Veliko aprilsko istraživanje »Nove srpske političke misli«

Obrnula kola niza stranu 1

foto: nemanja jovanović

Obrnula kola niza stranu

Uprkos žestokoj propagandi, gotovo polovina ispitanika ne veruje u ostvarenje projekta "Beograd na vodi", dve trećine se protivi prodaji Telekoma (svega 20 odsto podržava), a kada je reč o prodaji zemljišta to protivljenje dostiže razmere pravog konsenzusa. I što je po vlast posebno neprijatno, među te koji se protive spada i većina glasača SNS-a i SPS-a

Da, rejting SNS-a je konačno počeo da pada. Ali nemojte se prerano i preterano radovati. To još uvek nije dramatičan pad, ali jeste osetan i definitivno se ne može podvesti u okvir "statističke greške".

Praktično, prvi put posle izbora, zapravo prvi put od jeseni-zime 2012. godine, kada je Aleksandar Vučić izvršio svojevrsni tabloidno-bezbednosni udar, marginalizovao predsednika Nikolića i premijera Dačića i stavio pod kontrolu ključne državne resurse, njegova popularnost i popularnost njegove stranke su u silaznom trendu. Doduše, iz razloga koje sam opisao u skorašnjem intervjuu "Vremenu", taj trend je još uvek blag, brojni su "umekšivači" kojima se on pokušava denfovati i još se ne nazire dovoljno snažna i uverljiva politička i personalna alternativa.

Uostalom, da se danas održavaju izbori, SNS bi najverovatnije opet zabeležio ubedljivu pobedu, a parlament izgledao tek neznatno drugačije. Koalicija SPS–Palma–PUPS bi opet bila tu negde, demokrate bi bile nešto jače – pod uslovom da se još koji put ne pocepaju, a unutra bi se verovatno našli još radikali, DSS i Dveri.

GDE SU NAPREDNJAČKI GLASOVI: Pa u čemu je onda razlika? U tome što je ipak "led krenuo", što Vučiću srednja ocena opada i što više nema ni pomena da – bez drastičnog povećanja represije i izvan nekih pojedinačnih lokalnih izbora – SNS može ostvarivati one "pedeset plus" rezultate, kojima ga još uvek udvorički časte pojedini blagonakloni istraživači. Da je pad značajan ne vidi se toliko iz konačnog, preračunatog procenta (bez neizjašnjenih), mada je i ovih 42,4 poprilično manje u odnosu na onih 45, 46, 47… od pre samo par meseci. Znatno veći i znatno bolniji je pad kada se gleda ukupna biračka populacija, gde je udeo SNS-a opao na 25,5 odsto, dok je taj procenat vrlo često išao preko trideset, pa čak dosezao i trideset pet procenata.

Drugim rečima, jeste SNS (čitaj, Vučić) na prošlomartovskim izborima dobio "nešto manje od polovine od one polovine glasača koji su izašli na izbore", kako su se tešili razočarani "građanisti". I jesu kod kuće ostali mahom glasači tzv. "demokratske opcije". Ali to opet ne znači da i među apstinentima nije bilo i nekog procenta latentnih vučićevaca ili naprosto onih koji se u anketama – a često i na izborima – uglavnom opredeljuju za aktuelnu vlast. Dakle, Vučićev potencijal je na vrhuncu iznosio nešto oko trećine ukupnog biračkog tela – dok je sada sveden na četvrtinu. Što jeste veoma mnogo, ali ne i nedostižno i nepobedivo.

Možda je važno napomenuti da su, po svemu sudeći, oni koji su otišli – otišli definitivno. Odnosno, teško je zamisliti politički ili medijski hokus-pokus kojim bi se mogli povratiti razočarani simpatizeri naprednjaka. Naime, ne radi se ovde o "normalnoj" političkoj dinamici po kojoj posle godinu-dve dana neminovno dolazi do određenog zasićenja i vlast počne da gubi na popularnosti, pa onda pred izbore opet malo "podlože" i podignu temperaturu. Ovde je vlast u permanentnoj izbornoj kampanji, loži se neprestano i kampanja je praktično sve čime se oni bave. Zato osipanje naprednjačkog glasačkog tela nije tako veliko kao što bi se možda moglo očekivati s obzirom na skromne i/ili katastrofalne rezultate – ali i zato ono što se uprkos tako agresivnoj kampanji osulo više praktično nema nikakve šanse da se vrati.

A gde odlaze ti naprednjački/Vučićevi glasovi? Najviše u apstinenciju. Jedan manji procenat se vratio radikalima, a pokoja mrvica otišla DSS-u i Dverima. Ni kada su se demokrate osipale, glasovi nisu odlazili direktno SNS-u, već u "bele listiće" i apstinente, a odatle kud koji. (Uzgred, DS već nekoliko meseci beleži kontinuiran rast, ali je to više po osnovu preuzimanja-povratka Tadićevih glasača, a tek sekundarno po osnovu povratka iz apstinencije jednog dela njihovih bivših simpatizera.)

Da kola polako kreću nizbrdo može se uočiti i iz odgovora na nekoliko lakmus-pitanja, koja ponekad čak pouzdanije od onog direktnog "da se sledeće nedelje održavaju izbori, za koju stranku biste glasali" ukazuju na po vlast nepovoljan trend. Tačno polovina (49,4 odsto) od ukupnog broja ispitanika kaže da danas živi gore nego pre dve godine (svega 8,1 izjavljuje da živi bolje), a gotovo 40 odsto misli da će u sledećoj godini živeti još gore. Da će mera smanjenja plata i penzija doneti očekivani rezultat veruje svega 22 odsto građana (isti toliki procenat je i onih koji veruju da će sledeće godine živeti bolje), dok čak 63 odsto (dakle, gotovo dve trećine) u tom pogledu nema iluzije.

Uprkos žestokoj propagandi, gotovo polovina ispitanika ne veruje u ostvarenje projekta "Beograd na vodi", dve trećine se protivi prodaji Telekoma (svega 20 odsto podržava), a kada je reč o prodaji zemljišta to protivljenje dostiže razmere pravog konsenzusa. I što je po vlast posebno neprijatno, među te koji se protive spada i većina glasača SNS-a i SPS-a. Naravno, neka buduća intenzivna kampanja ispiranja mozga može to protivljenje malo otupiti (naročito kod starijih i manje obrazovanih glasača, koji čine gro

nJEGOVOG biračkog tela), ali pri svakoj takvoj operaciji potrebno je uložiti sve više energije za sve skromniji učinak.

Moć režimske tabloidno-političke presije se ponekad čini bezgraničnom. Ali u stvarnosti ipak nije tako. To se najbolje vidi na primeru pitanja vezanog za hapšenja i borbu protiv korupcije. U decembru 2012. nakon Miškovićevog hapšenja i eksplozije Vučićevog rejtinga, polovina svih ispitanika je rekla da je to "konačno pravi početak borbe protiv korupcije", dvadesetak posto je smatralo da je u pitanju "osveta novih vlasti prema članovima i finansijerima bivše vlasti", a dvadesetak procenata se izjasnilo da je reč o "skretanju pažnje sa ekonomskih problema i faktičkog priznavanja nezavisnosti Kosova". Sledećih godinu i po dana ti odgovori, odnosno procenti su stajali kao cementirani, da bi se negde od prošlog leta počeli menjati. Onih koji misle da je u pitanju "obračun novih sa starima" je i dalje dvadesetak posto (tako se opredeljuje mahom "pro-žuti" deo biračkog tela). Ali je zato broj onih koji veruju u borbu protiv korupcije opao na 24,4 odsto – a to je, obratite pažnju, gotovo u procenat upravo onoliko koliko je u ovom aprilskom istraživanju podržalo SNS.

I RUSIJA I EU: No, ma koliko rezultati koji se tiču rejtinga stranaka i ocena ličnosti bili zanimljivi, potencijalno su još važniji i indikativniji ostali nalazi. Naročito oni koji govore o porastu nezadovoljstva stanjem u društvu i opštoj neverici u pogledu budućnosti. Evropska unija je u strmoglavom padu, kakav se ne pamti čak ni u Miloševićevo, a kamoli Koštuničino ili Tadićevo vreme. A NATO se, maltene, kotira gore nego onda kad nas je bombardovao. Rusija se i dalje drži na visokom nivou, uz tek blago posrtanje nakon odustajanja od "Južnog toka". Ali kada je reč o strateškim geopolitičkim orijentacijama, ubedljivo najveći broj ispitanika optira za varijantu "i Rusija i EU", što se može tumačiti dubokim korenom i dugim trajanjem one mantre o "Srbiji između Istoka i Zapada" – ili naprosto trijumfom nedosledne i dvosmislene politike i prakse aktuelne vlasti.

Šta god da je u pitanju, činjenica je da spoljna politika predstavlja najbolje – ili najmanje loše – ocenjeni segment ove vlasti (mnogo bolji nego što je, recimo, ocenjena ekonomska politika ili sposobnost vladajućih kadrova). A ubeđeni evropejci i rusofili, sa svojim više ili manje dobrim argumentima u prilog neodrživosti i nesprovodivosti takve politike u savremenim uslovima, mogu samo da se puše i nerviraju.

DVE SRBIJE: U ovom "nepolitičkom" setu pitanja nalazi se i jedno koje se pokazuje možda čak i presudnim za razumevanje ostalih "političkih" rezultata, pa i srpske političke scene u celini. Čak 47,7 odsto ispitanika je izjavilo da internet "koristi svakodnevno", dok ostali to čine "povremeno" (15,3) ili ne koriste uopšte (37 odsto). I to ne bi bilo naročito interesantno da se analizom stavova ove dve grupacije ne otkriva jedna duboka, strukturna i gotovo nepremostiva podela na "dve Srbije", temeljnija od svih onih "ideoloških" i vrednosnih polarizacija na koje smo navikli i oko kojih se pismeniji deo Srbije deli i prepucava više od dve decenije.

Iz pitanja u pitanje – što je samo delimično dokumentovano u ovde prezentovanom draftu – pokazuje se da stavovi građana Srbije suštinski zavise od toga da li svakodnevno koriste ili ne koriste internet. To naravno ima veze sa starošću, tj. uzrastom, kao i obrazovnim nivoom populacije. Internet, razume se, pretežno koriste oni mlađi i obrazovaniji. Ali to samo po sebi nije toliko presudno koliko činjenica (koja, uzgred rečeno, mnogo govori o stanju medija i kvalitetu informisanja u Srbiji) da oni koji koriste internet imaju mogućnost potpunijeg, objektivnijeg i svestranijeg informisanja. I to se, zapravo, pokazuje kao ključno.

Vučićeva – kao i Dačićeva – Srbija, ne računajući funkcionere i stranačke "botove", internet uglavnom ne koristi. A pogotovo ga ne koristi da se preko njega informiše. S druge strane, kada bi biračko telo činili samo oni koji internet redovno koriste, SNS bi bio jaka, ali ni izbliza ovako dominantna politička grupacija, niti bi Aleksandar Vučić bio ovako dominantan lider. Ali, istovremeno, upravo taj deo populacije je i najskloniji apstinenciji i, za razliku od one tehnološki nepismenije naprednjačke Srbije, mnogo manje raspoložen za glasanje i participaciju u političkom životu.

I šta bi bio zaključak-sugestija-preporuka za onog ko ima ambiciju da u doglednoj budućnosti pokuša da ugrozi Vučićevu dominaciju – ne čekajući da se SNS pocepa, da mu izumru glasači ili da se Vučić umori od vlasti. Samo su dve mogućnosti. Ili (1) da se pokloni po jedan laptop sa internet konekcijom za svakog punoletnog i iole pismenog stanovnika Srbije. Ili (2) da se nekako motiviše i mobiliše onaj, videli smo, zamalo većinski, ali izrazito apatičan i nepoverljiv deo biračkog tela, koji je tehnološki pismen, ali slabo politički aktivan. Pri čemu, pošteno govoreći, nije sasvim jasno koja je od ove dve realnija i verovatnija opcija.

(Autor je glavni urednik NSPM)

Iz istog broja

Reprint – Istorija i tumačenja, povodom obeležavanja 60-godišnjice pobede nad fašizmom

Spasavanje redova Putina

Frano Cetinić

70 godina od kraja Drugog svetskog rata

Dan pobede ili poraz pobednika

Ivan Ivanji

Intervju – Tomislav Nikolić, predsednik Republike Srbije

Kada sam video ko je u Vladi, znao sam da će Vučić mnogo da radi

Jovana Gligorijević, Filip Švarm

Eksproprijacija i »Beograd na vodi«

Zavesa za manipulacije

Radmilo Marković, Tatjana Tagirov

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu