Organizovani kriminal na Balkanu (4) – Trgovina ljudima (4)

Od Vardara pa do Triglava, i šire

Pre nego što se u nekom budućem trenutku nađu u ujedinjenoj Evropi, države koje geografski pripadaju Balkanskom poluostrvu godinama unazad povezane su na polju organizovanog kriminala. Raspad Istočnog bloka, raspad SSSR, raspad i ratovi u bivšoj SFRJ bili su pogodan teren da se na području jugoistočne Evrope ukoreni i lepo razvije mnogo grana organizovanog kriminala. U državama koje zbog prirode političkog sistema gotovo da nisu imale kriminal kao društvenu pojavu dogodio se dramatičan preokret. Izrasla je čitava generacija ambicioznih kriminalaca koji su uspeli da umreže čitavo područje Balkana i dobro sarađuju ne mareći mnogo za pitanja nacije i države

Od Vardara pa do Triglava, i šire 1

Raspadnuti sistemi i neformirane države, ratovi i ekonomska kriza povezana sa sjajnim slikama Zapada kao mesta iz snova, uređenog i prilagođenog samo za dobar život, elementi su konteksta koji je pogodovao ekspanziji trgovine ljudima (trafficking) i krijumčarenja ljudi (smuggling). Za razliku od konvencionalnih oblika organizovanog kriminala koji se bavi preprodajom droge i oružja, na primer, trgovina ljudima i ono što je s njom povezano nekako je teško izbijala na površinu. Priča o tom problemu je, čini se, izgledala u isto vreme neverovatno i normalno, da u to ili niko ne bi verovao ili bi razumeo. Javnost ne bi verovala jer činjenica da je neko nečiji seksualno ili radno eksploatisani rob zvuči anahrono. Oni koji bi priznavali takvu pojavu često bi imali razumevanja, pravdajući svoj indiferentan ili blagonaklon stav argumentom da "ljudi moraju da se snalaze", da je to "nešto što odvajkada postoji", ukratko da je ta stvar "normalna".

Radikalna potvrda takvog pogleda na trgovinu ljudima naročito se vidi kada su žene u pitanju. Status prostituke u društvu neizmenjen je vekovima i izgleda da se ništa ne menja samo zato što društva nisu sposobna da se izbore sa sopstvenom hipokrizijom. Drugim rečima, danas ima mnogo više delatnosti u kojima se ljudi "prostituišu" da bi zaradili za život, pa ipak se samo jedna delatnost određuje tim imenom.

Veza između prostitutke i žrtve trgovine ljudima ne mora da bude direktna, ali su brojni slučajevi pokazali – i na području Balkana – da je prostitucija, koja je procvat doživela devedesetih godina, isplivala iz mraka ekskluzivnih hotela socijalističkih država, bila paravan za trgovinu ljudima. Gotovo sedam hiljada identifikovanih žrtava u poslednjih pet godina na teritoriji od Moldavije do Slovenije – podatak svakako nepotpun jer je reč samo o osobama kojima je ukazana neka pomoć države i Međunarodne organizacije za migracije (IOM) – govore o ogromnim razmerama delovanja kriminalnih grupa koje su se odlučile da direktno zarade na prodaji ljudskog mesa.

Kada je u regionu počelo glasnije da se govori o problemu, kada su države uz pritisak zemalja EU-a koje su na svaki način želele da se podigne nivo ljudskih prava i da se bolje kontrolišu granice prema EU-u, pokrenule neke mehanizme u cilju borbe protiv organizovanog kriminala, "iskustvo trafikinga" je prošlo mnogo više od evidentiranog broja žrtava. Pri tom, brojke u ovom slučaju zaista ne pokazuju ništa, jer ako je žrtava manje to ne znači da ih nema, već da policija možda ne može da dođe do njih. Problem je u tretmanu žrtava i tretmanu kriminalaca. I za jedno i za drugo potrebna je snažno i dobro organizovana država koja ima mehanizme zaštite žrtava i kažnjavanja pripadnika organizovanih kriminalnih grupa. Pogled na regionalnu sliku koju nam daje ovo istraživanje pokazuje da države uspostavljaju saradnju, da se menja slika u javnosti, da se policija, tužilaštvo i sudstvo obučavaju da postupaju u ovakvim slučajevima, da se mnogo radilo na "senzibilizaciji", da su formirane neke nove institucije koje se bave problemima žrtava i da je, konačno, sve urađeno uz veliku pomoć međunarodnih organizacija i donatora.

Ukršten interes

Od Vardara pa do Triglava, i šire 2

Zašto je to važno? Trgovina ljudima je kriminalna grana koja donosi dobru zaradu onima koji su spremni da rizikuju. Sve dosadašnje procene na osnovu intervjua sa žrtvama, ali i s organizatorima poslova, kao i iz prisluškivanih razgovora članova kriminalnih grupa, ukazuju da jedna žena prisiljena na prostituciju u bordelu na Balkanu ili na štajgi u Italiji, svom "dobročinitelju" dnevno može da donese više stotina evra. Neke istražne procene govore da ta suma dostiže – ili je u BiH dostizala – osamsto evra "po smeni". Ako jedna kriminalna grupa koja već ima postavljen "teren" u Trevizu (Italija) – gde jednu ulicu dele srpska, ruska i albanska mafija – regrutuje i prisili nekoliko devojaka da se prostituišu, tako što im oduzme dokumenta i objasni da su ostale dužne jer je on platio za njih da dođu na "zapad", lako je izračunati koliko se para ubire na ovaj način. Sve policijske procene govore da je ova kriminalna delatnost po solventnosti odmah iza trgovine drogom. Dakle, organizatori posla imaju snažan lukrativni interes.

Od Vardara pa do Triglava, i šire 3

Interes postoji i kod potencijalne žrtve. Ona je pripadnik marginalne grupe u orgomnoj većini slučajeva, iz porodice koja se ili raspada ili se već raspala, iz zemlje koja joj ne nudi ništa. Komšinica, prijatelj, rođak ili mladić kog je upoznala na ulici i koji joj predlažu da se javi agenciji koja obezbeđuje poslove u inostranstvu izgledaju kao dobročinitelji. Jednom kada se prijavi i nađe se u mreži, najbolje što može da joj se dogodi jeste da je na prvoj granici "provale" i vrate nazad. Dosadašnja praksa je pokazala da žrtve obično i ne znaju šta im se dogodilo. Žrtva ne zna da je žrtva, čak i kada shvati da iz bordela nema izlaza i da je primorana da bude sa onoliko klijenata sa koliko "gazda" proceni da treba da bude. Iz ruku trafikera pobegle su one koje su u jednom trenutku shvatile u šta su upletene ili su pobegle jer više ni po cenu života nisu mogle da izdrže "posao" u bordelima. Reporter "Vremena" imao je priliku da razgovara sa više žrtava trgovine ljudima i neke istorije toliko su strašne da izgledaju neverovatno ako niste spremni da prihvatite da su neki ljudi na sve spremni. Druge su znale u šta se upuštaju, odnosno znale su da će se baviti prostitucijom, ali nisu znale da će ih preprodavati i tretirati bukvalno kao mašine. Kakve god da su priče žrtava, činjenica je da one postoje i da u mnogim slučajevima imaju hrabrosti i volje da se na sudu suoče sa onima koji su im priredili najveću traumu u životu.

Ono što se posle toga događa pravi je problem. Šta raditi sa žrtvom trgovine ljudima, kako je vratiti u društvo, kako joj pomoći da vodi normalan život? To su ključna pitanja na koja, i ovo istraživanje to pokazuje, države regiona nemaju rešenje kao što nemaju rešenje za druge ugrožene društvene grupe. Države jugoistočne Evrope su siromašne da bi se bavile problemom svojih najugroženijih građana, to je u najkraćem prećutan stav institucija. Pomoć stiže iz EU-a, ali to svakako nije način da se uspostavi neki sistem. Ono što se često previđa jeste rad na promeni svesti o položaju takvih grupa u jednom društvu, rad na izgradnji saosećanja i solidarnosti prema onima koji su bili žrtve bilo koje vrste nasilja. Da bismo videli da država suštinski radi na ovom problemu, potrebno je da postoje vidljivi mehanizmi koji bi omogućavali proces reintegracije žrtava trgovine ljudima. To, za sada, nije slučaj.

Ono što je međunarodna zajednica preko lokalnih NVO-a svuda u regionu uspela da uradi jeste delimično podizanje svesti javnosti i institucija, i pomaganje žrtvama. Neretko su se NVO-i nalazili na udaru žute štampe i advokata kriminalaca, koji su tvrdili da "to" ne postoji i da su priče o trafikingu izmišljotina žena koje rade u sigurnim kućama za žrtve ili na SOS telefonima – jer, navodno, na osnovu "naduvanih" priča dobijaju novac od donatora. Advokati mafije, u Srbiji uvek ista imena u timovima za odbranu pred Posebnim odeljenjem Okružnog suda, pokušavaju da na svaki način diskredituju žrtve i obesmisle postupke stalnim odlaganjem pretresa ili direktnim uticajem na deo sudskog veća. Advokati su, isti oni koji brane trgovce ljudima, najavljivali formiranje tima advokata koji bi pro bonum zastupali interese žrtava na suđenjima. Ovakve podzemne radnje dobra su ilustracija ekonomske moći trafikera. To se u Beogradu nije dogodilo zbog angažovanja upravo predstavnika NVO-a i državnih organa. NVO-i mogu da asistiraju na nekim programima, ali je regionalno iskustvo pokazalo da oni nemaju kapacitet da se ozbiljno bave svim aspektima problema koje nosi trgovina ljudima. To je, nekako, posao za ozbiljnu državu.

Kosovski slučaj

ZAKON I POLICIJA: UNMIK-ovim propisom iz 2001. godine trgovina ljudima je svrstana u korpus krivičnih dela. Boravak stranih državljana regulisan je propisima. Oni moraju da imaju stalno prijavljeno mesto boravka i radnu dozvolu. Specijalna UNMIK-ova jedinica za borbu protiv trgovine ljudima (Trafficking and Prostitution Unit, TPIU) osnovana je 2000. Jedinicu čine pripadnici međunarodnih mirovnih snaga i Kosovskog zaštitnog korpusa (KZK).

Trojica policajaca UN-a uhapšeni su krajem avgusta ove godine u severnom delu pokrajine pod sumnjom da su učestvovali u organizovanom krijumčarenju ljudi. Oslobođeni su i pušteni zbog nedostatka dokaza. Tužilac se žalio na ovakvu odluku suda. Svi policajci su iz Pakistana, i Neraj Sing, portparol UN-a na Kosovu, izjavio je reporteru "Vremena" da će sva trojica biti zadržani u jednoj vrsti internog pritvora dok se ne okonča žalbeni postupak. Na Kosovu je raspoređeno 3000 međunarodnih policajaca i oko 7000 domaćih.

SUĐENJA I RUTE: U julu 2005. godine lokalni sud u Prizrenu osudio je trojicu Albanaca, građana Albanije, koji su učestvovali u trgovini ljudima. Vladimir Ukaj i Robert Silajn osuđeni su na po 12 a Sabri Islami na deset godina zatvora. Oni su regrutovali dve devojke obećavajući im unosne poslove. Slučaj je rešen zajedničkim radom KZK-a, UNMIK-a KFOR-a i suda u Prizrenu.

U junu 2005. trojica stanovnika Kosova uhapšena su u Gnjilanu zbog pokušaja da prebace 21 osobu preko administrativne granicu sa Srbijom. To su bili taksisti sa Kosova a švercovani su ljudi iz Sri Lanke i Indije.

Krajem avgusta ove godine u Gnjilanu su uhapšena dvojica neimenovanih stanovnika ovog grada pod sumnjom da su umešani u trgovinu ljudima. Kod njih je pronađen velik broj pasoša i drugih falsifikovanih dokumenata.

Od decembra 2004. uhapšeno je dvadesetak osoba pod sumnjom da su umešani u poslove trgovine i krijumčarenja ljudi. Prema podacima IOM-a, na Kosovu je identifikovano nešto više od hiljadu žrtava trgovine ljudima (454 domaće i 568 stranih). Devojke su u najvećem broju iz Moldavije i Rumunije, zatim iz Ukajine, Albanije i Bugarske.

Za centre trgovine ljudima, prisilne prostitucije i krijumčarenja ljudi važe Priština, Gnjilane i Uroševac.

Dosadašnja istraživanja i iskustva pokazuju da je Kosovo česta destinacija za žrtve trgovine ljudima, ali je takođe i zemlja tranzita i porekla. Žrtve koje su identifikovane i čiji su slučajevi zabeleženi retko su govorile o tome da su prisilno dovedene na Kosovo. Zapravo, kao i u drugim sredinama, one su došle jer su im trafikeri obećali normalne a unosne poslove. Oko četiri petine žtrava regrutovao je ili prijatelj ili rođak. Više od polovine žrtava koje su završile na Kosovu došle su preko Srbije, a jedna petina iz Makedonije. UNMIK-ova pogranična policija procenjuje da se svake nedelje preko aerodroma u Prištini "trafikuje" desetak žena.

Kosovo je karakteristično po tome što i dalje postoji velik broj noćnih klubova koji su idealan paravan za trgovinu ženama. Prema trenutnim podacima UNMIK policije postoji preko 100 noćnih klubova koji su pod nekim oblikom prismorte. Postoje i specifični kafe-barovi i čajdžinice u kojima su pronađene žrtve trgovine ljudima, odnosno u kojima su one bile primoravane na prostituciju.

SOS I SKLONIŠTA: SOS linija za pomoć žrtvama trgovine ljudima ustanovljena je 2004. Prema podacima IOM-a, od tada je bilo deset poziva žrtava trgovine ljudima i pet poziva porodica čiji su članovi bili žrtve trgovine ljudima. U svakoj opštini postoji centar za socijalni rad čije je zaduženje da se bavi potrebama ugroženih osoba. U njima je zaposlena 31 osoba obučena za rad na problemu trgovine ljudima.

Slučaj BiH

ZAKON: U Krivičnom zakonu BiH član 186. reguliše krivično delo trgovine ljudima u svrhu seksualne ili neke druge eksploatacije, prinudnog rada. Za ovo krivično delo predviđena je zatvorska kazna do deset godina. Član 187. odnosi se na posredovanje u međunarodnoj prostituciji, a član 188. na krivično delo nezakonitog držanja ličnih dokumenata. U septembru 2004. Zakon je dodatno usklađen s Protokolom iz Palerma. Promene se odnose na slučajeve trgovine maloletnim licima – sada nije potrebno dokazati da su postojali nasilje i obmana, dovoljno je dokazati da je postojao transport maloletnih lica i/ili vrbovanje; za ovo delo kazne su povećane. Sve slučajeve trgovine ljudima procesuira Sud BiH, dakle nije nadležnost entiteta. Na državnom nivou od oktobra 2003. postoji Zakon o kretanju i boravku stranaca i azilu. Ovo pitanje regulisano je i Ustavom BiH. Zakon uređuje uslove i postupak ulaska i boravka stranaca u BiH, razloge za odbijanje ulaska i boravka, razloge za ukidanje boravka i razloge za proterivanje stranaca sa teritorije BiH, kao i pitanje azila. Status azilanata dodeljuje Vlada BiH, a osobe s tim statusom imaju ista prava i istu pomoć kao i svaki drugi stranac s legalnim boravištem. Strani državljani kojima je iz humanitarnih razloga odobren boravak u BiH imaju pravo na rad, obrazovanje, zdravstvenu i socijalnu zaštitu pod istim uslovima kao državljani BiH. Žrtve trgovine ljudima mogu dobiti "humanitarnu vizu", dozvolu boravka, ukoliko su spremne da svedoče.

SUĐENJA: Prema godišnjem izveštaju Stejt departmenta za 2004, u BiH je održano sedamnaest suđenja za ukupno 49 osoba optuženih da su počinile ili su bile umešane u krivično delo trgovine ljudima. Doneto je 15 presuda sa blagim zatvorskim kaznama. Poslednji slučaj trgovine ženama koji je uzburkao javnost bila je smrt Olene Popik, ukrajinske državljanke, žrtve trgovine ljudima. Olena je umrla od milijarne tuberkuloze, najtežeg oblika te bolesti. Pre toga, bila je zaražena HIV-om i ostalim STD bolestima. Iz Ukrajine je došla u Srbiju, zatim u Kiseljak, Zenicu, Sarajevo, Posušje i Mostar. Jedno vreme je bila i u Sloveniji. Prema pisanju "Oslobođenja", u BiH je ušla na poziv Amarilda Vojinovića, jednog od vlasnika kluba King iz okoline Travnika, koji je još uvek aktivan.

Dok je javnost bila zabrinuta zbog "širenja zaraznih bolesti" a pred klinikom u Mostaru se pojavio red "poštenih" u uzrastu od 18 do 30 godina, policija je uhapsila Milana Galića Mikija (34), vlasnika noćnog bara iz okoline Posušja, Edina Kresu (26), Dženana Golića Đanija (27) iz Mostara i Zdravka Vidovića. Danijel Raguza (26) iz Konjica, u bekstvu, bio je optužen da je Olenu iznajmljivao od Dženana i prodavao klijentima – zaradu su delili. Tužilaštvo ih je teretilo da su tokom 2004. devojke bez državljanstva BiH obmanama i prevarama vrbovali, međusobno razmenjivali i primoravali na pružanje seksualnih usluga u iznajmljenim stanovima. Nakon hapšenja, Krešo i Galić su sklopili sporazum o priznanju krivice sa tužiocem, tako da je Krešo dobio sedam meseci zatvora a Galić tri godine uslovno. Dženan Golić dobio je dve godine, s tim da mu je u izdržavanje kazne uračunato i šest meseci koje je proveo u pritvoru, a Zdravko Vidović kažnjen je na godinu i po zatvora.

Slučaj nije doveo ni do kakvih preispitivanja sudske prakse niti novina u tom pogledu. Ono što se desilo u septembru 2004. jeste pokretanje drugih slučajeva. Na primer, Sud BiH je osudio Daneta Ćurića na pola godine zatvora pod optužbom da je iz Hrvatske krijumčario dve rumunske državljanke u BiH. U oktobru iste godine Božo Perić, Šemso Džanić i Pero Stjepić sklopili su nagodbu s Tužilastvom BiH i dobili po 12 meseci za krijumčarenje državljana BiH u zemlje Zapadne Evrope.

Prema izveštajima medija, u Federaciji BiH evidentirano je osam krivičnih dela navođenja na prostituciju, dva dela međunarodnog vrbovanja radi prostitucije, dva dela zasnivanja ropskog odnosa i prevoz osoba u ropskom odnosu i jedan slučaj krijumčarenja ljudima i nezakonitog uskraćivanja identifikacijskih dokumenata.

KORUPCIJA: Hjuman rajts voč je izveštavao o umešanosti pripadnika stranih oružanih snaga u trgovinu ženama. Pripadnici IPTF-a su bili optuživani da su bili klijenti u noćnim barovima, ili su im žene "privođene" u privatne stanove, kao i da su učestvovali u organizaciji trgovine (oduzimanje pasoša, zastrašivanje svedokinja, itd.). U aprilu 2002. Misija UN-a u BiH priznala je da je 18 oficira IPTF-a vraćeno kućama zbog "nedoličnih seksualnih aktivnosti". Kada je reč o lokalnim policajcima, nije evidentiran nijedan procesuiran slučaj (krivično gonjenje ili sl.). Bilo je slučajeva da su policajci izgubili sertifikate, ali to je ostalo u krugu službe.

AZILANTI: Postoji jedan centar u selu Rakovica kod Sarajeva, gde su smeštene i izbeglice i azilanti. Trenutno se radi na otvaranju centra koji bi bio namenjen isključivo azilantima. Pitanje ilegalnih migranata i azilanata regulisano je Zakonom o kretanju i boravku stranaca i azilu. Od 1. jula 2004. Ministarstvu sigurnosti podneto je 95 zahteva za azil za 159 osoba. Do 14. juna 2005. negativno je rešeno 29 zahteva (56 osoba). Negativne odluke donete su za 27 osoba iz SCG (osam zahteva), 15 osoba iz Makedonije (sedam zahteva), četiri osobe iz Pakistana (četiri zahteva), tri osobe iz Moldavije, tri osobe iz Ukrajine, dve osobe iz Bangladeša i po jednu iz Rumunije i Alžira.

Slovenački slučaj

Slovenija je 1995. godine unutar svojih granica registrovala 4175, 1996. godine 3877 ilegalaca, 1997. taj broj se penje na 7093, 1998. se gotovo udvostručuje – 13.740 stranih državljana ušlo je ilegalno u zemlju. Pojava kulminira krajem devedesetih kada se, na primer 1999, broj ilegalnih imigranata popeo na 18.695, a 2000. na 35.380. Nije poznato koliko je onih koji su izmakli budnom oku policije i uspešno prešli preko Slovenije, na putu ka Italiji i Austriji.

Ilegalci koriste neke poznate i neke manje poznate tačke za prelaz granica. Većina prelazi buduću šengensku granicu Hrvatske sa Slovenijom kod graničnog prelaza Bregana, odnosno dva kilometara južnije od samog prelaza, preko mosta na reci Bregana, gde organizatori prelazaka inkasiraju 400 do 500 evra po osobi.

Uprkos vrtoglavom povećanju broja imigranata, slovenačke vlasti su devedesetih godina veoma teško odobravale azil. Tako je 1995. slovenačke državne organe za status azilanta zamolilo šest imigranata, ali je to pravo priznato dvojici. Naredne godine isto pravo je želelo 35, a 1997. godine 72 ilegalna imigranta. Status nije dobio nijedan. Sledeće dve godine situacija je gotovo identična; 1998. godine je 337 ljudi podnelo molbu za azil, da bi pozitivan odgovor dobio samo jedan. Godinu dana kasnije isti status želela su 744 pritvorena ilegalca, ali azil nije odobren nikome od njih. Tek 1999. situacija je donekle promenjena. Pozitivno je rešeno mnogo više molbi, ali je bilo i neuporedivo više zahteva – od 9244 molbe, azil dobija svega jedanaest osoba.

Od Vardara pa do Triglava, i šire 4

U prvih sedam meseci ove godine na području Slovenije zabeleženo je 3620 ilegalnih prelazaka granice, što je za 25 odsto više nego u istom periodu lane.

Zanimljiva je i struktura ljudi koje su političke i ekonomske prilike u matičnoj državi naterale da krenu na skup i neizvestan put, gde im život zavisi od beskrupuloznih i anonimnih pograničnih švercera i vodiča. Većina potencijalnih azilanata stiže iz Irana (uglavnom preko aerodroma u Sarajevu), Turske, Bangladeša, Kine, Moldavije, Avganistana, Rumunije i Makedonije. Nije zanemarljiv broj ni onih koje "proizvodi" SCG, pri čemu slovenačka administracija ima poseban odnos. Slovenačke vlasti strogo razlikuju Srbiju, Crnu Goru i Kosovo, tj. Srbe, Crnogorce i Kosovce. Statistika pogranične uniformisane policije pokazuje da su najčešće, u 937 slučajeva, ilegalci bili građani SCG (tu se ne pravi ona politička razlika, pa je u statistiku uključeno i Kosovo, pre svega Albanci), 620 je bilo građana Albanije a 537 građana Turske. Pored građana SCG, Albanije i Turske, zbog ilegalnog prelaska slovenačke granice u postupku je i 385 građana BiH, 283 građanina Moldavije, 233 građanina Makedonije, 163 građanina Bangladeša, 92 građanina Hrvatske i 54 građanina Rumunije.

Kazne koje čekaju organizatore ilegalnih prelazaka granice su zbog blagog zakonodavstva koje je tek nedavno donekle pooštreno, a pre svega zbog nedorečene sudske prakse, daleko od drastičnih. Jedan od najvećih organizatora tih poslova u Sloveniji i šire je Josip Lončarić. Uhvaćen je i pre godinu dana u Sloveniji osuđen na kaznu od 22 meseca zatvora zbog krijumčarenja petnaestak ilegalaca i nedozvoljenog posedovanja pištolja. Viši sud je na osnovu Lončarićeve žalbe nedavno kaznu smanjio na godinu i četiri meseca zatvora. I ostalih jedanaest pajtaša presavilo je tabak i žalilo se Višem sudu, posle čega su nekima određene niže kazne, a pojedini čak pušteni na slobodu! Potom je na osnovu žalbe Lončarićevih advokata i slovenački Ustavni sud odlučio da zabranjen prelazak granice nije kažnjiva radnja ako se ne radi o nezakonitom prelasku granice Republike Slovenije. Zbog toga je Lončarić na kraju optužen samo za "kriminalno udruživanje", a ne i za ilegalni prelazak granice koji je organizovao za 15 Kineza.

Prilikom istraživanja koliko žrtava takve trgovine putuje preko Slovenije policija je navela podatak o 50 lica, ali u društvu Ključ i nekoliko puta više – čak 1500–2000 godišnje. Jedna nevladina organizacija iz Ukrajine izveštava da je u poslednje četiri godine preko Slovenije putovalo 110 žrtava iz Ukrajine. Da je Slovenija ciljna država trgovine ljudima potvrđuje i 55 žrtava koje su u poslednje dve godine otkrili policajci na tlu Slovenije. U društvu Ključ zaključuju da među 1500 do 2000 žrtava koje su stigle u Sloveniju ima najviše Ukrajinki i Moldavki. Do sada su u društvu Ključ pomogli da se iz kandži "vlasnika" izvuče pet strankinja, žena koje su bile prodane u Sloveniju, dok je organizacija IOM izvukla šest stranih državljanki.

Sve više je indikatora da Slovenija sama postaje država izvor žrtava. Pretprošle godine policija je otkrila pet slučajeva devojaka koje su bile prodate i "izvezene" u inostranstvo, dok u društvu Ključ ocenjuju da je taj broj mnogo veći – da se kreće oko sto, pre svega mladih devojaka. Od pet žena koje je policija otkrila i pomogla im, tri su bile potencijalne žrtve. O žrtavama iz Slovenije izveštavali su i strani izvori. Na pitanje zbog čega dolazi do tako velikih razlika u službenoj i neslužbenoj oceni broja žrtava, istraživač Simona Zavratnik-Zimič odgovara da je veoma teško otkriti žrtve i organizatore trgovine belim robljem. Veoma malo se zna i o deci koja bez pratnje roditelja putuju preko Slovenije. U Sloveniji radi oko 50 do 80 noćnih lokala (policija tvrdi oko 60, NVO-i 50, mediji 80) koji su potencijalna žarišta trgovine ljudima. Ocene o 2000 do 2500 žena iz jugoistočne Evrope koje su "transportovane" preko Slovenije u nameri da budu prodate kupcu na krajnjoj destinaciji zbog toga, prema mišljenju slovenačkih stručnjaka, nisu daleko od istine.

U Sloveniji policija za sada nije primetila/otkrila nedozvoljenu trgovinu organima i decom, a nije otkrila ni ljude u ropskom odnosu, tj. nedozvoljeno iskorišćavanje radne snage. Uz trgovinu ljudima, prema rečima Draga Kosa, vođe gupe za borbu protiv korupcije, često idu i koruptivne mere. U vezi s trgovinom ljudima, po njegovom mišljenju, u Sloveniji ima od

30 do 60 slučajeva korupcije godišnje.

Istraživači: Svetlana VasovićMekina (Slovenija), Ivica Đikić (Hrvatska), Gostimir Popović i Slobodanka Dekić (Bosna i Hercegovina), Siniša Stanković (Makedonija), Jeta Xhara i Zana Limani (Kosovo), Paul Radu (Rumunija), Petia Vladimirova (Bugarska), Altin Raxhimi (Albanija), Slobodan Georgijev, Tamara Skrozza, Dejan Anastasijević, Miloš Vasić ("Vreme", Srbija).

Koordinator istraživanja: Aleksandar Ćirić

Robin Hud iz "Šervuda"

U oktobru 2003. usvojen je Zakon o kretanju i boravku stranaca u BiH, osnovano je i Ministarstvo sigurnosti, uveden je sistem elektronske obrade podataka za vizu. Konačno, započeta je finalna akcija zatvaranja noćnih barova. Efekat akcije je taj da danas u BiH nemate noćne barove na čijim je fasadama neonski osvetljen natpis "Girls", ali imate bezbroj privatnih stanova i kuća u kojima se "girls" nalaze i kojima je, naravno, mnogo teže ući u trag. Prema mišljenju Boriše Arnauta, člana Nacionalne grupe za borbu protiv trgovine ljudima i savetnika u Ministarstvu vanjskih poslova BiH, jedan od problema je i taj što nema većih zakonskih konsekvenci za ovo krivično delo, na primer oduzimanje imovine. "Vlasniku ´Šervuda´ ostalo je 12 miliona maraka nakon suđenja. Pa vi sad nekoga pitajte da li bi robijao šest godina za 12 miliona maraka – svako će pristati."

Jedan od lakših načina ulaska u zemlju je kupovina srpske lične karte sa kojom žene, uz osnovno znanje jezika za granične službe, lako prelaze granicu. Često se koriste turističkim posetama, na primer Međugorju. "Uvek je nezgodno detaljno proveravati verski identitet osoba, posebno kada to možete raditi jedino na osnovu imena i pretpostavki da li je neko hrišćanske veroispovesti", kaže Arnaut. "Nedostatak sistema je i taj što ne možemo da pratimo ko stoji iza pozivnog pisma. Glavni organizatori posla se nikada ne pojavljuju, ali zato anagažuju, na primer, penzionere koji potpišu poziv i uzmu 20 maraka, pa devojka ‘legalno’ uđe u zemlju." Ne postoji ni sistem koji bi utvrđivao ko plaća troškove boravka stranaca. "U Nemačkoj će svako dobro pogledati šta potpisuje, jer znaju da će im stići za račun za eventualne troškove boravka stranaca. Kod nas to ne postoji. Zanima me, recimo, ko je snosio troškove lečenja Olene Popik", kaže Arnaut.


Unosna borba protiv unosne trgovine

Nevladine organizacije koje su radile na problemu trgovine ljudima često su isticale da im je jedna od najvećih prepreka u radu umešanost policije i korumpiranost državnih službenika. "Evidencija o policajcima koji su bili umešani u trgovinu ženama ne postoji, barem ne ona koja bi pokazala da su bili krivično gonjeni zbog toga", stoji u ovogodišnjem izveštaju Stejt departmenta.

Nakon akcije masovnog zatvaranja noćnih barova, ceo posao se povukao u ilegalu. Od preko 200 noćnih barova na teritoriji BiH danas je ostalo šest. Svi su u Federaciji, na teritoriji Tuzle, Srednjobosanskog i Zeničko-dobojskog kantona. "Postoje neki indikatori da je broj žrtava smanjen, ali to ne znači da je problem suzbijen. Daleko smo od toga, pri tom mislim na ceo region." Menjaju se i modaliteti rada: "Imamo situaciju da prodaja devojaka sada ide bukvalno preko otvorenih oglasa u novinama", kaže Edin Vranj, šef odseka za suzbijanje trgovine ljudima u MUP-u BiH.

Jedno od istraživanja sprovedenih u BiH pokazalo je, na osnovu intervjua sa više od 600 žrtava trgovine ljudma, da su najčešći klijenti upravo lokalni muškarci. Jedinica za borbu protiv trgovine ljudima pri Federalnom MUP-u je prva takve vrste u celom regionu. Na početku je brojala sedam inspektora, koji su prolazili kroz različite obuke. "Bilo je i onih ´sterilnih´ obuka. Znate, sada je i borba protiv trgovine ljudima postala unosan biznis, pa smo imali slučajeve da nam obuku drže osobe koje nemaju veze sa ovim problemom, ili stranci koji ni ne znaju domaće propise niti stanje na terenu." Nedefinisan status entitetskih policija i promene koje predstoje smanjile su jedinicu na svega tri inspektora. "Veliki je problem kada imate ljude koji jednostavno ne znaju da rade ovaj posao. Svako ko se iole razume u problematiku zna da neće dobiti izjavu od devojke odmah nakon racije, da treba sačekati i do 15 dana ako je potrebno, pa tek onda pričati s njom", kaže Vranj. Čak i kada se sakupi dovoljno dokaznog materijala, ishod celog slučaja zavisi od toga da li ćete naići na tužioca koji je ‘senzibilisan’ za ovu problematiku. No, iako je zakonodavstvo u međuvremenu usklađeno s međunarodnim standardima, do sada nijedan slučaj trgovine ljudima nije vođen kao slučaj organizovanog kriminala. Praktično, to znači da svaka osoba osumnjičena za trgovinu ženama na kraju ‘padne’ zbog falsifikovanja dokumenata, podvođenja i sličnih, mnogo manjih krivičnih dela."


"Naši i njihovi"

STAR Netvork trenutno je jedna od međunarodnih organizacija koja pomaže projekte NVO-a za izgradnju kapaciteta u lokalnim zajednicama za borbu protiv trgovine ljudima.

"Problem sa podacima o žrtvama trgovine je taj što država ozbiljno uzima u obzir jedino podatke koje pruža IOM, a oni se uglavnom odnose na strane državljanke", kaže Selma Hadžihalilović, koordinator STAR Netvorka. Iskustvo nevladinih organizacija je drugačije – uporno pokušavaju da skrenu pažnju na žrtve trgovine koje su domaće državljanke. "Organizacija Ključki biseri imala je slučaj pet maloletnih devojaka iz Ključa koje su radile u lokalnoj kafani. Odatle su prodate u Veliku Kladušu, pa u Trebinje i, na kraju, završile su u skloništu u Mostaru."

Jedna od stvari oko koje postoje nesuglasice između državnih institucija i lokalnih NVO-a je definicija – ko je žrtva trgovine, na osnovu kojih kriterijuma se to određuje? Organizacije imaju veliki problem u saradnji sa državom u slučajevima kada žrtva trgovine ne dođe do njih "klasičnim" putem policijske racije. "Nekada se sa ženom ili devojkom radi zbog nasilja u porodici i tek nakon nekoliko razgovora ispostavi se da je, između ostalog, bila prisiljavana i na prostituciju. Te slučajeve država ne priznaje niti za njih postoji finansijska pomoć – za lekove, savetovanje, preglede i slično", kaže Selma. Još jedan od problema je i to što su institucije koje bi trebalo da rade na suzbijanju trgovine loše organizovane – nema, na primer, centralne baze podataka, a često se podaci NVO-a koji rade na terenu ne slažu s podacima koje ima država.

"Organizacija u Modriči je, na primer, radila istraživanje na osnovu spiska 13 devojaka koje su prijavljene kao nestale. Cilj je bio da se dobije njihova socijalna slika, ali se na kraju za neke od njih posumnjalo da su završile u lancu trgovine – na osnovu ponašanja, društva u kome su se kretale i samog načina na koji su nestale. Kada su rezultati prijavljeni policiji, krenula je lavina optužbi da te prijave čak ni ne postoje… Kada se ispostavilo da postoje, ceo slučaj gurnut je pod tepih."

Iz istog broja

Monografija o Jeleni Šantić

Do poslednjeg daha

Slobodanka Ast

Portret savremenika - Vukašin Maraš

Čovek iz senke

Vera Didanović i Dokumentacioni centar "Vreme"

Vojska i politika

Ćeranje i kadrovska trgovina

Zoran Majdin

Majkrosoft SCG

Za posebnu decu

Marija Vidić

Manifestacije

Godišnjica radikala i ludaje

Dragan Todorović

Meningitis

Bolest dece i kolektiva

Marija Vidić, Zoran Kosanović

Lekarske komore

Lečenje zdravstva

Branka Kaljević

Intervju - dr Vojislav Vasić, ornitolog

Virus iz migracije

Jasmina Lazić

Evropski pregovori

Start trke s preponama

Milan Milošević

Dunavska orijentacija

Novi srpski pragmatizam

Dimitrije Boarov

Intervju – Euđenio Sidoli, generalni direktor "Filip Moris" DIN

Promena vizije menja i ljude

Miša Brkić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu