Vučić i pregovori sa Kosovom

Osam godina trudnoće 1

POČETAK PREGOVARAČKE RAPSODIJE BEZ KRAJA: A. Vučić, F. Mogerini, I. Mustafa, H. Tači i I. Dačić

foto: fonet

1. 7. 2020. / 21.18

Osam godina trudnoće

Možemo tek naslućivati šta su sve Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić – dok je Boris Tadić rasprostirao svoje "crvene linije" – onomad naobećavali uticajnim zapadnim političarima da bi se ovi nasmešeni slikali sa dvojicom "lečenih radikala". S obzirom na to da su u pitanju oni čiji je politički otac u tom trenutku sedio u Hagu, obećanja mora da su bila vrlo izdašna

Pošteno govoreći, priča o pregovorima Beograda i Prištine verovatno je najdosadnija medijska tema u Srbiji ever. A to što je dosadna, ne znači da nije mučna i kompleksna, i da se Srbija u njoj ne valja kao pijanac. Pregovori kao da ne interesuju više nikoga osim raznoraznih eksperata i "eksperata", koji će nepogrešivo davati pogrešnu procenu onoga što će se dešavati u bliskoj i daljoj budućnosti. Građani su potpuno neupućeni u dešavanja oko pregovora, i to nije slučajno. Neko je odgore procenio kako je bolje da što manje ljudi razume i zna šta se tu dešava. A dešava se – to je sigurno – jedan monumentalni, nesagledivi politički inženjering, u kojem je sve drugačije nego što izgleda na prvi pogled, u kojem je sve prepuno cirkuskih ogledala koja daju nekad komične, a češće tragične odraze, i u kojem svako gleda da izvuče neku korist za sebe. Ova najnovija konfuzija oko odlaganja nastavka pregovora Srbije i Kosova, navodnog sukoba Brisela i Vašingtona, različitih međunarodnih inicijativa i uloge Moskve u svemu samo dodatno komplikuje i onako beskrajno komplikovanu sliku.

Dve stvari su, ipak, sigurno tačne i proverljive: u priličnoj meri zahvaljujući "rešavanju kosovskog problema" i podršci koju Vučić zbog toga ima na Zapadu, građani Srbije su fasovali jedan autokratski režim, kojeg bez velike muke neće sebi skinuti sa grbače. Drugo, ne samo da je odnos Zapada prema Srbiji u dobroj meri određen pitanjem Kosova već se i unutrašnja politička i društvena scena već godinama obrće oko njega. Sa jedne strane, tu su pojedine građanske partije – koje, doduše, propadoše na prethodnim izborima, a nalaze se u klijentelističkom odnosu sa naprednjačkom vlašću. One svoju bliskost sa režimom pravdaju time što će Vučić, samo što nije, rešiti problem Kosova. Pored tih, minornih stranaka, tu su i razni uticajni građanski i nevladini aktivisti, te profesionalni borci protiv nacionalizma koji "trpe" Vučića jer će on, kako kažu, vrlo skoro dati konačni odgovor na kosovsko pitanje. Oni će veoma često u kafanama ljudima pojašnjavati kako je samo pitanje dana kada će Vučić priznati kosovsku nezavisnost, uz razmenu teritorije ili bez nje. I tu sagu već godinama uporno ponavljaju. Mnogo bajrama je u međuvremenu prošlo, ali se konačno rešenje još ni ne naslućuje. Ono podseća na Georginu iz legendarnog pozorišnog komada Radovan III, koja je godinama trudna, ali joj je zabranjeno da se porodi dok ne nađe odgovarajućeg muža.

Izgleda, međutim, da i "nacionalno svesna" opozicija slično gleda na stvari. I ona veruje da će Vučić uskoro potpisati nekakav pravno obavezujući dokument kojim će praktično biti priznata nezavisnost Kosova, te da će potom imati političku municiju za svoja oružja. I deluje kao da su se te opozicione stranke umirile i čekaju taj istorijski trenutak, koji po svemu sudeći neće uskoro doći. Ako ikada i dođe. Zašto bi, naime, Vučić pristao da stavi svoj potpis na neki takav dokument? Zbog nastavka evropskih integracija? Pa, zar neko zaista misli da će Vučić Srbiju da uvede u EU, da mu je to cilj? Dok su trajali i traju ti beskrajni, često prekidani pregovori između Beograda i Prištine – čini se, uglavnom protivno volji i jedne i druge strane – u Srbiji je zacementiran režim kojem je jedini cilj beskrupulozno vladanje Srbijom i njenim resursima, i koji može opstajati dugo i bez podrške sa Zapada. Paralelno sa kilavim evropskim putem, trasirana je široka džada prema Moskvi i Pekingu. Zar nije moguće zamisliti da će Srbija krenuti u nekom drugom smeru, a da će velike zapadne kompanije ovde i dalje ostvarivati dobre poslovne rezultate i u tom smislu imati dobre odnose sa naprednjačkom vlašću?


KAKO SU NAPREDNJACI DOBILI MONOPOL NAD KOSOVOM

Ne samo u ona davna, pradavna vremena kada behu radikali, i stajahu na pozicijama tvrdog šovinizma, nego čak i onda kada iznebuha postadoše evropejci – naprednjaci su kao opozicija oštro kritikovali svaki potez vlasti u Srbiji koji je vodio normalizaciji odnosa Beograda i Prištine. Čak i onda kada su, tokom 2010. i 2011. godine, vodili što tajne, što javne pregovore sa zapadnim centrima moći o koječemu – Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić su bili i te kako spremni da naprave "pičvajz" u Beogradu da je tadašnja vlast sa Borisom Tadićem na čelu napravila nekakav značajniji iskorak ka "priznavanju realnosti" na Kosovu. Po dolasku na pozicije moći, njih dvojica, a prevashodno Vučić, nastavili su tamo gde su demokrate – više iz straha nego iz ubeđenja – stali. I otišli određen broj koraka dalje.

Da su kojim slučajem demokrate pristale na ono što se u narodu naziva "Briselski sporazum", a koji je hladno potpisala naprednjačka vlast, verovatno bi Beograd goreo, a predvodnici "narodnih protesta" bili bi niko drugi do naprednjaci, otvoreno ili prikriveno. Da li neko sumnja u to? Tadiću je bilo suđeno da se na pitanju Kosova slomi, a njegov izbor je bio kao onaj u tamnom vilajetu – ako uzmeš, kajaćeš se, ako ne uzmeš, kajaćeš se. Da je bio u pitanju političar od formata, a ne neko ko je držao Krleta za savetnika, možda bi u toj teškoj situaciji povukao kakav hrabar i mudar državnički potez, koji bi ga održao na vlasti. Ali nije. Kako god bilo, naprednjaci su (čitaj: Vučić) preuzeli monopol nad kosovskim pitanjem. Ali to svakako ne znači da oni to pitanje žele i da reše, već samo da iz njega izvuku što veću korist, što im, mora se priznati, ide od ruke.

U susret predsedničkim i parlamentarnim izborima 2012. godine – setimo se – Boris Tadić je izašao sa onim svojim čuvenim kosovskim "crvenim linijama", koje su iz percepcije Zapada, i ne samo Zapada, delovale kao prepreka daljim pregovorima o statusu Kosova. Prethodno je, u avgustu 2011. godine, "sasuo u lice" nemačkoj kancelarki Angeli Merkel, koja je posetila Beograd, da nije spreman da rasformira paralelne institucije na severu Kosova – a način kako ga je ona potom gledala, pred kamerama, svakako nije ulivao nadu da će imati njenu podršku u budućnosti. Čak će i sam Tadić u jednom intervjuu reći da je taj "nezgodni" susret sa Merkelovom uticao na rezultate izbora. Da li to ima veze sa onim nikada razjašnjenim događajem, kada su tri sata pre zatvaranja birališta tadašnji predsednik Evropskog saveta Herman Van Rompej i predsednik Evropske komisije Hose Manuel Baroso čestitali lideru SNS Tomislavu Nikoliću pobedu na predsedničkim izborima – nikada, naravno, nećemo saznati. Sigurno je, međutim, da je nekad u tom periodu Aleksandar Vučić dobio od zapadnih zemalja politički vetar u leđa, koji, po svemu sudeći, duva i sada.

Možemo tek naslućivati šta su sve Toma i Vučić – dok je Tadić rasprostirao svoje "crvene linije" – onomad naobećavali uticajnim zapadnim političarima da bi se oni nasmešeni slikali sa dvojicom "lečenih radikala", u susret promeni vlasti u Srbiji. S obzirom na to da su u pitanju oni čiji je politički otac u tom trenutku sedio u Hagu, obećanja mora da su bila vrlo izdašna. Ona o preskakanju "crvenih linija" su ostvarena vrlo brzo po dolasku na vlast. U tom periodu, dok nisu učvrstili vlast, naprednjaci su izgleda morali da budu kooperativni. Setićete se da je nova vlast u Srbiji, nakon što je preuzela državne dizgine 2012. godine, bila prilično predusretljiva i da su malo-malo predsednik Vlade Ivica Dačić i njegov šef i "prvi potpredsednik" Vučić odlazili do Brisela gde su se susretali sa kosovskim prvacima i britanskom baronesom Ketrin Ešton.


BEOGRADPRIŠTINA: KRATKA HRONOLOGIJA

Setimo se i da su prvi posleratni, neuspešni pregovori između Beograda i Prištine započeti još davne 2006. godine, za vakta Koštunice i kohabitacije, pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija. Tada je Marti Ahtisari, bivši finski predsednik, imenovan za izaslanika UN u pregovorima Beograda i Prištine, a u njegovoj organizaciji održani su i prvi direktni pregovori političkih prvaka Srbije i Kosova u Beču, koji su se završili time što je Srbija Kosovu nudila autonomiju, a Kosovo je pak insistiralo na nezavisnosti. Ahtisari je početkom sledeće godine izašao sa predlogom po kojem bi Kosovo imalo atribute nezavisne države i pristup međunarodnim organizacijama, što je Skupština Srbije sa indignacijom odbacila. U kontekstu tih neuspešnih pregovora, Srbija je nudila Kosovu i status Hong Konga, što je izazvalo uglavnom podsmehe u domaćoj i međunarodnoj javnosti. Tada zamenik šefa poslaničke grupe SRS-a Aleksandar Vučić obavestio je javnost da je nemačka obaveštajna služba BND "uhvatila Martija Ahtisarija da je primio 40 miliona dolara od Albanaca za plan rešavanja kosovsko-metohijske krize". Ahtisarijeva kancelarija u Beču je demantovala ove tvrdnje.

Sledeći važan događaj je, svakako, proglašenje nezavisnosti Kosova 17. febuara 2008. godine, nakon čega je održan famozni miting "Kosovo je Srbija", u čijoj organizaciji je svesrdno učestvovala Srpska radikalna stranka. Na mitingu je govorio i zamenik predsednika SRS-a Tomislav Nikolić, pored premijera Vojislava Koštunice. Okupljenima su se obratili i Dejan Bodiroga, Novak Đoković i Emir Kusturica. A Boris Tadić je klisnuo u iznenadnu posetu Rumuniji. Posle zapaljivih govora usledilo je nešto pod imenom moleban, u okviru čega su napadnute ambasade zapadnih zemalja, a zgrada američke je zapaljena. U požaru je nastradao jedan mladić iz Novog Sada. Za ove događaje, osim par uslovnih kazni za tadašnje maloletnike, niko nikada nije odgovarao. Radikalski pečat je bio i te kako vidljiv, a nekadašnji Vučićev bliski saradnik Saša Mirković tvrdio je kasnije da je upravo Vučić organizovao napade na ambasade.

Potom je došlo i do promene vlasti u Srbiji, na čiji je zahtev UN tražio od Međunarodnog suda da iskaže savetodavno mišljenje o tome da li je proglašenje nezavisnosti u skladu sa međunarodnim pravom; odgovor je usledio 2010. godine i glasio je – jeste. Odnosno, Deklaracija o proglašenju nezavisnosti Skupštine Kosova nije protivna ni međunarodnom pravu, ni Rezoluciji 1244, ni privremenom ustavnom okviru Kosova.

Nakon toga kreće nova runda pregovora između Srbije i Kosova pod pokroviteljstvom Evropske unije, početkom marta 2011. godine. Borko Stefanović je vodio pregovarački tim Srbije, a Edita Tahiri Kosova. Ovi pregovori su oni isti koje će nastaviti naprednjaci po dolasku na vlast. U brošuri "Vodič za unutrašnji dijalog", koji je objavila Inicijativa mladih za ljudska prava, u susret onom nemuštom unutrašnjem dijalogu u Srbiji iz 2017. godine o rešavanju problema Kosova koji je pokrenuo Aleksandar Vučić, a u kojem se nije znalo ni ko s kim razgovara niti šta je tema dijaloga – navodi se precizno koje su sve sporazume potpisale demokrate, a koje naprednjaci. Dok su demokrate, u velikoj meri ustrašeni nacionalistima kod kuće koji su im dahtali za vratom, bili veoma pipavi i potpisivali manje "opasne" sporazume, poput onog o matičnim knjigama, priznanju diploma, katastru – dotle su naprednjaci zašiljili olovku i stavili pečat na sporazume kojima se uspostavljaju trajni granični prelazi, koji tretiraju energetiku i telekomunikacije… Vrhunac je tzv. Briselski sporazum iz aprila 2013. godine, kojim se ukidaju paralelne institucije na Kosovu i formira jedinstvena policija i pravosuđe pod kontrolom centralne vlasti u Prištini.

Setimo se da je, tokom pregovora, tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić počeo da se joguni i da u pregovorima sa Kosovom zauzima drugačiji položaj u odnosu na vladu predvođenu Vučićem. Najavio je svoju platformu za Kosovo i rekao da, što se njega tiče, svaka odluka o Kosovu mora završiti na referendumu. No, već tada je Toma bio marginalizovan i bilo je samo pitanje časa kada će ga Vučić poslati u političku penziju. Konačno odstranjivanje Nikolića iz političkog života dešava se na izborima za predsednika 2017. godine, kada biva zamoljen da se ne kandiduje. Nikoliću je zauzvrat obezbeđena prilično dobra sinekura, da ćuti i viče "riba".

Period od početka 2013. do avgusta 2015. godine možemo posmatrati kao zlatni period pregovora, kada je izgledalo da oni imaju nekakvog smisla. Dok valjda svi nisu postigli ono što su hteli. Srbija je pošto-poto želela da napreduje na evropskom putu, a da potom i započne pregovore o pridruživanju, što je zahvaljujući postignutim sporazumima i uspela. Usput je Vučić preuzeo svu vlast u svoje ruke. I Kosovo je imalo benefite: potpisalo je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. I tu se, manje-više, stalo. Kao da ni jedna ni druga strana nisu više zainteresovane za pregovore i napredak u njima, a deluje – baš onako deluje – da međusobno razmenjuju duple pasove kako bi se pregovori prolongirali, usporavali, kako bi se pretvorili u najobičniju mimikriju.

Ako i nisu posledica želje da se pregovori prekinu, prolongiraju ili obesmisle, sledeći događaji su svakako iskorišćeni u te svrhe. Ima ih mnogo. Krenimo, recimo, od dvostrukog hapšenja Ramuša Haradinaja na osnovu poternice koju je Srbija raspisala preko Interpola. Potom sledi ubistvo lidera Građanske inicijative SDP-a Olivera Ivanovića u Kosovskoj Mitrovici, nakon kojeg je srpska delegacija demonstrativno napustila pregovore u Briselu. Tu je, naravno, i veoma skupa kampanja koju je Srbija vodila za "otpriznavanje" Kosova, a koja je imala uspeha posebno u nekim malim zemljama. Sledi uvođenje takse na Kosovu za robu iz Srbije, zbog čega je Beograd prekinuo pregovore… Onda nesporazumi oko osnivanja Zajednice srpskih opština, izborni ciklusi i politička nestabilnost u Prištini, što je dovelo do formiranja triju kosovskih vlada u relativno kratkom periodu. Tu je naravno i korona… A verovatno smo štošta zaboravili.

I taman kada se, ovih dana, učinilo da će pregovori posle duže pauze biti nastavljeni, usledilo je podizanje optužnice protiv Hašima Tačija, nadmudrivanje Amerike i Evrope, i tako dalje, i tako dalje. Sigurno je da ćemo se, u budućnosti, još svega nagledati, ali najmanje šanse ima da nas na kraju puta sačeka "trajno rešenje".

Kosovo kao Eldorado

Sociolog Đokica Jovanović, koji dugo već sa velikom pažnjom prati kosovske teme, kaže da je srpskim političarima "od svake sorte" kosovski problem tek – "smokvin list kojim se prikriva skoro poluvekovno raspadanje društva". "Ali, kao što biva sa svakom partijskom birokratizacijom bilo kog društvenog problema, tako se i ovaj smokvin list sasušio, smežurao, pa iza njega navire pustoš uspešno razorenog društva", kaže Jovanović za "Vreme".

Jovanović tvrdi da naprednjački režim "niti pokušava, niti ume, niti sme da začeprka po kosovskom problemu. Ne sme zato što će izviriti ogromno mnoštvo partijskog zločinjenja, kako svih naših vlasti, tako i, suštinski, kooperantskih albanskih vlasti na Kosovu. Osim uzajamnog komšijskog psovanja preko plota, ne smeju da otvore niti jedan istinski problem – izviriće iz kališta, koje šire i ostavljaju za sobom, nebrojeno mnogo kostiju nevinih ljudi", kaže Jovanović.

Ocenjujući osam godina naprednjačke vlasti i njihovih pregovora sa Kosovom, politikolog Duško Radosavljević smatra da su ove godine "u vetar bačene". "Koalicija koja je veoma spretno došla na vlast, svakim danom pokazuje da nema rešenje ni za jednu društvenu oblast, čak ni za one koje su po svome značaju ispod nivoa značaja kosovskog problema. Lakomo uzimanje i bahato krckanje plodova vlasti u sebi ne sadrži ni primisao potrebe o rešavanju ovoga, prvenstveno simbolički bitnog problema", kaže Radosavljević za "Vreme". On ukazuje da se, istovremeno, politički akteri izvan vladajuće partije i njenog predvodnika namerno drže van procesa pregovora, dogovora ili "kako se već zove sam proces rešavanja kosovskog pitanja. Zbog toga možemo naslutiti da je to razlog da se pregovori odugovlače u beskraj, što je za vlast veoma dobro, jer u međuvremenu, sada već više od osam godina, u unutrašnjoj politici čini svakojake nepodopštine. Dakle, pregovorima se ne vidi kraj, osim ako to ne bude dogovor Moskve i Vašingtona", smatra Radosavljević.

Đokica Jovanović takođe smatra da kosovski problem zadugo neće i "ne sme" biti rešen. "Čak i ukoliko belosvetske sile usaglase svoje namere i interese te odluče da donesu odluku, ovaj problem će biti sve udaljeniji od racionalne i humane konsekvence. I to stoga jer će vidljivim, a i onim maglovitim, a moćnim akterima racionalno i humano rešenje značiti ogromne gubitke, pre svega, politikantsko lukrativne. Za njih je Kosovo pronađeni Eldorado", kaže Jovanović. On dodaje da je, u širem smislu gledano, sadašnje kosovsko pitanje "samo jedan od strašnih produkata smrtonosne kapitalističke tranzicije, tj. ogromnog iskoraka u istorijsko nazad – iz dosegnute antifašističke civilizacije u rudimentarno, bespolitičko stanje. Kosovo je tek ogledno polje tog i takvog politikantstva. Zato se ne sme dopustiti ni po koju cenu da se komšije međusobno pozdrave sa ‘mirdita’ i ‘dobar dan’. Jer, kada bi se to dešavalo, naprednjacima i njihovim albanskim kooperantima ispali bi iz ruku alati ne samo za kovanje međuljudske mržnje, već i za zgrtanje dobara običnih ljudi", kaže Jovanović.

Duško Radosavljević smatra da su građani Srbije ne samo taoci kosovskog problema već, pre svega, taoci jednog "veoma rđavog režima, koji se već posle osam godina kvalifikovao za jednog od najlošijih, po učincima, u novijoj istoriji Srbije. Shodno tome, taj isti režim koristi svaku mogućnost da izbegne iole ozbiljniju i odgovorniju akciju u bilo kojoj politički škakljivijoj situaciji", kaže on. On dodaje da je Kosovo "oduvek vruć kesten" – "olako se obeća rešenje, prikupe jeftini politički poeni i obavezno se jave ‘dobrovoljni davaoci tuđe krvi’, pa kada se dođe na vlast, pilatovski se peru ruke od takve politike, a sve naše nedaće se svaljuju na međunarodnu zajednicu, koja nam ‘u miru otima 15 odsto teritorije’, pa zbog toga ne možemo ni da radimo, ni da živimo, ni da se razvijamo", kaže on.

N. S.

Mini intervju – Vladimir Vukčević

Osam godina trudnoće 2

Tajna »Žute kuće«

"Optužnica se objavljuje tek kada stane na pravnu snagu ili, kako se kaže, kada se potvrdi. Onda je ona javna i može da se o njoj diskutuje. Ovo nije uobičajen postupak. Ja nisam političar, ali momenat kada je optužnica objavljena praktično je minirao Tačijev odlazak za Ameriku", kaže za "Vreme" Vladimir Vukčević, bivši tužilac za ratne zločine.

"VREME": Šta je, po vašem mišljenju, razlog da se napravi ovakav presedan?

VLADIMIR VUKČEVIĆ: Mislim da je razlog da o Kosovu odlučuje Evropa a ne Amerika.

Kako ste vi došli do Tačija?

Istražujući trgovinu organima, došli smo do određenih saznanja. Upoznali smo Haški tribunal, ali problem je bio što nije postojala nadležnost suda u Albaniji. Tragom Haradinajevih zločina, grupa istražitelja je ipak ušla u Albaniju i došla na lokaciju "Žute kuće". Pronađena je gomila medicinskog otpada i tragovi krvi. Istražitelji su sve to snimili i slikali.

Šta se kasnije desilo sa tim dokazima?

Upozoreni smo da će posle izvesnog vremena oni biti uništeni. Jednostavno, takva je procedura, jer se radi o materijalnim dokazima. Pošto su sve te fotografije i dokazi direktno poslati u UN, mi smo ih zatražili i dobili. I tu se pominje Hašim Tači kao lice koje kontroliše tu trgovinu.

Amerikanci su bili veoma iznenađeni, ali su nam obezbedili logističku podršku da odemo u Tiranu i razgovaramo sa njihovom tužiteljicom u vezi sa 11 potencijalnih lokacija na kojima smo sumnjali da su sahranjivanje žrtve.

Šta se desilo u Tirani?

Dočekala nas je tužiteljka Ida Rama, vrlo pažljivo saslušala i rekla da im je potrebno nekoliko dana da razmisle, ali da očekuje da neće biti problema. Međutim, nismo ni stigli do Beograda, a već je bilo jasno da Albanci odbijaju saradnju jer je Sali Beriša, tadašnji predsednik Albanije, izjavio da tako nešto može da smisli samo "patološki um". Odgovorio sam mu i podsetio ga da je jedna od tih lokacija samo 12 kilometara od njegove kuće. O svemu sam obavestio Savet Evrope i Dika Martija.

Šta sada sledi u ovom procesu?

Sud sada praktično ocenjuje dokaze i donosi odluku da li ima mesta optuženju. Sud utvrđuje da li postoje takozvani procesno validni dokazi za optuženje.

Kakva su vaša očekivanja?

Ja sam optimista i očekujem da će biti potvrđena optužnica.

Vukašin Obradović
foto: marija janković

Iz istog broja

Borba protiv melanoma

Koža nema cenu

Marko Pantić

Socijalna (ne)odgovornost u doba pandemije

Zarazi, pa vladaj

Ivan Sekulović

Lični stav

Miris zaraze u Novom Pazaru

Aida Ćorović

Korona virus i politika

Država na respiratoru

Jovana Gligorijević

Nesuđeni sastanak u Vašingtonu

Kako su Tači i Grenel izbačeni iz igre

Nemanja Rujević

Intervju – Florijan Biber

Autoritarna dinamika Srbije

Jelena Jorgačević

Izbori u Srbiji

Mađarska do Vranja

Davor Lukač

Postizborni bedeker

Zar je važno ko je kriv

Zora Drčelić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu