Intervju: Đakon SPC Branislav Rajković

Pamtim žrtve i zaboravljam zlo 2

fotografije: iz privatne arhive

Pamtim žrtve i zaboravljam zlo

“Rušenje Saborne crkve u Mostaru jeste, što je rekao i vladika Grigorije u jednom intervjuu, fantastika zla. Tu su crkvu mesec dana minirali, palili, to je bio jedan pokušaj zatiranja… S druge strane, važno je da shvatimo, da imamo tu svest, da je pre toga neko u naše ime minirao franjevački samostan. Neko je u naše ime granatirao Karađoz-begovu džamiju. Da li svi to znamo? Da li uopšte mislimo o tome”

“Nisam od onih koji u pamćenju zla i tragedija vide neki naročit potencijal za izbegavanje istog zla, odnosno za njegovo neponavljanje. To pamćenje se češće čini kao zlopamćenje, kao izgovor za osvetoljubivost i kao potencijal da žrtva sama sebe načini zločincem, a zločinca učini žrtvom. I tako ukrug i unedogled. I onda, umesto da samo pamtimo prošlost, mi u njoj živimo. Živeći u sadašnjosti, pamtiti treba žrtve, ali ne i zlo. Dakle, poruka i odgovor bi možda mogli biti: Pamtiti žrtve – zaboraviti zlo! Jer ono što pamtimo održavamo u životu.”

Ovo je jedna od prvih izjava đakona Srpske pravoslavne crkve Branislava Rajkovića koju sam pročitala u medijima. Iz svega što je prošao, još kao dete, bilo je jasno da izgovoreno svedoči delima i uopšte životom.

TRINAESTORO UBIJENIH RAJKOVIĆA

Branislav je rođen 1982. u Mostaru i te su prve godine bile, u onom lepom smislu, krajnje obične. Živeo je sa roditeljima i starijim bratom u gradu, išli su kod baba i deda u selo.

“Nismo bili ni u identitetskom smislu porodica koja bi se kolebala. Bili smo pravoslavni hrišćani, Srbi, ali bez potrebe za isticanjem, odlaženjem u krajnosti ili dokazivanjem”, opisuje Rajković.

Kada je počeo rat, pohađao je treći razred osnovne škole. Prvo sećanje – 3. april 1992. godina, oko pet i dvadeset posle podne. Sedi u učionici. Odjednom odjekuje eksplozija, toliko snažna da pucaju štokovi na prozorima zgrade. Deca brzo kreću svojim kućama. Bilo je to pucanje cisterne kod najveće kasarne JNA “Mostarski bataljon”, što je, po mnogima, bio i zvaničan početak rata u Mostaru.

Posle prve dve noći provedene u Mostaru, ljudi su verovali da će sve proći brzo, poznaju svoje komšije i čitav grad. Međutim, svi koji su imali roditelje na selu, sklanjali su decu kod baba i deda, a ubrzo su i sami tamo otišli. Tako je i Branislavova porodica provela nekoliko narednih meseci u Jasenjanima.

“Selo Jasenjani, odakle je bio otac, nalazi se na dvadesetak kilometara severno od Mostara, stanovništvo je bilo većinski srpsko uz nekoliko kuća katolika i muslimana”, kaže Rajković. “Inače, na početku, u samom gradu nije bilo velikih sukoba, osećalo se da sve vri, ali se još tamo išlo po namirnice.”

Tog 15. juna bio je Duhovski ponedeljak, slava Saborne crkve Svete Trojice u Mostaru. Vruć je dan, Mostar je inače jedan od najtoplijih gradova bivše Jugoslavije. Branislavov otac, zajedno sa još nekoliko ljudi iz sela, drži stražu. Naime, meštani su se organizovali da sa okolnih uzvišenja stražare – poznaju okolinu, kao mladi su tu čuvali stoku – žele da preduprede napad. Ipak, niko od njih ne očekuje da će se išta dogoditi. Branislav i njegov brat se igraju u selu: “Po svemu sudeći, deo bošnjačkog stanovništva je već bio u dosluhu sa komandantima HVO-a (Hrvatsko vijeće odbrane), pod čijom je komandom organizovan napad na naše selo. Posle smo došli u posed i dokumenta koji je to potvrdio – lokalci dočekuju vojnike, a civili bi trebalo da budu zatvoreni u seosku školu. Jedan komšija Bošnjak prolazi pored naše kuće i čak pita nešto mog dedu. I tako oni razmenjuju nekoliko rečenica. On zna šta će se dogoditi, ali mom dedi ne govori ništa. Međutim, drugi komšija, takođe Bošnjak, upozorava, i tako na neki način spasava sve nas. Kasnije je taj komšija imao velike neprijatnosti zbog toga, što mu je najverovatnije i skratilo život. Tako mi dobijamo ključnih sat vremena. Da nije bilo tog čoveka, ko zna šta bi bilo s nama i pitanje je veliko da li bismo ovaj razgovor vodili.”

U tom trenutku kod kuće su baba i deda, tetka sa svojim sinom, Branislavova majka, brat i on: “Uzimamo najosnovnije, svesni smo da moramo da požurimo. Naša kuća je poslednja u selu, u blizini je jedna pećina gde ćemo se sakriti. Međutim, moja majka ne želi da ostavi mog oca. Pošto ne zna da li je on obavešten o napadu, odlučuje da mu krene u susret i ostavlja nas dvojicu sa dedom, svojim svekrom, i odlazi. Zaključuje da je njena misija u tom trenutku da upozori svog supružnika. Mi sa dedom nastavljamo dalje bez nje. Međutim, naravno da su oni koji su stražarili, među kojima je moj otac, shvatili da se nešto događa, i kreću natrag u selo.”

Branislav opisuje kako se svi susreću iz tri pravca: iz planine, šume i sela, dolaze njegov otac, majka i ljudi koji će ih ubiti. Napadači prvo sreću njegovu majku i zarobljavaju je. Zatim ucenjuju njegovog oca – važniji im je on kao vojno sposoban i neko ko ima oružje – govoreći mu da će pustiti njegovu ženu ako se on preda:

“Mogao je strah da odigra svoje. Mogao je otac da razmišlja da bi bilo dobro, ako majka nije s nama, da se makar on spase. Ali se predaje, verujući da će tako ona biti oslobođena. Rat je, zarobljavaju ih oboje. Dovode ih na kućni prag, okućnicu gde se moj otac rodio, i tamo ih oboje ubijaju.”

Branislav priča mirno, pomireno, bez mrve patetike, jasno nalazeći smisao u proživljenom: “Kada sam posle razmišljao o tome i sada kada pričam sa svojom suprugom, vidim u žrtvi moje majke istinski primer hrišćanskog braka. Ostaviće čovek oca svoga i mater, i prilepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo. I pustiće i svoju decu da i oni s nekim postanu jedno telo. Ne znam da li je ona bila svesna tog izbora, ali je činjenica da ga je napravila. A otac je, kroz žrtvu zarad nje, takođe napravio svoj, a potvrdio njen izbor.”

Branislav i njegov četiri godine stariji brat su se, zajedno sa dedom i drugim ljudima koji su se sakrili, prenoćili u pećini. Seća se svetlosti meseca, seća se kako je već sutradan počelo da se priča šta se dogodilo, kako su se oko njih porodice spajale, radovale se. “Spaseni smo”, čulo se, “a ja sam se pitao: a ko je spasen, gde smo tu mi?”

U tom ratu poginulo je 13 Rajkovića, a istog dana kada su poginuli Branislavovi roditelji, paljenjem je otpočelo rušenje i Saborne crkve u Mostaru.

MOŽE LI SE UOPŠTE GOVORITI O NARODIMA

Branislava i njegovog brata put je odveo u Nevesinje. Odatle su sa ujakom, koji je tamo bio izbegao sa svojom porodicom, krenuli za Bačku Topolu gde im je živela zajednička rodbina. Jedan fića, četiri dečaka na zadnjem sedištu – braća od ujaka imaju pet i sedam godina, on i brat deset i četrnaest: “Odlazimo u drugačiji kontekst iz sredine gde vlada jedna – možda bi mogla da se nazove – razumljiva mržnja i gde je u tom trenutku bilo prirodno i gotovo poželjno mrzeti.”

U Bačkoj Topoli su nastavili školovanje. A njegov ujak neprestano je ponavljao jednu rečenicu koja će mu se urezati u pamćenje: “Imali su svi u Hercegovini lepe poslove, kuće, i sve je sada bilo izgubljeno. Ujaku su ubili sestru i zeta. Ali on iznova govori kad god nam neko dođe: ‘Život mora da ide dalje.’ Život, koji smo mi deca jedva i spoznali, mora da ide dalje. Da li se pričalo o stradanju mojih roditelja unutar četiri zida? Nije se krilo, ali se nije ni naglašavalo tako da se čitav svet samo kroz to posmatrao. Nije se negovala ni mržnja prema drugim narodima u Hercegovini. A može li se tako uopšteno i govoriti o narodima? Jedan Bošnjak je prošao pored naše kuće, bez reči upozorenja, ostavivši nas da nastradamo, a drugi nam je spasao život.”

TRADICIJA STRADANJA

Baka po ocu je našla svog sina i snaju iznad kuće i prekrila ih. Bila je duboko verujuća. Inače, ona je odlučila da ostane kod kuće, u selu, da čuva stoku. Kada su došli vojnici, sakrila se kod komšija muslimana i tako je preživela.

“Međutim, mom se dedi kasnije javlja još jedan komšija musliman i u pismu, rukom pisanom, saopštava mu da je on moju majku i oca sahranio”, nastavlja Branislav. “I dalje postoje te rupe iznad naše kuće. Plitke su. Tako da smo sa sigurnošću mogli znati da su to oni. Sahranjeni su posle u Nevesinju, ali želim da njihove kosti prenesemo u Mostar.”

Porodične sudbine govore koliko je bola na našim prostorima, ali koliko i svaka porodica ima svoj način da se s njim nosi.

“Moj pradeda Šćepan je imao dva brata, obojica su poginula u Prvom svetskom ratu”, kaže Branislav. “Deda Branko je imao takođe dva brata, obojica su poginula u Drugom svetskom ratu. U poslednjem ratu poginuli su moja majka i moj otac, jedini sin svojih roditelja, a ostalo je njegovih pet sestara. Iza njega smo ostali moj brat i ja. A ti stradali su živeli s nama, pričalo se o njima, gledali smo slike stričeva mog oca, čuvali predmete koji su im pripadali, poput jedne tamburice, i slušali kakvi su bili ljudi. Živo smo pamtili žrtve, ali to sećanje nije bilo protkano mržnjom prema onima koji su ih ubili. Ne zato što to nije bilo bitno, nego zato što smo, čini mi se, bili toliko usmereni da zapamtimo njih, da svoju snagu nismo trošili da gajimo mržnju.”

POVRATAK U MOSTAR

Tragajući za onim čime se baviti, završava trogodišnju poljoprivrednu školu i, potom, Višu poslovnu školu u Novom Sadu. Želeo je i da posle nje upiše novinarstvo kako bi se bavio nečim što nadilazi skučenost jedne nauke i, makar po onome što bi trebalo da bude, teži sagledavanju sveta iz različitih uglova, težeći njegovoj celovitoj slici. Tih meseci češće je odlazio u crkvu, pevao je u horu i uskoro se okrenuo teologiji, “nečem što daje objašnjenje i smisao čitavoj stvarnosti”. Pravoslavni bogoslovski fakultet u Beogradu Branislav je upisao 2006. godine.

Sve vreme tokom boravka u Beogradu, Branislava je vukla želja da živi ponovo u Mostaru.

I zaista, u Mostar se vratio 2012, a iste godine se u oktobru venčao sa Tamarom, istoričarkom umetnosti. Mesec i po dana kasnije je rukopoložen. Branislav i Tamara danas imaju dvoje dece, Hristinu i Grigorija. I kćerka i sin su rođeni u Mostaru.

“Mene je Mostar vezao, podsećao me je na pređašnji život i na naše porodično predanje. Imao sam potrebu da se vratim u taj prostor, pogotovo što nisam osećao mržnju. Svašta se izmenilo, ali su to i dalje bile ulice kojima smo zajedno koračali s majkom i ocem. Pomoglo mi je da očuvam sećanje na njih, da se prisetim nečeg što sam bio zaboravio”, kaže Branislav.

Pre dve godine (2020) Branislav je prešao da živi u Trebinje, iz porodičnih razloga, i postavljen je tada i za predstavnika za kulturu i medije Eparhije zahumsko-hercegovačke i primorske.

SVEST O ONOME ŠTO JE RAĐENO U NAŠE IME

Kako je izgledao povratak u Mostar iz kojeg je izbegao kao dečak? U grad koji je i danas podeljen.

“Lako je o tome govoriti recimo iz Šumadije, gde možda nikoga ko nije tvoj i ne poznaješ, ne piješ kafu s njim. Lako je stvari ovde posmatrati sa distance i udobne pozicije, mada se za tu udobnost ne bih menjao. Kad vidiš te ljude u mešovitim sredinama, moraš ih negde uklopiti u svoj smisao života. Recimo, u Kruševcu se možeš možda praviti i da ne postoji drugi, možeš razmišljati kako je čitava vaseljena pravoslavna i verovatno nećeš imati nekih velikih problema zbog toga. Ali ovde, kad tog konkretnog čoveka sretneš, kad pričaš s njim, kad vidiš njegova teološka poimanja, gledišta na Boga i uopšte, sve krene u tebi da se roji i traži mesto za njega.”

I više nije da o Drugom samo slušaš, da samo dobijaš informacije iz druge, treće ruke, da ga zamišljaš, učitavaš, da samo projektuješ u njemu svoje senku, da ga vidiš boljeg ili goreg. Međunacionalni i međukonfesionalni odnosi se u svoj svojoj složenosti ipak svedu na međuljudske.

“A lako je pričati, sedeti u svojoj sobi i kuckati na društvenim mrežama protiv nekog, ali sesti preko puta, pa mu samo i reći ‘mrzim te’, za to treba ne samo hrabrosti nego i zaista valjan razlog”, dodaje Branislav. “Sada kada kažem Bošnjak, musliman, imam konkretnog čoveka i ljude pred sobom, kada kažem Hrvat, katolik, znam desetoro od kojih možda bar sa dvoje svaki dan pijem kafu, a petoro ću sresti u prodavnici.”

Važno je razumeti, naglašava Branislav, da samokritičnost ne ugrožava veru, da pogled u sebe nije izdaja. “Rušenje Saborne crkve u Mostaru jeste, što je rekao i vladika Grigorije u jednom intervjuu, svojevrsna fantastika zla. Tu su crkvu mesec dana minirali, palili, to je bio jedan pokušaj zatiranja… S druge strane, važno je da shvatimo, da imamo tu svest, da je pre toga neko u naše ime granatirao katedralu i franjevački samostan. Neko je u naše ime granatirao i džamije u Mostaru. Da li svi to znamo? Da li uopšte mislimo o tome?”

JAVNI DISKURS MRŽNJE

Pamtim žrtve i zaboravljam zlo 3

Misija naše Crkve je pre svega hrišćanska, ponavlja Branislav tokom razgovora: “Mi nismo folklorna društva, niti bi naša prvobitna težnja trebalo da bude usmerena ka nacionalnom, a lako upadamo u te zamke. I sami nas mediji stavljaju u takve okvire i onda treba istrajavati na primarnoj misiji.”

Sa iskustvom nekoga ko je živeo u više različitih sredina, bio i većina i manjina, Branislav smatra da je presudan neposredni odnos u kome čovek sam prosuđuje i sagledava druge u celini.

“Nisam opravdavao ničije zločine, nego vidim da su i ti ljudi žrtve kojekakvih manipulacija. Jedan tip rata je bombardovanje, ali u klasičnom ratu, gde je front blizu kuće, gde je tvoja ulica linija razdvajanja, nema mnogo izbora za običnog čoveka. Kao što za mnoge nema mnogo izbora ni sada u Ukrajini. Zatvorene su granice, izolovan si. Ako odbiješ da se boriš, iz bilo kojeg razloga, proglašen si za izdajnika, za dezertera. Da li je neko stvarno jedva čekao da ubije komšije? Jedan procenat ljudi je možda nalazio neko zadovoljstvo u nasilju. A ostali? Ako se suprotstaviš, suprotstavljaju te celokupnom narodu, što je iskušenje kojem mnogi, naročito u tim trenucima, ne uspevaju da se odupru.”

U ovom objašnjenju, međutim, Branislav vidi kako opravdanje tako i nešto duboko porazno: “Ali čini mi se nekada da bih ipak lakše podneo činjenicu da su svi ti ljudi koji su ubijali baš bili ostrašćeni, odlučni u tome i rešeni da ubiju, da je to bio njihov stav ili bar nekakav afekat. Međutim, imam utisak da je to više situacija u kojoj te neko tera da ubijaš, a nisi čak ni u to za šta se boriš suviše ubeđen ni opredeljen. Manipulacija svakako jeste zlo… Srećem ljude i pitam se nekad: ko je ovde uopšte i za šta ratovao?”

OSTAVITI PROSTOR ZA POKAJANJE

Pričamo o počiniocima i o oproštaju, o zaboravu i pamćenju – dokle seže jedno, dokle drugo. I kako u patnji učiniti da se ovo potonje ne preobrazi upravo u zlopamćenje?

Branislav odmah kaže da ne želi da ga drugi posmatraju kroz njegovu porodičnu priču. Ne želi da to naziva tragedijom. Ne želi da žrtva njegovih roditelja služi kao gorivo za nova stradanja. Svojevremeno je javni servis RTRS objavio prilog o njemu i da su tada ljudi počeli da mu prilaze na mostarskim ulicama. Video je duboko saosećanje, mogao je da primeti kajanje ljudi koji ni sami verovatno nisu ništa krivi, čuo je i nekoliko izvinjenja. “Šta bih postigao da sam išao po gradu, upirao prstom u ljude i govorio – moje ime je Branislav Rajković, ubili ste mi roditelje? Hoću da kažem da i žrtve moraju da ostave prostora nekome da se pokaje na nekakav, ako bi tako uopšte moglo da se kaže, dostojanstven način.”

Primer toga kako se pamte žrtve, a zaboravlja zlo, za njega su danas Prebilovci: “Tamo smo zapamtili žrtve i bukvalno ispisujući njihova imena po zidovima. Vrlo dostojanstveno je obeleženo jedno stradanje, ljudi posećuju to mesto i znaju šta se u njemu dogodilo. Da li smo se podvrgli nekakvom nasilnom zaboravu, kolektivnoj amneziji? Naravno da ne. Ali da li stigmatizujemo celokupni hrvatski narod? Da li produbljujemo rovove? Naravno da ne.”

ŠMIRGLANJE U ZAJEDNICI

Razgovaramo o tome kako je biti pravoslavni hrišćanin tamo gde je Pravoslavna crkva većinska, a kako u Mostaru, gde je on manjina.

Naime, po popisu iz 1991, u Mostaru je živelo nešto više od 43.000 Hrvata, isto toliko muslimana i oko 24.000 Srba. Prema popisu iz 2013, bilo je nešto više od 50.000 Hrvata, oko 47.000 Bošnjaka i manje od 4500 Srba. U Trebinju je, pre rata, bilo oko 21.000 Srba, oko 5500 muslimana; danas je tamo preko 27.000 Srba i manje od hiljadu Bošnjaka (2013). “Često razmišljam o tome kako hrišćanstvo, od Hrista do danas, pa i kroz Vizantiju, nikada u potpunosti u svemu nije uspevalo kao opšti zajednički pokret, već je prosejavalo kroz pojedinačne ličnosti, kao uzore, svetitelje. Mi se kroz zajednicu i podvig u njoj i spasavamo, ali baš kroz neidealnu zajednicu, jer da je idealna – šta bi bio naš podvig? Menjamo se, šmirglamo u toj neidealnoj zajednici, koja možda i ne treba da uspe kroz institucionalni okvir, nego upravo da se mi kao ličnosti, u takvim nesavršenim uslovima, ugledamo na Hrista. A što su uslovi teži…”, kaže Branislav. “Negde sam ranije kazao da je Mostar jedno od najboljih mesta za život pravoslavnih hrišćana, bez gonjenja koja ubijaju, bez privilegija koje nadimaju. On nije savršen grad za neko nacionalno afirmisanje, ali jeste da postaješ bolji hrišćanin i da se učiš toleranciji – vidiš da postoje drugi ljudi, ne ukalupljuješ ih u svoje viđenje nego da razumeš da uprkos tome što ne pripadaju jednom našem dogmatskom shvatanju Boga, taj Bog ih je prvo stvorio, a onda ih i održava u životu. A Bog bi mogao i od kamenja podignuti decu Avramu. Na kraju, ima čisto pravoslavnih gradova – i sve su sem pravoslavni. Zapati se u njima svega. Ko uopšte treba da teži gradu koji je čisto srpski, čisto hrvatski?”

“Na kraju, i da sve ljude napravimo po svojoj meri”, govori Branislav, “bilo bi pitanje trenutka kada bismo nešto drugo hteli. Jer menjamo se mi, menja se i ono što nam je u različitim periodima potrebno, i razni se naši identiteti bude ili utišavaju, zavisno od okruženja, sopstvenih misli, događaja…”

Konačno, put nas vodi ka hercegovačkom pejzažu koji je, zavisno od toga kuda se krene, krcat bogomoljama. Za Branislava je to i lep znak, nešto dobro, ali ujedno i pitanje nad kojim treba da zastanemo: “‘Krstite sve narode u ime Oca i Sina’, a mi se, čini mi se, ponekad ponašamo kao da je Hristos rekao ‘Popločajte kamenom sve narode ovog sveta’, pa nam je gotovo sva misija u tome kakve smo crkve izgradili i kako smo zidove obnovili. Za koga gradimo hramove, koliko se često zapitamo? Radimo li jednako uz obnovu crkve i na obnovi Crkve?”

Međutim, ne treba se zanositi ni idejom promene koja bi dolazila isključivo iz crkava i verskih zajednice. Ili od pojedinca. Potrebna je sinhronizacija sa više strana. Kako bi bilo, poigravamo se sa idejom, da neko od političara regiona odjednom preumi, preda i spusti oružje? Da li bi drugi odmah preuzeo njegov prostor? Da li bi preumljenje samo jedne strane i pojedinca u tom slučaju bilo uzalud?

“Mi hrišćani moramo biti spremni da se žrtvujemo”, kaže Branislav. “Ali potrebna je mudrost. Ako želiš da pripitomiš lava i samo odeš k njemu, rastrgnuće te. Moraš da razmišljaš o strategiji, ulažeš, budeš strpljiv, radiš postepeno, i da imaš i druge ljude oko sebe.”

Ipak, to ne bi smelo da podrazumeva, kako Branislav naglašava, neiskrenost. A to što govori je upravo najvažnija smernica koju on ima, kada je reč o međureligijskom dijalogu: “On mora biti iskren. Bojim se da je jedna od najvećih opasnosti tog dijaloga upravo – olako preuzimanje političkih diplomatskih obrazaca. Ljudi prepoznaju, a onda su skloni to i da podrže: kako je lukav i mudar. Ali mislim da je neophodno biti iskren, pa čak i ako će ta iskrenost da deluje kao naivnost. Nekad misle i govore da gajimo lažno dobre odnose, ali ja i dalje najiskrenije ulazim u njih. Na kraju, unosim svoj život, svoju žrtvu u dijalog. Nije tuđa koža u pitanju. Mene je osvestilo u neposrednom odnosu i ovo – naš narod ima običaj da kaže lukavi Latini, a onda mi je jedan franjevac kazao, a ta izrekla postoji kod njih i među narodom – lukavi Bizantinci. I shvatio sam šta je opasnost u tom smislu – ma nek je i sve tako, lukavi smo i mi i oni, ali izgovarajući lukavi Latini, u stvari daješ sebi pravo da i ti budeš lukav. Opravdao si svoju lukavost. Moramo onda biti iskreniji, a ne, ako čak i verujemo i znamo da je drugi lukav, da mu vraćamo. Hajde da onda podnesemo veću žrtvu, ali da ne očekujemo od drugih da budu veći vernici, veći hrišćani od nas, ako se već toliko na tu veru i pravovernost pozivamo. Okreni obraz, a ne pravdaj sebe time što si kazao da su drugi takvi i takvi – lukavi Latini, Turci, Fanariote… Samo će iskrenost pomeriti granice.”

*Intervju je skraćena verzija razgovora iz knjige “Jedni smo drugima na dobro dati” koja je u štampi (Fondacija “Konrad Adenauer”, Beograd, 2023)

Iz istog broja

Politički događaji koji su obeležili 2022. u Srbiji

Godina loše beskonačnosti

Nedim Sejdinović

Intervju: Srđan Gojković Gile, Električni orgazam

Pohlepa je sve ubila

Dragan Ambrozić

Intervju, nadbiskup Stanislav Hočevar

Jevanđelje je uvek radikalno

Jelena Jorgačević

Početak novinarstva u socijalističkoj Jugoslaviji

Bilo jednom u Jugoslaviji

Ivan Ivanji

Izbor urednice fotografije “Vremena”

Slike godine 2022.

Marija Janković

Intervju: Srđan Điđa Karanović, filmski reditelj

Kamičak u našem nesavršenom životu

Sonja Ćirić

Intervju: Zoran Velimanović, slikar

Gladno oko u prezasićenom svetu

Andrej Ivanji

Pogledi

Proleteri svih identiteta, ujedinite se

Vanesa Vasić-Janeković

Lični stav

Zakon protiv građana

Vladica Ilić

Analiza jedne javne nabavke

Podela “sportske opreme” i odlivanje novca iz budžeta

r. marković

Portret savremenika: Lionel Mesi

Kucanje na vrata raja

Petar Popović

Sportska 2022. godina

Džoker, Nole i odbojkašice

Željko Bodrožić

Ličnost godine

Nikola Kovačević

R. V

Rat u Ukrajini

Olako obećana brzina

Aleksandar Radić

Rusi po treći put u Novom Sadu

Gorki čaj grofice Vere

Robert Čoban

Kosmos, godina 2022.

Spektakl u svemiru

Dr Saša Marković

Iz ateljea

Hoću da mi bude lepo

Nađa Ivanji Švab

Putopis

Šta sve možeš u Beču dok ne padneš s nogu

Lidija Marinkov Pavlović

Istorija

Na staklenom putu

Sonja Ćirić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu