Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju

Pastir i ona stvar 2

foto: tanjug

Pastir i ona stvar

Doći će stranci i pokupovaće za jeftine pare poljoprivredno zemljište, a srpski domaćini će postati njihovi nadničari. Zaista strašno, jedino što nije baš najjasnije kako će to ti stranci da prinude srpske domaćine da zemlju prodaju i to za baš "jeftine pare", koji će to domaćin da se odrekne imovine i da postane nadničar, a ako takvih i ima, mogu li se oni domaćinima zvati?

Stupanjem na snagu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Srbije Evropskoj uniji, biće zakucan i poslednji ekser u kovčeg srpske poljoprivrede, jedine privredne grane koja u prekograničnoj trgovini ostvaruje suficit, kaže se. Mera za kovčeg uzeta je još 2007. kada je sporazum parafiran, građa je isporučena sledeće, kada je, tik pred parlamentarne izbore, a ritam zakivanja eksera određen je pratećim Prelaznim trgovinskim sporazumom. A taj je zapravo sažetak Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, dokumenta kojim su pored liberalizacije trgovinskih odnosa obuhvaćena i ljudska prava, transparentnost vladavine i sudstva, borba protiv kriminala i korupcije, ekološki standardi – sve ono što zemlja pretendent na članstvo u EU mora da ispuni.

Međutim, dok je za punu primenu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju neophodno da ga ratifikuje svaka zemlja članica Unije ponaosob, što ume da potraje godinu-dve, u našem slučaju celih pet, za Prelazni trgovinski sporazumom dovoljna je samo ratifikacija Evropskog parlamenta, naravno i Narodne skupštine Srbije, što može da se oposli znatno brže.

Prelaznim trgovinskim sporazumom definisano je što trenutno, što postepeno ukidanje carina na robu poreklom iz EU, a potvrđen je i bescarinski uvoz robe poreklom iz Srbije u zemlje EU, koji je inače bio u primeni još 2001. godine, osim šećera, "bebi-bifa", sveže ribe i vina preko utvrđenih kvota koje, sem šećera, Srbija nije do sada uspela da ostvari.

JEDNOSTRANO: Odmah po uspostavljanju tada nove vlasti, sada već "bivšeg režima", Sporazum je ratifikovan u srpskom parlamentu, dok je zbog čisto političkih razloga – (ne)saradnje sa Haškim tribunalom, u Evropskom parlamentu ratifikovan tek godinu dana kasnije. Bez obzira na skanjeranje evropskih parlamentaraca, srpska vlada se iz već nekog razloga odlučila na jednostranu primenu ovog sporazuma i pre ratifikacije u Evropskom parlamentu, sa obrazloženjem da je Sporazum, onaj trgovinski, za Srbiju povoljan, a da je predviđeno da počne da se primenjuje najdalje šest meseci od potpisivanja, dakle oktobra iste godine, a kako je Srbija ozbiljna zemlja koja poštuje potpisane ugovore…

Ipak, primena je odložena do 1. januara sledeće godine, zahvaljujući tadašnjem ministru poljoprivrede Saši Draginu, sada pritvorenom zbog osnovane sumnje za muljažu sa regresiranim veštačkim đubrivom.

Naime, Sporazumom je određeno koliko će koja carinska stopa da se smanji u kojoj godini primene, zaključno sa šestom, ali kako je ostalo nedorečeno šta se podrazumeva pod "godinom primene": da li kalendarska godina, ili "od datuma do datuma". Kako je tada Dragin objasnio ovom novinaru, da se ne bi dogodilo da "godinu prodamo za dva meseca" ubedio je kolege iz vlade da sačekaju 1. januar sledeće godine. Tako je i bilo: Sporazum je počeo da se primenjuje prvog dana 2009, kad su ukinute sve carine na industrijske proizvode iz EU, a carina na hranu umanjena prosečno za deset odsto, sledeće opet prosečno za 20 i tako redom – sve do 2014. godine kad će carine biti svedene na nulu, osim za poveću grupu prehrambenih proizvoda koji će se i dalje cariniti sve do dana kad Srbija postane punopravni član Evropske unije.

POKLON SIROMAŠNIH BOGATIMA: Protivnici bilo kakvog sporazumevanja sa Evropskom unijom "dok nam ne vrate Kosovo" dočekali su na nož potpisivanje Sporazuma a jednostranu primenu pogotovo, sa argumentima da se (sluganski) režim, zarad "jeftinih političkih poena", a na štetu građana i domaće industrije koje direktno u propast vodi, ulaguje Evropi, da se davanjem koncesija odriče 500 miliona evra od carinskih prihoda koji bi se inače slili u budžet, da se te pare otimaju od osiromašenih srpskih građana i poklanjaju prebogatim Evropljanima, umesto da tim novcem izgradi onoliko kilometara autoputa, onoliko škola i bolnica i, uopšte uzev, onoliko nečega.

To što gro uvoza čini repromaterijal za srpske fabrike koje kako-tako rade, što se ti proizvodi i izvoze, nema veze: fabrike koje rade su ionako u vlasništvu stranih kompanija od kojih Srbija naročite koristi nema jer "stranci profit iznose napolje". Štaviše, jeftinija roba iz uvoza na domaćem tržištu samo doprinosi dodatnom zaduživanju kod stranih banaka ionako prezaduženih građana. Sve u svemu – ne valja.

NELOJALNA KONKURENCIJA: Naročito ne valja smanjivanje, odnosno ukidanje carina na uvoz hrane, ne da ne valja, nego je propast za srpsku poljoprivredu, kako za srpskog seljaka tako i za srpsku prehrambenu industriju, našu komparativnu prednost, "našu naftu". Kao, po ukidanju carina domaće tržište će preplaviti jeftina uvozna hrana koju će domaći potrošač radije kupovati umesto domaće hrane takoreći vrhunskog kvaliteta, koja je shodno razlici u kvalitetu i skuplja. A potrošači ko potrošači: cena im je važnija od kvaliteta.

Istina, carinom će ostati zaštićeno zamrznuto povrće, prerađeno voće, mlečni proizvodi i podosta toga još, ali od 2014. godine više neće biti carina na uvoz pšenice, žitarica uopšte osim kukuruza šećerca, pa na uvoz jabuka, šljiva, breskvi, malina, ama i na jestivo ulje.

Čime će onda, kad carine više ne bude bilo, da se opravda poskupljenje hleba kad će domaćem brašnu da konkuriše uvozno, kako da se sprovede već tradicionalna nestašica jestivog ulja sa pratećim poskupljenjem baš u vreme spremanja zimnice, šta će biti sa srpskim seljakom, kako će ratari da zahtevaju višu cenu za svoju pšenicu od one na budimpeštanskoj berzi, kome će voćari da prodaju četvrtu klasu jabuka po ceni prve…

POSLEDNJI EKSER: Nije, međutim, to sve: najgore nas tek čeka, kad Sporazum o stabilizaciji bude ratifikovan i u litvanskom parlamentu i tako postane operativan. Naime, članom 63. je, izmeću ostalog, predviđeno da će "po stupanju ovog sporazuma na snagu Srbija da dopusti državljanima država članica EU da stiču svojinu nad nepokretnostima u Srbiji, uz potpunu i celishodnu primenu svih postupaka" i da će najdalje u roku od četiri godine postepeno usklađivati svoje propise, "kako bi državljanima članica EU osigurala isti tretman kao i svojim državljanima".

Drugačije rečeno, već od 2017. godine, počeće rasprodaja srpskih oranica: doći će stranci i pokupovaće za jeftine pare poljoprivredno zemljište, a srpski domaćini će postati njihovi nadničari. Zaista strašno, jedino što nije baš najjasnije kako će to ti stranci da prinude srpske domaćine da zemlju prodaju i to za baš jeftine pare, koji će to domaćin da se odrekne imovine i da postane nadničar, a ako takvih i ima, mogu li se oni domaćinima nazivati?

A i da stranci pokupuju svu tu zemlju, šta s njom mogu da urade? Da je smotaju i odnesu negde? Ili da je ostave u parlogu, nama u inat, pa da nam prodaju svoju nekvalitetnu hranu proizvedenu u Nemačkoj, Holandiji ili Danskoj? To već imamo – zaparloženo poljoprivredno zemljište kupljeno za male pare, samo što vlasnici nisu stranci, već "našijenci". Da ne bude zabune: nije reč o "tajkunima" – "miškovićima", "kostićima", "matijevićima", jer kako god da su do zemljišta došli i koliko god da su ga platili, njihov posed nije u parlogu, naprotiv. Reč je, u stvari, o svakoraznim muljatorima, aktivnim kriminalcima, kriminalcima u ostavci i zaštićenim svedocima, koji su "plaknuli" nelegalno stečeni novac pretakanjem u nekretnine. Ako će neko da vajdi od stranaca voljnih da kupe poljoprivredno zemljište, oni će.

Kako god, činjenica je da je Srbija jedina zemlja koja je pristala na tako kratak rok za izjednačavanje prava stranih i domaćih državljana na posedovanje nekretnina i to pre nego što Uniji pristupe. Zapravo, ni u jednom slučaju do sada takva mogućnost nije ni postojala: u Poljskoj će strani državljani moći da budu vlasnici nekretnina tek 12 godina po pristupanju Uniji, u Mađarskoj sedam, sa mogućnošću da se taj rok produži za još pet, u Sloveniji takođe, Hrvatska je uspela da "ispregovara" rok od čak 15 godina. Teško je dokučiti zašto je to tako.

Na nedavno održanom skupu posvećenom problemima agrara i izvozu hrane Božidar Đelić, koji je u ime srpske vlade oba sporazuma onomad potpisao, upitao je Vensana Dežera, šefa delegacije EU u Srbiji, da li se može pokrenuti revizija Sporazuma, na šta je ovaj odgovorio da za to "mora da se pita Brisel". Aktuelni ministar poljoprivrede Goran Knežević nameran je da baš to i učini – da pita Brisel, odnosno svaku od 27 članica Unije, da se sporni član sporazuma izmeni. "Poljoprivredno zemljište je veliki resurs koji ne smemo da rasprodamo kao što smo rasprodali preduzeća", kategoričan je Knežević.

Slučaj ementaler

Pre pet godina sir ementaler, proizveden u Nemačkoj, bio je u našim prodavnicama dvostruko skuplji od domaćeg, doduše ne ementalera, jer kod nas se ne proizvodi, već od drugih žutih sireva, inače jeftinijih od ovoga koji je uzet za primer – ajdamera, gaude, kačkavalja. Ne bi u tome bilo ničega čudnog, jer ementaler je "kralj među sirevima" pa i treba da bude skuplji, da nije jedne takoreći sitnice: svuda unaokolo, od Bosne do Nemačke, od Bugarske do Španije, koštao je 5-6 evra koliko su kod nas, preračunato u dinare, koštali domaći sirevi. I danas tamo ementaler košta toliko, možda za zeru više, a kod nas mu je cena izražena u dinarima ostala ista, ali računajući u evrima, pojeftinio je. U istom periodu, domaći sirevi poskupeli i zamalo dostigli cenu uvoznog ementalera, na koji je za ovih pet godina carina snižena za svega dve petine. Koliko li bi koštao da carine uopšte nema i ko bi u tom slučaju kupovao domaći sir? Zaista, kako domaći proizvođači sira da se nose sa takvom konkurencijom, koja sirovo mleko kupuje od tamošnjih stočara po višoj ceni nego domaće mlekare od ovdašnjih, a sir prodaju po nižoj?

Iz istog broja

Budžet za 2013.

Zavisi od inflacije

Dimitrije Boarov

Nova lica iza RTS-a

Pazi, Mirko, Programski savet

Priredila: Marija Vidić

Demokratsko disciplinovanje

Prisilni dobrovoljci

Zora Drčelić

Protesti

Opak gadan Hag

Stevan Vlajić, Mirko Rudić

Podsećanja

Po Zakonu Leke Dukađina

Dejan Anastasijević

Iz stručnog ugla – Šta s japanskim mamografima

Rak dojke u Srbiji – skrining

Zoran Rakočević

Vreme Beograda – Unapređena medicinska briga za sugrađane

Novi sistem za efikasno zbrinjavanje pacijenata

Đurđica Bogosavljević

Informativni razgovor s najbogatijim Srbinom

Mišković bez advokata

D. Žarković

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu