Vojska

Odsudna odbrana čvaraka

Dok ima ovakvu vojsku, Srbiji i Crnoj Gori ne trebaju neprijatelji

Odsudna odbrana čvaraka 1
RATNI DRUGOVI: Branislav Puhalo i Ratko Mladić

Neko kao da je bacio čini na Vojsku Srbije i Crne Gore. Novi slučaj ranjavanja vojnika, koji se desio u Bujanovcu početkom prošlog vikenda, naterao je ministra odbrane Prvoslava Davinića da u nedelju 20. februara hitno otputuje na jug Srbije da vidi o čemu je reč i obiđe ranjenog borca. Ispostavilo se da je Dragan Živković, požarni u kasarni Jedinstvo u Bujanovcu, u petak uveče pucao u redova Danijela Stanojevića. Izgleda da su jedan ili obojica bili pijani a Živković je, protivno propisima, pre požarstva obilazio bujanovačke kafane. Na sreću, Stanojević je van životne opasnosti i oporavlja se u vojnoj bolnici u Nišu.

Davinić je u bolničkoj sobi, rukujući se sa ranjenikom, izgledao dobro raspoložen, kao što je i red u takvim prilikama; po izlasku iz bolnice, međutim, delovao je smrknuto i zabrinuto. "Moj prvi utisak je, na osnovu nekoliko informacija koje sam dobio, da je reč o grubom previdu disciplinskog postupka, odnosno discipline u okviru same jedinice gde se ovaj događaj desio. Ukoliko se pokaže da su ova preliminarna istraživanja, odnosno ovi nalazi tačni, mislim da će jedan broj rukovodilaca snositi konsekvence i to veoma rigorozne, jer ovakve situacije ne možemo da tolerišemo", izjavio je ministar. I zaista, već u ponedeljak, Ministarstvo je saopštilo konsekvence: Vojno-disciplinski sud u Leskovcu pokrenuo je postupak protiv dežurnog oficira, zamenika komandanta jedinice i komandira vatrogasnog voda. Protiv Živkovića je u Okružnom sudu u Nišu pokrenut krivični postupak, ali će i ranjeni Stanojević, čim se oporavi, disciplinski odgovarati jer je "bez obzira na sve nesavesno i nepropisno obavljao dužnost", kako stoji u saopštenju.

Sreća je u nesreći što u najnovijem incidentu niko nije ubijen, i to ne samo za Stanojevića, Živkovića i njihove neposredne starešine. Posle svega što se dogodilo u poslednjih nekoliko meseci, Vojska i Ministarstvo teško bi politički preživeli još jednu vojničku smrt. Da podsetimo: najpre su 5. oktobra prošle godine pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima u Topčideru stradali stražari Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović; zatim je u novogodišnjoj noći poginuo vojnik Dušan Petrović, navodno od sopstvene ruke; desetog januara, u kasarni Masline u Podgorici ubijen je vodnik Jadranko Kandić. Neko je pedantno izračunao da se broj mrtvih i ranjenih vojnika u poslednjih šest meseci opasno približio gubicima u ratnim uslovima: tokom oružanog sukoba na jugu Srbije, od juna do novembra 2000. život je izgubilo devet vojnika, a od avgusta 2004. do januara 2005 – pet.

Nesreća nikad ne dolazi sama: vojsku je u proteklih nekoliko meseci prodrmalo nekoliko teških političkih skandala, od kojih je onaj topčiderski bio samo prvi. Istraga o pogibiji dvojice stražara protekla je u znaku sukoba nadležnosti dve istražne komisije, od kojih je jednu formirao Vrhovni savet odbrane, a drugu Vojno tužilaštvo. Kada se u fizici sudare dva vektora istog intenziteta i pravca, a različitih smerova, onda je konačan rezultat nula; kako u politici zakoni fizike ne moraju da važe, rezultanta sukoba dve komisije, koje su se javno prepucavale preko medija i proizvele dva različita izveštaja, bila je opšta politička šteta. Skandal u Topčideru razgrnuo je ideološku maglu koju su od 5. oktobra 2000. združeno proizvodili generali i njihove političke gazde, ubeđujući ceo svet da je vojska pod civilnom kontrolom, te da se ubrzano reformiše i profesionalizuje: ispostavilo se da vojska ne kontroliše ni sopstveno dvorište, a da vojsku ne kontroliše niko.

Kao dodatna kolateralna šteta topčiderske afere izronilo je tugaljivo pitanje Ratka Mladića i ostalih vojnih penzionera sa haške poternice, koji su se navodno skrivali u lagumima ispod kasarne. To nikada nije dokazano, ali je isplivao podatak da je Ratko Mladić ostao aktivno vojno lice u Vojsci SCG dugo posle Dejtona, te da mu Vojno penziono osiguranje uredno isplaćuje penziju i dan-danas, uprkos navodnim naporima države da Mladića uhapsi. Priča o tome da je penzija "stečeno pravo" koje nikakva optužnica za genocid ne može da poništi, što je pored ostalih podupro i bivši ministar odbrane, aktuelni predsednik Srbije Boris Tadić, ne objašnjava ko je ovlašćen da Mladićevu penziju podiže i prosleđuje je primaocu. Na to se nadovezao i skandal povodom otkrića da nekadašnji Mladićev telohranitelj, kapetan prve klase Branislav Puhalo, još radi u vojsci, te da povremeno boravi u istoj onoj topčiderskoj kasarni…

Naporedo sa ovim nesrećnim događajima, otvorilo se verovatno najosetljivije pitanje koje u vojsci postoji: pitanje novca i nekretnina. Ministar Davinić je na početku svog mandata najavio osnivanje Državnog fonda za reformu vojske koji bi se finansirao prodajom vojne imovine, a rukovođenje fonda poverio je svojim saradnicima iz Atlantskog saveza, nevladine organizacije kojoj je i sam pripadao. Međutim, čim je vojska krenula da prodaje nekretnine, izbio je skandal: najpre se ispostavilo da ugovor između Ministarstva odbrane i srpsko-američke firme Meridijan Houms, prema kome je vojska u zamenu za dva hektara (20.000 kvadrata) poslovnog prostora u centru Beograda trebalo da dobije oko 400 stanova na Bežanijskoj kosi, nije zakonit; zatim je utvrđeno da nije zakonit ni sam Fond, jer je u suprotnosti sa članom 21. Zakona o sprovođenju Ustavne povelje, koji zabranjuje institucijama SCG da raspolažu imovinom bivše savezne države do usvajanja zakona o imovini SCG. Taj zakon dosad nije donet, a kad će ne zna se, kao što se ne zna kada će biti donet zakon o vojsci, kao i ključni dokumenti kao što su doktrina i strategija odbrane.

Sve ove ružne i tužne priče ne bi delovale tako razorno da su Vojska i Ministarstvo hitrije i odgovornije reagovali na događaje. Uzmimo, na primer, slučaj kapetana Puhala: najpre je saopšteno da takav ne postoji, zatim da postoji, ali ne radi u Gardijskoj brigadi na Topčideru, da bi se na kraju ispostavilo da je u jedinici koja ne pripada Gardi, ali jeste u Topčideru. Ista šema ponavlja se prilikom svakog incidenta: skandal se najpre demantuje ili minimizira, zatim se čine napori da se zataška, da bi na kraju usledile priče kako nam neko spolja to namerno radi u cilju podrivanja odbrambrene sposobnosti, a u sklopu specijalnog rata koji protiv nas vode neprijatelji svih boja i oblika… Usput budi rečeno, predmet Specijalni rat se i dalje predaje u svim višim i visokim vojnim školama u SCG.

U javnosti takve priče više ne prolaze, i ne treba se čuditi što narod reaguje u stilu one poslovice: "Ne kara majka sina što se kockao, već što se vadio". Prema istraživanjima Centra za civilno-vojne odnose (ali i nekoliko drugih agencija za ispitivanje javnog mnjenja) stepen poverenja u vojsku već duže vreme opada, a u poslednje vreme drastično. U maju 2003. godine, kada je CCVO počeo da meri stanje, vojska je uživala poverenje skoro 72 odsto građana; danas im veruje samo 38,2 odsto, a svaki četvrti vojsci ne veruje uopšte (ostali nisu sigurni). Pri tom je najveći pad zabeležen u poslednja četiri meseca, kada je preko polovine građana (57 odsto) još gajilo poverenje u ovu instituciju, stavljajući je ispred crkve i škole. Ako se pogleda stepen poverenja u strešinski kadar i Ministarstvo odbrane, slika postaje još mračnija. Na ove podatke, koji su objavljeni ranije ovog meseca, ni vojska ni Ministarstvo nisu zvanično reagovali: umesto toga, pojedini penzionisani generali počeli su da propituju CCVO ko ih je ovlastio da istražuju i da pominju Markale i neprijatelje svih boja.

Ne mora se biti cinik da bi se utvrdilo da vojska, uprkos gore navedenim ciframa, i dalje uživa više poverenja nego što zaslužuje. Reč je o instituciji koja je izgubila četiri rata, potrošila dve države i upravo krcka treću, a sama ne pokazuje nikakvu volju da se menja. Odnosno, nemaju naši generali ništa protiv promena, samo da zadrže isti nedodirljivi status i privilegije. Ovo se najbolje vidi iz činjenice da je ukupna suma koju ova država troši na vojsku strogo poverljiva tajna, koja se ne otkriva čak ni članovima Odbora za odbranu i bezbednost Skupštine SCG. "Na naše uporno insistiranje da nam daju finansijski izveštaj, iz Ministarstva odbrane smo dobili nekakav papir koji je očigledno bio prepisan sa inetrnet sajta Ministarstva, samo što su gore udarili pečat ‘Strogo Pov’.", kaže jedan član Odbora, koji nije želeo da mu se pomene ime (što samo po sebi nešto govori o autoritetu ovog tela). "U tom dokumentu nije bilo nijedne jedine stavke."

Ni u republičkoj skupštini stvar ne stoji ništa bolje. "Kad god dođe na red rasprava o vojnom budžetu, oni krenu sa patriotskim pričama o stanju na jugu Srbije i na Kosovu", priča jedan poslanik, član Odbora za bezbednost. "Onda kažu: hitno nam treba jedna moderno opremljena jedinica, i to košta 25 miliona dolara. Niko se ne usuđuje da pita na šta tačno idu te pare i ima li ih uopšte." U republičkom budžetu, inače, cifra koja se odvaja za vojsku krije se u stavci "Deo transfera Srbiji i Crnoj Gori za obavljanje poverenih nadležnosti i dodatnih poslova". Predviđena cifra od 49,9 milijardi dinara najvećim delom (oko 80 odsto) vojni je budžet.

Ono što je tajna za poslanike i narod nije tajna za ostatak sveta, pa je preko intrerneta moguće saznati podatak da Srbija (Crna Gora odavno ništa ne plaća) na vojsku troši oko 550 miliona evra, odnosno preko 715 miliona dolara. Sedamdeset pet odsto te sume (koja je u odnosu na bruto društveni proizvod i broj stanovnika najveća u regionu) troši se na oficirske plate; oko 25 odsto odlazi na održavanje opreme i tekuće troškove, dok je samo pet odsto predviđeno za reforme. Stoga ne treba da čudi što se reforme uglavnom svode na premeštanje pravougaonika na administrativnim šemama tako da se pojedini elementi kobajagi pretpočinjavaju jedni drugima. "Vojsci, kao i ostalim delovima sektora bezbednosti (policija i tajne službe), prepušteno je da se samoreformišu", kaže Miroslav Hadžić, predsednik CCVO-a.

Neodlučnost političara, koji za razliku od većine ostalog naroda još doživljavaju vojsku kao svetu kravu, te čvrsta rešenost generala na odsudnu odbranu čvaraka i penzija, predstavlja recept za bankrot čitavog sistema, i to bankrot finansijski, a ne samo moralni. To je izgleda nekom počelo da sviće jer je najnovijim izmenama Zakona o Vojsci, nedavno usvojenim na Skupštini SCG, omogućeno otpuštanje 1300 vojnika i 5400 civila koji služe pod ugovorom. Tu bi ribu, međutim, trebalo čistiti od glave, a ne od repa. Ukoliko se postojeći trendovi nastave, VSCG će potrošiti i treću državu, a umesto da trpi četvrtu, bilo bi jeftinije da Generalštab sam sebe proglasi za državu i zatraži međunarodno priznanje. Time bi se ostvarilo staro proročanstvo: svi smo mi odbrana.

Iz istog broja

Portret savremenika - Milovan Bojić

Pojava u zavetrini

Tamara Skrozza i Dokumentacioni centar "Vreme"

Feljton - Atentat na Zorana, knjiga Miloša Vasića (1)

Električni grad

Miloš Vasić

Iz ličnog ugla - Zoran Lutovac

Ustavno potkopavanje

Zoran Lutovac

Generali putuju

Otkomanda iz penzije

Aleksandar Ćirić

Odjeci "Insajdera"

Šta sadrži dostava protiv Bulatovića

Miloš Vasić

Intervju - Predrag Vujović, bivši generalni direktor JAT-a

Ima li pilota u Vladi

Miša Brkić

Kosovska osmatračnica

Briselska salveta

Milan Milošević

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu