Vuk Obradović

Padaj silo i nepravdo

"Probali smo da pratimo odliv društvenog bogatstva u džepove izvesnog broja ljudi. Prema procenama nekih ekonomskih analitičara, to blago koncentrisano je danas u rukama oko 7000 porodica, pri čemu je gro završio u rukama dvestotinak osoba. Moguće je da je priča o famoznom spisku proistekla iz te procene"

Padaj silo i nepravdo 1

Potpredsednik Vlade Srbije Vuk Obradović (53) je general po činu. Jedno vreme bio je privatni preduzetnik, potom osniva Socijaldemokratiju, čiji je predsednik u drugom mandatu. Posle pobede opozicije na republičkim parlamentarnim izborima u decembru prošle godine postaje potpredsednik Vlade Srbije zadužen za borbu protiv korupcije. Povod za razgovor sa Vukom Obradovićem jeste činjenica da su najavljeni potezi i dosadašnji rad Komisije za ispitivanje zloupotreba u oblasti privrede i finansijskog poslovanja na čijem je čelu izazvali pravu buru. Javnost i mediji već nedeljama nagađaju ko se sve nalazi na famoznom "Spisku 200" firmi i pojedinaca predviđenih da padnu žrtvom po Zakonu o jednokratnom porezu na ekstraprofit i vlasništvo. Obradović je kategoričan: "Ne. Taj spisak ne postoji. Ne isključujem mogućnost da je neko drugi napravio nekakav spisak, ali iza toga sigurno ne stoji komisija Vlade Republike Srbije. Posao kojim se mi bavimo mnogo je ozbiljniji i ne može da se svede na puku priču o pojedincima. Takva vrsta zabave, ako se neko u nju uopšte upustio, nije korektna. Sami po sebi, spiskovi sugerišu neku vrstu hajke i obračuna sa konkretnim ljudima. Ovde nije reč o tome. U DOS-u i u vladi pošli smo od toga da je u vreme Miloševićevog režima odliveno ogromno društveno bogatstvo koje su decenijama sticale čitave generacije. Želeli smo da odgovorimo na pitanje kako se to dogodilo i gde je završilo to društveno bogatstvo, ostavljajući zemlju u potpunom ekonomskom, finansijskom i svakom drugom kolapsu. Probali smo da pratimo najkrupnije finansijske i poslovne transakcije, odliv društvenog bogatstva u džepove izvesnog broja ljudi. Prema procenama nekih ekonomskih analitičara, to blago koncentrisano je danas u rukama oko 7000 porodica, pri čemu je gro završio u rukama dvestotinak osoba. Moguće je da je priča o famoznom spisku proistekla iz te procene. Ali, ponavljam, komisija se time nije bavila iako će u našem konačnom nalazu, razume se, biti mnogo pojedinaca i firmi, sa vrlo konkretno izvedenim računicama koliko će morati da vrate državi i narodu."

"VREME": Hoće li stvarni spisak po nalazima vaše komisije biti manji ili veći?

VUK OBRADOVIĆ: To u ovom trenutku ne mogu da kažem jer smo tek negde na pola puta. Posao kojim se bavimo podrazumeva doista ogroman trud. Trebalo je pregledati tovare dokumentacije, a mnogi papiri, nažalost, nedostaju. Sve te finansijske i poslovne transakcije trajale su godinama, što podrazumeva da posao komisije nije mogao biti obavljen preko noći. Ali, veći deo je urađen: 18. aprila uputili smo vladi izveštaj o tome dokle smo stigli, u kojoj smo sad fazi i šta nam još predstoji. Mislim da ćemo ispitivanje dvadesetak transakcija kojima smo se bavili okončati za otprilike mesec dana, posle čega ćemo imati konačnu informaciju o tome šta se zbivalo na pojedinim sektorima finansijskog i privrednog života. Nema sumnje da su se neki ljudi u ovoj zemlji obogatili tipičnim kriminalnim radnjama, krećući se u kontinuitetu s one strane prava i zakona. Naše stanovište potpuno je jasno: ti će ljudi, pre ili kasnije, morati da se suoče sa sudom pravde. Što pre to bolje, i za njih i za državu. Ali, neki ljudi – to je takođe nesumnjiva činjenica – zgrnuli su ogroman novac i imetak bez formalnog kršenja zakona, korišćenjem posebnih pogodnosti koje nisu bile dostupne svima. Te ljude ćemo vrlo brzo suočiti sa obavezom da plate neku vrstu korektivnog poreza.

Predlogom zakona predviđene su stope poreza od 30 do 90 odsto?Ko će to platiti?

Stope jednokratnog poreza su oštre, čak rigidne. Ali, te ljude ne treba žaliti: ni 90 odsto nije mnogo ako se ima u vidu da im je taj novac, po pravilu, nekoliko godina bio na raspolaganju, mogli su višestruko da ga uvećaju. A dobijali su ga pre svega iz primarne ili sive emisije u finansijskim transakcijama, od kupovine deviza po kursu daleko nižem od realnog, od korišćenja sredstava iz Zajma za privredni preporod Srbije, poslovanja sa robnim rezervama, Fondom za razvoj, korišćenja monopolskog položaja u uvozu akciznih i drugih strateških proizvoda koji su bili na sistemu kontingenata i kvota. Podosta je tih i takvih transakcija. Osim toga, želeli smo da odgovorimo i na u javnosti konstantno postavljano pitanje da li je proces privatizacije tekao u skladu sa zakonom i da li su ljudi koji danas poseduju te kompanije do njih došli ulaganjem realnog novca ili koristeći se raznim vidovima finansijskih, poslovnih i drugih malverzacija i manipulacija. Komisija je istraživala način privatizacije ili vlasničke transformacije osam firmi: Galenike, Telekoma, Mobtela, Aeroinženjeringa, Rapida, Dijamanta iz Zrenjanina, Tehnogasa i Politike.

I kakvi su nalazi? Šta je na primer s Politikom?

U Politici je postupak kontrole još u toku, i u ovom trenutku ne mogu da kažem kakav će biti nalaz komisije. U nekim drugim preduzećima stvar je potpuno privedena kraju. Uglavnom na temelju nalaza komisije, kolegijum Vlade Srbije zauzeo je juče (23. aprila) nekoliko vanredno važnih stavova u vezi sa Galenikom. Pre svega, da je većinski vlasnik Galenike Republika Srbija odnosno Fond za zdravstveno osiguranje kao njen predstavnik. Za odbranu tog stava, u suštini za odbranu interesa Srbije, mi ćemo se zdušno boriti i pred arbitražnim sudom Međunarodne privredne komore, koji će doneti konačnu ocenu o strukturi vlasničkih odnosa u toj za Srbiju i Jugoslaviju izuzetno važnoj kompaniji. Budući da je reč o dva krajnje suprotstavljena stava, jer ljudi iz ICN Galenike tvrde nešto drugo, ponudili smo sledeću varijantu: da vlada imenuje direktora, a ICN Galenika čoveka koji bi obavljao dužnost njegovog zamenika. Zajednički bi odlučivali o najkrupnijim stvarima finansijskog poslovanja i tako dočekali odluku međunarodnog arbitražnog suda. Mi nudimo i da zajednički angažujemo neku od nezavisnih revizorskih kuća iz inostranstva, da ispita sve papire, osnovanost tvrdnji i jedne i druge strane, i preporuči kako da se cela priča završi. U svakom slučaju, vlada stoji čvrsto na stanovištu da je većinski vlasnik te kompanije i taj stav ćemo braniti, između ostalog, i angažovanjem kompetentnog, ekspertskog tima pravnika.

Kakav će biti postupak u slučajevima preduzeća u kojima se proteklih godina kao vlasnik pojavio jedan čovek ili nekolicina ljudi, dakle ne kao u slučaju Galenike?

U tom procesu događale su se zastrašujuće stvari. Ipak, želim da istaknem sledeće: naše je principijelno stanovište da se ništa što je urađeno u skladu sa zakonom i prema odredbama ugovora koji su potpisivani u datom trenutku ne dovodi u pitanje. Veoma smo svesni osetljivosti stvari i da ni na koji način ne smemo izazivati sumnju i nesigurnost potencijalnih investitora. Nećemo uraditi ništa što bi bilo koga u svetu moglo da odvrati od nauma da sutra-prekosutra dođe sa svojim kapitalom u Srbiju. Nećemo dovoditi u pitanje ni procene vrednosti kapitala. Čak i ako je, kako se kaže, i iz aviona jasno da ova čaša vredi deset a procenjena je na jednu marku, mi nećemo ulaziti u procenu. Nas interesuje da li je i ta jedna marka stvarno plaćena, ili se vlasnikom firmi postajalo pukim finansijskim i knjigovodstvenim transakcijama.

Imam utisak da će vaša komisija teško dobiti aplauz na javnoj sceni, ako se ima na umu ona ogromna većina koja je u međuvremenu, posmatrajući naglo bogaćenje odabranih, samo propadala. Ako se stvar završi na jednokratnoj naplati poreza, ljudi će možda pomisliti da stvar nije izvedena do kraja?

Pitanje privatizacije osam preduzeća koje sam pomenuo posebna je operacija komisije koju vodim. Suštinski, insistiraće se na promeni vlasničkih odnosa, kao u slučaju Galenike: tu nema naplate poreza, već se menja struktura vlasničkih odnosa. Porez na ekstraprofit plaća se u nekim vrlo specifičnim situacijama. Na primer, u zrenjaninskom Dijamantu sve je urađeno potpuno u skladu sa zakonom. Ljudima koji su privatizovali Dijamant sa tog stanovišta ništa se ne može prigovoriti, ali oni su se poslužili nečim što objektivno ukazuje da su došli do značajne firme bez ulaganja svežeg kapitala, faktički – kapitalom same firme. Nećemo dirati u uspostavljenu strukturu vlasničkih odnosa, ali će sada ljudi koji su došli do šezdesetak odsto akcija u Dijamantu morati, namirujući nametnuti poreski dug, taj novac i realno da uplate. Onda će se staviti tačka na priču o Dijamantu i njegovoj privatizaciji – i ne samo tu, nego i u drugim sličnim slučajevima.

Ko će i kako određivati visinu osnovice za naplatu jednokratnog poreza na ekstraprofit, iznos na koji država naplaćuje 30, 50 ili 90 odsto?

To je zakonom precizno definisano. Na ekstraprofit i ekstraimovinu do 100.000 maraka plaćaće se poreska stopa u iznosu od 30 odsto. Na ekstradohodak i ekstraimovinu čija je vrednost iznad 10 miliona maraka plaćaće se porez po stopi od 90 odsto. U slučajevima otkupljenih stanova i kredita dobijenih za otkup ili kupovinu stanova površine iznad 120 kvadratnih metara stopa poreza od 90 odsto primenjivaće se u kontinuitetu, bez mogućnosti da se umanji. Niko neće moći da se ponaša "odoka" ili "kako se dogovorimo". Zakon je kristalno jasan i, čini mi se, dobro utemeljen u ekonomskom, političkom i pravnom pogledu, odnosi se na sve i sve je u rukama poreske administarcije koja bi trebalo da ga realizuje. U celu ovu priču, želim i to da kažem, krenuli smo i ne pretpostavljajući da ćemo doći do otkrića do kojih smo došli. Lično sam govorio o nekoliko stotina miliona maraka koje bi trebalo vratiti u budžet Srbije odnosno građanima i narodu. Ali, već ovo o čemu smo do sada govorili ukazuje da bi poreska osnovica mogla da bude i nekoliko milijardi maraka. Videćemo koliko. Neke operacije još nisu do kraja analizirane, recimo primarne emisije iz 1992, 1993. i 1994. godine, kada su bile najveće.

U proteklih nekoliko meseci javnost pažljivo prati ne samo politička preletanja, nego i kretanje ovdašnjih biznismena. Kolaju priče o njihovim pokušajima da se približe novim vlastima ne bi li sebi osigurali kontinuitet privilegovanog položaja. Da li ste se sretali s takvim pokušajima?

Ima ih svakodnevno. Meni se čini da je to sasvim prirodno i, zapravo, ništa drugo nisam ni očekivao. U prirodi je svakog biznismena pokušaj što boljeg situiranja u politički i privredni milje. Ali, to ne mora ništa da znači sa stanovišta naše teme. Ja mislim da je ključno to što smo se opredelili da problem rešimo donošenjem zakona a ne nekakvim dogovorima sa pojedincima ili parcijalnim akcijama. To nas oslobađa mnogih moralnih i drugih dilema, lišava opasnosti da pogrešimo, nekome progledamo kroz prste a nekoga izložimo najdirektnijem udaru. Dakle, imamo zakon koji će jednako važiti i za onoga u poziciji i opoziciji, i za onoga ko je bio u vlasti i za onog u sadašnjoj nomenklaturi. Izuzetaka ne sme i ne može da bude. Zakon, i to da kažem, dozvoljava mogućnost da se sa nekim ljudima ide u dogovor, ali ograničeno, samo u dva slučaja. Prvo, ako je neko poreski obveznik po više osnova – na primer, kao korisnik primarne emisije i učesnik deviznih transakcija na međubankarskom tržištu ili na osnovu izgradnje reprezentativnih stambenih i poslovnih objekata. U drugom slučaju dogovor je moguć ukoliko je svrsishodan, smislen sa stanovišta ekonomičnosti postupka. Državi je, naime, veoma stalo da što pre dođe do novca. Više će nam vredeti 100.000 maraka odmah, nego 120.000 za godinu ili dve dana, posle možda mučnih sudskih i drugih sporova. Ali i u tim slučajevima uspostavljen je snažan odbrambeni mehanizam. Državu će u pregovorima predstavljati direktor republičke Uprave javnih prihoda. On u te pregovore ne može ići bez odobrenja vlade, a vlada će odluku da se ide u pregovore sa nekim donositi na predlog komisije kojoj sam na čelu. Najzad, i dogovor koji se eventualno postigne takođe prolazi isti put: direktor obaveštava komisiju, komisija predlaže vladi da se dogovor prihvati ili ne prihvati, a vlada odlučuje.

Ako sam dobro razumeo, u prvom slučaju radi se o nečemu što bi, sudskim žargonom govoreći, bilo spajanje predmeta. Ako je neko obveznik po više osnova

… A nešto je mutno, nejasno, nedorečeno u celoj priči, onda se sedne i napravi dogovor. Mislim da će ih biti i da će biti dragoceni. Neki od tih ljudi traže kontakt sa mnom: to su javni kontakti i o njima javno govorim…

S kim, na primer?

U kontaktu sam sa g. Karićem, razgovarao sam o tome sa g. Miškovićem, sa ljudima iz Dijamanta, predstavnicima mnogih firmi.

Kakav je njihov stav prema predstojećim akcijama vlade?

Većina njih s razumevanjem gleda na ovaj potez. Neki iskazuju spremnost za saradnju. Svesni su da će i njima biti lakše kad se priča o njihovom bogatstvu skine sa dnevnog reda. Smisao akcije jednim delom i jeste u tome da se stavi tačka na ono što se zbivalo u minulih 12 godina i da se svima – državi, čitavom narodu, pa i tim ljudima – stvori šansa za normalan novi početak.

Lično, teško da ću ikada biti zadovoljan prolazeći pored blokova vila čiji su vlasnici poslednjih godina naselili Dedinje, najlepše delove BeogradaBez obzira jesu li se naknadno "otkupili" plaćanjem poreza.

Šta drugo preostaje? Još jednom skrećem pažnju na činjenicu da se zakonom oporezuju samo one finansijske i poslovne transakcije koje su obavljene bez kršenja zakona. Onaj ko bude plaćao taj porez plaćaće ga ne zato što je prekršio zakon, pa se time amnestira, već zbog toga što se koristio mogućnostima koje drugi nisu imali. Alternativu ne vidim, osim da se jednostavno zažmuri pred tom činjenicom. Mi želimo da budemo zaista pravna država i ne smemo se povoditi za osećanjima, ili opredeljenjima koja nemaju čvrsto uporište u zakonu. Zar mislite da ja sa savršenim mirom gledam neke stvari? S druge strane, pogledajte s kojim mukama, uz kakve tegobe – da ne kažem uz kakve sve ucene – dolazimo i do najmanjeg kredita, pa zamislite šta bi ovoj zemlji u čabru značila milijarda maraka. Srbija se, za nekoliko meseci a ne godina, ne bi prepoznala. To i njima kažem: sada je vaš moralni pa, ako hoćete, i patriotski dug da pomognete narodu. Vratite nazad deo bogatstva, biće vam lakše, možda ćete lakše gledati u oči i svojoj deci.

Pre početka razgovora pomenuli ste kako niste ni slutili kolike su razmere ovdašnje korupcije. Notorna je činjenica da ona razara osnove društvenog tkiva: nama se u katastrofalnom obliku to dogodilo za jedva nešto više od decenije. Mogu li se sad proceniti trajanje i efekti započete borbe protiv korupcije?

U vreme Miloševićevog režima reč korupcija jedva da se mogla čuti. A sada, čitava javnost je ustalasana, svi o tome pišu, govore… Krenuli smo sa početka. Bitka protiv korupcije je teška i ne može se dobiti nikakvim parcijalnim merama. Ona podrazumeva reformisanje čitavog društva i organizacije države.

Iz istog broja

Svakodnevica

Vršnjaci

Mihajlo Pantić

U iščekivanju zakona o verskim zajednicama

Razdvajanje stada

Zoran Majdin

Valjevo: Bratstvo upornih šetača

I Bog stvori pšenicu

Dragan Todorović

Permanentna kriza u zdravstvu

Galenika – treći put

Branka Kaljević

Ekonomske (ne)jednačine

Riba na dve rate

Dimitrije Boarov

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu