Vreme i generacije

Od optimizma do straha od sutra 1

DOGAĐAJI KOJI SU OBELEŽILI GENERACIJE: Studentske demonstracije u Beogradu, 1968.

foto: stevan kragujević

Od optimizma do straha od sutra

Bebi bumeri, generacija X, milenijalci… Danas su svi oni odrasli i formirani ljudi. Međutim, u protekle tri decenije svet se toliko promenio da ga neko ko je pao u komu 1990. i sada se probudio, verovatno ne bi prepoznao. Svet se promenio, a sa njim i ljudi. I ne, nije samo zbog interneta

Nedeljnik "Vreme" od osnivanja bije glas da se obraća srednjoj generaciji. No, kad medij postoji punih trideset godina, prirodno je da dolazi do generacijskog pomeranja. Srednja generacija iz devedesetih danas pripada famoznoj grupi 65+, a u međuvremenu, stigle su neke nove, i sve odreda, čim pređu 30. godinu života, odjednom čine najveći deo čitalačke publike "Vremena".

O generacijama, generacijskim razlikama i jazovima poslednjih pet godina piše se i govori više nego ikad. Razlog nije nedokučiv, kao što bi se na prvi pogled moglo učiniti. Naprotiv, vrlo je banalan. Razlog je – novac. O čemu se zapravo radi?

Početkom prošle decenije, stasala je jedna nova generacija radno i materijalno sposobnih ljudi. Očekivano, pošto u datom momentu najviše zarađuju, jer su najvitalniji deo stanovništva, trebalo bi i da najviše troše. E, tu je došlo do problema za velike kompanije, čuvene brendove i sve one koji su u decenijama koje su prethodile, navikli da najveći deo novca potrošača ide njima. Reč je o generaciji milenijalaca, koju ćemo nešto kasnije detaljno elaborirati. Za sada nam je važno da pojasnimo otkud navala analiza i studija o karakteristikama i navikama pripadnika različitih generacija.

Sa pojavom milenijalaca, veliki brendovi našli su se u nevolji, a sa njima i čitava marketinška industrija. Niko nije mogao da shvati kakav im je odnos prema novcu i na šta ga troše, zašto nisu lojalni određenim markama i proizvodima. Da bi ovo shvatili, veliki igrači na tržištu angažovali su svu silu istraživača javnog mnjenja, sociologa, psihologa i antropologa. Iako naručiocima to nije bila namera, danas više nego ikada pre znamo šta svaku generaciju rođenu od Drugog svetskog rata naovamo formira, koji istorijski događaji, koji politički potresi, koje promene ekonomske klime utiču na to da se svetonazor pripadnika različitih generacija drastično razlikuje.

Generacijska podela kojom se bavimo na ovom mestu obuhvata tri grupe – bumere, generaciju X i milenijalce. Danas na tržištu rada imamo i pripadnike generacije Z, ali oni su previše mladi da bi čitali "Vreme", pa ih izostavljamo iz ove analize.

Od optimizma do straha od sutra 2
Martovske demonstracije opozicije Srbije, 9. mart 1991.foto: draško gagović


KO JE TU KO

Kako se tačno deli generacija prema godini rođenja, stvar je različitih škola mišljenja. Mi ćemo uzeti najčešće korišćenu podelu, prema kojoj su bebi bumeri rođeni između 1946. i 1964. Generacija X rođena je od 1965. do 1980. Milenijalci dolaze na svet od 1981. do 1996. godine. Socijalni psiholozi i drugi istraživači generacija apsolutno su saglasni da stavove prema novcu, demokratiji, životu, pa čak i emotivnim odnosima svake od određenih generacija, uz porodicu i vaspitanje, u velikoj meri formiraju i društveno-političke okolnosti u kojima generacija odrasta, ali i ključni istorijski događaji nakon kojih se svet nepovratno menja. Na primer, ako počnemo od bebi bumera, njihov odnos prema svetu ne može da bude ni približno sličan njihovim roditeljima jer nemaju iskustvo Drugog svetskog rata. Ili, ako uzmemo 11. septembar 2001. odnosno napad na Kule bliznakinje u Njujorku, kao primer događaja koji je nepovratno promenio svet, jasno je da danas imamo generaciju punoletnih ljudi koja ne zna kako izgleda svet u kom pretnja terorizmom ne visi stalno nad glavnom.

Najveća "vododelnica" među generacijama svakako je tehnologija i razvoj interneta u obliku u kakvom ga danas znamo. Iz analize triju generacija koje ovde pokušavamo da objasnimo jasno sledi da je ubrzani razvoj tehnologije na prelazu iz 20. u 21. vek nepovratno promenio svet. Primera radi, prošle godine internetom je kružio snimak grupe tinejdžera koji biju ljutu bitku protiv fiksnog telefona sa brojčanikom koji se okreće, jer ne umeju da ga koriste. Stariji gledatelji snimka imali su samo reči prezira i podsmeha za tu decu, potpuno smetnuvši sa uma da ova deca nikada nisu imala priliku ni da vide tu spravu, a kamoli da im nešto važno od nje zavisi.

Od optimizma do straha od sutra 3
Teroristički napad na SAD, 11. septembar 2001.foto: flickr user michael foran


KO JE TU KOME ŠTA

Pravilo kaže, mada izuzetaka ima, da između roditelja i dece uvek postoji jedna generacija koja stoji između. Za generacijom X došli su milenijalci, ali "ikseri" im nisu roditelji. Milenijalci su, najčešće, deca bumera, dok su potomci "iksera" oni iz generacije Z. Zanimljivo je, međutim, da se najljući generacijski sukobi, i u javnoj i u privatnoj sferi, ne odvijaju između generacija roditelja i dece, što je nekada bilo prirodno. Najdublji jaz i nerazumevanje vlada, i to globalno, između bumera i… Pa, svih ostalih, zapravo. Na prvu loptu, može se pomisliti da je to zbog pomenutog tehnološkog napretka, no, nemojmo zaboraviti da su ikone tog napretka, poput Bila Gejtsa ili Stiva Džobsa, zapravo bebi bum generacija. Glavni uzrok sukoba nije tehnologija ni to što "mladi bulje u telefone, a mi smo se nekad družili", nego radikalna promena ekonomskih prilika kroz koju je svet prošao, a da nije ni primetio. To kako se svet menja, ako ćemo biti iskreni, zaista i nije golim okom vidljivo, pa tako bumeri imaju sklonost ka tome da osuđuju sve mlađe od sebe što npr. u ranim tridesetima nemaju stabilan posao, svoju nekretninu i bar dvoje dece. Razlog je taj što ne vide i ne mogu da vide ono što istorija i sociologija može: neki su se rodili u vreme posleratnog entuzijazma i progresa, u vreme mahnitog optimizma, obnove i izgradnje, besplatnog obrazovanja, "dobijanja stana od preduzeća", a neke druge zatekao je svet u kom nema besplatnog ručka (a ni obrazovanja), ali ima preskupih stambenih kredita, vrtoglavo visokih školarina i opšte nesigurnosti.

Za tu sliku jedva vidljive promene sveta ilustrativan je domaći primer od pre desetak godina. Kada je na ovdašnjim univerzitetima ukidana kategorija "sufinansirajućih studenata", često se mogla čuti zamerka da skupo obrazovanje u Srbiju uvode oni koji su se u socijalizmu školovali – potpuno besplatno. Naravno, misli se na bumere.


DA LI SU BUMERI POJELI SAV HLEB

Dakle, da bismo potpuno razumeli svaku od triju generacija koje danas možemo smatrati potpuno odraslima, moramo da proniknemo u ključne događaje koji su ih formirali. Takođe, sve odluke i potezi jedne generacije stvaraju okruženje u kom potom naredna živi i odrasta. Iz analize generacija lako je videti kakav je svet kome zapao.

Od optimizma do straha od sutra 4
RAZLIČITI NAČINI FORMIRANJA: Omladinske radne akcije u Jugoslaviji i…foto: iz knjige »ora – mladost naše zemlje«

Bebi bumeri su dugo važili za najbrojniju generaciju na svetu. Naime, posle Drugog svetskog rata, u klimi opšteg optimizma zbog pobede nad fašizmom, vere u svet bolji nego ikada pre, dolazi do talasa rađanja beba kakav svet ranije nije video. Osim vere u bolje sutra koja motiviše ljude na stvaranje potomstva, talasu bebi buma doprinosi i činjenica da je veliki broj ljudi odlagao roditeljstvo tokom Drugog svetskog rata. Sve do 2017. generacija bumera bila je najbrojnija u zapadnom svetu. U većini zemalja, u koje spada i Srbija, oni su i danas najbrojniji. Međutim, te 2017. u Sjedinjenim Američkim Državama milenijalci su brojčano dostigli bumere. Pretpostavke su da je delom biologija učinila svoje, ali i da je jedan deo bumera prosto sledio primer svojih roditelja i odlučio se za porodicu sa više dece, pa danas u SAD ima dosta milenijalaca. Procena je da ih samo u SAD ima 71,9 miliona, dok je milenijalaca nešto više od 72 miliona.

Prvi američki predsednik iz generacije bumera bio je Bil Klinton, dok je u Srbiji prvi bumer na čelu države bio tek Boris Tadić (svi njegovi prethodnici bili su ili stariji ili vršioci dužnosti, među koje spada i Nataša Mićić, pripadnica generacije X). Zanimljivo je i da Tadić spada u generaciju mlađih bumera, a da su i Slobodan Milošević (1941) i Vojislav Koštunica (1944) tek za po koju godinu izmakli ovoj grupaciji.

Kakvi su bumeri? Kakvi su bili, a kakvi su postali? Događaji koji su obeležili njihovo detinjstvo i mladost jesu posleratni optimizam, Hladni rat, hipi pokret i, u Evropi, studentske demonstracije 1968. godine. Bumerima imamo zahvaliti na rokenrolu, seksualnoj revoluciji i raznim drugim slobodama. No, da li je ova generacija u svemu i uvek bila slobodoumna? Gde su dospeli nakon što su ‘68. postavili pitanje: "Šta si radio u ratu, tata?"

Bumeri su detinjstvo proveli u godinama kada se svet oporavljao i slavio pobedu nad fašizmom, ubrzano se gradio i obnavljao. Oni su osetili državu blagostanja, bilo da pričamo o Zapadu ili o Jugoslaviji. Mladost im je prošla u buntu, besplatnom ili lako dostupnom obrazovanju, imali su luksuz da stalno preispituju autoritete. Stambeno pitanje nije problem – na Zapadu su krediti povoljni, a kod nas se finansiraju iz samodoprinosa. Sve u svemu, može se reći, kad bi čovek mogao da bira kada će se roditi, bolji momenat od onog u kom su se rađali bumeri nije mogao da izabere. A onda su porasli i – postali autoriteti. Pad Gvozdene zavese bumeri dočekuju u punoj snazi – imaju između trideset i četrdeset godina. Dobijaju priliku da i oni izgrade jedan novi svet, drugačiji od onog u koji su rođenjem pali. Kasne osamdesete i rane devedesete donose svetu procvat kapitalizma. Bumeri se još dobro drže, relativno rano odlaze u penziju, koja je za ovu generaciju izvesna. Bebi bumeri čine najveći deo populacije koja konzumira tradicionalne medije (novine, radio i televizija). Iako ih percipiramo kao stare ljude, istraživanja agencije McCann kažu da u SAD 90 odsto bumera koristi mejl, dok oko 70 odsto ima Fejsbuk nalog. U Srbiji, prema istom istraživanju, bumeri su podeljeni na mlađe i starije: više od polovine mlađih seniora, njih 55 odsto koristi internet, a 20 odsto ga koristi svakodnevno. S druge strane, svega 21 odsto starijih od 70 godina koristi internet, a svega četiri odsto njih to čini svakodnevno. Ova generacija koristi internet najpre da bi se povezala sa prijateljima i ostala u kontaktu sa decom koja su u inostranstvu.

No, na prelazu iz jednog milenijuma u drugi, bumeri su u celom svetu činili najveći deo političkog establišmenta (Bil Klinton, Džordž Buš Mlađi, Angela Merkel, Toni Bler, Vladimir Putin). Odluke ove generacije odraziće se tek na milenijalce. A između stoji generacija X.

Od optimizma do straha od sutra 5
…konačni pad režima Slobodana Miloševića, 5. oktobra 2000.foto: tanjug / vladimir dimitrijević


IKSERI IZMEĐU SVETOVA

"Klasa X" naziv je poglavlja knjige američkog istoričara Pola Fasela iz 1983. "Generacija X" prvi put se pominje 1991. kao naziv romana kanadskog pisca Daglasa Koplanda. Vilijam Štraus i Nil Haui, najtemeljniji istraživači generacija, iksere opisuju ovako: "Članovi generacije X su bili deca tokom vremena promene društvenih vrednosti i kao deca, ponekad su se zvali ‘generacija dece sa ključem’, zbog smanjenog nadzora odraslih u poređenju sa prethodnim generacijama, kao posledica porasta stope razvoda i porasta učešća žena u radnoj snazi pre široke raspoložvosti opcija brige o deci van doma. Kao adolescenti i mladi odrasli ljudi, nazvani su ‘MTV generacijom’ (aluzija na istoimeni kanal muzičkih spotova) i okarakterizovani kao mlitavi, cinični i otuđeni. Neki od kulturnih uticaja na omladinu generacije X bili su muzički žanrovi grandža i hip hop muzika, i indi filmovi. U srednjem dobu, istraživanje opisuje odrasle ljude generacije X kao aktivne, srećne i da ostvaruju ravnotežu između posla i života. Generaciji su pripisane preduzetničke tendencije."

Jedini američki predsednik ikser jeste Barak Obama (1965). Posle njega, usledio je povratak bumera u liku Donalda Trampa. U Srbiji, prvi i, za sada, jedini X lider je Aleksandar Vučić (1970).

Društvene okolnosti koje definišu generaciju X jesu kraj Hladnog rata, začeci tehnološkog rasta, te osećaj izgubljenosti između dve velike generacije – bumera i milenijalaca. Bunt ove generacije izražen je kroz pojavu panka, ali po kratkom dahu tog pokreta čini se da je i buntovništvo iksera bilo silovito, energično i – kratko. Iksere sa ovog podneblja oblikovao je i rat, što samo dodaje na reputaciji "izgubljene generacije". Ikseri su se kao deca suočavali sa razvodom roditelja češće nego ranije generacije (film Kramer protiv Kramera često se koristi da ilustruje taj momenat odrastanja iksera).

U pogledu medijskih navika, generacija X prihvata sve: jednako konzumiraju tradicionalne medije koliko i nove, a broj sati koji provode na internetu i ispred TV-a gotovo je jednak (oko 165 sati mesečno). Polovina iksera prihvata tehnološke inovacije poput onlajn kupovine ili plaćanja računa preko e-bankinga, dok druga polovina ipak više voli odlazak na šalter. Generacija X izgubljena je i po pitanju novca: iako, prema istraživanju Pju centra iz 2015. godine tri četvrtine ljudi iz ove generacije zarađuje više nego bumeri dok su bili u njihovim godinama, ikseri su za samo 36 odsto bogatiji od svojih roditelja (koji nisu nužno bumeri, već stariji). Razlog ovome jeste preterano zaduživanje, a za ekspanziju kredita i drugih bankarskih proizvoda koji povećavaju lični dug opet možemo da zahvalimo – bumerima.

Prema svim istraživanjima, ali i prema Štrausu i Hauiju, ikseri su generacija radoznalih, kreativnih ljudi u čijoj se mladosti i detinjstvu zapravo ništa veliko nije desilo. Nažalost, ova dva autora ne uzimaju u razmatranje mikrosredine poput Balkana, gde su generaciju X obeležili sankcije, ratovi, prinudne mobilizacije, pad Miloševića… Ne treba zanemariti činjenicu da je u Srbiji to generacija koja je zajedno sa bumerima iznela petooktobarske promene. Štraus i Haui ovu generaciju van tla Amerike posmatraju samo kroz prizmu pada Berlinskog zida, nazivajući ih "poslednjom sovjetskom generacijom". Pošto su ikseri poslednja generacija koja se u Jugoslaviji i rodila i dostigla punoletstvo, možemo ih nazvati i poslednjom jugoslovenskom generacijom.

Finansijska sudbina nije im najsvetlija: još su u godinama kada se rad podrazumeva, ali starijim ikserima bliži se vreme za penziju. Dok bumeri u Srbiji za sada još uvek opstaju zahvaljujući tome da na jednog penzionera dolazi nešto manje od jednog zaposlenog, iksere će sačekati prazan PIO fond, a nose se i sa stalnim pomeranjem starosne granice za penzionisanje. Dok je milenijalcima i generaciji Z neizvesnost srednjeg doba i budućnosti nešto što već podrazumevaju, ikseri se suočavaju sa neizvesnom starošću. O stambenoj zbrinutosti ove generacije nema istraživanja, ali anegdotalno znamo da im ni tu ne cvetaju ruže – u ekonomskim okolnostima koje su ih snašle, zbrinuti su ili kroz nasleđene nekretnine ili kroz surovo skupe stambene kredite. U SAD upravo je ova generacija bila najizloženija plenidbama kuća zbog dugova na vrhuncu Svetske ekonomske krize.

Ono što je zajedničko bumerima i ikserima jesu potrošačke navike: vezuju se za određeni brend i ostaju mu verni dokle god brend postoji, bilo da je reč o dnevnim i nedeljnim novinama, brijaču ili marki automobila. Ove dve generacije iskusile su (bumeri više, ikseri manje) kakvu-takvu stabilnost i sigurnost, pa su i sami takvi – pouzdani i sigurni potrošači ili konzumenti.


MILENIJALCI ILI STRAH OD SUTRAŠNJICE

I tako stižemo do generacije o kojoj se do pre neku godinu pisalo kao o "omladini", a danas su to već ljudi u tridesetima, što se kaže, u naponu snage. Milenijalci… Noćna mora šefova, poslodavaca, ali i svih onih koji bi želeli da im nešto prodaju. Starije milenijalce nazivaju još i ksenijalcima, jer su po godinama bliži mlađim ikserima. Oni se još sećaju fiksnih telefona, vremena pre smartfona, pamte da su nekad muziku narezivali na CD i koristili diskete za prenos podataka. Međutim, slično generaciji koja dolazi nakon njih, generaciji Z, milenijalci žive sasvim digitalno. Oni su najbrojniji korisnici društvenih mreža, pretplatnici onlajn medija, platformi za gledanje serija i filmova poput Netfliksa, Hulua i slično. Sve transakcije obavljaju onlajn. Bije ih glas da svaki delić života dokumentuju na društvenim mrežama, što nije daleko od istine. Zapravo, ako postoji generacija koju prilično nezasluženo bije loš glas, to su milenijalci. Ranih dvehiljaditih, sva istraživanja o njima karakterisala su ih kao samožive, razmažene, nazivani su "ja generacijom", jer su, navodno, fokusirani samo na sebe. Za njih se ustalio i izraz "pahuljice" jer su navodno preosetljivi i previše se bave svojim osećanjima.

A onda su obavljena neka dublja istraživanja o ovoj generaciji. No, hajde da vidimo prvo šta je obeležilo njihovo detinjstvo i odrastanje, globalno i lokalno. Već smo pomenuli 11. septembar 2001. Milenijalci su prva generacija koja, zbog pretnje terorizmom, živi u riziku za sopstvenu bezbednost, bez obzira na to da li potiče iz ratom zahvaćenih područja ili ne. To je prva generacija koja, iako uživa u putovanjima, živi sa svešću da su avioni i vozovi potencijalna mesta terorističkih napada. Oni su naučeni da zaboravljene torbe i kofere ne pipaju, jer je možda unutra bomba, za razliku od bumera koji pregledaju torbu, nađu vlasnika i pojave se u novinama kao pošteni nalazači i heroji dana. Dalje, milenijalci u Srbiji u ranom detinjstvu iskusili su bombardovanje, slom diktature, tranziciju koja ih je izneverila, gledali kako roditelji lako gube posao i kako školarine vrtoglavo rastu. Zatim je došla Svetska ekonomska kriza koja je formativno obeležila ovu generaciju u celom svetu. Sa tom krizom, kao deca ili jako mladi ljudi iskusili su i gubitak posla roditelja i gubitak krova nad glavom, dužničku krizu, razvode roditelja uzrokovane ekonomskim pritiscima. Za ovu generaciju od ranog detinjstva do danas ne postoji ni sigurnost ni izvesnost. Otuda je za njih sve instant i sve privremeno, pa ih zato bije glas da su nepouzdani.

Ta neizvesnost vaskrsla je polovinom 2010-ih termin "prekarijat". Prekarnost, to jest opšta nesigurnost karakteriše svaki segment života ove generacije. Kako ništa ne doživljavaju kao konkretno i opipljivo, tehnološki bum je njihov modus življenja. Otuda ne čudi što su im prijateljstva svedena na društvene mreže, nizove jedinica i nula i što žive od danas do sutra.

Kler Rejns u knjizi iz 2002. Connecting generations: The Sourcebook for a New Workplace ukazuje na to da je reč o prvoj generaciji koja odrasta uz globalno zagrevanje, da je 16 odsto njih samo u zapadnom svetu raslo u dubokom siromaštvu, te da je ovo generacija sa najskupljim školovanjem u istoriji čovečanstva. Koliko je loše, pokazuju i sva istraživanja koja se u Srbiji rade na temu društvene pokretljivosti. Društvena pokretljivost jeste vertikalno kretanje na socio-ekonomskoj skali, a uvreženo je mišljenje da je najefikasniji put uz tu lestvicu – obrazovanje. No, evo šta se u Srbiji dešava od 2003. naovamo: građani koji imaju veliki organizacioni i ekonomski kapital, u više od 40 odsto slučajeva su i sami deca pripadnika istog tog najvišeg sloja – preduzetnika, direktora ili političara. Godine 1989. u 30,8 odsto slučajeva tu elitu su činila deca poljoprivrednika. Nekoliko studija sprovedenih od 2006. do 2019. saglasne su u istoj stvari: za razliku od osamdesetih godina prošlog veka, kada je oko 70 odsto mladih dostizalo bar jedan stepen obrazovanja više od svojih roditelja, danas se to ne događa. Oko 60 odsto mladih u Srbiji već deceniju i po ostaje na istom nivou obrazovanja i u istom socio-ekonomskom položaju kao njihovi roditelji. Drugim rečima – deca poljoprivrednika imaju 60 odsto šanse da i sami ostanu na selu, deca niskokvalifikovanih radnika biće niskokvalifikovani radnici, a visoko obrazovanje stiču samo deca visokoobrazovanih i materijalno dobrostojećih roditelja. Ali i tu ima caka: najveći broj ljudi u Srbiji već 15 godina studira samo ako u mestu rođenja postoji univerzitetski centar. Za one koji dođu iz mesta rođenja u mesto studiranja, pad sa budžeta na samofinansiranje znači prekid školovanja.

Svetska ekonomska kriza ostavila je bez posla veliki broj visokoobrazovanih u oblastima društvenih nauka i svet se od toga nije oporavio do danas. Otuda prekarijatska klasa (u kojoj je najviše milenijalaca) ne zna za poreklo i nivo obrazovanja. Prekarni položaj pogađa ljude uzrasta od 25 do 40 godina, čak i kada su visoko obrazovani. Dodatno, ono što se bumerima podrazumevalo – stalan posao – za milenijalce svuda u svetu, pa i u Srbiji često je misaona imenica. Primera radi, u gotovo svim muzejima u Srbiji koje finansiraju pokrajina i lokalne samouprave, kustosi, koji su mahom istoričari umetnosti ili etnolozi, rade preko ugovora o privremeno-povremenim poslovima.

Snalazeći se kako znaju i umeju, milenijalci se okreću neformalnom obrazovanju, najčešće u IT sektoru, pa se oslanjaju na izvoz znanja i veština. U Srbiji to znači da su mahom frilenseri, bez zdravstvenog osiguranja, penzionog, praktično bez bilo čega osim sume s kojom može da se preživi od prvog do prvog. Dugoročno planiranje za ovu generaciju ne postoji, pa ih zato i zovu "generacija bez sutra". To ne znači da ih izvesno čeka zastrašujuća budućnost, već da im socioekonomske prilike ne dozvoljavaju dugoročno planiranje i nameću im strepnju od budućnosti. Država Srbija od 2017. godine nije dostavila Svetskoj zdravstvenoj organizaciji podatke o mentalnom zdravlju društva, ali prema poslednjem izveštaju koji ima SZO, pet odsto stanovnika Srbije (oko 420.000 ljudi) ima dijagnostifikovan depresivni poremećaj, dok se anksiozni poremećaj beleži kod 3,8 odsto stanovništva, ili 323.000 ljudi. Srbija nema klasifikaciju po starosnim grupama, ali globalna statistika kaže da oko polovine ukupnog broja onih kojima je postavljena dijagnoza poremećaja raspoloženja čine upravo ljudi uzrasta od 25 do 40 godine. Dakle, milenijalci. Istine radi, ovi poremećaji najčešći su kod generacije starijih bumera, ali u apsolutnim brojevima milenijalci apsolutno vode.

U generaciji koja ni na šta ne može da računa, posledično, i novac se troši drugačije. Otuda ih mrze i veliki brendovi. Milenijalci nisu naročito štedljivi (nemaju odakle ni da uštede), ali čak i kada odvajaju velike sume novca, skloniji su manje poznatim, nezavisnim brendovima iza kojih stoje ljudi njihovih godina. Globalno, milenijalcima se zamera nekoliko stvari, pogotovo u sektoru turizma. Navodno, uništili su skijanje. Reč je zapravo o tome da su zimovanja sa skijanjem preskupa igračka za generaciju koja je sklonija instant odmorima i odsedanju u objektima tipa "stan na dan". Cena smeštaja, opreme i ski-pas od deset dana u bilo kom svetskom ski-resortu jednaka je ceni jednomesečnog proputovanja kroz Jugoistočnu Aziju ili Centralnu Ameriku. Pragmatični milenijalci radije biraju ovo drugo. Naravno, na dušu im ide i propast (preciznije, pad prihoda) hotelijerstva jer radije koriste Airbnb, Booking i slične servise za privatan smeštaj. Tek donekle istinita, ali svakako komična anegdota kaže da su milenijalci zatvorili hotele po Veneciji, jer radije odsedaju u okolnim mestima ili Trstu, vozom dođu do Venecije, provozaju se gondolom, slikaju par selfija za Instagram i odu, ostavljajući venecijanske hotele pustim. Naravno, anegdota je preuveličana iako je istina da se Venecija od 2016. suočava sa paradoksom: broj turista raste, a broj noćenja opada.

Zbog finansijske nestabilnosti u kojoj su se rodili, odrastali i sazreli nisu skloni kupovini nekretnina, pa su, globalno gledano, uglavnom podstanari. Prekaran položaj odražava se i na emotivne veze: ova generacija odlaže stupanje u brak i zasnivanje porodice, više nego prethodne generacije svesno odlučuje da neće imati dece. Krajem 2018. veliku pažnju svetske javnosti privukla je vest da je u SAD broj samohranih roditelja prvi put u istoriji veći od onih koji decu odgajaju sa partnerom. Međutim, jedva da je iko obratio pažnju na izveštaj Eurostata koji kaže da u 2019. manje od polovine (48,5 odsto) dece mlađe od 14 godina živi sa oba roditelja. Prema istom izveštaju, od 2010. do 2019. broj jednoroditeljskih porodica porastao je za 18,7 odsto. Razumno je pretpostaviti da se ovi podaci odnose na starije milenijalce, one koji su bliži četrdesetoj godini života.

Da je reč o generaciji koja ne može da se pouzda ni u šta osim u sebe same, pokazuje i nedavno istraživanje Univerziteta u Kembridžu koje je obuhvatilo i ove prostore. Mladi su manje zadovoljni demokratijom i više su razočarani nego bilo kada u prošlom veku, posebno u Evropi, Severnoj Americi, Africi i Australiji, pokazalo je istraživanje. Milenijalci apsolutno prednjače u stepenu razočarenja.

"Širom sveta mlađe generacije nisu samo nezadovoljnije demokratskim performansama od starijih, već su i nezadovoljnije od prethodnih generacija u sličnim životnim fazama", piše u izveštaju istraživanja. Slika je loša u Sjedinjenim Državama, Brazilu, Meksiku, Južnoj Africi, Francuskoj, Australiji i Velikoj Britaniji. Ipak, u postkomunističkim zemljama, među kojima je i Srbija, milenijalci još veruju da je demokratija najbolji oblik vladavine, s tim što jedno drugo istraživanje, "Mladi u Srbiji" (FES, 2019) kaže da 37 odsto mladih u Srbiji podržava demokratiju u opštem smislu, ali jednak je procenat onih koji su nezadovoljni stanjem demokratije i demokratskih institucija u Srbiji.

Ono što nam dolazi jeste generacija Z. Oni danas imaju najviše dvadesetak godina. Sve što za sada znamo jeste da su digitalizovaniji od milenijalaca i da žive pod istom pretnjom neizvesne budućnosti, ali je se ne plaše, već nalaze načine da joj doskoče. Za neku godinu biće najvitalniji i najproduktivniji deo društva. Kakvi god da budu, delimično će biti produkt sveta koji im ostavlja generacija pre njih. I to je normalno. Ipak, ono što brine jeste činjenica da nam sada, i u Srbiji i u svetu, najvitalniju snagu čine ljudi preplašeni od budućnosti.

Iz istog broja

O odlasku i povratku

Grad vs nešto manje

Vladislava Vojnović

Intervju – Jelena Lengold, književnica

Ovo je moj izbor

Sonja Ćirić

Specijalno za »Vreme«

Gde cvetaju ruže?

Srđan Valjarević

1990–2020 – Od pisaćih mašina do 5G mreže

Troskok u naučnu fantastiku

Ivan Ivanji

Živorad Vasić, potpredsednik Delta holdinga

Sava Centar je vredan, ali ne i profitabilan

 

Tri decenije višestranačke Srbije

Ruženje parlamentarizma i demokratije

Zora Drčelić

Pomalo lično i veoma nostalgično sećanje na FK »Vreme« (1994–2008)

„Čelzi“ iz Mišarske

Ivan Mrđen

Neka vrsta redakcijske hronike

Pet adresa »Vremena«

Ivana Milanović Hrašovec

Prvi broj »Vremena« izašao je 29. oktobra 1990. godine

»Vreme«, nedeljnik novog talasa – prvih trideset godina

Milan Milošević

Dragoljub Žarković (1951–2020)

»Vreme«, prvih deset godina

Dragoljub Žarković

Povratak »Borata«

Borat u Beloj kući

Teofil Pančić

In memoriam – Grujica Spasović (1950–2020)

Bejbi, nema problema, rešićemo

Ivan Mrđen

Intervju – Danijel Server

Vučić neće priznati Kosovo

Slobodan Kostić

Intervju – Boris Dežulović, kolumnista i pisac

Samo je Tito umro na vlasti

Nedim Sejdinović

Intervju – Rambo Amadeus

U muzici se laganje ne zamera

Zorica Kojić i Dragan Ambrozić

Esej s povodom – 30 godina »Vremena«

Zašto je baš batler ubica… i čemu uopšte batleri?

Teofil Pančić

Kratka kultura sećanja

Kontekst nastanka »Vremena«

Tamara Skrozza

Listanje reporterske beležnice

Vučić je, po sebi, literatura

Dragan Todorović

Intervju – Miloš Vasić

Ono što ostaje

Jelena Jorgačević

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu