Drugi predsednički mandat Aleksandra Vučića

On se ne menja, već prilagođava 2

UTABANOM STAZOM: A. Vučić

Foto: Marko Drobnjaković /AP

On se ne menja, već prilagođava

Da li predsedniku države sreća okreće leđa? Rat u Ukrajini mu ne ide na ruku, a međunarodni pritisci su jaki da donese odluku koja će Srbiju svrstati ili na Istok ili na Zapad. A ukoliko ispuni obećanje i povuče se sa mesta predsednika Srpske napredne stranke – makar to bilo samo formalno – otežaće poziciju svoje stranke na predstojećim lokalnim i pokrajinskim, a bogami i na parlamentarnim izborima, jer neće nastupati pod njegovim imenom. Valjda neće

Iako je obećao da će prilikom predsedničke inauguracije održati “samo kratak govor”, Aleksandar Vučić ni ovoga puta nije uspeo da pobedi logoreičnu narav. Svojim glamuroznim, ispraznim rečenicama udavio je i gledaoce ispred ekrana, a i celokupan državni vrh, uključujući onaj sastavljen od nezavisnih regulatora, potom religijski zbor, diplomatski kor i razne druge specijalne goste koji su ugurani u skupštinsku salu, međusobno se stiskajući. Tu su bili dakako i raspušteni poslanici takozvanog 12. parlamentarnog saziva, koji su valjda pronašli mesto za sedenje u sali pored gomile zvanica.

Predsednički iskaz je trajao nešto više od jednog školskog časa i bio je prepun poznatih fraza, prenemaganja i kukanja: red samosažaljenja, red samopohvala, red patriotizma, red Evrope, Kosova, Rusije, pa onda malo Konfučija, Marka Aurelija, Njegoša… Za svakog ponešto. Prisutni su žestokim aplauzom reagovali na nacionalističke i autoviktimizirajuće konstrukcije, a ćutali su kada je govorio o evropskim integracijama i racionalnim političkim odlukama. Teško se bilo šta iz konfuznog govora moglo saznati, osim da će, recimo, u novoj vladi na istaknutim mestima biti pripadnici nacionalnih manjina i da će biti formirana u julu. Konstatovao je, takođe, da mu drugi mandat počinje u izmenjenim, teškim međunarodnim okolnostima.

Pravnici ističu da nema ničeg spornog u tome što je Aleksandar Vučić svoju drugu predsedničku zakletvu položio pred starim sazivom parlamenta, s obzirom da je 31. maj bio poslednji dan njegovog prvog mandata. Zato – da ne bi Srbija bila obezglavljena i tumarala kao guska u magli novih belosvetskih odnosa – raspušteni parlament je iskoristio zakonsko pravo da i po odlasku u mirovinu odlučuje o neophodnim poslovima. A šta je neophodnije od Vučićeve inauguracije! Osim toga, u ovoj skupini poslanika nema opozicionih lica koja bi mogla izbaciti predsednika iz takta – njemu je potrebna duboka koncentracija i duševni mir da bi razrešio mnogobrojna teška pitanja. Em nema šećera, em treba videti šta ćemo sa Rusijom, a šta sa gasom i energentima!

Opozicionari, međutim, smatraju da je inauguracija pred raspuštenim parlamentom politički skandal s obzirom da skupština nije ni započela proces konstituisanja dva meseca po održanim izborima. Razlog za to su ponovljene “izborne radnje” i velika bitka za Veliki Trnovac, selo u opštini Bujanovac, gde se glasanje kontinuirano ponavlja ne bi li se razrešilo pitanje da li će Albanci imati svog parlamentarnog zastupnika.

Iz opozicije tvrde da naprednjaci podstiču ovo prolongiranje jer im kupovina vremena ide u prilog, kako bi zbog prelaznog perioda amortizovali pritiske sa Zapada koji traže da Srbija stane u jedinstveni front protiv Putina, ali i kako bi “imali kade” da “izmenadžerišu” novu vladu i svoje buduće koalicione partnere dovedu u red i smanje im apetite. Sve su manje sumnje u to da će SPS i dalje biti naprednjački partner. Osim toga, unutar SNS-a je prilična turbulencija između raznih struja i interesnih grupa, pa valja i za to imati vremena kako bi svi bili bar donekle zadovoljni u podeli postizbornog plena. Nedavna izjava ambicioznog novosadskog gradonačelnika Miloša Vučevića da je brat Andrej Vučić neverovatno sposobna, pametna, ingenizona persona, deo je – kažu – tog postizbornog pozicioniranja.

PRVI MANDAT: Teško je proceniti pošto je konkurencija veoma žestoka, ali predsednički izbori 2017. godine su verovatno bili najneregularniji izbori od ponovnog uvođenja višestranačja u Srbiju naovamo. Zabeleženo je bezbroj neregularnosti, a međunarodne organizacije su procenile da je Vučić imao deset puta veću zastupljenost u medijima od svih ostalih kandidata zajedno. Jedan od signifikanata tih izbora je da su svi dnevni listovi, osim jednoga, bili presvučeni u naprednjačke propagandne gaće dan pred izbornu tišinu, što je izazvalo jezu dela javnosti. Morao se, po svaku cenu, pet godina pažljivo i odlučno stvaran, “kult ličnosti” velikog vođe potvrditi pobedom u prvom izbornom krugu. Glavni protivkandidat, Saša Janković, dotadašnji popularni Zaštitnik građana, prošao je neviđenog “toplog zeca”, dobijao je udarce i sa desne i sa leve strane: istovremeno je bio američki, hrvatski i “šiptarski” špijun, ali i “četnik” i “ratni zločinac”.

Nikada neće biti sasvim jasno da li je komedijant Luka Maksimović, alijas Ljubiša Preletačević Beli, otpočetka proizvod režimske propagandne kuhinje ili je samo njegova pitoreskna pojava iskorišćena u jednom trenutku da deo opozicionih birača, onih mlađih i politički nedovoljno pismenih, odvuče te 2017. godine na po Vučića bezbednu stranu. Osim po surovoj naprednjačkoj kampanji, ovi izbori ostaće upamćeni i po tome što je ovaj lik kao predsednički kandidat osvojio bezmalo deset odsto glasova, dok je Janković imao 16,35 odsto. Vučić je, naravno, pobedio u prvom krugu. Izbori će biti upamćeni i po tome što su u njima trčali i neki koji su s pravom prepoznati kao Vučićevi kandidati, kao recimo Nenad Čanak, verni naprednjački partner sa levog krila.

On se ne menja, već prilagođava 3
A GDE JE B. TADIĆ: Bivši predsednici – Z. Lilić, B. Milutinović i T. NikolićFoto: Tanjug

Prethodno se Vučić morao obračunati sa političkim stricem Tomislavom Nikolićem, koji je stidljivo slao signale da bi želeo ponovo da se kandiduje za predsednika. Ovaj prethodno marginalizovani političar, zahvaljujući kojem se Vučić dokopao vlasti, stavljen je pred izbor: ili će odustati od kandidature i dobiti gotivnu sinekuru da uživa u ostatku života u vili na Dedinju ili će na njega nasrnuti svi režimski medijski pitbulovi, a nije isključeno ni da će biti preispitani humanitarni poslovi žene mu Dragice.

U svakom slučaju, Vučiću su stvari generalno išle na ruku, i pre prvog mandata, i tokom njega. Setimo se da njegova popularnost počinje rapidno da raste zbog hapšenja biznismena Miroslava Miškovića. To je bio populistički potez koji je predstavljao nadrilekarski melem na ranu tranzicionih gubitnika. Ne samo građani Srbije, nego su i mnogi u regionu, bili su oduševljeni ovim “obračunom sa moćnim tajkunom”. Niko od Vučićevih sledbenika nije zapazio da je Mišković u međuvremenu oslobođen svih optužbi i da će Srbija zbog toga morati da mu plati debelu odštetu. Kao što niko nije primetio ni da su mnogi biznismeni, poput Caneta Subotića, Bogoljuba Karića ili carinika Kertesa, zahvaljujući dobrim odnosima sa SNS-om, slobodni kao ptice na grani uprkos raznim, veoma ozbiljnim optužbama. Naprotiv, Vučić je uspeo da kod dela građana zadrži lik vladara koji se žestoko obračunava sa kriminalom i koji i naciji i pojedincima vraća dignitet uz neviđene privredne uspehe. Nešto slično kao Putin onomad, po dolasku na vlast u Rusiji. Kao što su Vladimirovičevi ekonomski “uspesi” proizvod rasta cene energenata, tako su i Vučićevi posledica konsolidacije i uspona svetske ekonomije nakon ekonomske krize i viška novca na svetskom tržištu. Propaganda čini čuda.

Osim dobrih ekonomskih prilika, Vučiću su u prvim godinama vladavine i u prvom predsedničkom mandatu išle i druge međunarodne okolnosti na ruku. Zapadu je Balkan bio van fokusa i interesovao ga je maltene isključivo kao bezbednosni rizik; stanje demokratije i ostale “kerefeke” bile su u drugom planu. Vučić je zauzeo poziciju vrsnog reketaša: ja mogu da obezbedim stabilnost, ali istovremeno mogu da se “našikam i pravim haos”, kako veli jedan junak iz Žilnikovih filmova. Osim što može da obezbedi stabilnost, može da obezbedi i da strane kompanije ovde ostvare zadovoljavajući profit. Takoreći, zaštićen je sa svih strana. Mogao je da balansira između zapada i istoka, svakome nudeći ponešto.

Vučiću je, naravno, na ruku išao i moralni kolaps u Srbiji gde se pokazalo da su mnogi njegovi potencijalni politički oponenti i kritičari skloni da mu se pridruže, da zaćute ili da po potrebi napadaju ono što je preostalo od stvarne opozicije – za kakvu apanažu iz vreće državnog novca. Opozicija je spaljena i iz te spaljene zemlje tek su počele da niču nove, nejake, bezopasne klice. Svakodnevne afere uspešno je denfovao, a dobar deo nevladinog sektora ostavio je bez zuba omogućujući mu da dobija grantove za “institucionalni razvoj”, a kroz saradnju sa vlastima. Čak je i pandemiju dobrim delom uspeo da iskoristi za svoje propagandne aktivnosti.

Setimo se da je i prva Vučićeva predsednička inauguracija održana 31. maja, kada je, milujući Ustav i Miroslavljevo jevanđelje, položio zakletvu u Domu Narodne skupštine. Pred inauguraciju održao je govor građanima koji su se “spontano” okupili da mu daju podršku. U jeku su bile velike demonstracije pod imenom “Protiv diktature”, a plato ispred Skupštine bio je zabranjen za demonstrante. Red su, kako se kasnije ispostavilo, održavali i pojedini ljudi Veljka Belivuka, čiji je klan u međuvremenu “senzacionalno” uhapšen i sudi mu se za svirepa nedela. Belivukova ekipa je tada nasrnula na novinare i snimatelje četiri redakcije. Vučić je kasnije ustvrdio da je obezbeđenje postupalo u skladu sa potrebama jer su na skup nasrnuli “alkoholičari, građani i novinari koji su hteli da izazovu nemire”. I protesti “Protiv diktature”, i oni potonji, lagano su se gasili, a vlast ih je ignorisala i iznutra bušila.

Inauguraciona proslava održana je 24. juna u Palati Srbija na Novom Beogradu, a tu se skupila raznorazna međunarodna svita: od bivše predsednice Hrvatske Kolinde Grabar Kitarović, članova bosanskohercegovačkog predsedništva Bakira Izetbegovića, Mladena Ivanića i Dragana Čovića, preko Viktora Orbana i Gerharda Šredera, pa do američkog zvaničnika Brajana Hojta Jia. Biće interesantno porediti zvanice sa druge Vučićeve inauguracione svečanosti sa 2017. godinom. Druga inauguraciona svečanost trebalo bi da bude održana u obrenovićevskoj vili “Zlatni breg” u Smederevu.

DRUGI MANDAT: Nije, naravno, ni ove godine zabeleženo manje nepravilnosti nego na prethodnim predsedničkim ili bilo kojim drugim izborima od dolaska SNS-a na vlast. Ipak, treba reći da je režimska propaganda bila manje surova i sirova, pod uticajem međunarodne zajednice, i kao posledica opozicionog bojkota parlamentarnih izbora 2020. godine. Malo su opozicionari čak imali prilike i da se slikaju po raznim režimskim televizijama. Sa druge strane, naprednjački mehanizam “izbornog menadžmenta”, sa svim smutnim radnjama poznatim u istoriji svetskog višestranačja, već je dobro razrađen i funkcioniše kao savršena mašina. Svih ovih godina naprednjački aktivisti, zaduženi za sigurne glasove, ucene i kupovinu naklonosti, dobro su se upoznali, a neki i orodili.

No, i pored glatke pobede u prvom krugu, nekako se čini da Vučiću sreća ipak okreće leđa. Rat u Ukrajini mu ne ide na ruku, međunarodni pritisci su jaki da donese odluku koja će Srbiju svrstati ili na Istok ili na Zapad. Sa druge strane, opozicija, iako se slupala, više posle izbora nego na izborima, sada ipak postoji, biće je i u parlamentu i u javnom životu, koliko-toliko. Imaće i nešto para, pa će valjda razvijati stranačku infrastrukturu. Iako uglavnom dobro kontroliše desnu političku scenu, ipak će – u novom međunarodnom kontekstu – biti izložen pritiscima i s leva i s desna. Ukoliko ispuni obećanje i povuče se sa mesta predsednika SNS-a, makar to bilo samo formalno, otežaće poziciju svoje stranke na predstojećim lokalnim i pokrajinskim, a bogami i na parlamentarnim izborima, jer neće nastupati pod njegovim imenom. Valjda neće.

Dušan Spasojević sa beogradskog Fakulteta političkih nauka kaže za “Vreme” da će Vučićeva vladavina u narednih pet godina biti “zasigurno drugačija”, a po svemu sudeći i “značajno teža”, jer su se u međuvremenu promenile okolnosti koje su mu omogućavale “lagodnu vladavinu”.

“Ako gledamo na unutrašnje prilike, konačno imamo opoziciju koja je ušla u parlament sa namerom da radi svoj posao. Postoje znaci konsolidacije opozicionih stranaka, neke vrste pročišćavanja. To je dug proces, ali čini se da je napokon započet. Važnije su, međutim, izmene međunarodnih okolnosti. Rat u Ukrajini u potpunosti menja svet oko nas, čini ga drugačijim, odnosno sužava manevarski prostor za Vučića, koji je do sada bio veoma širok. To dovodi i do reaktiviranja Evropske unije na Balkanu kroz proces evropskih integracija, a to znači da će i pitanje kvaliteta demokratije u Srbiji biti otvoreno, odnosno biti više na agendi nego što je bilo u proteklih pet godina. Dakle, sve ono što mu je bilo lako za manevrisanje sada postaje neuporedivo teže”, smatra Spasojević.

I bivši predsednik Demokratske stranke i dugogodišnji premijer Vojvodine Bojan Pajtić mišljenja je da je Vučićev manevarski prostor u novim međunarodnim okolnostima značajnom smanjen i da mu se “kontradiktorna politika u odnosima sa svetom vratila se kao bumerang”.

“Iako se godinama deklarativno zalaže za evropske integracije, on i njegova partija preko kontrolisanih medija sve to vreme podgrevaju proputinovsku atmosferu u Srbiji. Čine to iz dva razloga: prvi je posledica činjenice da sve što je rusko ima ab initio izrazito pozitivnu konotaciju u našoj zemlji, pa na tom sentimentu režim pokušava da ubere pozitivne poene. Istovremeno, provladini mediji proputinovskom propagandom šalju poruku naprednjačkom biračkom telu (koga u najvećoj meri čine bivši radikalski birači) da Vučić baš i ne misli ozbiljno kada govori o pristupanju Srbije ‘mrskoj’ EU. Drugi razlog proputinovske propagande leži u tome da predsedniku SNS odgovara veličanje autokratskog modela vladanja, kakvim se Putin obilato služi, jer se time kreira javno mnjenje da je najbolje za državu koju vodi jedna ličnost, koja je iznad Ustava, zakona i ostalih institucija. U svakom slučaju, sedenje na dve stolice, kao način ponašanja u spoljnoj politici, neće biti moguć ukoliko evropske integracije i saradnja sa Zapadom ostanu zvanični prioriteti srpskog režima”, tvrdi Pajtić.

PROMENE BEZ PROMENA: Budući narodni poslanik iz redova Demokratske stranke Nebojša Novaković upozorava da će velike razlike na međunarodnom planu imati itekako reperkusije na unutrašnji politički život. Po njegovom mišljenju, na mapi sveta više neće moći biti neutralnih, a u toj “navodnoj neutralnosti” Vučićev režim je pronalazio “sigurnu nišu iz koje neće morati da isporuči ništa od konkretnih rešenja”, dok je na unutrašnjem planu mogao paralelno da “gasi politički život”, uspostavljajući “autokratsko-kriminalnu strukturu”.

“Dani koji dolaze biće utoliko drugačiji što će osim Srbije, koja je duboko zaronila u probleme poslednjih deset godina, prvi put nevolje imati i njen vlastodržac koji se do sada nauživao i ‘naprivilegovao’, razrušavajući tragove nešto malo nasleđene normalnosti oko sebe. Nove okolnosti biće test za jačinu njegove propagandne mašinerije, na testu će biti i vičnost opozicije, ali i Evropa, koja će moći da pokaže koliko je naučila na primeru zemalja istočne Evrope, u kojima su u jednom periodu mali diktatori brižljivo negovani od briselske administracije. Mandat novog predsednika obeležiće kraj jedne neuzvraćene ljubavi sa istoka, nevoljan zaokret ka zapadu i uvek prisutna ljubav ka degradaciji poslednjih obrisa ideje da možemo biti razvijeno društvo, u kojem za njega i njegove nema mesta”, kaže Novaković.

Sociolog Srećko Mihailović, međutim, smatra da neće doći do značajnijih promena u Vučićevoj vladavini u drugom mandatu u odnosu na prvi, jer – kako kaže – Vučić se ne menja, on se samo prilagođava, i to ukoliko mu to nalažu okolnosti koje ne može da kontroliše.

“I kada dođe do proglašenja iznuđenih promena, one se ostvaruju tako da ostave što manje traga u stvarnom životu. Kao što poručuje ona francuska poslovica: ‘Menjati a da se ništa ne promeni’, na koju je davno skrenuo pažnju vrli Vlada Goati kao na suštinsko obeležje ‘promena’ koje se ovde dešavaju. U domaćoj interpretaciji Heraklitove maksime ‘Ništa nije tako stalno kao promena’, mi smo dosegli do načela – ‘Fintirane promene su jedine prave promene’. Vučić je majstor u tom poslu. Uostalom, zašto smo opsednuti promenom nabolje kada je promena i ona nagore! Zar nije promena nagore, u stvari, dobra promena kada se dešava kod naših političkih protivnika. Na primer, promene koje Vučić kreira u opozicionim partijama jesu dobre promene za njegovu partiju”, smatra Mihailović.

Mihailović ističe da može doći do druge vrste promena jer autokratija i partokratija imaju “svoja unutarnja ograničenja i ograničen rok trajanja”.

“Kvarenje ovih tipova vladavine počinje sa njihovim uspostavljanjem, a onda u nekom trenutku počinju da rade ‘mangupi iz njihovih redova’, koji obavljaju posao znatno brže i efikasnije nego što može da učini ‘opozicija’. No, da se razumemo, ne radi se o realnom nestajanju autokratije i partokratije, već samo o promeni autokratskog vođe i autokratske ekipe. Glavnog feudalca i njegove vazale zamenjuje drugi feudalac sa svojom ekipom vazala. I to je jedina promena!”, smatra Mihailović.

NASTAVAK BALANSIRANJA: I Dušan Spasojević ističe kako je očekivanje dela javnosti da će Vučić na spoljnopolitičkom planu doneti neke radikalne promene – pogrešno. Prema njemu, iz poslednjih deset godina vladavine SNS-a naučili smo da ova stranka, odnosno njen predsednik, šalje migove i signale i na jednu i na drugu stranu, ali da suštinski ne dolazi do bilo kakvog “spoljnopolitičkog preloma”.

“Meni se čini da će Vučić nastaviti da balansira dok je god to moguće. Čak i ako bude morao da izabere stranu, to neće biti definitivno i odlučujuće svrstavanje. I taj izbor će opet da bude neka vrsta balansiranja. Konkretno, ukoliko se budu uvodile sankcije Rusiji, što mi sada ne deluje realno, neće biti uvršteno svih šest evopskih paketa sankcija, odnosno uradiće se nešto što će biti prihvatljivo i za Rusiju. Vučićeva taktika je da čeka da se u evropskom bloku pojave pukotine, koje bi on iskoristio”, smatra Spasojević.

On dodaje da je, bez obzira na odluku koju donese, Vučić bezbedan na unutrašnjem planu jer ne postoje opozicione stranke koje su sposobne da na tome profitiraju. “Čak i ako bi se Srbija pridružila svim sankcijama, ne vidim da bi recimo Dveri ili socijalisti, ili ko god drugi, bio u mogućnost da na tome generiše ozbiljnu kritiku. Sa druge strane, ako bismo se distancirali od EU, čini se da ni proevropske partije nisu u stanju da izvrše značajan pritisak. Verovatno bi se to tek srednjoročno moglo desiti. Čini mi se da će to biti spor proces”, kaže on.

LEGITIMITET I LEGALNOST: Neki smatraju da jedna od prednosti Aleksandra Vučića u narednom mandatu jeste legitimitet velikog vladara koji je delom ostvario na izborima, a delom je on posledica nespretnih poteza opozicije nakon izbora koja mu je praktično dala ovlašćenje da odlučuje o stvarima za koje nije nadležan. Spasojević se, međutim, ne slaže da Vučić ima veći legitimitet nego što ga je imao u prethodnom mandatu, odnosno da je on, naprotiv, danas više osporavan nego ikada do sada. Pajtić dodaje da se legitimitet “ne može graditi na kupovini glasova, zastrašivanju zaposlenih u javnom sektoru i medijskom monopolu”.

On se ne menja, već prilagođava 4
SNS TRADICIJA: Pristalice dovezene iz čitave SrbijeFoto: Marko Drobnjaković/ AP Photo

“S obzirom da su navedene metode izričito zakonom zabranjene, nedvosmisleno se može reći da nije sporan samo legitimitet, nego i legalnost izbornog procesa. Sigurno je da veliki broj građana neće biti spreman da se pomiri sa činjenicom da je jedan čovek uzurpirao svu vlast u državi, čak i ukoliko neke opozicione stranke ‘bace koplje u trnje’ i pristanu na ulogu statista u privatnom političkom teatru Aleksandra Vučića”, tvrdi Pajtić.

Ukoliko bi se Vučić, kako je najavljivao, povukao sa čela Srpske napredne stranke, to bi učinio samo formalno, smatra Spasojević. On misli da suštinskih promena ne može biti dok se unutar SNS-a ne profiliše neko ko bi mogao bar malo da ga zameni. “Poslednjih deset godina smo videli da tu nema nikoga, odnosno da ko god malo odskoči, uđe u zonu nemilosti. Skoro je nemoguće da će to, po povlačenju Vučića, biti drugačija stranka”, kaže on.

Mihailović ističe da politička moć u zemljama kakva je Srbija “ne obitava u institucijama”.

“Ona je vezana za vlasnike tih institucija. Moć ide za čovekom, moć ide za Vučićem. Gde je Vučić, tu je i moć, vlast. I sa odlaskom iz partije, dizgini će ostati u njegovim rukama. Opasnost je, međutim, ako se dizgina dočepaju ‘mangupi iz njegove pratnje’. No, ne treba sumnjati u Vučićeve sposobnosti upravljanja kadrovima i manipulacije vazalima i izbornim pristalicama”, kaže Mihailović.

On se ne menja, već prilagođava 5

Tekst je deo projekta “Unapređenje demokratije u Srbiji”, koji nedeljnik “Vreme” realizuje uz podršku američke Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED). Projekat “Podsticanje javne debate o demokratiji uoči izbora” finansira National Endowment for Democracy. Ovaj tekst, celokupan sadržaj i izneti stavovi su isključiva odgovornost nedeljnika “Vreme” i ni na koji način ne odražavaju stavove i mišljenja NED-a.

Iz istog broja

Intervju – Dragan Kolundžija, general-major u penziji

Vojska nije igračka

Davor Lukač

Stipendija Dragoljub Žarković

“Vreme” i ja, godinu dana kasnije

Filip Mirilović

Intervju: prof. dr Aleksandar Baucal

Vladavina strahom, manipulacijom i pritiscima

Radmilo Marković

Vladimir Nišević, glavni urednik projekta Poslovni region

Bez predrasuda – samo biznis

Miroslav Kuskunović

Valjevska Kamenica: “Gulaš od prasećeg pečenja”

Takva nam je Šumadija, ljudi

Dragan Todorović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu