Godišnjice

Oružana pobuna – deset godina kasnije 2

SLIKE ORUŽANE POBUNE: JSO u Beogradu,... / foto: a. anđić

Oružana pobuna – deset godina kasnije

Deset godina i nije neki dugačak period, kad čovek pogleda, a naše vreme se još i ubrzava. Kao juče da je bilo, a šta se sve desilo u međuvremenu! Ako zahtev za "istorijskom distancom", ionako sumnjiv, ostavimo po strani, ostaje nam melanholična uspomena na posrnuće države i na licemerje naše političke klase. Ubistvo premijera Zorana Đinđića bilo je logična posledica tih slabosti, oklevanja i kalkulacija

Piše: Miloš Vasić

Tih nekoliko hladnih novembarskih dana 2001. svi bi najradije da zaborave – s punim pravom, jer su svi bili poraženi, osim Legije Ulemeka i Duće Spasojevića. Te dane rado bi sada zaboravili i oni koji su se u njih dvojicu tada kladili, jer je dobitak, kako je ispalo, bio kratkotrajan, a šteta i sramota veće od njega. Sve u svemu, politika zaborava bila bi skroz delotvorna da nije kolektivnog pamćenja liberalne i demokratske javnosti i nekoliko, veoma malo, upornih pravnika i političara. Trebalo je da premijer Đinđić bude ubijen; da zaverenici budu pohvatani i osuđeni; da izvesni svedoci-saradnici budu likvidirani; da se promeni nekoliko vlada; i sve to da bi pravosuđe konačno, preko volje, ipak ispunilo obećanje dato tokom suđenja i otvorilo predmet oružane pobune Jedinice za specijalne operacije Resora državne bezbednosti Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije deset godina posle očiglednog i notornog teškog krivičnog dela protiv ustavnog uređenja, Zakona o unutrašnjim poslovima itd. Biće da to ima neke veze sa građanskom hrabrošću, sa potmulim mržnjama unutar vladajuće koalicije, sa licemerjem političke klase, sa sitnim piljarskim interesima jednih stranaka i sa mahnitim vizijama drugih stranaka. Iznad svega ima veze sa epohalnom usamljenošću Zorana Đinđića i ono malo ljudi koji su ga razumeli.

KAKO SE POKLEKLO: Hajde da ponovimo očigledno (toga nikad dosta): od 9. do 13. novembra 2001. organizaciona jedinica MUP Srbije bila je otkazala poslušnost, povukla svoje pripadnike sa osetljivih i odgovornih radnih mesta, zatvorila se u svoj centar "Štolc" u Kuli i postavila očigledno političke zahteve. Jednom su blokirali put Novi Sad – Subotica, a 12. novembra i auto-put kroz Beograd, u visini centra Sava, u borbenim uniformama i sa punim naoružanjem. Zahtevali su da: Srbija donese zakon o saradnji sa Hagom; da ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović podnese ostavku; da se povuku njihove neposredne pretpostavljene starešine, Goran Petrović (načelnik Državne bezbednosti) i njegov zamenik Zoran Mijatović. Dve su tu koincidencije značajne: kao prvo, premijer Đinđić bio je u poseti u SAD; kao drugo, Legija Ulemek trebalo je da svedoči u Okružnom sudu u predmetu Ibarska magistrala.

Povod, tačnije izgovor, za oružanu pobunu bilo je hapšenje nekih blizanaca Banovića iz Bosne koje je tražio Haški tribunal, pa su poslali pripadnike JSO da ih uhapse na pijaci u Obrenovcu, mada su to mogla da urade i dva pozornika iz lokalne policije. Izgovor se dakle tražio; do dana današnjeg nema odgovora na uporno postavljano pitanje: ko je naredio JSO da hapsi te Banoviće? To bi mogao da bude dobar početak istrage o oružanoj pobuni. Uzgred, JSO je dobro znala ko su oni i pristala je na tu operaciju par dana ranije, da bi se posle, kao zbog toga, pobunila. (Jedan od Banovića smesta je pušten; drugi je priznao i dobio nekoliko godina zatvora.) Istraga bi mogla, štaviše morala, da povede računa o još nekim okolnostima: o snažnoj medijskoj i političkoj podršci pobuni JSO pre, za vreme i naročito posle počinjenja krivičnog dela. Mesecima, ako ne i celu godinu, JSO je bila sistematski glamurizovana u određenim medijima dotle da je izvikana za "najsposobniju specijalnu jedinicu u Evropi", za "srpske vitezove i nove Obiliće" itd. Jedne novine (NT) su udvorički članak o JSO čak ilustrovale fotografijom neke počasne jedinice francuske vojske sa sve francuskom zastavom, ali šta to ima veze; jedne druge novine (banjalučki "Reporter") trebalo je da neposredno pred pobunu objave lažni spisak od preko 360 "policajaca koje traži Hag", ali je ta sramota kasnila zbog otpora poštenih novinara u redakciji. Snažna medijska podrška bila je organizovana i sprovedena sve vreme dok je pobuna trajala: Zemunski klan čak je nekim snimateljima komercijalnih televizija kupio kamere; prevoz do Kule i natrag bio je nuđen kome treba.

Ima i gore od toga: koliko se dalo naslutiti iz događaja koji su usledili posle hapšenja Miloša Simovića, od JSO je u tri navrata bilo traženo da se pobuni; krajem juna, kad je Milošević izručen; pa početkom avgusta, kad je ubijen Momir Gavrilović (bivši funkcioner Državne bezbednosti); i u novembru. U prva dva slučaja ideja je navodno bila odbačena kao preuranjena; treći put nije. Izrazi simpatije za JSO i opravdanja nuđena za pobunu iz određenih političkih stranaka dovoljno su poznati i trajali su sve do 12. marta i proglašenja vanrednog stanja. Sećamo li se izraza "trijumf patriotizma"? Ono blesavo Legijino pismo javnosti s kraja januara 2003, očigledan znak panike, dobilo je, međutim, medijsku i političku podršku istih aktera.

Tog novembra 2001. vlast koalicije DOS u Srbiji bila je pred možda epohalnim izborom i – podbacila je. Takve se situacije – istorija nas uči – rešavaju odmah, odlučno i hrabro. Kada je 1960. došlo do oružane pobune delova francuske vojske zbog gubitka Alžira, general De Gol smesta je pohapsio i postreljao nekoliko generala, a pobunjeni 1. padobranski puk Legije stranaca raspustio zauvek, dok postoji Francuska Republika. Danas postoji samo 2. REP (Padobranski puk Legije stranaca); 1. REP neće postojati nikada više. Nekoliko očajnih oficira španske Civilne garde (žandarmerije) zauzelo je 1977. Kortes (parlament) pucajući u plafon; pohapšeni su i osuđeni; itd, primera ima koliko hoćete. Evo Turci naveliko hapse generale zbog zavereničkih muvanja, a kod njih je vojska oduvek veoma značajna institucija; mnogo važnija čak i od Udbe u Srba.

Uobičajen i poželjan tok događaja trebalo bi da je bio otprilike sledeći. Da se JSO uputi jasan i odlučan ultimatum Vlade: da smesta poslušaju naređenja ili… Ako ne, da se odlukom Vlade jedinica raspusti, da pripadnicima prestane status ovlašćenih službenih lica i radnika MUP, da se s tim u skladu izvole razdužiti i napustiti službene prostorije; da se starešine pohapse odmah, pa će se videti ko je, zašto i u saradnji s kime pobunu započeo. Jedinica je, uzgred, ionako bila ilegalna: ni po kom zakonskom ili podzakonskom osnovu Državna bezbednost nije mogla da osniva borbenu jedinicu, a još manje da je tako dobro naoruža. Ti ljudi su imali oklopna vozila, artiljeriju i čak dva jurišna helikoptera Mi-24 Hind (kupljena kradom u Ukrajini). Jedina ispravna reakcija, dakle, bila bi raspustiti bandu i pohapsiti kolovođe, a za ostale ćemo videti; osim toga, svim učesnicima doživotno zabraniti stupanje u bilo koju državnu službu.

POLITIČKI NIVO: Sve bi to, naravno, bilo lepo i krasno. A da li je bilo i moguće? To ostaje kao otvoreno pitanje, mada bi se mogao naći i odgovor – ako bi se neko potrudio. Kao prvo, premijeru Đinđiću su, odmah po povratku iz SAD, Dušan Mihajlović i Sreten Lukić (načelnik Javne bezbednosti) skrušeno objasnili da policija nema snaga koje bi se suprotstavile JSO – sve i kad bi htele, što nije baš sigurno. Posle će Petrović i Mijatović gunđati da je Državna bezbednost imala dovoljno naoružanih operativaca da JSO rastera kao mačke s jebišta, ali ih niko nije slušao. Vojska (tadašnje) Jugoslavije nekako je otpisana odmah kao moguća pomoć, mada su neki njeni elitni elementi bili spremni u blizini centra Sava kritičnog dana. Jedna pretpostavka kaže da niko nije mogao da podnese ideju da se gen. Nebojša Pavković pojavi kao spasilac otadžbine, tim pre što je ispalo da je jedan od vođa pobune Vladimir Potić (sada uhapšen) upravo prekomandovan iz Uprave bezbednosti Vojske… Druga pretpostavka kaže da se Vojislav Koštunica, vrhovni komandant, već deklarisao kao simpatizer JSO, pa bi angažovanje Vojske bilo u najmanju ruku, da kažemo, rizično, je li. Na stranu to što je dužnost Vojislava Koštunice, kao nosioca narodnog suvereniteta i vrhovnog komandanta, bila da reaguje na pokušaj nasilnog rušenja ustavnog poretka, a ne da ga podrži. Tu ne treba amnestirati ni Zorana Đinđića, čak i pod pretpostavkom da je bio obmanut u pogledu šansi i snaga na svojoj strani; mogao je i bolje i hrabrije.

Tu smo sada već na političkom nivou. Ministar Dušan Mihajlović u kritičnom trenutku (12–13. novembar) ima u rukama podatke koji ukazuju da pobuna JSO ima podršku Zemunskog klana i izvesnih političkih stranaka (izvesne snimke telefonskih razgovora i službene beleške svojih ljudi). Šta se događalo na sednici vlade od 13. (valjda) novembra, kad je odbijen zahtev za njegovom smenom – mi još ne znamo. Ono što se videlo golim okom bila je kapitulacija; dobro, delimična. Kao moguća alternativa javlja se odsudna odbrana Vlade: podići sve snage policije i Državne bezbednosti i pozvati narod na ulice, pa da vidimo šta će biti. Elementi i Vojske i policije nisu nikada voleli JSO: za njih su oni bili i ostali arogantni ulični ološ koji ima veće plate i bolju opremu; koji je nesposoban, ali zato nadmen. Policajci nisu zaboravili poniženja i šamaranja koja su istrpeli od ljudi iz JSO. Odsudni i odlučni otpor Vlade DOS u novembru 2001. mogao je da završi ovako ili onako (Koštunica je ostao nepredvidivi element; moguće je da bi zavapio da je i to "državni udar"); stiče se, međutim, utisak da takva radikalna opcija nije ni bila uzimana u obzir, iako se logički i politički nametala kao prirodna. Vlada je, dakle, delimično kapitulirala i stavila Državnu bezbednost u ruke Legiji i Zemuncima. Trijumfalizam Duće Spasojevića ("Zašto niste smenili i Dušana?") Legija je jedva nekako obuzdao ("Imamo Državnu bezbednost, šta ćeš više, budalo?"). "Patriotizam" je, kako reče Rade Bulatović, "trijumfovao".

E, sad: Legija i Zemunski klan, kao joint venture partneri, uspeli su da pre svega medijskom podrškom izviču JSO za miljenika dobro odabranog dela javnosti, da jedinicu pomešaju sa prevratom od Petog oktobra i da je proglase maltene spasiocem Juga Srbije. Pobuna je bila logičan ishod i partneri su dobro procenili njene šanse. Pritom niko, čak ni u MUP i u Državnoj bezbednosti, nije primetio šta se radi – ili jeste, ali je ćutao. Na primer: pre Petog oktobra oficiri bezbednosti JSO dnevno su podnosili izveštaje gore, u načelstvo Državne bezbednosti; kasnije nisu. Niko kasnije nije pitao ni Bracanovića, ni Lečića (oficire bezbednosti u kritično vreme) kako to da im se jedinica prvo uopšte pobunila, pa onda i ubila premijera, a da oni to ne primete. Pitaće ih sad, valjda… Kad se samo prisetimo koje napore je Vlada Vojislava Koštunice ulagala da rastrese i podrije proces zaverenicima za ubistvo premijera Đinđića i ko joj je sve u tome pomagao, jasnije je zašto sada niko ne želi da se seća oružane pobune JSO i onoga što je iz nje logično usledilo. Nije reč samo o DSS, da se odmah razumemo: ima njih tu dosta. Jedni su se plašili; drugi su se pravili uplašenima; treći su imali svoju računicu u tome; četvrti su imali šta da sakriju: itd. Kukavice, pokvarenjaci, licemeri, lažovi; naša politička klasa.

Iz istog broja

Predizborna kampanja na internetu

Politički život i smrt u društvenoj mreži

Marija Vidić

Odnos prema antifašizmu u regionu

Partizani pred sudom

Tatjana Tagirov

Istraživanje

Trgovina sa đavolom

Dejan Anastasijević

Na licu mesta – Banja Koviljača

Panika u parku azilanata

Marko Jovanović, Mirko Rudić

Intervju – Jože Mencinger, slovenački ekonomista

Evropa kao bivša Jugoslavija

Ana Radić

Konferencija o posledicama krize evrozone na Centralnu i Jugoistočnu Evropu

Kako do fiskalne konsolidacije

M. Rudić

Nesreće i propisi

Tragične posledice nebrige

Zoran Majdin

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu