Izvodi iz intervjua sa Milošem Vasićem povodom 30. godišnjice »Vremena« (29. oktobar 2020.)

Ono što ostaje 2

foto: m. milenković

Ono što ostaje

U NIN-u sam radio 15 godina kod tri odlična glavna urednika – Slave Đukića, Dušana Simića i Mirka Đekića. Krajem osamdesetih su se, međutim, pojavili kojekakvi likovi i počnu oni da mi smanjuju platu, malo-pomalo, dok nisam dogurao do plate čistačice. Vidim, hoće da me izbace. Znajući da je "Politikina" kuća u to vreme imala najgoru pravnu službu na svetu – gubili su svaki radni spor gde god bi se na sudu pojavili – negde u februaru ili martu 1990. odem do Srđe Popovića i predložim da mi tužimo "Politiku". Srđa na to kaže: "Imam bolju ideju." "Koju?", pitam. "Da mi napravimo novine", odgovori on.

I tako krenemo da se skupljamo. Okupljali smo se najmanje jednom nedeljno kod Srđe Popovića u kancelariji. Bilo nas je tu raznih, Jug Grizelj, Hari Štajner, Jurka Gustinčić, Ratko Bošković, Zoran Jeličić, Lazar Stojanović…

Počeli smo da pravimo neku vrstu konkursa, kako i koga još da pozovemo. Pojavljivale su se razne kadrovske kombinatorike u koje ne bih sad ulazio, a koje su bile s razlogom odbacivane. Što bi rekao Srđa za jednog od tih kandidata: "Ne može, sociometrijski je neprilagođen."

Onda sam ja nabavio čitavu gomilu knjiga o tome kako se osnivaju nove novine, sve iščitao i objašnjavam ljudima da treba da počnemo da pravimo broj od minus 15, pa da stignemo polako, što bi rekao Umberto Eko, do nultog broja. Taman smo lepo krenuli da konstruišemo i stvaramo, istina manje likovno, više sadržinski, i kada smo bili na minus trećem broju, Milošević raspiše izbore. Nismo imali kud nego da 29. oktobra izletimo sa prvim brojem.

(…)

Sam-samcit sedim na auto-putu, nema žive duše, sedim na koferu i čekam da se pojavi autobus koji navodno saobraća na putu Osijek–Beograd. Čujem helikopter i vidim gazelu koja leti nisko, na 20 metara, i dvojicu koji gledaju mene kao da sam lud. I odleću dalje. Na kraju dođe taj blesavi autobus, unutra nas petoro – jedan dečko sa slomljenom rukom, jedna majka sa detetom, vozač i ja. Platim kartu i 2. jula 1991. odvezem se u Beograd.

Početkom 1992. išao sam svojim autom u Bileću, da vidim kakvo se to oružje deli tamo. Na sreću, naletim na jednog izuzetno inteligentnog mladog čoveka, koji je bio komandir stanice milicije. Zaplenio je u neznanju kamionet u kojem se našlo 150 automata ruske proizvodnje, M41 špagin. Zamolim ga za potvrdu o oduzimanju predmeta sa serijskim brojevima i zapamtim dva serijska broja. U to vreme sam još imao neke kontakte u miliciji, pustim kroz sistem i ispadne da su automati iz skladišta rezervne milicije u Nikšiću. Kao što sam pre toga našao da su automati zaplenjivani po istočnoj Slavoniji bili iz skladišta rezervne milicije u Futogu, što su mi futoški milicajci i potvrdili. Dođu noću sa tri kamiona, samo istovare i odu, bez reversa, i oružje se deli okolo, bez zaduženja, bez ičega. Pošto sam ja kriminalista u glavi i duši, gledao sam takve stvari kao što su serijski brojevi. Ceo život mi je prošao u tome.

(…)

U Sarajevo sam otišao 1994. i ostao tamo dva meseca. Vratio bih se ranije, nego su bili najavili papinu posetu. A papa, što bi rekle Sarajlije, miš, i odustane od posete. Kažem tada mom drugu fra Ljubi Luciću, profesoru franjevačke teologije: "Eto, fra Ljubo, da je papa došao i da su ga ubili, odmah bi bio kanonizovan i postao bi svetac", a on samo odmahne rukom. Bio je veoma razočaran. Nakon hiljadu dana opsade Sarajeva, fra Ljubo je poginuo u saobraćajnoj nesreći blizu Samobora.

U Sarajevu me je raja dočekala kao brata rođenog. Bio sam u stanu prijatelja, i to u samom centru, pored Predsedništva, imao sam i svoj kafić gde mi je bio operativni centar, jer je njima radio telefon. Upoznao sam tu čitavu gomilu likova, uključujući i Jovu Divjaka. U to vreme su se cigarete, bela "drina", prodavale pakovane u stranice knjiga, i zapalo me je jedno paklo, istrgnuto iz neke vojne knjige, zapakovano u sliku Josipa Broza, a drugo paklo, isto iz vojne knjige, a na njemu piše "Jovo Divjak, pukovnik". Dao sam mu to paklo.

(…)

Vratili smo se u devedesete i radimo ono što smo radili i tada. Razlika je što je devedesetih bilo lakše, jer ovi hoće da nadziru sve do kućnog saveta. I zanimljivo je koliko im smeta kada neko kaže: "Izvinite, mi mislimo drugačije", i onda kreće: "Šta je, bando izdajnička."

Vučić ne podnosi da mu se bilo šta kaže. A ako mu jednom bilo šta kažete, teško je zlopamtilo, ima da vas spominje na svakoj sledećoj pres-konferenciji. Ma, mi smo mogli uzajamno da se vređamo i sa Šešeljom i Arkanom, ali ovako nije bilo. A ovi su baš zapeli i malo su ga prekardašili. I sa brojem članova. Nastupilo je ono što je Gebels 1933/1934. godine – to sve ima kod Tomasa Mana u Dnevnicima – nazvao glajhšaltung (Gleichschaltung), ima sve da bude isto i nemoj da je neko pisnuo.

Ovi sadašnji će u jednom trenutku da se dohvate između sebe, previše je 750.000 članova, a Vučić je već dao šta je imao da im da. Koliko čujem, mnogo je nezadovoljnih, već se olajavaju između sebe. Pomalo sve deluje sramotno. Oni će sami u sebe da se uruše, od gladnih usta i svoje alavosti.

Ima li razlike između Radeta Bulatovića i Bate Gašića? Da. Prvi se bar javljao na telefon kad ga zovete, pa se mi ljubazno ispričamo. Ja mu kažem: "Rade, molim vas, hajde mi ispričajte šta je Legija rekao kada ste nasamo razgovarali." On kaže: "Ne mogu da Vam ispričam." – "Pre ili kasnije će se doznati, bolje da ispričate odmah, nego kasnije." – "Ne, ne mogu", vrlo ljubazno odgovori.

Hajde probajte nešto da pitate Batu Gašića.

(…)

Kad sve saberem i podvučem crtu, ja sam vrlo zadovoljan. Pojavljuju se sada neki mlađi ljudi. Šta bih im poručio? Pa, skočite u vodu i plivajte. Nas su okolnosti naterale da plivamo. Nije bilo vremena za razmišljanje, nego idi i radi.

Iz istog broja

Aten­tat na Zorana Đinđića – Anatomija zločina

Legija, Duća i momci iz Kule

Mi­loš Va­sić

In memoriam

Miloš Vasić (1947–2021)

Filip Švarm

Koceljeva – Festival zimnice

Tooo, Srbijooo

Dragan Todorović

Zamenik gradonačelnika u akciji

Nije svakom kroz selo pjevati

Nedim Sejdinović

Intervju – Galeb Nikačević

Magija normalnog razgovora

Radmilo Marković

Lični stav

Sloboda se mora osvojiti

Nebojša Zelenović

Mađarska – Vučić na Demografskom samitu o podsticanju rađanja

Bog, porodica i otadžbina

Gabor Bodiš

Kosovska »kriza«

Ko tebe kamenom, ti njega saopštenjem

Davor Lukač

Intervju – Tatjana Lazarević, urednica portala Kossev

Registrovanje stvarnosti

Vukašin Obradović

Na licu mesta – Izlet u Gračanicu

Probne tablice za probni život

Slobodan Georgiev

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu