Reč o delu – »Velika biografija« Desimira Tošića

Otporan na nacionalne zablude

Povodom knjige Mijata Lakićevića Desimir Tošićizmeđu ekstrema u izdanju Akademske knjige iz Novog Sada

Pravo je čudo kako je novinar Mijat Lakićević, pišući "veliku biografiju" Desimira Tošića, poznatog emigranta, doslednog borca za demokratska uverenja i (poslednjih godina života) funkcionera Demokratske stranke u Beogradu, a pre svega političkog analitičara i publiciste, uspeo da pokaže i dokaže da taj čovek zaslužuje bolje i važnije mesto u našoj novijoj političkoj istoriji i, kako se to kaže, kulturi sećanja srpskog naroda. Lakićević je pri tome ispisao "hronologiju" njegovog životopisa na više od 1000 stranica, ali tako da ta duga priča neprestano drži pažnju čitaoca, uprkos tome što Tošić svoje duge bitke nije vodio ni oružjem, ni sa političkom moći oslonjenom na vlast i novac, već pre svega rečju i perom u ruci.

Otporan na nacionalne zablude 1

Naravno da je glavni doprinos tom Lakićevićevom uspehu dao sam junak njegov knjige, Desimir Tošić (1920–2008), čiji je životni put bio doista osebujan i čiji su načelni pogledi gotovo stalno odudarali od glavnog toka srpske politike i njene "staze neuspeha i poraza" u poslednjih stotinak godina. Pored toga, i današnja životnost i aktuelnost priče o Tošiću potiče od toga što je Lakićević pokazao da mnoge od njegovih dijagnoza o "stanju srpske nacije", makar da potiču iz sredine 20. veka ili s početka 21. veka, dobrano korespondiraju i sa današnjim vodećim nacionalnim zabludama, na koje je sam Tošić bio otporan i u najtežim vremenima.

Desimir Tošić je u politiku na neki način ušao još pre početka Drugog svetskog rata, angažujući se, kao student Pravnog fakulteta u Beogradu, u Demokratskoj omladini. Naročito se istakao u demonstracijama 27. marta 1941. kada se ceo Beograd digao protiv potpisivanja famoznog jugoslovenskog pakta sa nacističkom Nemačkom. Kad je rat počeo, već 6. aprila, prijavio se u dobrovoljce i bio svedok rasula Jugoslovenske vojske. Tokom okupacije, "demokratski omladinci" su se ilegalno organizovali, Tošić je u njihovo ime čak išao na Ravnu goru, ali se nije priključio četnicima Draže Mihailovića, nego se vratio u Beograd. Tamo ga je, zajedno sa grupom prijatelja, početkom 1943. godine, uhapsio Gestapo i smestio u logor na Starom sajmištu. Kasnije je prebačen na rad u Austriju. Režim njegovog zatočeništva izgleda nije bio strog, pa se izvukao iz logora i nekako vratio u Srbiju, u leto 1944. godine. Tada je odlazio i do Pranjana, koje su kontrolisali četnici, a gde se živelo gotovo mirnodopski. U jesen 1944. godine, sa grupom drugova krenuo je u emigraciju kada su sovjetske trupe ušle u Jugoslaviju i kada se već širila priča da komunisti spremaju "klasnu borbu" i odmazdu prema političkim konkurentima. U junu 1945. godine obreo se u Parizu gde će uskoro upisati studije i siromaški preživljavati sa malom stipendijom. Sa drugovima iz Srbije 1947. godine osniva potrošačku "zadrugu" i ponovo organizuje Srpsku demokratsku omladinu, koja osniva izdavačku zadrugu "Oslobođenje", a koja će, na geštetneru, u januaru 1948. godine, izdati prvi broj svog kasnije čuvenog lista "Naša reč". Uvodnike ovog lista naredne 43 godine pisaće uglavnom Desimir Tošić i njegov stariji dugogodišnji politički mentor Božidar Vlajić.

Pariski deo emigracije bio je značajan za Tošića, tamo je diplomirao na Slobodnom koledžu socijalnih i ekonomskih nauka, oženio se Engleskinjom, nastavnicom Kristal Rast (sa kojom će provesti ceo vek), učestvovao u formiranju Saveza srpskih zadruga "Oslobođenje" (kao zametku potonjeg političkog organizovanja dela emigracije u Londonu), tamo je počeo i publicistički rad i, što je još značajnije, još u Parizu je počeo da uspostavlja distancu prema mnogim drugim emigrantskim organizacijama i grupama koje su sanjale neko brzo i naprasno rušenje Titovog komunističkog režima u domovini.

Desimir Tošić, stalno mučen materijalnom oskudicom, otputovao je 1956. godine u SAD, ali tamo, pored nekoliko predavanja i mnogih političkih susreta, u pogledu egzistencijalne perspektive nije pronašao ništa. Tada se vraća u Englesku, gde se iz Pariza, 1958. godine, preselila i "Naša reč", njegovo osnovno glasilo. Sve do 1990. godine, kada se posle 45 godina vraća iz emigracije u Beograd, delovaće u Londonu, gde je upoznao niz značajnih ljudi, uključujući "prvog svetskog komunističkog disidenta" Milovana Đilasa, sa kojim će postati prijatelj (a naročito sa Aleksom Đilasom, Milovanovim sinom). Poslednjih, ali spisateljski veoma plodnih 18 godina života provešće u Srbiji. Bio je potpredsednik obnovljene Demokratske stranke, a zatim i Demokratskog centra Dragoljuba Mićunovića, da bi se na kraju, kad je DS preuzeo Boris Tadić, ponovo vratio u Demokratsku stranku. U međuvremenu, bio je i poslanik u Skupštini SRJ. Umro je u Londonu 2008. godine, a sahranjen je u Beogradu.

To su, u najkraćem, klasični biografski podaci o životnom putu Desimira Tošića. Od njih, daleko je značajnija njegova "intelektualna biografija", koja je i okosnica ove Lakićevićeve knjige. Ovde ćemo izdvojiti samo dva aspekta (a ima ih mnogo) njegovog političkog profila koji ga veoma razlikuju od većine drugih srpskih političara i političkih mislilaca. Prvo, on bio jedan od retkih koji je bio iskreni jugoslovenski federalista još u emigrantskim godinama, o čemu svedoči njegova prisna saradnja sa našim projugoslovenski orijentisanim ljudima u svetu Vanetom Ivanovićem, Ljubom Sircom i Adilom Zulfikarpašićem. I drugo što ovde izdvajam – on je stalno, reklo bi se i uzaludno, pokušavao da razdvoji građanski nacionalizam, kao platformu demokratije i nacionalne slobode, od agresivnog "nacionalističkog nacionalizma", oslonjenog na silu i hegemoniju.

Kad je reč o federalizmu, mada dosledni antititoist (režim u domovini je nazivao "titizam"), zbog komunističkog političkog monopola koji je on nametnuo odbacujući svaki pluralizam, Tošić je gotovo celog života isticao da Srbi treba da se demokratski dogovore sa Hrvatima (pre svega), Slovencima, Makedoncima i Muslimanima (sa velikim M) o tome kakvu federalnu Jugoslaviju treba ustrojiti i da se samo tako može izaći iz duboke društvene (i moralne) krize koja je dominirala tokom celog trajanja prve zajedničke države (1918–1941). Čak je išao dotle da je iznosio mišljenje kako Srbi moraju razumeti hrvatski separatizam posle "podvale" sa Vidovdanskim ustavom 1921. godine (to jest izvrdavanja Krfske deklaracije), nakon ubistva prvaka Hrvatske seljačke stranke u jugoslovenskom parlamentu i zavođenja Šestojanuarske diktature kralja Aleksandra 1929. godine, te zbog nametanja "integralnog jugoslovenstva", i pre i posle toga. Od Hrvata je tražio samo priznanje divljačkih zločina fašističke Endehazije. Istina, ističući načelo o samoopredeljenju naroda u Jugoslaviji, Tošić je govorio da to pravo treba da imaju i Srbi, priznajući da je to u Hrvatskoj gotovo neostvarivo zbog njihove rasutosti po celoj zemlji. Tošić je izričito govorio da je jugoslovenska kriza plod shvatanja da je ona samo "proširena Srbija", što se videlo po mnogim pokazateljima "srpske hegemonije" u nacionalno šarolikoj državnoj zajednici.

Mnogo se Tošić mučio, naročito posle povratka u Srbiju, da pokuša da objasni da je dugogodišnje komunističko potiskivanje nacionalizma putem sile i proglašavanja da je nacionalno pitanje u Jugoslaviji rešeno, bilo kontraproduktivno i da je u suštini prikrivalo surovi nacionalizam u samoj komunističkoj partiji. On je pri tome iznosio tezu da je nacionalizam realnost (ne samo na Balkanu) i da on sam po sebi nije destruktivan, nego je važno kakvom politikom rezultira i koje snage ga vode. Bivajući svedok, poslednjih decenija života, divljanja nacionalizma u Srbiji nakon njene navodne pluralizacije, Desimir Tošić će u javnim nastupima postati otvoreni protivnik te "nacionalne samozaljubljenosti" i žestoki kritičar agresivnog nacionalističkog primitivizma i u širokim narodnim slojevima, pa i u intelektualnoj eliti (na primer, eksplicitno je osuđivao nacrt Memoranduma SANU, kao anahroni i antimoderan dokument). Uzgred, bio je zapanjen što čak skoro petina ljudi u Srbiji redovno glasa za "nadvojvodu od Karlobaga", da u vreme NATO bombardovanja Srbije zaboravlja trogodišnje bombardovanje Sarajeva, uništenje Vukovara i dubrovačkog predgrađa, a udaljio se i od popularnih "očeva nacije"(Ćosića i Bećkovića) koje je ranije, u emigraciji, veličao kao rodonačelnike pokreta za "oslobođenje" Srbije od komunističkog totalitarizma. Iako je, izgleda, po prirodi bio vedar i uvek pun nade da će se kad-tad njegovi ideali ostvariti, te da će evolucijom, a ne revolucijom, postepeno, sa "prelaznim periodom" i idući "srednjim putem" demokratske snage modernizovati Srbiju, Desimir Tošić pred samu smrt polako je počeo da gubi nadu da će se u dogledno vreme "nacionalne zablude" napustiti. Kada ga je smrt od kancera stigla, početkom 2008. godine, njegovo delo i njegov lik su ubrzo potom sklonjeni u stranu, a Srbija će ponovo krenuti u uzaludno traganje za identitetom u dubokoj prošlosti "nacionalne slave i veličine", uživajući u "očuvanju suvereniteta i integriteta", sa monopolom jedne stranke "prazne ideologije" i konfuzne geopolitike, sa osloncem na sve ambiciozniji kler SPC (koji Tošić gotovo nije podnosio) i sa nacionalnom samozaljubljenošću od koje se ne vidi ništa na horizontu realnosti. Upravo zbog toga, pojava Lakićevićeve voluminozne hronike o Desimiru Tošiću je bitna, jer ima punu aktuelnost.

Iz istog broja

Reagovanje – Spor oko prevoda Međunarodne ekonomije Dominika Salvatorea

Enigme »plagiranog« prevoda i mogući epilog jedne akademske drame

Prof. dr Ljubomir Madžar

25. januar – 1. april 2001– Sukobi i lutanja

Kraj jednog doba

Priredio: Andrej Ivanji i Dokumentacioni centar »Vreme«

Povlen – Na kafi sa eksministrom policije Dušanom Mihajlovićem

Otkud baba i unuk

Dragan Todorović

Serije – Porodica

Kandirani šrapneli jedne maničnosti

Teofil Pančić

Doba prisluškivanja – Aplikacije i komunikacije

Na kom si kanalu

Slobodan Georgijev

Intervju – Zoran Živković

Miloševića je moglo da uhapsi 15 policajaca

Zora Drčelić

Predsednik u akciji

Vitamini, penzioneri i prijatelji

Jovana Gligorijević

Intervju – Rodoljub Šabić, bivši Poverenik za informacije od javnog značaja

S kim ste danas razgovarali

Vukašin Obradović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu