Intervju – Boško Obradović

Ovi da odu, deca da nam se vrate 2

foto: marija janković

Ovi da odu, deca da nam se vrate

"Ako treba, primenićemo i građansku neposlušnost i različite demonstracije i pokretanje opšteg narodnog bunta koji bi u jednom trenutku trebalo da bude u celoj Srbiji i da onda svi ti ljudi dođu u Beograd. Taj događaj, kada se desi, vlast neće moći da ignoriše i to će biti odlučujući trenutak kada će oni učiniti jednu od dve stvari koje nudimo: ili slobodni izbori ili da sami siđu sa vlasti"

Predsednik Srpskog pokreta Dveri Boško Obradović je moj kolega sa studija i vršnjak. U isto vreme smo studirali na Filološkom fakultetu i dobro se sećam početaka časopisa "Dveri srpske" koji su pokrenuli neki od studenata sa katedre za Srpski jezik i književnost posle završetka protesta 1996/97, razočarani ponašanjem svojih kolega za koje su verovali da su "izdali protest".

Ono što je počelo kao studentski časopis preraslo je u pokret koji danas optužuje vlast u Srbiji da je "izdala Kosovo". Takođe, bori se protiv raznih drugih izdaja, zastupa radikalne stavove po pitanju prava LGBT zajednice, odnosa prema Evropi i Rusiji, nacionalizma… Zbog svega toga Dveri su stekle negativnu reputaciju u "liberalnom" delu srpskog društva, pa su se mnogi zapitali otkud oni u Svezu za Srbiju koji je mahom okupio razne frakcije Demokratske stranke.

Ipak, Boško Obradović je danas jedan od lidera tog Saveza koji veruje da je potpisivanje Sporazuma sa narodom jedan u nizu revolucionarnih koraka koji su načinjeni poslednjih meseci i koji će, na kraju, dovesti do promene vlasti u Srbiji. Uveren je i da je – mada kaže da ovo nisu protesti Saveza za Srbiju nego daleko šireg fronta ljudi nezadovoljnih Vučićevom vladavinom – model uspostavljen u samom SZS-u ono što bi sutra trebalo da bude model za politički život u celoj Srbiji. Takođe i da su protesti talas koji je nemoguće zaustaviti.

"VREME": Po čemu se razlikuje jesen 2018. godine od proleća 2016. godine i izbora za Skupštinu Srbije kada su Dveri ušle u parlament na pritisak drugih opozicionih stranaka i protesta organizovanih u Beogradu? Šta se to dogodilo pa da sad odlučnije nastupate zajedno?

BOŠKO OBRADOVIĆ: To je bio dramatičan trenutak i pokazana solidarnost u opoziciji bila je, nažalost, brzo prokockana. Zaboravili smo da smo uspeli da se suprotstavimo izbornoj krađi samo zato što smo nastupali ujedinjeno, bez obzira na velike ideološke razlike. Izgleda da nam je trebalo dve godine velikih poraza u svim našim samostalnim političkim bitkama da se vratimo na polazište iz 2016. i da shvatimo da jedino zajedničkim snagama možemo da se suprotstavimo ovom režimu. Lično sam, od kada sam izabran na mesto narodnog poslanika, bio na svim protestima koji su se dešavali u Srbiji, a koji su bili usmereni protiv neke nepravde u ovoj državi. Učešće na tim pojedinačnim protestima malinara, prosvetara, Vojnog sindikata, CHF dužnika i tako dalje, među kojima su bili i oni koje su Dveri organizovale poput protesta ispred TV Pinka, pokazali su mi da je pojedinačno nemoguće suprotstaviti se režimu i da je nužno napraviti neki širi savez da bismo se zajedno borili za slobodu i pravdu, za obeštećivanje svih onih koji su na bilo koji način opljačkani od strane ove vlasti.

Šta je ono što sve vas tako različite povezuje u ovo zajedničko delovanje? Vi ste dugo godina bili protivnik onih sa kojima ste danas u istoj protestnoj koloni. Šta vas je prelomilo?

Dozlogrdilo je. Situacija u Srbiji je katastrofalna. Režim je ušao u totalitarnu fazu, institucije su obesmišljene. Stanje u Srbiji nije normalno i naša vlast nije normalna. Ono što nas je objedinilo – a ne krijemo da smo različiti i da i dalje ostajemo pri svojim uverenjima – jeste povratak jednom normalnom, uređenom demokratskom poretku koji ovde više ne postoji. Kada to kažem mislim na slobodu mišljenja, slobodu govora, slobodu izbora, slobodu medija. Dok se ne izborimo za ove osnovne vrednosti, mi smo svojevoljno suspendovali svoje programe, stavili smo na stranu naše razlike, jer smo shvatili da u ovakvom sistemu nema mogućnosti nikakve politike. Sada razlike unutar ovog bloka nisu tema jer ih je nemoguće i izraziti, kao što je nemoguće izraziti bilo šta što je drugačije od ovog režima. Borimo se za pristojnost, normalnost, za osnovna načela demokratije, slobode i pravde. Srbiju moramo da vratimo u normalu da bi tek onda postojala prava ideološka i partijska utakmica.

I režim poručuje da je za normalnu i pristojnu Srbiju, ali kako je to vama danas bliži DS koji ste godinama optuživali da radi isto ovo što danas radi SNS, a SNS je po nekim ideološkim stvarima vama iz Dveri mnogo bliži?

Nije tajna da smo bili ozbiljni protivnici režima Borisa Tadića i DS-a. Ali smo u tom režimu, i to je razlika, mogli koliko-toliko da se čujemo i vidimo kao opozicija. Sa druge strane, DS je platio cenu loše politike, lošeg upravljanja, izgubio je vlast i, što je ključno, tu je vlast mirno predao. Princip smenjivosti vlasti je takođe jedan od principa o kome smo se lako dogovorili. I danas mislim isto o onome što je Tadićev režim radio pogrešno, ali je danas pred nama mnogo veći posao od toga da se unutar opozicije sukobljavamo. Danas je glavni problem u Srbiji ono što radi ovaj režim. Kada prođe taj trenutak, kada dođe do unapređenja našeg političkog sistema, kada bude moguće na normalan način baviti se politikom, kada mediji budu slobodni, onda će svako moći da predstavi svoj program, svoju ideologiju, pa neka građani na slobodan način odluče o tome ko će ih i kako predstavljati. Tek u toj "fazi" i mi iz Dveri moći ćemo da u potpunosti predstavimo naš program. Danas dok imamo gušenje svih sloboda u Srbiji rasprava o našim razlikama je znak vrhunske neodgovornosti, jer nam kuća gori, država se raspada, deca nam odoše…

Jasno je da pričamo o dva koraka: prvi je smena ove vlasti, a drugi je kako Srbija treba da izgleda posle Vučića. Hajde da krenemo od prvog koraka: kako će ova vlast biti promenjena i u kom roku?

Ovi da odu, deca da nam se vrate 3

foto: marija janković

Po meni, postoji i jedan pretkorak, pre ova dva koja ste pomenuli. To je rad na uspostavljanju jedne nove političke kulture. Kultura dijaloga koju smo uspostavili na nivou SZS-a trebalo bi da bude paradigma budućih odnosa na političkoj sceni Srbije. Iako se mi razlikujemo, ponekad i nepomirljivo, po pitanju nekih stvari, možemo da normalno komuniciramo i da se dogovaramo o stvarima o kojima je moguće napraviti dogovor. To je početak te pristojne Srbije, zasnovane na kulturi političkog i svakog drugog dijaloga u društvu. Uvažavamo političke neistomišljenike, uvažavamo drugu stranu, zadržavamo svoja uverenja i program, ali se trudimo da nađemo zajedničke "tačke" oko onih stvari koje su potrebne celom društvu. U tom smislu, prva stvar bila je pravljenje SZS-a, drugi nivo je pravljenje i potpisivanje Sporazuma sa narodom, plus saradnja sa ostatkom opozicije oko stvari koje su nam zajedničke. I sad je potez na režimu: imate izbor, možete da prihvatite zahteve ujedinjene opozicije za fer i poštene izbore uz uslove koji su striktni. Između ostalog, naša je procena da bez šest do devet meseci slobodnih medija nema nikakvih uslova za fer izbornu utakmicu. Da nam Vučić danas ponudi slobodne medije i kaže evo izbora za 45 dana, to bismo odbili, razume se, jer to nije dovoljan period. Vlast u tom smislu ima jasan izbor: da omogući fer i poštene izbore ili da ih odnese narodna pobuna.

Rekli ste kultura dijaloga. Da li je kultura dijaloga kada svoje članove pošaljete u Orašac da viču "Vučiću, izdao si Kosovo", kako se čuje na snimcima odatle ili kada na Tviter nalogu Dveri zakačite poruku u kojoj spočitavate Ani Brnabić da je ona poslednja koja može da priča o fašistima jer je em sa Krka, em iz Hrvatske? Kada govorite da su svi kriminalci i da moraju u zatvor, da li je to kultura dijaloga?

To je klasična opoziciona aktivnost protiv jedne nenarodne i, rekao bih, kriminalne vlasti. Mi smo na civilizovan način razvili transparent na kome je pisalo "Vučiću, izdao si Kosovo" i predstavnika vlasti dočekali određenim parolama i povicima "Izdaja, izdaja", što opozicija radi svuda u svetu. Bez nasilja i ličnih uvreda, već sa jasnom porukom da se ne slažemo sa ovakvom politikom prema Kosovu. Sa druge strane, kada smo otvarali niz afera o Vučiću i njegovim najbližim saradnicima, mi smo to postavljali u formi pitanja. Pitali smo na osnovu onoga što smo mogli da prikupimo kao informacije da li je taj i taj umešan u neku kriminalnu aktivnost. Nikada nismo dobili odgovor, nikada nas nijedno tužilaštvo nije pozvalo da priložimo dokaze kojima raspolažemo. Ono o čemu smo javno govorili, a što je moglo da zvuči kao optužba upućena nekom, uvek smo potkrepljivali dokazima uvereni da će neko nadležan krivično goniti ili njih ili nas koji to iznosimo. I to važi za sve slučajeve o kojima smo javno govorili, kao što je slučaj TV Pinka za koji smo uvereni da bi trebalo da mu bude uskraćena dozvola za emitovanje na nacionalnoj frekvenciji a da njegov vlasnik treba da bude predmet opsežne istrage u kojoj bi se tačno utvrdilo šta je sve radio i u čemu je učestvovao sve ove godine. Kada je reč o postu koji pominjete, reći ću vam da se meni to nije dopalo iz razloga što ne treba na taj način zadirati u bilo čije poreklo ili to koristiti u javnoj debati da bi se protivnik diskvalifikovao. Razumeo sam da je ideja te objave da se ukaže na ono što je u Orašcu rekla Ana Brnabić a što nas je uvredilo nazvavši nas fašistima. Po meni, nema veće uvrede za jednog Srbina nego da ga nazovete fašistom s obzirom na sve što znamo iz istorije našeg naroda. Mi smo antifašistički narod, kao što smo mi iz Dveri dokazani antifašisti. Pretpostavljam da ta objava govori o ozlojeđenosti velikog broja ljudi koje je nepravedno, veoma drsko i bezobrazno Ana Brnabić nazvala fašistima, što joj nije prvi put. Zbog tih uvreda mi smo još ranije podneli tužbe protiv ljudi iz ovog režima i želimo da na sudu dobijemo zadovoljenje pravde. Mi pripadamo antifašističkom pogledu na svet, mi baštinimo antifašističke tradicije srpskoga naroda.

Ne zvuči baš kao da Dveri i antifašizam imaju dodirnih tačaka, pogotovo što ste vi lično, a i pokret koji vodite, dobijali i teže kvalifikacije kada su vas povezivali sa pokretom Dimitrija Ljotića, potvrđenog naciste, za čiji ste obnovljeni časopis objavljivali neke radove? Da li je to bila neka mladalačka zanesenost ili je nešto drugo bilo u pitanju?

To je bilo pitanje moje struke jer sam diplomirao na temi srpske književne desnice između dva svetska rata na Filološkom fakultetu u Beogradu. Proučavao sam kompletnu međuratnu književno-političku scenu, pa između ostalog i one autore koji su pripadali tadašnjem pokretu Zbor Dimitrija Ljotića. Apsolutno stojim iza svega što sam napisao tada, ali da biste se bolje informisali, morate da vidite sve ono što su Dveri objavljivale, gde smo od 50 tematskih brojeva časopisa "Dveri srpske" jedan posvetili generalu Draži Mihailoviću, kao prvom ustaniku u Evropi okupiranoj od nacizma, a drugi smo posvetili antifašizmu i antinacizmu kao istinskoj tradiciji srpskoga naroda.

Kakva je vaša procenaako smo ovo razjasnilida li su protesti koji se dešavaju na ulici dovoljni da dođe do promene režima ili će biti još nešto potrebno da se uradi?

Verujem da je sada najvažnije nastaviti ovim vaninstitucionalnim putem kao što se dešavalo prethodnih meseci, jer mislim da smo svi shvatili da u institucijama nema ni pravde, ni istine ni slobode. Kada smo izašli na ulice i pokrenuli proteste, tek tada smo ozbiljno uzdrmali režim. Dok su oni kontrolisali ceo sistem iznutra, ništa se nije dešavalo, a sada smo ih primorali da reaguju i da, kao što vidimo, počinju da prave greške. Ako treba, primenićemo i građansku neposlušnost i različite demonstracije i pokrenuti opštenarodni bunt koji bi u jednom trenutku trebalo da bude u celoj Srbiji i da onda svi ti ljudi dođu u Beograd. Taj događaj, kada se desi, vlast neće moći da ignoriše i to će biti odlučujući trenutak kada će oni učiniti jednu od dve stvari koje nudimo: ili slobodni izbori ili da sami siđu sa vlasti.

Kakva je spremnost ljudi s obzirom da postoji iskustvo 5. oktobra, kada se verovalo da je velika stvar urađena i da više neće biti potrebe za takvim događajima? Da li u narodu postoji volja da opet uradi istu ili sličnu stvar?

Jasno je da ljudi nisu srećni što opet moraju da brane slobodu i neke osnovne demokratske vrednosti, da šetaju mesecima da bi do toga došlo. Ali, ljudi su shvatili da je vrag odneo šalu i da nema drugog načina, da moraju ponovo da zasuču rukave, da izađu na ulice jer nema nikoga drugog ko bi to mogao za nas da uradi. Ljudi su shvatili da je potrebno nešto važno da se uradi jer se Srbija prazni, jer su nam deca otišla ili planiraju da odu iz Srbije. Shvatili su da je ovo pokušaj da se zaustavi odlazak budućnosti iz Srbije, to je neka vrsta egzistencijalnog vapaja koji se valja ulicama brojnih gradova Srbije.

Često se kaže da opozicija samo mrzi Vučića, da nema program i da ne biste znali šta da radite kada bi vam vlast pala u krilo. Da li ima nečega više od mržnje prema Vučiću, za šta vas režim optužuje? Kakva je to Srbija posle Vučića i da li u toj Srbiji ima mesta za SNS?

Sebe smatram normalnim čovekom, hrišćaninom i zbog toga ne mogu nikoga da mrzim. Vučić je nama jednostavno odvratan, on je nama nepodnošljiv, on je osoba koja je zagadila javni prostor Srbije svojim neprestanim glumatanjem, prenemaganjem, pretnjama i svim vidovima deformacije u javnom životu Srbije. On je svojim neprestanim pojavljivanjem toliko dosadio ljudima da ljudi više ne mogu da izdrže vređanje inteligencije i ponižavanje kojima su izloženi. Nije mržnja, dakle, nego gađenje.

S druge strane, kada se kaže da opozicija nema program, to zvuči nepošteno, da ne kažem bezobrazno jer gde smo to mi imali prostor da svoj program predstavimo i da ga suočimo sa onim što radi ovaj režim? U Skupštini nam isključuju mikrofone, na velikim TV stanicama nema normalnog dijaloga i sučeljavanja. Nemamo elementarne uslove u kojima bi neko čuo šta je naš program. Srbija posle pada Vučića biće država u kojoj će biti mesta i za ljude koji su u SNS-u a koji se nisu ogrešili o zakon, jer će morati da bude sprovedena lustracija ili, kako je ja definišem, sudska odgovornost za kršenje zakona – da bi se tačno utvrdilo ko se i na koji način ogrešio o zakone ove države. Pored toga, Dveri se od početka zalažu za donošenje zakona o poreklu imovine koji bi trebalo da se primeni na apsolutno sve učesnike u političkom procesu. Prvo da država proveri nas iz SZS-a a onda i sve ostale, pa ako bude utvrđeno da su se ljudi ogrešili, neka budu procesuirani. Nemoguće je da smo svedoci ovolike pljačke, a da nikada niko za to nije odgovarao. To će morati da se promeni.

Čini mi se da ovu vašu priču i vi i ja slušamo poslednjih tridesetak godina. Kako očekujete da će neki sudija ili tužilac koji danas ne radi svoj posao jer ga vlast pritiska, sutra raditi kako treba? Ili verujete da postoji način da sve sudije i tužioci budu promenjeni i da se tako napravi valjana pravosudna vlast?

Prvo je važno da se u naš politički život uvede odgovornost za ono što političari obećavaju. Evo, ja sam svojevremeno za predsedničke izbore bio overio kod notara blanko ostavku da ću sam otići ako za šest meseci ne pokrenem ono što sam obećao građanima. Dakle, moramo da uvedemo principe odgovornosti i smenjivosti vlasti. Onda ide obnova celog sistema, odnosno stvaranje uslova da svako radi svoj posao bez pritisaka onih iz vrha vlasti. Da postoje nezavisne institucije – tu će da se prelama ključni test buduće vlasti.

Gde su pokazatelji da danas neko pritiska celo pravosuđe? Kako je moguće da u tolikom broju ljudi baš niko ne istupi i kaže da ne može da radi na nekom slučaju jer mu prete sa vrha vlasti?

Sećate se da je 650 nekadašnjih sudija koji su bili smenjeni u onoj nesrećnoj reformi iz 2010. godine uzelo članske karte SNS-a i da su docnije, po dolasku naprednjaka na vlast, bili vraćeni na posao. Nemam podatke o tome da je bilo ko od njih ikada vratio člansku kartu, odnosno da je i na formalan način izašao iz SNS-a. To je toliko dramatičan primer veze između sudstva i politike, a o pozivima vrha vlasti prema ljudima iz pravosuđa mislim da nema potrebe da govorim jer je to opšte mesto i mislim da svi znamo da se to neprestano radi. Evo, Vučić se u svojstvu građanina Srbije nikada nije pojavio ni u jednom postupku koji se vodi protiv njega na sudovima u Srbiji, što za mene znači da je on sebe postavio iznad zakona ove države. Nema čarobnog štapića kojim ćemo sve to da promenimo, ali ćemo uraditi sve da se taj nivo trgovine uticaja i korupcije dovede na nivo koji neće biti dominantan oblik ponašanja i postupanja. Uvek će biti tih stvari, kao što ih svuda ima, ali moraju biti na donjoj granici, i to moramo da uradimo.

Ko su vam saveznici u tom poslu? Znamo ko je ovde, unutra, ali ko su oni spolja? Vidimo da je jedan deo Saveza bio u Briselu a da ste vi bili u Moskvi. Da li i vi radite isto ono što i Vučićmalo Evropa, malo Rusija?

Postavili smo sebi u SZS-u cilj da predstavimo svoj program i delovanje predstavnicima svih međunarodnih faktora, pa u tom smislu mesecima traju razgovori sa ambasadorima svih važnih svetskih država koje imaju svoja predstavništva u Beogradu i sa Istoka i sa Zapada. Važno nam je da imamo balans i da svima objasnimo ono što radimo. Drugi potez je da se putuje i da se obiđu sve važne prestonice i da tamo ispričamo ono što je naša politika.

U redu. Šta ste vi njima rekli, a šta su oni vama rekli?

Ponavljamo jednostavnu stvar: ovo što danas imamo u Srbiji nije demokratsko stanje, ovo nije demokratska država. To je ono što oni znaju, a iz nekog razloga ćute o tome.

Šta to znači kada kažete u Moskvi? Šta briga Moskvu da li je u Srbiji demokratija ili ne?

Nas zanima da kažemo ono što je nama bitno, a oni neka sami vide kako će se prema tome postaviti. Naša poruka je svuda ista: želimo da u Srbiju vratimo elementarne demokratske vrednosti. Želimo da sarađujemo sa svim državama sveta koje poštuju Srbiju i njene interese.

I Vučića svi poštuju: jedino se sa Trampom nije sreo zvanično. Kako ćete vi da se predstavite kao bolji i kredibilniji partner?

Koliko ga poštuju, videli smo na obeležavanju stogodišnjice završetka Prvog svetskog rata kada je bio potpuno skrajnut, odnosno Srbija je bila skrajnuta, a trebalo je da bude najvažniji gost na toj svečanosti. Opet, Vučić koristi jednu korupciju na globalnom nivou kao osnovu svojih spoljnopolitičkih partnerstava jer on poklanja naše prirodne i privredne resurse kako bi se pozicionirao kod stranaca.

Vi sad kažete da su svi "stranci" koji ovamo dolaze i viđaju se sa njim korumpirani? Da oni s njim govore samo zato što mogu od toga da naprave zaradu?

Međunarodni odnosi su uvek zasnovani na interesima i jedan od njih je ekonomski interes. Očito je da je on žrtvovao neke nacionalne interese da bi sebe bolje pozicionirao. U tom smislu smo stavili da ćemo obelodaniti i preispitati sve akte koje je ovaj režim usvojio ili će usvojiti, a koji nisu u našem državnom i ekonomskom interesu.

Da li ste svim ambasadorima u Beogradu rekli da ćete u trenutku promene vlasti sve stopirati i napraviti reviziju svih dogovora koje je Vučićev režim napravio sa "strancima"?

Oni su i te kako upoznati sa našim političkim programom u kome sve to stoji i svima je dobro poznat stav SZS-a o tim pitanjima. Od Briselskog sporazuma preko "Beograda na vodi", PKB-a i RTB Bora – sve će biti podvrgnuto reviziji i proveri. Mi moramo da vidimo šta su bile prave i zdrave investicije, a šta je bila pljačka naših resursa gde su naši građani prodavani kao jeftina radna snaga.

Da li ćete sutra, na primer, kada odete u Smederevo reći građanima koji rade u Železari da će možda sutra njihov vlasnik biti oteran a oni ostati bez posla jer je utvrđeno da taj posao nije bio u interesu Srbije i njenih građana?

Ne govorim ni o jednom pojedinačnom slučaju, nego načelno. Obelodanićemo sve ugovore i preispitati ih. Ako su investicije zdrave i normalne, one će ostati. Nama su potrebne investicije koje otvaraju nova tržišta i donose nove tehnologije, a ne one koje uzimaju subvencije i prave od nas jeftinu radnu snagu, roblje kod stranog gazde.

Da li verujete da su onda ti ljudi koji su dobili kakavtakav posao zahvaljujući opisanoj ekonomskoj politici ovog režima vaši budući glasači jer ćete uspeti da im objasnite da to nije dobro za njih i da tamo negde u budućnosti postoje i bolji i plaćeniji poslovi za sve?

Pre svega ne verujem u Potemkinova sela, ne verujem u priče o investitorima koji su zaposlili na hiljade ljudi, kako se to u javnosti predstavlja. To je laž, jer većina tih brojeva nikada nije dosegnuta, nikada se nije desilo da zaposle onoliko koliko su rekli ili se obavezali ugovorima da urade. Imamo i slučajeve, poput onog u Smederevu, da su zatvorili svoj pogon čim su iscurile subvencije. Jedno je propaganda, a drugo je ono što se zaista dešava. Dveri se zalažu za sve suprotno od ovoga što danas imamo: sve snage države (poreske olakšice, izvozne garancije…) preusmerili bismo u domaću proizvodnju i zamenu uvoza domaćom proizvodnjom, u pokretanje velikih državnih poljoprivrednih kombinata, obnovu industrije poljoprivredne mehanizacije ili podršku zadrugarstvu, selu. Taj novac koji se danas daje stranim investitorima upumpali bismo u domaću proizvodnju uz veliku podršku domaćem bankarstvu koje treba da kreditira mala i srednja preduzeća.

Gde postoji takav model danas u razvijenom svetu? Gde "to" radi?

Evo, pogledajte južnokorejski model, pogledajte Japan posle Drugog svetskog rata, pogledajte Italiju koja počiva na malim i srednjim preduzećima. Pogledajte sve zapadnoevropske zemlje i koliko one drže do svoje poljoprivrede, do svojih seljaka koji se subvencionišu na sve načine da bi ostali na zemlji i selu. Ima brojnih primera od kojih možemo da učimo, a možemo da se podsetimo i Kraljevine Srbije pre 120 godina koja je imala zadružne banke, zakon o zadrugama, školovala mlade zadrugare, imala ogroman izvoz poljoprivredne industrije… Dakle, nismo mi repa bez korena. Mi smo bili presečeni dolaskom komunizma, ali mislim da je vreme da se vratimo na zdravu ideju narodnog i državnog kapitalizma koji vodi računa o socijalnoj solidarnosti.

Dveri u svom programu imaju vrlo problematične stavove o odnosu prema LGTB zajednici, o tome da je potrebno sa Rusijom praviti specijalne veze, o tome da se posebno tretiraju oni koji dobijaju donacije iz inostranstva. Da li ste i dalje na tom stanovištu uprkos ovoj tezi da sada postoje važnije stvari koje je potrebno uraditi u Srbiji?

Ove godine ćemo obeležiti 20 godina postojanja Dveri i za sve to vreme kod nas, u našem delovanju, ne možete naći nikakve elemente govora mržnje prema bilo kome ko je drugačiji od nas. Mi zastupamo svoje stavove, imamo svoje ideje i smatramo da u Srbiji imamo pravo da izrazimo i određene konzervativne, tradicionalne, patriotske ideje. Ne diramo drugoga, ali branimo svoje i to je, čini mi se, naša pozicija oduvek. Šta je loše u tome što se zalažemo za patriotizam? Po čemu je to lošije od onoga što postoji u Americi, Nemačkoj, Italiji, Francuskoj, Izraelu? Dozvolite da i mi budemo patriote i branimo svoje nacionalne interese bar onoliko koliko je to drugima dozvoljeno. Koliko je patriotizma dozvoljeno njima, neka bude dozvoljeno i nama. Sve vreme, i kada prenaglimo – a prenaglimo – i kada se možda ne izrazimo kako treba ili reagujemo kako ne treba, verujete da je to posledica jednog višedecenijskog trpljenja pritiska na sve što je patriotsko i nacionalno, što je tradicionalno i pravoslavno. Dešava se da smo u sopstvenoj državi mi Srbi neka vrsta nacionalne manjine. Da su naša nacionalna prava ponekad ugrožena. Olako se pljuje po svemu što je srpsko, što je nacionalno, što je porodično, što je tradicionalno.

Zašto govorite da se "pljuje"? Zašto i takve stavove ne vidite kao nečije mišljenje na koje taj neko ima pravo?

Morate imati svest o kontinuitetu. Od stvaranja Jugoslavije, preko komunističkog bratstva i jedinstva traje poništavanje srpskog identiteta u srpskom narodu. Morali smo mnogo stvari da žrtvujemo zbog Jugoslavije, pa smo morali da budemo skoro zgaženi pod komunizmom i tek kad smo se koliko-toliko oslobodili, došli su nam lažni nacionalisti, poput Vojislava Šešelja, koji su karikirali i deformisali autentično srpstvo, i onda smo mi, patriote, bili prepoznati prema karikaturi iz filmova Veljka Bulajića. Imamo, dakle, problem i sa lažnim patriotama jer su ljudi napravili sliku prema tom lažnom modelu koji je Udba plasirala da bi Srbima ogadila ono što je srpsko i patriotsko. S druge strane smo imali nešto što je nazivano "procesom denacifikacije"! Pazite, koliko je to bilo nenormalno, da se od Srbije traži denacifikacija kao da smo mi nalik Nemcima iz doba nacizma. Da li smo mi Srbi počinili neke zločine? Verovatno jesmo, bio je građanski rat. Da li smo mi nacisti? Nismo, jer smo branili svoja ognjišta u najnovijem pokušaju da nas proteraju sa naših kućnih pragova. Mi sve vreme trpimo pritisak denacifikacije, da moramo da se izvinjavamo za zločine, da smo genocidan narod, i to izaziva kontrareakcije i ponekad preterane reakcije u smislu da se na to odgovara neprimereno.

Razumem ovo što ste sad ispričali na nivou osećanja. Ali, gde ste vi to videli u institucijama? Gde su institucije Republike Srbije radile ovo o čemu vi govorite? Da li imate neki primer?

Možemo da se vratimo u postpetooktobarski period i da se setimo onoga što je radio, primera radi, direktor Narodne biblioteke Srbije Sreten Ugričić. On je pokušao da izbacuje određene srpske pisce, i da je vodi kao da nije Narodna biblioteka Srbije nego kao da ta ustanova nema nikakav nacionalni predznak. On je za nas primer pokušaja denacifikacije u savremenoj kulturnoj istoriji.

Za kraj još dve stvari. Najpre, Evropa ili Rusija?

Pre svega, hajde da vidimo kako će ta Evropa izgledati kada se u njoj budu pitali jedan Hans Kristijan Štrahe, Mateo Salvini i Marin le Pen…

Da li su to vaši politički uzori?

Ne, ja samo pitam kako će ta Evropska unija izgledati kada te političke opcije postanu dominantne. O kojoj Uniji mi razgovaramo? O onoj koja nam nudi da u nju možda uđemo za deset godina? EU nije tema u Srbiji danas. Kada se oni budu reformisali, kada sami budu znali šta žele, onda možemo da sednemo i o tome da pričamo. Šta ako ta buduća Evropa, ili Evropa posle EU ako se EU raspadne, ili Evropa u kojoj će EU biti drugačija i koja će imati Rusiju za strateškog partnera, shvati da nema Evrope bez Rusije kao njenog sastavnog dela? Da li će onda ono za šta se mi zalažemo u Dverima, strateška saradnja sa Rusijom, biti glavna evropska politička ideja kao što već jeste u nekim državama EU? Ne slažem se u svemu sa gorepomenutim liderima, ali smatram da oni jesu izraz jedne autentične savremene evropske tendencije, povratka konzervativnim i tradicionalnim vrednostima, povratka poštovanju države i nacije, tradicionalnih verskih zajednica, porodičnih vrednosti.

Ako ta opcija vlada Evropom, vi biste voleli da i Srbija bude deo tog kluba?

Mi smo uvek spremni da razgovaramo o različitim oblicima saradnje unutar Evrope. Ovakav koncept koji sada postoji – briselski koncept, Ce-Ka koncept – neprihvatljiv je. Ako se to promeni, ako se vrate na degolovsku paradigmu Evrope nacija, ako se poštuju naši nacionalni suvereniteti i vrednosti, ako možemo da budemo partneri a ne sluge, zašto ne bismo bili deo takve Evrope?

A šta nam nudi Rusija?

Ona nam nudi stratešku saradnju, koju mi do sada nismo iskoristili. Govorim i o političkoj saradnji, ali i o vojnobezbednosnoj i pre svega ekonomskoj saradnji…

Šta sprečava Vučića da sve to danas ostvari?

Sprečava ga to što nikada do kraja nije iskoristio potencijal saradnje sa Rusijom da se ne bi zamerio svojim zapadnim prijateljima koji su ga doveli na vlast 2012. godine.

A da ste vi danas Vučić, šta biste vi to bolje uradili? Šta biste rekli Putinu, a šta Angeli Merkel?

Verovatno bih bio deo jedne velike evropske delegacije koju bi činili Štrahe, Le Pen, Salvini i Orban koja bi zajednički želela strateško partnerstvo sa Rusijom. To bi bio veliki evropski projekat koji bi doneo izuzetan razvoj čitavoj Evropi jer ona ne treba da bude američka kolonija i da zbog američkih interesa bude u sukobu sa Rusijom. Evropa ima sve interese da strateški sarađuje sa Rusijom. Mi to govorimo godinama, a sada vidimo da to postaje i tendencija u dobrom delu evropskih država.

Koja je vaša platforma za Kosovo? To je ono što se zamera SZSda nema odgovor na taj problem.

Mi bismo pošli od našeg Ustava i Rezolucije 1244 UN, a onda bismo sa te pozicije stupili u pregovore sa predstavnicima albanske nacionalne manjine koja živi na teritoriji Republike Srbije da vidimo kako mi možemo da uredimo naše odnose unutar Srbije. I tražili bismo međunarodne saveznike da nas podrže u tome, da bismo došli do rešenja koje bi Albancima donelo odgovarajući stepen autonomije unutar Srbije.

Da li vidite ko bi u Prištini bio vaš sagovornik za takvu opciju?

Zašto da ne? Pa da li znate bilo koga u Republici Srpskoj ko nije za ujedinjenje sa Srbijom?

To nisu povezane stvari

Kako? Ne mogu da postoje različiti kriterijumi i standardi. Ako se želi unitarna BiH, onda moramo imati i unitarnu Srbiju.

To je vaš predlog za Kosovoako hoćete mirnu Bosnu, vratite Kosovo u ustavni poredak Srbije?

Ne, hteo sam da kažem nešto drugo i da se pozovem na autoritet pokojnog Zorana Đinđića. Uveren sam da je jedan od razloga što je ubijen njegovo insistiranje kod međunarodne zajednice da se ne primenjuje princip dvostrukih aršina kada je Srbija u pitanju. Ne možete stvarati dve albanske države na Balkanu, a negirati nezavisnost Republike Srpske i njenu težnju da se ujedini sa Srbijom.

Iz istog broja

Grip u Srbiji

Nije toliko strašno

Biljana Vasić

Pruga gradi nas

Eksplozivni koktel neodgovornosti

Radmilo Marković

Dokument – Foto-monografija »Iza sedam logora«

Pozornice za puštanje krvi

Ivana Milanović Hrašovec

Vojni beskućnici

Bahatost Vulinovih saradnika

Davor Lukač

Lični stav

Izdvajam mišljenje

Ivan Ivanji

O knjizi "Iza sedam logora"

Pretvorba jednog vuka, ili – teror kulturom

Teofil Pančić

Aleksandar Vučić u Šapcu

Došao, govorio, otišao

Nenad Kulačin

Orašac – Naš Dan državnosti

Šubara, kokarda i premijerka

Dragan Todorović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu