Feljton – Borba protiv terorizma – Jugoslavija 1945–1989.

Od Ozne preko Udbe do Debea 2

PRVO PROTIVTERORISTIČKO ODELJENJE SPECIJALNOG VODA U JNA: Komandir Dragoljub Jevđović i članovi

Od Ozne preko Udbe do Debea

Organizacione i stručne slabosti koje su policijske snage SFRJ pokazale u operaciji "Raduša 72" ali i u kontroli demonstracija krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka, ukazale su na potrebu za promenama u obuci i organizacionoj strukturi policijskih snaga. Od tada, sve republike bivše SFRJ posvetile su veću pažnju osnivanju, obuci i opremanju nove vrste policijskih jedinica sposobnih za izvršavanje protivterorističkih operacija, ali i zadataka u održavanju reda na javnim skupovima i u uspostavljanju javnog reda kada je narušen u većem obimu

"Terorizam je bolest – pozovite doktora", pisalo je na bilbordima kojima je u decembru 2002. godine bio oblepljen Beograd. Na njima se nalazio znak i telefonski broj Jedinice za specijalne operacije (JSO), tada već Bezbednosno informativne agencije (BIA), naslednice Resora državne bezbednosti MUP a Srbije (RDB).

Međutim, sama JSO bila je isključivo ogroman deo problema, a nipošto njegovo rešenje: atentati na Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali i u Budvi, otmica i ubistvo Ivana Stambolića te atentat na premijera Zorana Đinđića – samo su slučajevi zbog kojih su ljudi na čelu Jedinice i neki njihovi pripadnici procesuirani. Inače, pripadali su službi koja je nastala za vreme Drugog svetskog rata u okviru Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije i u čije zadatke je, između ostalog, spadala i borba protiv terorizma.

Naime, posle rata socijalistička Jugoslavija je imala jake službe bezbednosti. Odeljenje za zaštitu naroda (OZNA) osnovano je 13. maja 1944, a 1946 reorganizovano i podeljeno na Upravu državne bezbednosti (UDBA – civilna služba bezbednosti) i Kontaraobaveštajnu službu (KOS – vojna služba bezbednosti). Tu je bio i Korpus narodne odbrane Jugoslavije (KNOJ), vojni deo Ozne osnovan u avgustu 1944. i do raspuštanja 1953. zadužen za unutrašnju bezbednost i čuvanje granica.


ESESOVCI, USTAŠE, ČETNICI

Prva velika antiteroristička operacija u kojoj su učestvovali operativci Ozne i KNOJ-a bila je borba protiv specijalno obučenih pripadnika SS odreda, koji su posle oslobođenja Beograda sišli u kanalizaciju i odatle izvodili svoje diverzantske akcije.

Autor ovog teksta je pre tri decenije pričao sa jednim od ljudi koji su se u Beogradu borili protiv ovih esesovaca, Mirkom M. Jovićevićem, autorom knjige o toj operaciji – Smrt je dolazila iz podzemlja. Jovićević je u to vreme bio mladi kapetana i ranjen je u borbi sa nemačkim diverzantima. U pitanju je bila ozbiljna operacija, kako sa nemačke, tako i sa jugoslovenske strane.

Partizanima je trebalo malo vremena da shvate šta je podzemlje Beograda jer su uglavnom bili ljudi sa sela koji nisu ni znali šta je kanalizacija, a kamoli da su u njenom sastavu kilometri i kilometri tunela i hodnika kojima ljudi mogu da hodaju i uspravno. "Škola" je plaćena, Nemci su likvidirani, ali na mnoge ljude je to ostavilo posledice, veće od onih u ratu. Na Sutjesci, na primer, partizan nije "pukao", ali se psihički poremetio posle borbi u beogradskoj kanalizaciji.

Po završetku rata primat je dobila borba protiv ustaša. Izbegli iz Jugoslavije, u poratnim godinama počeli su da ubacuju svoje terorističke grupe. Upravo su dobro osmišljenom akcijom Ozne kodnog imena "Gvardijan" u ruke organa bezbednosti 1947. godine padali jedan po jedan iz tih grupa, uključujući osvedočene zločince Ljubu Miloša, Antu Vrbana i Božidara Kavrana. Da li je neko od američkih, britanskih ili ruskih službi pomagao Ozni u tome, još nije razjašnjeno, ali najmanje 85 ustaša je pohapšeno, osuđeno, i većina je streljana.

Pre toga, kao najveći uspeh službi bezbednosti uhapšen je četnički vođa Draža Mihailović. Da li ga je izdao Nikola Kalabić ili nije, pitanje je o kome se još spore istoričari. Inače, suđenje Mihailoviću je bilo javno, prenosio ga je uživo Radio Beograd i imalo je za cilj veliki propagandni efekat.

Na oba ova slučaja pokazalo se da je OZNA/UDBA mogla da deluje samo zahvaljujući informacijama ljudi sa terena. Oni se nisu mogli nazvati doušnicima u klasičnom smislu, nego jednostavno informatorima.

"Suština posla je druženje sa ljudima, a ne isleđivanje i batine – sedni s njima pred seosku zadrugu, plati im gajbu piva i saznaćeš sve ono što kolega nije mogao torturom", davno je objasnio jedan penzionisani "udbaš".

Petar Đukić, nekadašnji glavni inspektor SUP-a Hrvatske, kaže za "Vreme": "Kao mladi inspektor i komandir, u akciji ‘Raduša’ 1972. (potraga za ubačenom terorističkom ustaškom grupom) dobijem zadatak da sa svojim ljudima blokiram planinu Papuk, jer je kod ubijenog vođe grupe Ambrozija Andrića pronađena karta na kojoj je zaokružen Papuk. Ne znam ništa o toj planini, nikad nisam bio na njoj, ali pozovem stare ‘oznovce’ koji su hvatali tamo ustaše i oni mi sve objasne – i gde su najbolja mesta za zasede, i gde mogu da pređu, i u kojim selima mogu imati podršku, i kako da im presečem komunikacije."

Posle hvatanja Draže Mihailovića i razbijanja ustaških grupa vladalo je izvesno zatišje u zemlji, mada su poslednji četnici uhvaćeni tek u drugoj polovini pedesetih godina dvadesetog stoleća. Mada se sledeće decenije opet pojavljuju u zemlji i ustaše i četnici, Udba po dojavama sa terena te situacije brzo rešava. Tada se ova vrsta emigracije okreće oružanim napadima na ambasade i konzulate.

Od Ozne preko Udbe do Debea 3


UBACIVANJE TERORISTIČKIH GRUPA

Pripadnici Hrvatskog revolucionarnog bratstva, primera radi, šezdesetih godina pucaju u službenike jugoslovenskih ambasada u raznim zemljama, ali i podmeću eksploziv na pruzi Zagreb–Rijeka, a na jadranskim plažama sedamdesetih.

U tom periodu, 1974. ubacuju se na Velebit dvojica ustaških terorista, Mate Prpić i Ivica Matičević.

"Ubili su kod Karlobaga milicionera Đuru Uzelca, a kasnije, kad smo ih ‘izolovali’ u pećini na Velebitu, kolegu Jovu Vučkovića iz Gradiške, a ranili Boru Josipovića", kaže Đukić. On je u bogatoj karijeri u SUP-u Hrvatske učestvovao i u formiranju poznate Antiterorističke jedinice u Lučkom, gde su, kako objašnjava, primenjena nova pravila i birani su najbolji učenici četvrte godine Srednje škole unutrašnjih poslova.

Ovome je prethodila akcija "Raduša" (ili "Feniks", kako je bilo kodno ime ustaške emigracije koja je to organizovala), koja je razotkrila sve slabosti dotadašnjeg sistema bezbednosti SFRJ, uključujući Opštenarodnu odbranu i društvenu samozaštitu. Naime, grupa od 19 terorista, dobro obučavanih i uz znanje pojedinih inostranih tajnih službi, ubacila se krajem juna 1972. godine u Jugoslaviju kod Dravograda: tu su presreli kamion firme "Radenska" i odvezli se do okoline Bugojna s namerom da tamo podignu "ustanak" hrvatskog naroda u "porobljenoj" SFRJ.

Kako su tada ovi teroristi dočekani, svedoči podatak da je jednog od njih prijavio rođeni otac kad je par stotina kilometara dalje od Bugojna stigao u Zemunik kod Zadra. Od ukupno 19 terorista, 15 je likvidirano, a od četvorice uhvaćenih, trojica su osuđeni na smrt i streljani. Preživeo je samo jedan – Ludvig Pavlović, jer je tad imao 19 godina, a po zakonu, smrtna kazna se nije mogla izreći mlađem od 21 godine. Pušten je na slobodu nešto pre izdržane kazne od 20 godina zatvora, a usud je hteo da ne poživi dugo posle toga; ubijen je pod nejasnim okolnostima u Zapadnoj Hercegovini 1992. Međutim, u borbi protiv ove terorističke grupe, poginulo je 13 milicionera, vojnika i građana.

Nakon operacije Raduša, pojačan je operativni rad službi i policije.

"Obučavali smo i čistačice i sobarice u hotelima kako da prepoznaju sumnjive naprave – da nam prijave ako nađu ostavljen sprej za kosu posle odlaska nekog gosta, ili u kanti za smeće", kaže Đukić. "Naši milicioneri su sve nadgledali, obraćali pažnju na te naizgled sitnice. Na plažama su bili milicioneri u civilu, na aerodromima isto. Ne zaboravite, Hrvatska je tad imala osam aerodroma, a u nju je dolazilo ili bilo u tranzitu više stranaca nego zajedno u ostale delove SFRJ. Čak su i Izraelci odali priznanje našoj miliciji za bezbednost civilnog vazduhoplovnog saobraćaja. Iako SFRJ i Izrael tad nisu imali diplomatske odnose, sarađivali smo sa njihovim službama", zaključuje Đukić.

On ni danas, u poznim sedamdesetim, ne želi da govori o detaljima bezbednosnih operacija.

"Aktivno smo, iako javna bezbednost, pratili i ustašku emigraciju, jer se nekad tako lakše možemo ‘infiltrirati’. Ja sam lično dva puta 1979. godine konspirativno išao u dva grada u Nemačkoj, obavio zadatak i dostavio nadležnim službama podatke o licima i lokacijama", kaže Đukić.

Penzionisan je 1990. godine u prvoj "čistki" kadrova, a kako ironično konstatuje, u MUP za pomoćnika ministra dolazi Perica Jurić, lice koje je bilo pod "obradom" kao pripadnik ekstremne ustaške emigracije. Ministar odbrane postaje potom Gojko Šušak, lice iz istog "miljea". A oni sa sobom dovode svoje ljude od poverenja, pa Đukić, vodeći se nagonom za samoodržanje, odlazi za Beograd. Posle ga Žak Klajn, privremeni administrator UN za Istočnu Slavoniju, angažuje da bude šef prelazne policije, za šta dobija priznanja na tome kako je sve organizovao.

Kakva je bila situacija u Srbiji, gde nije bilo upada diverzantsko-terorističkih grupa, poput Hrvatske?

Od Ozne preko Udbe do Debea 4

U bioskopu "20. oktobar" u Beogradu od podmetnute mine 23. jula 1968. godine poginuo je jedan muškarac, jedna devojka ostala je bez obe noge, a osamdesetak drugih lica je povređeno. Minu je postavio, i za to kasnije osuđen na smrt i streljan, Miljenko Hrkač iz Lištice. Uhapšen je nešto kasnije, nakon postavljanja eksplozivne naprave u garderobi železničke stanice u Beogradu, kada, srećom, nije bilo stradalih. Od očiju javnosti je ostalo sakriveno da to nije bila jedina diverzija u garderobi železničke stanice. Bile su tri – 23. maja i 25. septembra 1968. i 8. avgusta 1973. godine.

Od Ozne preko Udbe do Debea 5

Kad se tome doda i bomba koju je u januaru 1972. ustaška emigracija postavila u avionu JAT na liniji Stokholm–Kopenhagen–Zagreb–Beograd (nezvanična verzija kaže da je reč o teškoj grešci protivvazduhoplovne odbrane Čehoslovačke – preživela samo stjuardesa Vesna Vulović), potom teroristički napad na izraelske sportiste na Olimpijskim igrama u Minhenu iste godine, palestinska otmica aviona ER Fransa na letu iz Tel Aviva prema Grčkoj i kasnija briljantna akcija izraelskih specijalnih jedinica na aerodromu u Ugandi, svi ovi događaji uslovili su da se u SFRJ počne posvećivati pažnja tom problemu i formiraju jedinice, vojne i policijske.


POUKE OPERACIJE "RADUŠA"

Za "Vreme" o tome svedoče osnivač i prvi komandir voda Vojne policije za posebne namene, pukovnik u penziji Dragoljub Jevđović i policijski penzionisani general i profesor na Kriminalističko-policijskoj akademiji Obrad Stevanović, igrom slučaja diplomci iste klase Vojne akademije, koju su završili 1977. godine.

"Samo posle jedne godine tokom koje sam u Srednjoj školi unutrašnjih poslova bio nastavnik za nekoliko predmeta iz uže nastavne oblasti Odbrana i zaštita, prijavio sam se na konkurs objavljen u listu ‘Politika’ kojim je tadašnji Republički sekretarijat za unutrašnje poslove Srbije oglasio potrebu za popunom radnog mesta pod nazivom ‘Obuka radnika milicije’", kaže Stevanović. "Pozivu na razgovor u RSUP, povodom te prijave, odazvao sam se već krajem 1978. godine, kada me je tadašnji zamenik načelnika Odeljenja za javni red i mir Službe javne bezbednosti Pavle Filipović obavestio o odluci RSUP da obrazuje Jedinicu milicije za specijalna dejstva i upoznao me sa razlozima njenog osnivanja, sa njenom formacijom i zadacima i sa njegovom namerom da mi ponudi poziciju prvog komandira te jedinice. Smatrajući da za tako delikatnu i novu rukovodeću poziciju ipak nemam dovoljno iskustva, jer sam u tom trenutku imao manje od dve godine radnog staža u policiji (godina pre završetka Vojne akademije i godina posle), zahvalio sam se na ponudi i izrazio spremnost i želju da prihvatim svaku drugu poziciju u RSUP sa koje bih mogao da pomognem u osnivanju i osposobljavanju te jedinice za izvršavanje namenskih zadataka. Već polovinom januara 1979. godine prešao sam na rad u RSUP i odmah sam angažovan na poslovima regrutacije, selekcije i prijema kandidata u jedinicu, a zatim i na poslovima njihovog opremanja i obuke."

Stevanović navodi da su proces popune Jedinice i proces i program specijalističke obuke pripadnika bili na samom početku i trajali su nekoliko meseci do trenutka kada je jedinica stekla operativne i organizacione sposobnosti za izvršavanje zadataka zbog kojih je i osnovana.

On ukazuje da je prelomni događaj za shvatanje terorizma kao nove bezbednosne pretnje i neophodnost restrukturiranja policijskih snaga SFRJ bila akcija "Raduša". Organizacione i stručne slabosti koje su policijske snage SFRJ pokazale u operaciji "Raduša 72", ali i u kontroli demonstracija krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka, ukazale su na potrebu za promenama u obuci i organizacionoj strukturi policijskih snaga. Od tada, sve republike bivše SFRJ posvetile su veću pažnju osnivanju, obuci i opremanju nove vrste policijskih jedinica sposobnih za izvršavanje protivterorističkih operacija, ali i zadataka u održavanju reda na javnim skupovima i u uspostavljanju javnog reda kada je narušen u većem obimu. Radi sticanja sposobnosti za izvršavanje tih bezbednosnih zadataka, sve republike SFRJ i autonomne pokrajine pristupile su formiranju policijskih jedinica posebne namene. Prve takve jedinice, pretežno odeljenskog sastava, formirane su u svim republikama već 1972. ili najkasnije 1973. godine i to pod nazivima "Operativne grupe" (OG) i "Operativno poterne grupe" (OPG). Te policijske jedinice tada su osnovane na nivou međuopštinskih sekretarijata za unutrašnje poslove, a zadatke su izvršavale po principu povremenog okupljanja kada to razlozi bezbednosti zahtevaju, objašnjava Stevanović.

On je ukazao i na činjenicu da je, uprkos stalnoj obuci i opremanju OG i OPG, relativno brzo postalo jasno da one nemaju sposobnost za izvršavanje složenih zadataka koje posebno karakteriše niži nivo učestalosti, ali visok nivo bezbednosnog rizika, kao što su oslobađanje talaca, deblokade otetih vazduhoplova i drugih saobraćajnih sredstava ili hapšenje naoružanih terorista i opasnih kriminalaca:

"Zato je, za izvršavanje zadataka tog tipa krajem 1978. godine osnovana Jedinica milicije za specijalna dejstva, koja je s vremenom više puta reorganizovana uz promene u svom nazivu, ali njenim osnivanjem nisu prestale da postoje OG i OPG. Kako je priroda izvršavanja zadataka, za koje su osnovane navedene jedinice policije posebne namene, bila bliska vojnom angažovanju, bilo je logično da obukom njihovih pripadnika i njihovom upotrebom rukovode rukovodioci sa vojnim obrazovanjem. To je bio ključni razlog zbog kojeg se većina republika bivše SFRJ opredelila da na školovanje u Vojnu akademiju Kopnene vojske uputi i svoje kadrove. Tako su, već 1972. godine, na studije na Vojnu akademiju upućeni prvi policijski službenici iz Slovenije i sa Kosova i Metohije. Samo godinu dana kasnije i RSUP Srbije je na Vojnu akademiju uputio dva svoja policajca – Stanoja Milanovića i mene".

Odluka da se formira SAJ, tada "Jedinica milicije za specijalna dejstva", doneta je na političkom nivou, a u operativnom smislu, sprovođenjem su rukovodili tadašnji načelnik Odeljenja za javni red i mir Radivoje Lazić i njegov zamenik Pavle Filipović, neposredni rukovodioci bili su Branko Marjanac – šef odseka u Odeljenju, Miroslav Mijatović i Stevanović. Veoma značajnu ulogu u tome imali su i prvi komandir jedinice Miloš Bujenović i njegov zamenik Mića Biskupović.

"Moja osnovna uloga odnosila se na poslove regrutacije i selekcije kandidata i na poslove opremanja i obuke pripadnika jedinice", nastavlja Stevanović. "Težišno sam se ipak angažovao u kreiranju programa i planova specijalističke obuke pripadnika jedinice, u izvođenju nastave po pojedinim temama, u pripremama elaborata specijalističkih vežbi i saradnje sa spoljnim saradnicima (JAT i Aerodrom Beograd, Kazneno-popravne ustanove, Jugoslovenske železnice…) u izvođenju specijalističke obuke. Selekcija prijavljenih kandidata vršena je prema unapred pripremljenim kriterijumima, koji su uglavnom uključivali godine života, iskustvo u policiji, zdravstveno i psihofizičko stanje, bezbednosnu proveru i motivisanost kandidata za rad u jedinici. S vremenom, ti kriterijumi su korigovani, tako da je postupak prijema u jedinicu danas znatno složeniji. Jedinica je 1981. godine imala samo 32 pripadnika."

Stevanović je kao prekretnice u načinu rada i razmišljanja službi bezbednosti, posebno milicije, naveo dva slučaja – prvi je na Dan bezbednosti 13. maja 1981. godine, ubistvo pet pripadnika Brigade Saveznog SUP pri pokušaju hapšenja Tahira Mehaja u Donjem Prekazu kod Srbice.

Uprkos tome što Jedinica za specijalna dejstva RSUP nije u njemu učestvovala, tako nepovoljan ishod policijske operacije (sličan onom iz 1972. godine na planini Raduši) jasno je ukazao na potrebu dodatnog prilagođavanja načina organizovanja, obuke, opremanja i upotrebe policijskih snaga u sličnim situacijama. Ključne promene su uključivale veće oslanjanje na proverene i pouzdane obaveštajne podatke, duže i temeljitije pripreme operacija i postupnost u primeni sredstava, od nenasilnih (komuniciranje, uveravanje, pregovaranje…) do nasilnih. Značajna iskustva u tom smislu jedinica je sticala i analizom iskustava specijalnih policijskih jedinica drugih zemalja.

Od Ozne preko Udbe do Debea 6


SLUČAJ TURSKOG AMBASADORA

Drugi prelomni događaj je, prema njegovom mišljenju, ubistvo turskog ambasadora Galipa Balkara 9. marta 1983. godine, jer je to ukazalo na potrebu menjanja tradicionalnih oblika zaštite stranih diplomatskih predstavnika.

"U to vreme njihova zaštita je bila u nadležnosti Saveznog SUP-a. Kasnije je i MUP Srbije, koristeći ta iskustva i saglasno sa aktuelnim bezbednosnim procenama, nastavio sa angažovanjem pripadnika SAJ i/ili Žandarmerije na povremenom pojačanom obezbeđivanju diplomatsko-konzularnih objekata nekih država, što je u nekim slučajevima i deo njihove savremene prakse", kaže Stevanović.

Ubistvo turskog ambasadora Balkara bio je prvi teroristički akt stranih državljana u Srbiji, izveli su ga Jermeni iz Libije Hariučijan Levonijan i Aleksandar Elbekijan.

Na delu se u tom slučaju pokazao sistem ONO i DSZ, i princip "savesnih građana". Kada su atentatori upucali ambasadora (umro dva dana kasnije od posledica rana) i ranili njegovog vozača, nastala je strka i pucnjava, gde se više nije znalo ko poteže obarač. Milicioneri u civilu, oficiri u penziji koji su šetali, policajci u civilu koji su se slučajno zatekli…

Epilog – jedan teško ranjeni atentator – Levonijan (milicija ga spasla od linča građana) i ranjeni pukovnik u penziji koji je šetao unuka Tašmajdanskim parkom i poginuli student Željko Milivojević iz sela Polača kod Knina, koji je pojurio za atentatorima da ih savlada. Odbegli drugi atentator uhapšen je istog dana na železničkoj stanici u Novom Sadu. Ubistvo Milivojevića, koga su mediji tad proglašavali za heroja, što je on stvarno i bio, pokazalo je i da postoji ona mračnija strana slučaja, jer se na sudu nije moglo utvrditi ko ga je upucao, a otkrile su se i manipulacije dokazima. Ambasador Balkar i njegov vozač pogođeni su pištoljskim metkom kalibra devet milimetara, oružjem atentatora, dok je, prema obdukcionom zapisniku, iz tela Milivojevića izvađen metak manjeg kalibra. A milicioneri, taksisti i građanin koji je pucao koristili su tada uobičajeno i vrlo prodavano "Zastavino" oružje kalibra 7,62 milimetra. Posle se to pokušalo ispraviti navodnom greškom lekarke specijaliste sudske medicine, pogrešnim diktiranjem u zapisnik. Poznavaoci tadašnje situacije kažu da je verovatnost greške nikakva, a da je verovatnoća da su u Milivojevića pucali jer su videli da trči zajedno sa atentatorima želeći da ih stigne, potpuna, i da su mislili da je i on sa njima.

Dan Milivojevićeve sahrane u Kninu proglašen je za Dan žalosti, pa ni škole nisu radile, a organizovan je i prevoz na sahranu. O njemu kasnije više niko nije govorio, verovatno je tako naređeno zbog "viših interesa", nijedna ulica u novonastalim naseljima na obodima Beograda, gde su kuće pravili izbegli Krajišnici, nije ponela njegovo ime. Ostala je samo pesma Željko, koju je na albumu Zastave tih osamdesetih snimila riječka pank-grupa "Paraf", i stih: "Hladiš sebe Željko, na pločniku mokrom / Kako li si tiho, pod pravim kutom u povijest ušao."


OD PRVOG ODELJENJA DO KOBRI

A kako se u to vreme na izazove terorizma prilagođavala vojna služba bezbednosti, i vojna policija, kao njen istureni deo? U leto 1978. tada mladi poručnik Dragoljub Jevđović, sa svega godinu dana staža u 282. bataljonu Vojne policije i završenim bezbednosnim kursem u Pančevu, dobija naredbu kojom postaje komandir specijalnog voda, u čijem sastavu će biti i protivterorističko odeljenje, nešto što do tada nije postojalo u JNA.

"Vod je imao to Prvo odeljenje, koje je trebalo formirati, plus ono što je postojalo – Drugo koje se bavilo dežurstvom na prijavnicama SSNO i Generalštaba i tu su bili i pratioci saveznog sekretara i načelnika GŠ, Treće je bilo za protivdiverzionu zaštitu i ono je samo po sebi bilo izdvojeno, nama su pripadali samo formalno, i Četvrto, za suzbijanje kriminaliteta, koje je isto bilo samo formalno u našem sastavu jer su bili vezani za SSNO. Ti iz Četvrtog bili su najiskusniji ljudi, operativci, i mnogo su mi pomogli u obuci – i ljudi iz Prvog i mojoj ličnoj – jer i ja sam bio praktično neiskusan i pored Akademije i kursa bezbednosti", kaže za "Vreme" Jevđović.

Zadatak da formira odeljenje dao mu je potpukovnik bezbednosti Nikola Grubješić, kome se mogao obratiti u svako doba dana i noći, a sastav su činili izabrani podoficiri iz raznih delova zemlje – dvojica, na primer, iz Vojnopomorske oblasti u Splitu, dvojica iz Zagrebačke vojne oblasti, ostali iz Beograda, ali svi u vrhunskoj formi i svi sa "klikerom" u glavi. Iako je formacijom predviđeno da ih bude 13, bilo ih je samo 10, a komandir odeljenja je bio Trifun Koprivica, vanserijski "specijalac", kako tvrdi Jevđović. On ipak ukazuje i na lošu stranu JNA – Služba bezbednosti je jednom od njih našla "loš pedigre", tipa "dedin brat je bio u četnicima" i poslala ga u prekomandu u pešadiju u Šabac. Kad je Tito umro, stvari su se "omekšale", tom čoveku su nudili da se vrati u jedinicu, ali on je, iz ponosa, to odbio.

Kako je izgledala obuka i prilagođavanje realnim situacijama – Jevđović kaže da se sve rešavalo na terenu, a on je prethodno iščitavao danonoćno sve materijale i udžbenike do kojih je dolazio, čak i neke strane, pa je molio žene iz biblioteka da mu ih prevedu.

"Treba da rešavam talačku situaciju u avionu, a u životu se nisam vozio avionom. Ili da spasavam taoce iz voza, a ni ja ni moji ljudi ne znamo kako izgleda voziti lokomotivu. I onda krenu pripreme. Ja napravim program pa počnemo razgovore sa posadama aviona, mašinovođa, vozača autobusa, viljuškara. Svi smo bili pripremljeni da znamo osnovne postupke recimo posade aviona, ko šta radi, da ih, na primer, zamenimo u slučaju otmice, da budemo rezervna posada. Svi smo naučili i pokrenuti i zakočiti lokomotivu, blokirati centralni kočioni sistem, voziti viljuškare, one koji dovoze pokretne stepenice do aviona. Imali smo u magacinu odeljenja i komplete uniformi – pilotskih JAT, železničarskih, vozača GSP, poštara, lovočuvara i šumara, sve je trebalo zbog kamuflaže. I ako posada otete lokomotive, na primer, traži da ih zamene zbog umora, a teroristi pristanu, stižemo mi, uredno u uniformama železnice, svak zna svoj posao, startujemo lokomotivu, krećemo, niko neće posumnjati. Kao komandir znao sam sve te postupke, a pogotovo za avion, kako se otvaraju i zatvaraju vrata, gde su izlazi za slučaj opasnosti. Posebno smo vežbali kako prići avionu, gde su mrtvi uglovi koji se ne vide iz kabine, uvek je drugi sedeo na mestu pilota i kopilota, da bi to bilo savršeno, jer neko primećuje ono što drugi ne vidi. Za šest meseci obuke savladali smo i avione, i lokomotive, autobuse, čamce, brodove…"

Posle toga, pripremili su i u maju 1979. godine izveli vežbu oslobađanja talaca pred tadašnjim "kremom" vojne bezbednosti, najvišim starešinama, u novoizgrađenoj lovačkoj kući za Tita u Moroviću, i tada su te visokorangirane starešine prvi put čule da takvo odeljenje postoji.

"Sa odeljenjem sam zajedno smišljao taktiku, sve smo učili u hodu. Na toj vežbi se desi da je helikopter koji je sajlom spuštao našeg čoveka oduvao ono što je bilo umesto crepa na toj lovačkoj kući, pa mi je neki nadležni iz Građevinske direkcije pretio da ću stradati zbog toga i zvao nekog generala. Dobio ga, dao mi slušalicu, a general mi rekao: ‘Ništa ne brini, da je to valjalo, ne bi helikopter uništio tu krovnu pokrivku.’"

Jevđović navodi i domišljatost svojih podoficira – kad su vežbali oslobađanje talaca iz voza, jedan od njih se setio da iz železničke stanice uzme veliki protivpožarni aparat, od 15 kilograma. Dovukao ga je, i umesto da baci u vagon šok-bombu kad se "vođa terorista" pojavi na vratima, on je zasuo prahom ne samo njega nego i ostale "teroriste", praktično ih zagušio, da nisu mogli doći sebi. Bili su onesposobljeni bolje nego da je upotrebio šok-bombu.

Opremanje jedinice je, smatra Jevđović, bila najlošija stavka u celoj priči jer je bilo problema sa birokratijom JNA. Kako im objasniti da su potrebne posebne uniforme za takve ljude, patike, a ne čizme, kacige umesto šlemova, automati "Hekler i Koh", a ne automatske puške.

"Imali smo na raspolaganju najbolje od našeg naoružanja JNA, ali to nije bilo baš praktično. Milicija, recimo, ima heklere, odlične za antiteroristička dejstva, a mi ne možemo da dobijemo. Stalno sam se žalio, ali odgovor je bio isti: ne može. Ja tražim puške borbene sačmare ‘pumparice’, odlične za borbu izbliza, a oni mi kupe lovačke puške, za njih je to bilo isto. Za nabavku Adidas patika je tek bila procedura, komande se dogovaraju, nekako da se završi, odem do jednog zastavnika, on je znao te kombinacije sa garantnim pismima, vaučerima, ili kako se već zvalo, u prodavnici ‘Lovac’ kupimo ne samo te patike nego i lovačke uniforme i prsluke, koji su nam kasnije dobrodošli u jednoj akciji 1991."

Jevđović dodaje i da je do 1980. do kad je bio na čelu jedinice, a zamenio ga takođe mladi poručnik Branislav Kavalić, jedva uspeo i da "izboksuje" da pripadnici dobiju civilna odela, jer su često bili na takvim zadacima, kao i u pratnji stranih vojnih delegacija kad dolaze u Beograd. I to da odela ne budu jednoobrazna, istog modela i boje, što je čest običaj u vojnom opremanju, nego da im se sašiju po meri, jer su ljudi bili "gabaritni".

"Današnja struktura ‘Kobri’ je praktično kopija tog voda kojim sam komandovao, samo što su sad u rangu bataljona", objasnio je Jevđović, uz opasku da su se i okolnosti promenile, jer je nekad, recimo, savezni sekretar za narodnu odbranu imao samo jednog ličnog pratioca i vozilo sa vojnim policajcima koje je bilo u pratnji njegovog automobila, dok načelnik Generalštaba nije čak ni imao vozilo u pratnji.

Kao anegdotu on izdvaja slučaj kada je od organa bezbednosti dobio upozorenje da tadašnjem saveznom sekretaru Nikoli Ljubičiću preti neko lice iz inostranstva, uz nejasnu fotografiju osobe, ali precizan opis kako izgleda i koje je građe:

"Odredim ja patrolu koja će biti malo u autu kod Ljubičićeve kuće, malo šetati okolo. Oni su noćima bili tamo i jednu noć oko dva sata vide lice koje odgovara opisu kako šeta psa. Ne reaguju, samo prijave. Vide ga i sledeću noć, pitaju šta da rade, kažem im da ga legitimišu. Oni izađu, predstave se da su vojna policija, čovek stane i izvinjava se što nije poneo sa sobom ličnu kartu, moli ih da odu sa njim do kuće da im da. Pitaju ga za adresu, on kaže, i jedan od njih shvati da je to adresa narodnog heroja i generala u penziji Đoke Jovanića, ratnog komandanta Šeste ličke proleterske divizije ‘Nikola Tesla’. Noć je, oni u senci drveta, podoficir zamoli čoveka da izađe pod svetlo – kad ono stvarno Jovanić. I nije bio bahat, pretio, nego se on njima izvinjavao."

Slučaj Keljmendi

Od Ozne preko Udbe do Debea 7

OD "ROMANTIČARSKOG ZANOSA" DO NAJBRUTALNIJEG TERORIZMA: Aziz Keljmendi

"Monolitnost" JNA, prikazivanu u javnosti to zdušnije što se više krah poretka u SFRJ bližio, načeo je slučaj ubistva četiri i ranjavanja pet vojnika u kasarni u Paraćinu, koje je 3. septembra 1987. godine oko 3 sata ujutro počinio Albanac na odsluženju vojnog roka Aziz Keljmendi. On je potom izvršio samoubistvo na kilometar i po od kasarne, i tu okolnost niko nije sporio, ali se tad pokazalo kako je sistem JNA iznutra poprilično truo. Ko se s kim menjao za dežurstvo, požarstvo, kako je Keljmendi došao do municije, kako se municija čuvala i ko je za nju bio nadležan – brojna su pitanja koja su ostala bez odgovora i na suđenju grupi od osmorice njegovih saučesnika, osuđenih kasnije na zatvorske kazne, od četiri do 20 godina.

Kako je u JNA vladalo bratstvo i jedinstvo, uključujući sastav jedinica, tako se desilo i da Keljmendi ubije vojnike raznih nacionalnosti. Jednostavno nije birao – stradali su Srđan Simić iz Beogada, Goran Begić iz Zagreba, Hazim Đananović iz okoline Viteza i Safet Dudaković iz sela Orahova, opština Bosanska Gradiška. Jedino je poznato da je sa Dudakovićem imao lični sukob, naizgled banalan.

Prema svedočenju tadašnjih bezbednjaka (iz druge ruke), ono što se zna je da je Keljmendi nakon završetka osnovne obuke u Leskovcu, koju nije savladao jer praktično nije umeo rasklopiti i sklopiti automatsku pušku, dobio prekomandu u Paraćin, gde se družio sa ostalim vojnicima albanske narodnosti i bio u "romantičarskom" zanosu za Kosovo republiku, pisao i pesme o tome, a autoritet za njega je bio vojnik Riza Džakli (kasnije osuđen). Kako je Keljmendi završio obuku, a nije savladao ni osnovne stvari, ilustracija je za tadašnji sistem "ulepšavanja stvarnosti" koji je vladao u JNA, i način za dobijanje viših činova.

S vremenom se u toj jedinici u Paraćinu formirala neformalna grupa u kojoj su bili vojnici albanske narodnosti, jedan Rom i jedan Musliman – desetar Riza Alibašić koji je bio iz siromašne porodice, a Džakli mu je obećao da će posle vojske da mu "kupi" jednu od sestara i oženi je.

Alibašić je te noći bio komandir straže (bili su pod šatorima jer je stražara renovirana), Dudaković pomoćnik dežurnog jedinice, a Keljmendi požarni. Alibašić je razvodniku straže ponudio da ide da spava jer će on ostati budan cele noći pošto mu se ne spava. Keljmendi je Dudakoviću rekao da spava i zato je on ubijen u uniformi i na krevetu bez posteljine.

Prema tvrdnjama bivših bezbednjaka, Keljmendi je uzeo vojničku "kasetu" u kojoj su bile kurirske torbice sa pozivima i sa po 10 metaka, izneo je na terasu, tamo obio lanac i katanac, uzeo municiju i sa puškom otišao kod Alibašića pod šator komandira straže, uzeo dva okvira municije za pušku, a onda poveo Alibašića, fingirajući da ga vodi pod pretnjom oružja, ako ih neko vidi da maskira postupke. Kada se Alibašić sklonio, Keljmendi je otišao u obe spavaonice, probudio svoje iz grupe, sačekao da se oni sklone ispod stepeništa, a onda ušao u prvu spavaonicu i otvorio vatru, zatim raspalio u drugoj i pobegao iz objekta pa pored stražarskog mesta gde je bio stražar iz njegove grupe istrčao na auto-put, odatle otišao na Karađorđevo brdo i, verovatno, videvši da nema uslova za bekstvo, ubio se. Pucao je sebi u glavu, ispod vilice, i tako je pronađen.

Te noći pred kasarnu su iz Austrije stigli vozilom njegovi roditelji. Slučajno ili ne, ostaće zauvek nerazjašnjeno.

Za "Vreme" o tom slučaju svedoči tadašnji poručnik, danas pukovnik u penziji Goran Petković, koji je bio zamenik komandira 3. čete 286. bataljona Vojne policije u Nišu:

"Oko 4.30 sati zvonio mi je telefon – glas dežurnog u Dežurnoj službi Vojne policije je bio miran i jasan: ‘Uzbuna, dođi odmah u jedinicu.’ U kasarni sam bio već za 20 minuta, a putem od kapije do objekta Čete video sam da je na mestu za uzbunu već formirana kolona motornih vozila i da se vojska ukrcava u njih. Čim sam se presvukao u terensku uniformu i uzeo lično naoružanje, došao sam na mesto za uzbunu gde mi je dežurni čete raportirao da komandir nije stigao, da je iz magacina izneto sve i da se, po naređenju komandanta bataljona, vrši podela municije i suvih dnevnih obroka vojnicima, na ruke, i da upravo pune okvire pušaka i puškomitraljeza. Kao trenutno najstariji u četi, otišao sam kod komandanta radi prijema zadatka. Komandant, major Blagoje Stojanovski upoznao me je sa situacijom i zadatkom – da četa odmaršuje u širi rejon Paraćina i posedne početnu liniju blokade – najvećom mogućom brzinom i bez zaustavljanja, a da će konkretniji zadatak biti izdat na licu mesta. U međuvremenu je stigao komandir Čete kome sam preneo da su u Paraćinu ubijeni vojnici i šta nam je zadatak. Najkraćim putem iz kasarne izašli smo na auto-put i levom trakom, uz uključene sirene i rotaciona svetla na svim vozilima, brzinom ne manjom od 80 kilometara na čas krenuli smo prema Paraćinu. Negde na pola puta, iz suprotnog pravca, videli smo nekoliko sanitetskih vozila, sa svetlosnom i zvučnom signalizacijom, koja su velikom brzinom išla prema Nišu. Na ulasku u Paraćinu, milicioneri na privremenom punktu (naoružani ‘dugim cevima’) dali su nam rukama znak da je ‘gotovo’ što smo protumačili potpuno ispravno da je počinilac pronađen", navodi Filipović.

On svedoči i da su na ulazu u kasarnu zatekli parkiran zeleni automobil BMW austrijskih registarskih tablica, u kom je spavala žena zabrađena maramom, a pored automobila je bio jedan milicioner, koji je i rekao da je to majka ubice i da ona ne zna šta se desilo.

"U kasarni sam od našeg kriminalističkog tehničara saznao da je Keljmendi pronađen i da je izvršio samoubistvo, a da je uviđaj u spavaonicama završen. On je preneo i da je otac ubice priveden i nalazi se u jednoj kancelariji sa organima bezbednosti. Zatim nas je poveo na sprat i uveo u jednu pa u drugu spavaonicu – ubijeni vojnici su bili na mestima gde ih je smrt stigla, krv na mnogim mestima, kreveti rastureni… Dudaković je ležao, u uniformi, na krevetu bez posteljine, odmah desno od ulaznih vrata, na levoj ruci rana i velika lokva krvi na podu, ispod nje. Simić je bio u sedećem položaju, na podu, između dva kreveta, u redu do prozora, kao da spava, a na potkošulji u visini srca se videla samo crvena tačka. Begić je ležao u krevetu, krajnje levo od ulaznih vrata. U drugoj spavaonici je bio Džananović. Sišli smo u prizemlje i ušli u kancelariju gde je bio ‘zastražen’ Keljmendijev otac. Kako smo ušli, on je ustao sa stolice i krenuo prema komandiru Čete, uz osmeh i sa namerom da se rukuje…"

Petković je rekao i da to nije bio kraj njegovog angažovanja na tom slučaju, jer je te jeseni, u više navrata, preuzimao pojedine osumnjičene iz Vojno-istražnog zatvora i sa njima odlazio u kasarnu u Paraćinu gde je vojni istražni sudija sprovodio rekonstrukciju. Potom je u januaru 1988. godine bio u sistemu obezbeđenja suđenja optuženima i, na kraju, obezbeđivao početak prevoženja osuđenih u Vojno-istražni zatvor u Beogradu radi suđenja, u drugom stepenu, pred Vrhovnim vojnim sudom.

"Odnos prema osumnjičenima je bio maksimalno korektan i bez primene sile ili, čak, povišenog glasa. Takođe, prilikom preuzimanja osumnjičenih iz Vojno-istražnog zatvora nikada nisam primetio na njima tragove povreda ili primene sile. Osumnjičeni su, prilikom rekonstrukcije, sarađivali sa istražnim sudijom", tvrdi Petković.



Ovaj tekst nastao je u okviru projekta "Terorizam – izazovi pred Srbijom" koji je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije preko konkursa za projektno sufinansiranje medijskih sadržaja od javnog značaja.

Iz istog broja

Na licu mesta – Smederevo

Život prekriven crvenim prahom

Milica Čubrilo Filipović

Medijska scena u Srbiji

Dugo putovanje u noć

Jelena Jorgačević

Intervju – Milan Predojević, bivši ambasador SFRJ u NDR

Politika preživljavanja

Andrej Ivanji

Nova vlada i vanredni izbori

Zamka za opoziciju

Nikola Tomić

Čudnovata borba Aleksandra Vučića protiv korupcije

Brže, jače, unosnije

Radmilo Marković

Vlast i javni govor

Iz dnevnika trikova i uvreda

Ivana Milanović Hrašovec

Portret savremenika – Igor Brnabić

Nevidljivi premijerkin brat

Slobodan Georgijev

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu