sam početkom oktobra uputio predsednici Veća ministara Saveta Evrope. Uz to pismo išao je još jedan dokument tzv. non-paper, koji je sačinjen u SMIP-u, na osnovu dokumentacije Nacionalnog saveta za saradnju sa Tribunalom. U njemu je pobrojano šta je sve na planu saradnje dosad učinjeno, pa, između ostalog, i kome je omogućeno da svedoči pred istražiteljima. Taj dokument se, inače, redovno ažurira i šalje svim našim ambasadama. Što se tiče istraga, odnosno imena koja pominjete, na neka od njih je još krajem novembra 2001. godine ukazano iz samog Tribunala. Ako se ne varam, prvi ih je pomenuo tužilac Bluit. Neka druga se nalaze na proširenoj Miloševićevoj optužnici za Hrvatsku. Samo da preciziram: govorimo o osumnjičenima, ne o optuženima. Ogromna je razlika.


Genocid

Međunarodni sud pravde proglasio se nadležnim po tužbi BiH protiv SRJ za genocid. Vidite li i dalje mogućnost za diplomatsko rešenje ovog spora, za vansudsko poravnanje?

Pokušaj da se procesno dobije ovaj spor nije uspeo i sada sledi parnica oko suštine tog spora. Kako je vreme proticalo, postajao sam sve skeptičniji prema pokušaju da se spor dobije na ovaj način. Postoji naravno i mogućnost ove druge borbe oko samih činjenica. Bojim se da onako kako je taj tim komponovan u SMIP-u neće biti kompetentan da se bavi suštinom stvari, prirodom tog sukoba i svim istorijskim okolnostima, i to je nešto što me zabrinjava. Čini mi se da u tom timu ima i ljudi koji polaze od krivice na našoj strani za genocid i agresiju. Ali, bilo kako bilo, tu nisu potrebni ljudi koji su uspešni u formiranju nebrojenih nevladinih organizacija, advokati kadri da brane svoje klijente i u složenijim slučajevima, ovde pre svega veoma dobro treba znati istoriju. Čini mi se da ljudi koje je okupio savezni ministar za inostrane poslove neće biti na visini tog krajnje složenog zadatka.


Atentat

Pre nekoliko dana krenula je priča o tome da je bio planiran atentat na vas. Sve to nije zvučalo previše ozbiljno. Ko je hteo da vas ubije?

Nije reč ni o kakvom atentatu, već o stvarima koje su se poslednjih dana dešavale oko pisama i obraćanja Ljubiše Buhe javnosti. Podsetili smo samo na činjenicu da je pre nekoliko meseci u jednom nizu tih pisma kojima je javnost zasipana, a neka su poticala i od njegove žene, na moju adresu stiglo jedno njeno pismo u kome su pomenuta imena mnogih ličnosti, povezana s tim krajnje sumnjivim društvom iz Surčina i Zemun Polja, i niz stvari koje su imale elemente krivičnih dela. Pominjalo se i neko planiranje atentata, pominjao se i po imenu i prezimenu čovek koji je bacio dve bombe na sedište DSS-a i smatrali smo u tom trenutku da je neophodno da o toj činjenici obavestimo tužilaštvo kako bi ono preduzelo potrebne mere. To je urađeno u jesen prošle godine jer je sve drugo moglo da bude prikrivanje činjenica koje mogu, ali i ne moraju biti tačne. Obavestili smo tužioca o tome. Nikakav odgovor nismo dobili, iako su bačene dve bombe na sedište najveće stranke u Srbiji. A pomenuto je i ime čoveka koji je to učinio.

Iz istog broja

Velika korist od malih

Na rubu nove budućnosti

Dejvid Miler

Privatizacija valjevskog Uzora

Jesu li Amerikanci bombardovali

Dragan Todorović

Fabrike droge oko Beograda

Doktor Zarubica i Gospodin Čombe

Dejan Anastasijević

Imovina federacije

Dedinjski zlatni majdan

Slobodanka Ast i Dokumentacioni centar "Vremena"

Milena Mihajlović, svedok prolaznosti

Deset država u životu

Zoran Majdin

Simboli Državne Zajednice Srbija i Crna Gora

Plavo i plavetno na paragvajski način

Tamara Skrozza, Nebojša Grujičić

Crna Gora

Narod opet izneverio

Vera Didanović

Ustav pa izbori

Stari duh novog dvora

Milan Milošević

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu