Odnos države prema građanima

O odgovornosti sudija 2

ZASEDANJE: Ustavni sud

foto: v. anđić

O odgovornosti sudija

Odluka kojom se država obaveže na naknadu štete koju je pričinio sudija, ili odluka prema samom sudiji, suviše je daleko od principa pravne sigurnosti da bi se ovaj princip mogao koristiti kao argument za proširenje građanskopravnog imuniteta

Ratio legis imuniteta sudije kad je u pitanju odgovornost za naknadu štete prema strankama, zbog sudijskog rada ili nerada, kako se vidi iz nekih fragmenata ovog teksta, rado i sa entuzijazmom se obrazlaže potrebom da se obezbedi nezavisnost sudije i njegova sloboda u odlučivanju. Mnogo lepih reči i plemenitih, čak zavodljivih ideja izrečeno je tim povodom. Dobro ih je čitati i slušati. Nemam pretenziju da negiram značaj sudijskog imuniteta za njegovu nezavisnost i slobodu odlučivanja sudije. Međutim, pravnik ne može da se ne zapita – u odnosu na koga nezavisnost sudije pre svega mora da se uspostavi, koga štiti sudijska suverena sloboda primene prava?

Zadržavam se ovde na evropskom kontinentalnom modelu u kome preovlađuje pravni standard da za štetu koju pričini sudija odgovara država. Neposredna odgovornost sudije je izuzetak od ovog osnovnog pravila, a regresno pravo države prema sudiji je uglavnom ograničeno na slučajeve prouzrokovanja štete namerno ili grubom greškom (krajnjom nepažnjom). Nacionalna prava u praktičnoj primeni uglavnom reaguju tako što nastoje da ograniče građanskopravnu odgovornost sudije, a time i odgovornost države za naknadu štete, proširujući sudijski imunitet. Nad-državni sudovi (ESP, ESLJP) suprotno tome, proširujući odgovornost države (ne nužno i sudije neposredno ili po regresnom zahtevu), nastojeći da posredno ipak ograniče građanskopravni imunitet sudije. Vezanost nacionalnih sudova odlukama ESP i ESLJP dovodi u novije vreme do stvarnog ograničenja sudijskog imuniteta. Koje pravne vrednosti se imaju u vidu, kao obrazloženje ovih donekle suprotstavljenih tendencija?

SUDIJSKA NEZAVISNOST: Zahtev za naknadu štete pričinjene radnjama ili propuštanjima u vršenju sudijske funkcije redovno se podnosi protiv države. Reč je zapravo o postupku u kome se ispituje javnopravna odgovornost države u kojoj sudija nije stranka. Stranka je vlast koja je izabrala ili imenovala sudiju. Da li odista postoji dovoljno razloga da se tvrdi da postupak za naknadu štete više ugrožava sudiju od disciplinskog postupka koji se vodi prema njemu lično, a ne prema državi? Verujem da nema. Sa druge strane, pravo na pravično suđenje jeste javnopravno ovlašćenje stranke prema državi. Ako se to ovlašćenje prekrši, konsekvence kršenja se ne moraju sastojati samo u kaznenim sankcijama (krivičnim ili disciplinskim) prema sudiji. Stranku (građanina) ove sankcije se ne moraju ticati, jer ne otklanjaju štetu koja joj je pričinjena, izuzev u nepravnom (moralnom) smislu. Međutim, mora se postaviti pitanje da li se može ovako rezonovati onda kada je sudija neposredno tužen ili kad država odluči da se u odnosu na njega regresira. Odmah valja podvući da je neposredna odgovornost sudije u evropskom kontinentalnom pravu izuzetak. Mora se podsetiti i na to da je regresni zahtev ograničen uglavnom na štete koje su prouzrokovane namerno ili krajnjom nepažnjom. U literaturi preovlađuje stav da na nezavisnost sudije može uticati kako njegova neposredna odgovornost za naknadu štete tako i regresiranje države. Jeste, u pitanju je suprotnost između slobode sudije u primeni zakona i njegove odgovornosti za to. Zato: da li je opravdano da onaj od koga se očekuje visoki nivo na zakonu zasnovanog suđenja i odgovor na zahtev stranke na pristup sudu i pravično suđenje – stoji po strani i da bude zaštićen od građanskopravne odgovornost kada taj zahtev ne ispuni? Da li je opravdano da, preko državnog budžeta, šteta koja je isplaćena bude disperzirana na sve građane, a da sudija nema ništa sa tim? Svako društvo daje svoj odgovor kroz zakonodavstvo i praksu. Sudeći po najnovijim najavama, Srbija će se, u ime nezavisnosti sudija (u koju gotovo niko ovde ne veruje), opredeliti za proširenje građanskopravnog sudijskog imuniteta, tj. sudijske neodgovornosti, sem za slučajeve namernog prouzrokovanja štete, koje, redovno, kad je šteta u vezi sa sudskim radom, nije lako dokazati.

VLADAVINA PRAVA I STABILNOST PRAVNOSNAŽNIH PRESUDA: Sudijski građanskopravni imunitet se, u doktrini, opravdava i potrebom očuvanja autoriteta sudske presude, kojom se ostvaruju pravna sigurnost i stabilnost i time doprinosi vladavini prava. Sama po sebi, odgovornost države za naknadu štete koju pričini sudija, pa čak i neposredna odgovornost sudije, ne utiču na pravnosnažnost osnovne odluke. Zahtev za naknadu štete je javnopravni zahtev, u sudskom postupku kome on da povoda, stranke su drugi subjekti u odnosu na osnovni postupak. Odluka kojom se država obaveže na naknadu štete koju je pričinio sudija, ili odluka prema samom sudiji, suviše je daleko od principa pravne sigurnosti da bi se ovaj princip mogao koristiti kao argument za proširenje građanskopravnog imuniteta.

DRŽAVA KAO ZAŠTIĆENI TUŽENI: Najprivilegovanija parnična stranka u Srbiji jeste država kada je tužena. U čemu se privilegije sastoje? (a) Jedino kad država treba da bude tužena uveden je princip obavezne medijacije mimo opšteg režima zasnovanog na dobrovoljnosti, jer stranka koja namerava da tuži državu (kao i autonomiju i lokalnu samoupravu) mora, ako namerava da podnese tužbu protiv nje, da podnese predlog za mirno rešenje spora. Jedini izuzetak je slučaj kad je za podnošenje tužbe predviđen prekluzivni rok. (b) Tuženoj državi, mimo opšteg napora zakonodavca da se donošenjem novog ZPP-a postigne više efikasnosti, ostavljen je dug rok da na (za tužioca obaveznu) ponudu za medijaciju odgovori. (c) Za tužioca, vreme od 60 dana predstavlja dilatorni rok pre čijeg isteka ne sme da podnese tužbu protiv države.

Štaviše, sam ratio legis ovakve prekomerne zaštite države kao tužene je nelegitiman, jer je zasnovan na diskriminaciji ostalih stranaka u postupku u odnosu na državu (kad je tužena). Valja podsetiti na procesnu jednakost stranaka, utvrđenu kao ljudsko pravo u Ustavu Srbije (član 36. stav 1): "Jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave". U parničnom postupku svaka parnična stranka, bez obzira na to da li je fizičko ili pravno lice, mora imati, makar legislativno gledano, jednak položaj. Država, međutim, po ZPP/2011, kao tužena parnična stranka ima povoljniji položaj od ostalih tuženih. Ne treba verovatno ni podvlačiti da je ovako uređen položaj države kao tužene stranke u suprotnosti sa načelom ravnopravnosti parničnih stranaka, utvrđenim u članu 2. ZPP/2011: "Stranke imaju pravo na zakonitu, jednaku i pravičnu zaštitu svojih prava."

Naglašavam da se u radnoj verziji izmena i dopuna ZPP/2011, objavljenoj u oktobru 2012. godine nije bitno odstupilo od privilegovanog položaja države kao tužene stranke. Ova privilegija države važi i za sporove koje pokrene stranka radi naknade štete koju je pričinio sudija. Moglo bi se tvrditi da ona, kad je reč o odgovornosti za naknadu štete koju pričini sudija, podobna da uspostavi neku vrstu ograničenijeg građanskopravnog imuniteta države u odnosu na uobičajeni standard.

Najnoviji razvoj sudijskog građanskopravnog imuniteta u Srbiji pokazuje sa praktičnog stanovišta dve nesumnjive tendencije: (a) stranci se posredstvom ZPP-a otežava pristup sudu kad odluči da tuži državu radi naknade štete koju je pričinio sudija; (b) regresni zahtev države prema sudiji namerava se ograničiti samo na slučaj kad je sudija pričinio štetu namerno. Ne samo da je ovakav pristup u koliziji sa praksom ESLJP i ESP – on je u nekim svojim aspektima obeshrabrujući za praksu, a od najvišeg sudskog tela, posredstvom pravnog shvatanja dijagnosticiran tako da se građanskopravna neodgovornost sudije posmatra kao "prirodan standard". Dovesti ga u pitanje, gotovo znači zloupotrebiti pravo.

Autorka je profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta Union (poglavlje "Zaključna razmatranja: da li je građanskopravni imunitet sudije odista garant njegove nezavisnosti?", deo je obimne komparativne analize "Ograničena odgovornost sudije za štetu – neophodna privilegija koja obezbeđuje nezavisnost ili učvršćivanje sudijske neodgovornosti?)

Iz istog broja

Vreme prava

Između nezavisnosti i inferiornosti

Slobodan Beljanski

Reizbor, ustav, zakon

Birala i »ne birala«

Milan Škulić

Podsećanje

Deobe i koreni

Dragoslav Grujić, Dokumentacioni centar "Vreme"

Pravosudna efikasnost

I mrtvi duguju

Jovana Gligorijević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu