Neka vrsta redakcijske hronike

Pet adresa »Vremena« 2

REDAKCIJA DEVEDESETIH: Poslednji sprat u Narodnog fronta...

foto: draško gagović

Pet adresa »Vremena«

Dug put je za nama, ali to nam i nije glavna tema. Računamo, dokle god je opipljive i žive energije u onome "šta ima za sledeći broj", dok je nama onih stolica iz doba esencije "Vremena", dok je starih i novih esencijalnih saradnika i esencijalnih čitalaca – dobri smo, a ima nade i za bolje

Istorija "Vremena" je mnogo puta već ispričana, od jubileja do jubileja, od svečane godišnjice do okruglog broja, uostalom, u svakom broju ona se uvek na neki način ispisuje i opisuje. Međutim, ono što odnedavno dodajemo u tu zvaničnu istoriju, onako insajderski, jeste i njena nezvanična verzija.

Za ovih 30 godina promenili smo pet adresa. Svaka od tih adresa dodala je na život "Vremena" neko svoje obličje, u svakoj smo prošli kroz određenu fazu, bolji ili ružniji period. Nismo skloni tumačenjima sudbine, ali u jednom užasnom i nedavnom periodu izgledalo je kao da je ona lično došla po svakog od nas. Rešeni da joj jedared već stanemo na put, pokušali smo bar da je razumemo. I tako, reč po reč, sećanje po sećanje, nastala je ova "naša" priča o adresama.


NARODNI FRONT

"Vreme" je rođeno u Narodnog fronta 45, 1990. i tu ostalo do 1994. godine. U istoj ulici gde se nalazi pravo porodilište i gde se svakog dana rađa neki "novi svet". Doduše, mi smo bili u zgradi Instituta društvenih nauka, na poslednjem, sedmom spratu. U tim malim natrpanim sobama koje je povezivao dugački polukružni hodnik, i u kome se na starim bioskopskim stolicama "Odeona" odvijao dobar deo redakcijskog života – udaren je trajni pečat. Na slobodu reči, na profesionalni standard i moralni stav autora "Vremena", na njihovu rešenost da se mahnite laži zvaničnih medija razotkriju i da se sred zaglušujućih ratnih fanfara zaustavi posrnuće, da se slabiji odbrani, a vlastito dvorište prvo počisti, što je činilo svaki novi broj sasvim prepoznatljivim.

Bila je to mlada ekipa ljudi i uvek sa viškom elana. Cerović, Vasić, Žarković, Milošević, Saša Ćirić, Ast, Sonja Ćirić, Matić, Živkov, Luković, Ninčić, Stefanović, nemoguće je nabrojati sve tadašnje autore koji su i godinama kasnije bili urednički i novinarski tim "Vremena", imali su tada u proseku manje od 40 godina. Crtao je Corax. Ubrzo su u redakciju ušli Komlenović, Anastasijević, Švarm, ozbiljan podmladak u svojim najboljim dvadesetim. Teofil je tada napisao svoje prve tekstove za "Vreme", ali redovno je i fizički prisutan u redakciji tek od sledeće adrese. Danas bi se moglo nabrojati 15-ak ljudi svih generacija koji su u "Vremenu" ostali od početka, što, kad se uzme sve u obzir, i nije tako loš skor. Što se tiče gustine zajednički proživljenog materijala, tu bi se moglo pričati do beskraja.

Do redakcije se dolazilo liftom, ali ako bi neprijatelj kojim slučajem išao peške, stepenicama, naišao bi na tom poslednjem spratu na visoku, zaključanu kapiju. Ogradu smo postavili između šestog i sedmog sprata, koja je u odbrambenom smislu bila smešna, ali imala je vrednost psihičkog bedemčića, zaklona od razularenih anonimnih telefonskih pozivara koji su svakog dana najavljivali da će doći da nas pobiju, osuđujući nas na smrt kao izdajnike i plaćenike. Noću je bilo najgore.

"Vreme" je od početka negovalo kult naslovnih strana. Poređane od prvog broja, stajale su duž celog zida u tehničkoj i predstavljale jednu od najboljih izložbi u gradu, koju su mnogi posećivali. Nekako prirodno, u atmosferi krajnje demokratičnosti, unutar redakcije rastao je kult snažnih individua. Malo ko zna da je na samom početku jedna od najvećih redakcijskih legendi bila daktilografkinja Vera, perfektna u svom poslu, mudra i s jezikom bez pardona prema sirotim kolumnistima, a već poznatim političarima, koje je redom driblala dok su joj diktirali svoje tekstove i od koje su u neverici ošamućeni odlazili. Tekstovi su se pisali, čitali i ispravljali sred buke i gužve, grozničavo, često u hodniku na bioskopskim stolicama. U početku nismo imali redaktora koji bi na kraju sve to još jednom pročitao, ali sve tipfelerske i tehničke greške zajedno bile su samo sitnica naspram snage stava autora "Vremena". Ceo taj prvi period Žare će kasnije opisati: "Redakcija iz Narodnog fronta je esencija ‘Vremena’."

Pet adresa »Vremena« 3


MIŠARSKA

Ako je bitka na Mišaru jedna od najvećih pobeda srpskih ustanika nad turskom vojskom, onda se za 17 godina koliko je "Vreme" provelo u Mišarskoj, od 1994. do 2011. može slično reći. Iz današnje perspektive gledano, bio je to naš pobednički period.

Truckavim kombijem prenosili smo stvari u nove prostorije, a poneli smo i one bioskopske stolice da nas čuvaju i stalno podsećaju na esencijalni duh. "Vreme" se prostiralo na dva sprata, dve terase, svaka služba je imala svoju sobu i svaka bila osnažena sa po još nekoliko novih članova.

Uvek smo bili bučni, gde god da se nađemo. I ovde u Mišarskoj, iz tehničke je umela neumoljivo da trešti muzika, kod urednika je uvek bilo krcato i nikad nije bilo slobodne stolice, novinari su bukvalno sletali sa gornjeg sprata kao sa nekog drugog sveta dramatično opterećeni tekstovima koje upravo pišu, zlo i naopako ako su ih još i izgubili ili čak izbrisali. Vrvelo je u Mišarskoj. Tehnologija je usavršavana, a novi poslovi i novi ljudi bukvalno su preplavili redakciju. Iz tog perioda, izložba kič suvenira "Vremena" do danas je ostala kao još jedan čuvar redakcijskog duha.

Preko glave se preturilo mnogo toga. Bolni gubici najvažnijih članova redakcije, pritisci, kontrole, bombardovanje… Pobeda Petog oktobra za "Vreme" je bila velika pobeda, samo što se ispostavilo da se u tom opijumu promene vlasti kriju neki sasvim novi izazovi i zahtevi vremena.

Zgusnut i dinamičan život, takoreći suživot unutar redakcije ozbiljno je u posao umešao i emocije druge vrste. U jednom trenutku mogla su se izbrojati čak četiri novonastala redakcijska braka. O ukupnom broju dece svih iz "Vremena" da i ne govorimo, sada se već moralo naći i za Deda Mraza.


TRG REPUBLIKE

Pet adresa »Vremena« 4

Preselili smo se 2011. u nekadašnji prostor Međunarodnog pres centra na Trgu Republike. I tu ostali do 2017. godine. Po dolasku, mnogi su, oduševljeni lokacijom i veličanstvenim pogledom na ceo trg, odmah rekli kako je šteta što i devedesetih tu nismo bili, jer bi nam blizina Trga slobode i svega što je on značio u tim godinama i te kako bili od koristi. Ni slutili nismo da ćemo već od sledeće godine, posle izbora 2012, opet postati deo "devedesetih". Nismo još do kraja ni poverovali u to da se sve iznova dešava, da je sloboda javne reči na tako neumoljivom i preciznom nišanu, a već smo od samog vrha nove vlasti bili izgurani u "opoziciju". Na novoj adresi vratili smo se godinama unazad, na svoj početak.

Okolnosti su bile takve da je novi redakcijski prostor bio na istom spratu gde i kafe Press. Spojena dva stočića na kojima je stajala tabla – Rezervisano za nedeljnik "Vreme" – postali su forma i suština i te kako razuđenog redakcijskog života. Za tim stolom se fakat najbolje, katkad i najozbiljnije radilo, za tim stolom se znalo gde sedi Žare a gde ostali, za tim stolom se odvijao ujedno i redakcijski i privatni život u svoj svojoj punoći. Počeli smo da dočekujemo i sve Nove godine zajedno, putovalo se zajedno, sa slašću smo zajedno kusali Tanjine i Mišine specijalitete, slavio se svaki bogovetni događaj od iole značaja i kao da smo stalno tražili priliku da budemo na okupu.

Čak smo bili, koliko je nama poznato, jedina redakcija koja je na sve proteste i mitinge išla zajedno, u punom sastavu. Život u "Vremenu" nikada u potpunosti nije bio samo posao, samo sada se činilo da je taj život jedino što imamo i što se ne sme prekidati. Spolja je, međutim, duvalo sve hladnije, temelji demokratije su nestajali, a sa njima je polako nestajalo sve – a mi kao da smo vukli svaki trenutak za rukav kako bismo još samo malo čimnuli od te zajedničke čarolije, po kojoj smo, otkad je veka i "Vremena", a znaju to i drugi, uvek bili poznati.


KOSOVSKA

Prvog dana kada smo ušli u nove prostorije u Kosovskoj ulici, baš tog prvog dana kada smo i zvanično bili na novoj adresi, Tanja Tagirov je saopštila da boluje od teške bolesti. Potpuno zatečeni, tada nismo mogli ni pomisliti da smo već u kobnom vrtlogu kome još dugo nećemo moći da vidimo kraj, i da će nam taj novi prostor na kraju još jedino zaličiti na pustoš Kosova polja nakon odsudne bitke. Tanju smo zauvek ispratili samo mesec dana kasnije svesni da naša okupljanja više neće biti ista, da su sve jake boje i neutaživi šarm zajedno s njom otišli zauvek. Sledeće godine ispratili smo Zorana Majdina, a još uvek je nezamenljiv za raznorazne važne teme koje urednici smisle. U međuvremenu, iznenada je umro naš tek pridošli filmski kritičar Aleksandar Kostić, a onda i kolege iz prošlih vremena – prvi urednik "Vremena" Zoran Jeličić, legendarna Šuca, umrla je Mira, umrla je Zoja, a onda i Boško. Otišao je Dejan Anastasijević.

Ubrzo se i Žare razboleo. Kada je s njim već bilo dosta ozbiljno, a ovo nije legenda nego istina, iznerviran jednim tekstom u "Vremenu", iz bolničkog kreveta je obećao Filipu da će mu se osvetiti tako što će namerno umreti u sredu, te će ovaj onda morati da ruši broj. "Pakost" kakvu samo istinski glodur može da smisli. Žare je održao obećanje i otišao od nas negde daleko, u neki valjda mirniji svet i to baš u sredu, a štamparija je zaustavila štampanje novog, tek spakovanog broja.

Od preživelih tokom ove tri godine, malo koga su zaobišle ozbiljne bolesti, saobraćajke, lomovi kostiju i teške operacije. Redakcija se takoreći preselila na intenzivne nege i u kućne sanatorijume. I kada smo najzad pomislili da je svim našim užasima došao kraj, a bogami i koroni, i da se bliži vreme da se posle "rada od kuće" ponovo okupimo – poginuo je Ćeba.

Stolovi, papiri, stolice stajali su baš kao da su svi tek ustali i negde otišli. Na piće, verovatno u "Biblioteku". Neki se nikad nisu vratili, a mi u "Biblioteku" više nismo išli. Nije se moglo izdržati. Novi broj "Vremena" je redovno izlazio, ali pustoš koju je za ove tri godine ostavio smrtonosni stampedo iz dana u dan bivala je sve veća.


KOSOVSKA (II)

U junu smo se preselili u nove prostorije. Doduše, nismo daleko otišli. Nismo menjali adresu, ni sprat, samo smo prešli u manji i lepši prostor prekoputa starog. Za toliko koraka još smo imali snage.

Dug put je za nama, ali to nam i nije glavna tema. Računamo, dokle god je opipljive i žive energije u onome "šta ima za sledeći broj", dok je nama onih stolica iz doba esencije "Vremena", dok je starih i novih esencijalnih saradnika i esencijalnih čitalaca – dobri smo, a ima nade i za bolje.

Iz istog broja

O odlasku i povratku

Grad vs nešto manje

Vladislava Vojnović

Intervju – Jelena Lengold, književnica

Ovo je moj izbor

Sonja Ćirić

Vreme i generacije

Od optimizma do straha od sutra

Jovana Gligorijević

Specijalno za »Vreme«

Gde cvetaju ruže?

Srđan Valjarević

1990–2020 – Od pisaćih mašina do 5G mreže

Troskok u naučnu fantastiku

Ivan Ivanji

Živorad Vasić, potpredsednik Delta holdinga

Sava Centar je vredan, ali ne i profitabilan

 

Tri decenije višestranačke Srbije

Ruženje parlamentarizma i demokratije

Zora Drčelić

Pomalo lično i veoma nostalgično sećanje na FK »Vreme« (1994–2008)

“Čelzi” iz Mišarske

Ivan Mrđen

Prvi broj »Vremena« izašao je 29. oktobra 1990. godine

»Vreme«, nedeljnik novog talasa – prvih trideset godina

Milan Milošević

Dragoljub Žarković (1951–2020)

»Vreme«, prvih deset godina

Dragoljub Žarković

Povratak »Borata«

Borat u Beloj kući

Teofil Pančić

In memoriam – Grujica Spasović (1950–2020)

Bejbi, nema problema, rešićemo

Ivan Mrđen

Intervju – Danijel Server

Vučić neće priznati Kosovo

Slobodan Kostić

Intervju – Boris Dežulović, kolumnista i pisac

Samo je Tito umro na vlasti

Nedim Sejdinović

Intervju – Rambo Amadeus

U muzici se laganje ne zamera

Zorica Kojić i Dragan Ambrozić

Esej s povodom – 30 godina »Vremena«

Zašto je baš batler ubica… i čemu uopšte batleri?

Teofil Pančić

Kratka kultura sećanja

Kontekst nastanka »Vremena«

Tamara Skrozza

Listanje reporterske beležnice

Vučić je, po sebi, literatura

Dragan Todorović

Intervju – Miloš Vasić

Ono što ostaje

Jelena Jorgačević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu