Reagovanje – Povodom teksta »Srbi, nezaštićeni u Srbiji i šire«, Vreme 1050

23. 2. 2011. / 21.46

O razlici između morona i građana

Čedomir Antić, verovatno, misli da "prizemni nacionalizam" nije pleonazam, da u pojmu nacionalizma već nije sadržana prosečnost i banalnost i da nacionalizam nije prvo i poslednje pribežište za ništarije, nego jedna lepa i prirodna psihička pojava koju mangupi svako malo unerede

Tekstom Čedomira Antića "Srbi, nezaštićeni u Srbiji i šire" vlada neutešna pojmovna zbrka.

1. Antić identifikuje dve ekstremno suprotstavljene ideološke pozicije u Srbiji – nacionalističku s jedne, "građansko-evropejsku" s druge strane – kojima je, pored ekstremizma, zajedničko to što ne vode brigu o Srbiji, Srbima i srpstvu. Uprkos ideološki različitom predznaku, ove se krajnosti imaju smatrati jednako pogubnima, što bi značilo, ako dobro sledim Antićevu logiku, da između čopora morona koji su 10. oktobra prošle godine neustrašivo jurišali na žardinjere, trolejbuse, izloge firmirane robe i državu i, s druge strane, recimo, Žarka Koraća, Miljenka Derete i Milice Delević, i nema neke razlike (osim što ovi drugi ne nasrću na bespomoćne kontejnere). Ovakvo postavljanje problema Teofil Pančić je još 2002. godine poslovično precizno nazvao "ekstremnom umerenošću" (videti: Čuvari Benglaske vatre, XX vek, Beograd 2004, str. 211–214), odnosno "ideologijom lažnog centra". U takvoj strategiji suprotstavljaju se dve vrednosno nejednake ideološke pozicije da bi se, kao ispravna, afirmisala nekakva srednja varijanta, nekakav treći (spasonosni) put. Recimo, ako je glupost ekstrem, onda mora biti da je ekstrem i njena suprotnost, to jest pamet, pa je, da bismo izbegli ekstremizme (ne valja biti mnogo glup, ali jednako ne valja ni biti previše pametan), preporučljivo držati se sredine: umerene gluposti, recimo, ili osrednje pameti, nekakve dobroćudne gluposti, odnosno malo tupave pameti. Kao što u ovom primeru "lažna ekvidistanca" (op. cit. Pančić) između pameti i gluposti afirmiše glupost, tako i Antićeva strategija lažne ekvidistance između nacionalista i "evropejaca" savršeno jasno afirmiše nacionalističku poziciju.

2. Čedomir se Antić vajka što su većinskom narodu u državi Srbiji uskraćena "nacionalna prava", ali nam u svome tekstu ne otkriva šta je to, kog đavola, "nacionalno pravo"? Antić, jamačno, ne misli na pravni sistem nacionalne države, pošto bi bilo glupo poricati da država Srbija, svemu uprkos, ima pravni sistem, kao i mehanizme institucionalne prinude koji garantuju poštovanje zakonskih normi. Šta je to, naime, tako nedostupno većinskom narodu države Srbije, a što bi se moralo normirati i institucionalno zaštiti nekakvim "nacionalnim pravom"? Kako bi, na primer, glasila jedna norma "nacionalnog prava" i kojim bi se to institucionalnim mehanizmima garantovalo poštovanje te norme, pored postojeće države Srbije (institucija), Ustava Republike Srbije (pravni akt), parlamenta, predsednika, vlade, policije i Vojske Republike Srbije, te svih zakona Republike Srbije? Ovo su, razume se, retorička pitanja. "Nacionalno pravo" ne znači ništa. To je samo jedna nepromišljena, ali znakovita reakcija na nepojamno kretensko, pozitivno-pravno ustanovljenje nacionalnih saveta ovdašnjih. Nije, međutim, delotvorno na državne nebuloze odgovarati istom merom. Ministar Svetozar Čiplić i istoričar Čedomir Antić imaju isti problem: ne znaju šta govore (onaj prvi ni šta radi). Antić bi, naime, želeo da u državi Srbiji svi budu jednaki, ali da Srbi, ipak, budu jednakiji. Time što je u pozitivno-pravnu regulativu uvela mogućnost stvaranja nacionalnih saveta, država je otvorila Pandorinu kutiju multikulturalizma, sebi uvalila vruć krompir u ruke – eno im ga sad Zukorlić neka se preganjaju s njim – ne shvatajući osnovnu pouku liberalizma, naime negativno određenje slobode. (Ako im je za utehu, Čipliću i Antiću to jest, ni kancelarka se Angela Merkel i kolega joj Dejvid Kameron nisu proslavili poznavanjem materije o kojoj ne samo govore, nego i odlučuju.)

Koja su to, međutim, prava nacionalnim manjinama u Srbiji bila uskraćena, te im se pravo na (političko, nacionalno, seksualno, versko…) udruživanje moralo pozitivno obezbediti i institucionalno garantovati? Ili koje to pravo većinski narod u Srbiji nema, te je potrebno garantovati ga pozitivno-pravnom normom? Šta to Zukorlić i Antić ne mogu u Srbiji da urade, te im je potrebno "nacionalno pravo", Zukorliću za muslimane, Antiću za Srbe, ili koga već? Bez ikakvih je problema Zukorlić mogao da pravi kakva god hoće udruženja, na kakvim god osnovama, sa kim god hoće, kao što to može i Čedomir Antić, ali onog trenutka kada je, verovatno najgorim potezom za svoga vakta, Đinđić de jure uveo veronauku u škole (i time de facto pravoslavlje ustanovio kao državnu religiju), a Čiplić & company to zapečatili nacionalnim savetima, stvorene su sve formalno-pravne pretpostavke za ponovnu afirmaciju umetnika poput Zukorlića.

Zukorlić je, dakle, dobio svoje "nacionalno pravo", ali Čedomir Antić nije, pa sada vaskoliko srpstvo mora da trpi posledice državnih brljotina u vidu Zukorlićevih opasnih prenemaganja i Antićevih zapomaganja. Ono što Antić naziva "nacionalnim pravom" jeste uvođenje pozitivnog određenja slobode u republikanski politički poredak koji, inače, počiva na negativnom određenju slobode (dozvoljeno je sve što nije izričito zabranjeno). Afirmacija "nacionalnog prava" značila bi priznavanje etničkih ili religijskih skupina kao legitimnih igrača u političkom nadmetanju, što bi bio strelovit pad iz ustavne parlamentarne demokratije u neki vid etnonacionalne, ili teokratske vladavine, te svakako najbrži i najsigurniji način da se počisti, kako se Antić izvoleo izraziti, "ionako nestabilna i nejaka demokratija". Ono, dakle, za šta Antić veruje da je lek, zapravo je smrtonosna smesa.

3. Kada Antić tvrdi da je Srbima u Makedoniji zabranjeno da ispovedaju svoju veroispovest, to bi značilo, ako ga dobro pratim, da je Srbima u Makedoniji zabranjeno da ispovedaju pravoslavlje. Pretpostavljam da sam propustio trenutak kada su verujući Makedonci, kolektivno, iz pravoslavne vere prešli u budizam, porušili crkve ili ih pretvorili u pagode, skinuli onu kju-kluks-klan krstaču ponad Skoplja, budizam proglasili državnom religijom i odmah, "nacionalnim pravom", pod hitno zabranili Srbima da se mole svome bogu.

4. Kada pomene "prizemni nacionalizam", ili "prosečnog nacionalistu", Antić, pretpostavljam, veruje da postoji i neki nacionalizam koji nije prizeman nego je nadzeman i uzvišen. Čedomir Antić, verovatno, misli da "prizemni nacionalizam" nije pleonazam, da u pojmu nacionalizma već nije sadržana prosečnost i banalnost i da nacionalizam nije prvo i poslednje pribežište za ništarije, nego jedna lepa i prirodna psihička pojava koju mangupi svako malo unerede. No, da bi opravdao svoju pretpostavku (čime bi, kao kolateralni učinak, i mene izveo iz zablude da je nacionalizam draškanje najprizemnijih poriva, opčinjavanje prostote i paravan za raskošni spektar kriminalnih radnji u rasponu od genocida do, recimo, mažnjavanja love na naplatnim rampama i pisanja idiotskih patriotskih udžbenika, da je, drugim rečima, nacionalizam ideologija parohije, provincije i banalnosti), morao bi, kao i u slučaju "nacionalnog prava", da navede makar jedan primer, makar jedan ne-nebulozan tekst, makar šta što bi nacionalizam, danas, moglo teorijski, politički i kulturno da opravda. I ovo je retorički predlog. Da je to moguće, valjda bi za ovih četvrt veka neko uspeo da napiše iole smisleniju odbranu nacionalizma, patriotizma i šovinizma. Nijedan pridev pored imenice nacionalizam ne može, danas, da afirmiše pozitivan sadržaj tog pogleda na svet. Taj pojam ima samo antikvarnu vrednost, a ako se vu-du i džu-džu ritualima pokuša prizvati, iz svog se memljivog groba pomalja kao mumija, kao smrdljivi mrtvac obmotan prljavim zavojima, spreman da se hrani ljudskim mesom i glupošću. Što smo, uostalom, imali prilike gledati iz neposredne blizine i u tome (ne)veselo učestvovati.

Zaključak. Beskompromisna težnja za pridruživanje Evropskoj uniji i težnja da se očuva nacionalni identitet (šta god to značilo), nisu suprotstavljene perspektive jednake vrednosti i težine. Tek u Evropskoj uniji Srbija dobija realnu šansu da odlučuje o sopstvenoj sudbini (dakle da očuva suverenost) i da poradi na svojoj nacionalnoj i kulturnoj autentičnosti. Nijedna druga zamisao ne pruža joj ni izbliza takve šanse. Naprotiv, sve druge zamisli – a bilo ih je… od angažovanja jogina na letećim ćilimima do unije sa Belorusijom, Kubom, Brazilom i kim već – pokazale su svoj duboko destruktivni potencijal, a nacionalizam je, samo da podsetim, ovu zemlju razorio i po istorijskoj vertikali i po kulturno-ekonomsko-političkoj vertikali. Zaista je zapanjujuće kako Čedomir Antić to uporno ne prihvata.

Antićev tekst prepun je proizvoljnosti i ozbiljnih ogrešenja o zdrav razum i smisao. Naporno bi, dosadno i nepotrebno bilo analizirati sva mesta. I ovo je (i više nego) dovoljno. Smisao ove reakcije bio je da pokaže da se logike Čedomira Antića i, recimo, muftije Zukorlića, ne razlikuju, uprkos, naizgled, potpuno suprotstavljenim ideološkim pozicijama. Iako te dve pozicije deluju kao teza i antiteza, one se odlično mire u opštijem pojmu, u sintezi koja se lepo da imenovati kao etnonacionalizam. To je dijalektička pouka ovoga teksta, a ne Antićev dijalektički hokus-pokus koji sintetiše morone i građane.

autor je filozof i urednik Trećeg programa Radio Beograda

Iz istog broja

Vreme Beograda – Zeleni prsten 2011.

»Kap po kap« u Grockoj

dodatak priredila biljana vasić

Zadnja kuća, Srbija

Odlaze ljudi, dolazi šuma

Milan Popović

Gašenje Bi-Bi-Sijevog programa na srpskom

Rekvijem za jedan radio

Dejan Anastasijević

Pobuna u Severnoj Africi, Libija – Pukovnik ili pokojnik Gadafi

Do poslednjeg čoveka, žene i metka

Momir Turudić

Desničarski pokreti postaju stranke

Selektivna pravda

Slobodan Kostić

Krizni menadžment

Rekonstrukcija vlade u zimskom periodu

Milan Milošević

Portret savremenika – Moamer el Gadafi

Zbogom, smešni skupe

Jovana Gligorijević

Uloge Vojislava Šešelja u političkom životu Srbije

Publicista i atentator

Dragoslav Grujić i Dokumentacioni centar "Vreme"

Politika na daljinu

Telefonske žice bruje, Voja Šešelj poručuje

Miloš Vasić

Vreme Evrope – CEFTA 2006 i regionalna saradnja

U predvorju Evrope

Miloš Bugarin

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu