Marija Milošević

O ocu u zatvoru, pucnjavi u Užičkoj, generalu Senti…

"Zašto sam pucala? Pucala sam od muke, jednostavno pukla bi mi glava, da je bomba. Bila sam van sebe. Dve noći sam vukla pištolje po džepovima od jakne, da se branim ako bude neka frka, a onda na kraju on sam seda u kola i ode. Kola odlaze, ja ih gledam kako odlaze i mislim – ovo je smak sveta, sto posto, ovo je sigurno smak sveta a ja to ne znam"

O ocu u zatvoru, pucnjavi u Užičkoj, generalu Senti... 1

Marija Milošević, ćerka bivšeg predsednika Srbije i SRJ Slobodana Miloševića, već godinama ne odgovara i ne demantuje najrazličitije, pa i zlonamerne napise o sebi i svojim odnosima sa okolinom. Čak ni tada kad se u medijima pojavljuju ne samo neistine nego i neke prastare fotografije, koje nemaju mnogo veze sa Marijom Milošević danas. Posle nekoliko godina ćutanja, Marija je odlučila da u razgovoru za "Vreme" progovori o sebi, o svom ocu i svemu što je poslednjih meseci ostavilo trajan pečat na nju i celu njenu porodicu.

"VREME": Kako ste doživeli napad specijalaca na rezidenciju tokom noći od 30. na 31. mart, odnosno tokom pregovora o odlasku vašeg oca u pritvor, u noći 1. aprila?

MARIJA MILOŠEVIĆ: To su bile dve različite noći. Prva noć je bila ona sa momcima sa čarapama na glavi, kada su pucali i porazbijali stakla…

Kako ste se zatekli u vili u vreme napada?

Došla sam popodne, dok je još bio dan, ništa se još nije dešavalo, još nisu došla ambulantna kola, ništa nisam slutila, sve je počelo tek tokom noći. Prva vest da je tata uhapšen stigla nam je uveče. Rekli su nam da je to neko negde objavio. Tako smo svi koji smo se zatekli u kući tu i ostali. Ja sam došla još popodne, u trenerci, mislila sam na sat vremena, a ostala tri dana, u toj istoj trenerci.

Zar je moguće da niste ozbiljno shvatili najave da će Slobodan Milošević biti uhapšen do 31. marta, pošto je to bio uslov američke administracije za odobrenje pomoći Jugoslaviji?

Ja novine nisam pratila; znam da se pominjalo mnogo datuma – i 10. mart, pa 31. mart i silni neki datumi… Jedino što sam sa sigurnošću znala jeste da je tata ucenjen na pet miliona dolara, da ga otmu. Zato, kad smo videli one ljude kako preskaču kapiju sa čarapama na glavi, ja sam bila ubeđena – i to smo mnogi, još uvek – da su to bili otmičari koji su hteli da ga kidnapuju te noći i odvedu u Hag. Zašto bi se inače tako maskirali, ako su hteli da ga odvedu samo u zatvor i kod istražnog sudije?

Nije li vaš otac prethodno dobio poziv na saslušanje, neki papir od suda

Pouzdano znam da je tata dobio samo jedan poziv za sud koji se tiče parnice – tužbe u vezi sa otkupom kuće u Užičkoj 32. Nikada nije dobio poziv u krivičnom predmetu radi saslušanja od bilo kog istražnog sudije. I onda su ti ljudi odjednom došli pred kapiju, počeli da pucaju. To definitivno nisu bila službena lica. Ja sam u tom momentu izašla ispred kuće, da vidim šta se dešava. Sva rasveta u dvorištu bila je isključena tako da je bio mrkli mrak, a dvorište je ogromno – prava šuma. Mrak je bio i u okruglom, velikom ulaznom holu. Izašla sam kroz taj hol napolje, da vidim šta se događa. Ispred kuće je bio parkiran beli džip – kažem da mi ga je sam Bog poslao, inače sada ne bih bila živa. Stala sam da pogledam da li se išta vidi. Naravno da se ništa nije videlo, pošto je donja ulazna kapija daleko, nizbrdo, u dnu dvorišnih stepeništa. Samo što sam izašla, profijuče mi metak iznad glave i razbije staklo. Nisam ni videla koje, samo sam čula tresak. Bio je mrkli mrak i nije bilo nijednog čoveka izuzev mene ispred ulaza. Čučala sam iza tog belog džipa dok nije prestalo da prašti i slušala kako krcka staklo i lomi se. I kako pada bomba. Kad je stalo, otrčala sam u sobu gde su sedeli svi koji su se zatekli u kući. Krenu da me teše, kao ta bomba nije prava, već šok-bomba. Kao da od toga treba da mi bude lakše – ne znam ni da postoje šok-bombe i prave, za mene je bomba bomba. Kad kažu bomba – ja zamišljam one iz crtanog filma s kockicama…

Jesu li ukućani znali da ste izašli van kuće?

Tata se brinuo, pitao "Gde je Marija?", to su mi rekli kad sam se vratila. Kažem "bila sam napolju", a oni pitaju "Šta si ti tražila napolju?"

Je li tada u rezidenciji već isečena struja ili je to bilo kasnije?

U dvorištu jeste bio mrak, ali ne znam je li to tada bilo zato što su nam oni već isekli struju ili je bilo pogašeno svetlo. Nisam ni pitala. Iz tog mraka su ljudi koje nismo mogli da vidimo pucali na nas. Htela sam da se popnem na terasu, da vidim, ali mi tata i mama nisu dali. Posle, kad sam preživela prvo pucanje, više mi nije padalo na pamet da idem na terasu, na drugi sprat.

Da li se pucalo i iz rezidencije, ka kapiji?

Iz rezidencije niko nije ispalio ni metak, niti je bilo ko to pokušao! Ne znam je li ikog bilo u dvorištu, u mraku nikoga nisam mogla da vidim, ali u rezidenciji je sedeo Ilija, šef Patriotskog saveza Jugoslavije, tada sam ga prvi put videla, čovek u vunenim čarapama, bio je u narodnim stražama ispred kuće, ušao je da popije čaj, bili su tu još naravno mama i tata i nekoliko njihovih prijatelja. Niko od nas nije pucao. I gde da pucamo? Sami po sobi? I iz čega? Jeste u ulaznom holu bilo policije, ali ne znam jesu li izlazili u šumu… U samoj rezidenciji nije bilo nikakve paljbe, izuzev što su na nas pucali i porazbijali nam stakla.

Jeste li ikada verovali da vašeg oca od hapšenja mogu da zaštite narodne straže, koje su isprva bile na gornjoj kapiji, ispred Užičke broj 11, a tada se prebacile na donju?

Verovali smo da se ne radi o zakonitom hapšenju i da su ispred lovci na ucene.

Videli ste pripadnike specijalnih jedinica policije?

Sve što sam videla videla sam na BK televiziji. Slično odevene ljude sam do tada videla samo u filmovima, kada njih četvorica, najviše petorica, uđu u juvelirsku radnju sa tim čarapama ili kapama sa prorezima za oči na glavi, opljačkaju radnju, a zlatar leži na podu ili ga ubiju i pobegnu. I sada, odjednom, gomila takvih ljudi sa tim čarapama na glavama ispred naše kuće. Pomislila sam – to sigurnu nisu nikakva službena lica nego oni koji žele da kidnapuju mog tatu.

U međuvremenu se vaš otac pojavio na kapiji i time demantovao vest da je odveden u Palatu pravde. Njegova glava je na CNNu čak zaokružena, a snimak zaustavljen, kako bi se jasno video u masi pristalica iz narodne straže. Da li se do tada već javio neko iz vlasti da mu kaže šta se dešava, uruči dokument o hapšenju?

Ne, niko nije ni pokušao da mu uruči bilo kakav papir ili dođe do nas. Ja sam otišla sa tatom do kapije, užasno sam se plašila za njega kada je izašao pred ljude. Plašila sam se da će ga tada kidnapovati i zato sam ga držala čvrsto za ruku. Bila sam protiv toga da izađe do kapije, međutim svi ostali koji su bili u kući smatrali su da je to gest koji treba da uradi.

Kako vam je protekla prva noć? Jesu li vam uz struju odmah isekli i vodu?

Prva noć je bila strašna. A voda je nestala drugog dana, poslepodne. Tada mi je bilo sasvim svejedno što nema vode. Pa kome treba voda kad ćemo da poginemo? Problem sa vodom mi je bio sporedan; vodu trebate kada je sve normalno.

Negde je pisalo da ste te noći imali ozbiljan konflikt sa jednim od branitelja, Sinišom Vučinićem, da ste rekli da vam ga sklone sa očiju, jer vam "remeti mentalni sklop"…

Mentalni sklop? To uopšte nije moj rečnik. Ne znam baš jesam li mu se obratila, verovatno jesam, jer sam svakome koga sam srela rekla ponešto tog jutra, tako su mi kasnije rekli, a ja sam bila ljuta na sve. Ako me je tada neko nešto pitao, verovatno sam nešto i odgovorila, ali se toga ne sećam, kao što se ne sećam ni da sam upoznala i tatinog advokata, tog jutra. Pola stvari se ne sećam.

Znali ste Vučinića od ranije?

Prvi put sam ga videla u petak, nisam znala ni ko je on.

Jeste li imali prilike da nasamo razgovarate sa ocem, predložite mu šta da radi?

Pregovori, kada su počeli, vođeni su u kancelariji i ja u njima nisam učestvovala. U kući je bilo mnogo sveta koji je tu zanoćio. Sedeli su, budni, razgovarali, mnogi ni za to više nisu imali snage. Druge noći ja više nisam imala snage ni volje nizašta. Otišla sam na drugi sprat, gde su tatine i mamine odaje, i čekala da vidim kako idu pregovori i šta će biti. Sedela sam uglavnom sama ili sa mamom gore, ništa nisam jela dva dana i dve noći, nisam mogla ni da zaspim… Zato sam popila neke mamine tablete za smirenje, ali ništa mi nisu pomogle, uopšte nisu delovale.

Jeste li razgovarali sa bratom Markom?

Zvao je nekoliko puta, razgovarao sa tatom i tata mu je kazao da će ići, sam. Bila sam protiv toga. Nisam verovala da će se sve završiti kod istražnog sudije, mislila sam da će ga oteti, odvesti ili ubiti. Plašila sam se za tatin život.

Kada je vaš otac prelomio, odlučio da ide?

Mislim da je to bilo ujutro, druge noći. Nisam imala sat. Došao je gore kod mene, izašli su iz lifta tata i mama. Rekao je da ide, da je došao da se pozdravimo. Naljutila sam se i nisam htela da razgovaram ni sa ocem, ni sa majkom. Zabolelo me je – da se pozdravim s njim jer on ide u zatvor. Mama je tražila da joj pomognem da ga spakuje za zatvor. Nisam htela da joj pomognem.

Otac vam je, ako dobro razumem, najvažniji oslonac u životu, pravi prijatelj. Zašto ste pucali kad je odlazio?

Zašto sam pucala? Pucala sam od muke, jednostavno pukla bi mi glava, da je bomba. Bila sam van sebe. Dve noći sam vukla pištolje po džepovima od jakne, da se branim ako bude neka frka, a onda na kraju on sam seda u kola i ode. Kola odlaze, ja ih gledam kako odlaze i mislim – ovo je smak sveta, sto posto, ovo je sigurno smak sveta a ja to ne znam. Pre toga sam popila pola kutije onih tableta, zajedno sa nekim konjakom i koka-kolom koju sam našla u kuhinji.

Dakle, niste pucali u oca, Čedu Jovanovića ili nekog u blizini?

Ne, blindirana kola su već otišla. Pucala sam u vazduh. Pet hitaca, ceo moj revolver. Gde da pucam u tatu, zbog njega sam se i sekirala a sigurno nisam htela ni da pogine neko od gostiju. Ljudi obično pucaju od sreće, na svadbi, za novu godinu, a ja sam pucala od nesreće. Nisam od onih koji pucaju za novu godinu. Naprotiv, tada obično zalegnem nekud, da me ne ubije zalutali metak. U pet do dvanaest, naročito za srpsku novu godinu, legnem na pod, sklonim se, a u dvanaest i pet promolim nos. Sećate se koliko je nesrećnih slučajeva bilo na Novom Beogradu od zalutalih metaka, kada prilikom proslava pucaju sa terasa, a tamo ima mnogo ljudi napolju, okolo su prozori, zgrade… Neki šenluče onako mrtvi pijani i onda pucaju. Ja nisam taj tip.

Sećate li se da ste ocu (i drugima) kad je odlazio dovikivali ružne rečikako su prenele beogradske novine?

Jedino čega se sećam jeste da sam bila ljuta. "To je strašno, sam si se uhapsio", rekla sam tati. Bila sam besna na njega, na sve koji su bili uz njega. I na sebe. Što je najstrašnije, pola toga se uopšte ne sećam. Deset dana kasnije sedi mama sa advokatom Tomom Filom, ja im prilazim, rukujem se, predstavim, a Toma Fila kaže da smo se upoznali. Pitam – kada, a on kaže da smo one noći razgovarali petnaest minuta. Ja se toga ne sećam. Kao da imam rupu u pamćenju. Sećam se prvog dana i prve noći, sve do pred zoru druge noći.

Bili ste kod istražnog sudije. Je li pokazao razumevanje za vaše razloge?

Bila sam kod sudije i on me pitao sve odreda, gde sam bila, šta sam radila, gde su bili pištolji i tako dalje. Rekla sam sve čega sam se setila. Nisam znala koliko je bilo tačno sati, ni koliko je bilo metara od kapije do ulaznih vrata. Znam da je bila noć, a noć je mogla biti i u tri, četiri ili pet. Drugi ljudi koji su bili tamo verovatno su bili prisebniji, nisu ništa pili pa se verovatno bolje sećaju

Jesu li hici iz vašeg pištolja ikoga ugrozili?

Tamo nije bilo nikoga. Dvorište je bilo pusto. Tu gde sam ja bila je brdo, mrak. Mislim da ni ptice tada nisu više htele da lete, ni muva nema, koliko su se uplašile od onih napolju.

Jeste li zaista mislili da je za vašeg oca bolje ako se ubije?

Rekla sam mu "da ćemo svi mi ovde poginuti", što je bilo očigledno, da su nas napali. Nisam time mislila da bismo se mi ubijali, međusobno. Bilo je očigledno da se par nas koji smo bili u kući ne možemo suprotstaviti onima koji su bili napolju.

Jeste li i ranije strahovali za svoju bezbednost, ili je strah pojačan posle 24. septembra odnosno 5. oktobra prošle godine?

Bezbednost naše porodice je ugrožena još od osamdeset i neke, tako da to nije bilo ništa novo. Bavila sam se muzikom i nisam poklanjala naročitu pažnju drugim stvarima, ni politici. Da se dešava nešto neobično shvatila sam tek 5. oktobra prošle godine, kada sam čula vest da je zapaljena savezna skupština.

Vi ste u tim događajima prošli bolje od Markavašu TV Košavu u to vreme niko nije oslobodio?

Koliko znam, tih dana su neki "oslobađali" državne televizije i medije od države.

Jeste li zbog straha da se to ipak ne desi tako brzo prodali Košavu?

Prodala sam Košavu, ali ne zbog straha, već zato što više nisam želela da se bavim tim poslom. Bila sam razočarana.

Je li vam sada, kada okrenete TV Košavu, žao zbog takve odluke?

Ne. Uostalom, uopšte ne gledam televiziju. Sama sam tako odlučila, pa zašto bih se sad kajala? Mislim da je odluka bila prava. Tata mi je čak rekao: "Pa da li si normalna, zašto prodaješ, nema potrebe – to je ono što znaš da radiš." Verovatno je mislio da sam u nekom posebnom stanju i da ću se kasnije predomisliti. Ali, evo, prošlo je već osam meseci i nije mi žao.

I šta ste radili posle 5. oktobra?

Kao da sam u penziji. Od oktobra do 1. aprila sam vreme provodila tako što sam gledala video kasete i čitala knjige…

Jeste li od početka posećivali oca?

Prvih pet dana nisam išla. Nisam mogla. Kakva sam bila, bolje da me tata nije video. Očekivala sam da će nešto strašno, sudbonosno da se desi. Onda me je mama nagovorila da krenem s njom.

Da li vam je, posle svega, žao što Slobodan Milošević više nije predsednik SRJ?

Žao mi je što mu je posle toliko godina tako napornog rada vraćeno na ovakav način. Ali sam zadovoljna što više nije predsednik. Mislim da ima dovoljno godina i da je radio veoma naporno i da mora da se odmori. Što kažu moji prijatelji, bilo bi lepo da tata kao sav ostali svet može da ode da peca ribu, na neko mirno mesto. Dosta nam je bilo svega. Ali mi nije svejedno šta se dešava u državi, što se pali, preti… Zašto kod nas ne može da bude kao u drugim normalnim državama, gde posle izbora ljudi i dalje normalno idu na posao, kuvaju ručak i baš ih briga što se predsednik države sada drugačije zove. A kod nas, kad se promeni vlast to ne može tek tako da prođe. Sve to bi, valjda, moralo drugačije da izgleda. Uopšte mi nije važno ko je na vlasti, ako mogu da živim normalno i radim svoj posao.

Vaš otac je tokom prvih 30 dana pritvora neočekivano prebačen na VMA. Onda je konzilijum lekara izdao saopštenje a mediji dali do znanja da porodica preuveličava težinu njegovog zdravstvenog stanja?

Činjenica je da je moj tata u zatvor otišao zdrav. A onda ga posle nepunih deset dana u zatvoru odvode na VMA jer je ozbiljno bolestan. To nismo zaključile mama i ja, već zatvorski lekar. Tatin pritisak je bio ogroman. Čak i deca znaju da takav krvni pritisak, 200 sa 130 – nije normalan. Mesec i po dana mu donji nije pao ispod 100, što je zastrašujuće. Puls mu je bio čak i 160, takav ni sportisti nemaju. Ja sam to videla na onim ekranima u bolničkoj sobi. A kada su se zatvorski lekari uplašili da će im on tamo umreti, poslali su ga u bolnicu. U bolnici mu je urađen EKG i predložili su koronarografiju. Ja se malo razumem u to jer sam kao novinar u "Ilustrovanoj politici" pratila zdravstvo i znam da je koronarografija ozbiljna hiruška intervencija koja ima za cilj da se postavi dijagnoza. Kroz veliku arteriju desne noge propusti se nešto kroz sve velike krvne sudove, do srca. Posle te intervencije mora da se miruje 24 sata. Na ulazu u ranu na nozi se tih 24 sata drži posebna kesa s peskom, koja ne sme da se pomeri ni za trenutak, jer inače može pacijent da iskrvari i umre.

Jesu li vam tražili odobrenje za zahvat?

Meni nisu. Lekari su pomoću tog zahvata otkrili, međutim, samo šta mu nije, ali ne i šta mu jeste! To je bio samo dijagnostički metod, a nije nikakvo lečenje. Hteli su još isto popodne da ga pošalju natrag u zatvor. Morale smo da se izborimo da ga puste da odleži bar propisanih 24 sata. Bili su tu lekari iz bolnice Dedinje i sa VMA.

Hoćete da kažete da je vaš otac u životnoj opasnosti?

To lekari najbolje znaju, uostalom i na otpusnoj listi piše dijagnoza angina pektoris. Ono što je sigurno jeste da je tata vraćen u ćeliju bolesniji nego pre odlaska u bolnicu. Zato je za mene taj dan bio gori čak i od noći kada je uhapšen. Bila sam izbezumljena kada sam videla kako oni tatu u kolicima vraćaju u zatvor, a on sam ne može da se pokrene, ne može da ustane. I takvog ga vraćaju u ćeliju jer, kažu, nije neophodno bolničko lečenje!?

Zar nije u interesu kako zatvorske uprave tako i demokratske vlasti Srbiji, da je Slobodan živ i zdrav u pritvoru, do odluke o mogućoj krivičnoj prijavi ili izručenju sudu u Hagu?

Ne razumem kako se on tako razboleo za samo desetak dana. Svašta mi je padalo na pamet. Možda paranoišem, ali imam pravo na to posle svega što se dogodilo. Nijednog pacijenta ne bi sa takvim simptomima pustili ni kući, gde ipak imaš neku normalnu negu, nekoga da brine o tebi i pomogne, a u zatvoru nemaš nikoga.

Videli ste šta piše na EKG nalazu?

Aparat sam štampa rezultate, iz njega kao sa faksa izlazi papir sa svim onim linijama, i gore piše: abnormalno.

Šta su vašoj majci i vama lekari odgovorili kad ste digle paniku da ne može to tako, da je Slobodanu Miloševiću potrebna lekarska i bolnička nega?

Prvo, oni su imali jedan sastanak, koji je trajao četiri sata. To je bio konzilijum lekara koji se sastojao od tri lekara sa VMA i šest lekara iz bolnice Dedinje. Trebalo je da napišu istinu, a da pri tom malo uviju činjenice. Očito nisu mogli da napišu da mu je pritisak super i da mu je EKG normalan, zato je verovatno bilo tako teško to sročiti. Pa su dve strane pisali puna četiri sata, sve da bi objasnili da je vrlo bolestan a da ga ipak vraćaju u zatvor. Zato su se mučili kako da formulišu da je bolestan a zdrav. To ni na jednom jeziku na svetu ne može lako da se izvede, inače bi mu otpusnu listu otkucali za deset minuta.

Jeste li tražili mišljenje ličnog lekara Slobodana Miloševića, koji ga je lečio od hipertenzije proteklih godina?

Pregledao je tatu i njegov lični lekar. Ali on ne donosi odluke. On mu je dao terapiju i povećao terapiju, ali sve to nije pomoglo.

Jeste li pokušali da se obratite nekom od vodećih ljudi u državi i zamolite za humaniji tretman za vašeg bolesnog oca?

Jesmo.

I?

Ništa.

Kako biste ocenili politički put svojih roditelja i obrt posle poslednjih izbora?

Ja se nikada nisam bavila politikom. Moj tata je posvetio sebe ovom narodu i ovoj državi. I nikakvu materijalnu korist od toga nije imao. Ostaće, sigurna sam, dobro zapisan u istoriji, ali meni on sad treba, odmah, živ i zdrav. Za istoriju me ne brine. Piše po novinama svakog dana i ne mogu da verujem da su se gotovo svi oko njega obogatili, dok on ima samo jedno gradilište od kuće u kojoj smo živeli i koja se renovira. To je sve što on ima. A priča se o nekim tonama zlata, računima po inostranstvu i još kojekakve gluposti!

Mnogi će rećizar je moguće da se nije na vreme obezbedio, predsednik tako moćne države, da dozvoli da se svi oko njega okoriste, a on da ostane samo sa jednom kućom na Dedinju, bez prebijene pare?

On nije čovek kome su materijalna dobra i novac primarni. On je radio svoj posao, bavio se politikom, od jutra do sutra. Sećam se da su pregovori nekih godina ponekad trajali do duboko u noć, do 4 ili 5 ujutro. On ni tada nije bio mlad čovek. Za to je primao platu. Mama je pisala knjige. Neko je jednom zloupotrebio moju izjavu kako, eto, da mama ne piše knjige ne bi im bilo lako. Istina je da su im plate bile male, mamina profesorska i ta njegova, koju je primao, bile su skromne u odnosu na masu ljudi koji imaju neke privatne firme, poslove.

Kakve stavove su vaš otac, majka i brat zastupali u vezi oružanih sukoba tokom raspada SFRJ, koji su trajali gotovo čitavu deceniju? Jesu li se ti stavovi razlikovali od onih koji su izrečeni javno?

Moji roditelji ne spadaju u ljude koji javno govore jedno a u kući drugo. Retko smo o politici i razgovarali, kao što oni sa mnom nisu pričali o top listama i sličnim stvarima.

Ništa o čišćenju Srebrenice, kamionima zlatnih poluga? Kako gledate na optužbe protiv vašeg oca za etnička čišćenja, finansijske malverzacije, čistke političkih protivnika

O bože gospode! Kakve su to gluposti?

Hoće li vam mama zameriti takav rečnik?

Znate šta – ja tatu i mamu sada optužujem da sam pogrešno vaspitana. Oni su me učili da svaki čovek ima dobre i loše osobine, ali da se mi sa njima družimo zbog onih dobrih i da uopšte ne treba da obraćam pažnju na one loše. Potpuno su me pogrešno vaspitali. Zato sam toliko puta bila šokirana. Da su mi rekli: "Pazi, Marija, ljudi su zli. Kome učiniš dobro vratiće ti lošim. Ne čini nikom ništa dobro, pazi da te ne opljačkaju, pokradu, naročito ovi što su ti najbliži, jer oni mogu najviše da te izdaju!" A oni su me vaspitali sasvim obrnuto, da svima pomognem, učinim i budem pažljiva prema drugima… A sad odjednom ispada da me pola tih ljudi nikada nije ni poznavalo. Zato nikada nisam mogla da znam da li je neko sa mnom zato što sam ćerka Slobodana Miloševića ili zato što sam ja ja. U svakom slučaju, sad bar znam ko su mi pravi prijatelji. A da se dobro dobrim vraća, na mene bi trebalo da padaju samo čokolade s neba.

Vi i vaš otac ste, čini se, izabrali defanzivnu taktiku, za razliku od vaše majke i brata, koji su demantovali navode medija u pogledu pojedinih optužbi

Čitala sam taj intervju u "Vremenu". Istina je da mama i Marko demantuju takve stvari. Ja nisam demantovala nijedno vanbračno dete, mada nemam nijedno, nijedan od svojih brakova, mada sam imala samo jedan, i masu drugih stvari… Pričali su da sam za vreme bombardovanja bila u Južnoj Africi, a sve vreme sam bila u Beogradu. Nije mi palo na pamet da demantujem. Vi znate šta demanti može da vam napravi, demanti na demanti… Mada je tata možda trebalo da demantuje neke stvari iz političkih razloga, ali on se bolje razume u to.

Pripisuju vam sklonost ka oružju. Navodno ste jednom izjavili da nećete imati decu jer ne ide da držite bebu u jednoj ruci a u drugoj pištolj?

To je bila figura. Činjenica je da bi mi bilo mnogo teže da sad imam dete, koje mogu da mi otmu na putu u školu, ucenjuju tatu… Tako je ispalo proteklih godina da uopšte nije bilo zgodno da imam dete. Pored toga, ja uopšte ne znam koji muškarac je sa mnom iz ljubavi, a koji iz koristi. Znate kako je to sve izgledalo sve ove godine – ćerka Slobodana Miloševića. Dešavalo se da neko ko zna nekog ko mene zna već misli da ima varijantu da se okoristi?! Najzad i najvažnije – nije to nikakva ljubav i sklonost ka oružju. Da je to tako, ja bih svakog dana išla u lov i u streljanu i pucala, od jutra do sutra. Ne. Prvo oružje sam dobila na poklon od policije. I sa njima sam išla u streljanu MUP-a (onog što je bio bombardovan za vreme rata), da naučim da pucam, to je trebalo da znam kao sigurnost da se "branim u nekoj situaciji". A ne zato što bih ja bila nekakav kriminalac, pa nosim oružje da obijam prodavnicu, ili pretim ljudima. Ja u životu pištolj nikad nisam ni vadila, nosila sam malu tridesetosmicu.

U novinama se pojavilo da su vam oduzeta tri pištolja, između ostalih i jedan čije je držanje u Jugoslaviji zabranjeno?

Držala sam samo pištolje za koje sam imala dozvole. Ne znam da je ijedan od njih bio zabranjen. Imala sam dozvolu za držanje, nisam ih posle više ni nosila, niti sam igde i išla.

A oružje odneseno iz rezidencije?

Tata je to dobijao na poklon, bile su to luksuzne kožne kutije, gore grb policije, ili vojske. Baš ultraluksuzno pakovanje. A kad otvorite, unutra sve saten, pa pozlaćen pištolj i posveta: Najvećem sinu srpskog naroda, borcu za slobodu Slobodanu Miloševiću, tog i tog datuma od tog i tog general-pukovnika i slična imena. A na sablji koju su našli u kući u Požarevcu bila je posveta Vojske Jugoslavije. Bio je tu CZ 99, isto tako upakovan, od kolektiva npr. Zastave iz Kragujevca, za 29. novembar ’97. Sve te kutije naslagane jedna na drugu, kako koji praznik prođe. Da je žena, verovatno bi dobio parfem. A pošto je muškarac, šta će generali nego – oružje. Iz tog oružja nikad niko nije ni pucao, bilo je to više trofejno oružje. Zlatni ili pozlaćeni, a na cevi ili na dršci piše npr. Slobodanu Miloševiću, vrhovnom komandantu, za taj i taj praznik. To su pokloni, kao što su drugi dobijali sat ili prstenje. Toga je bilo brdo, pa sad računajte – svaki praznik, njemu tras – pištolj, pušku, kao da je lud za tim.

Iz tog oružja nije pucao, ali je u noćnom ormariću imao vlastito oružje?

Mislim da svako u gradu ko drži trafiku ima oružje u noćnom ormariću, pored kreveta, a ne neko ko je ucenjen na pet miliona dolara! Zato mislim da to nije ništa neobično.

Bojite li se za svoju sigurnost, sad kad ste razoružani?

Sad se bojim za tatinu. Ona mi je sad preča, a moja je otišla u drugi plan.

Možete li da živite normalnim životom?

Ne mogu. Ovih osam meseci sam prekinula kontakte sa nekim ljudima i često razmišljam kako žive ljudi u penziji. Zato je ovaj život koji sad vodim potpuno nenormalan. Ujutro mi zvoni sat, zato što želim da idem kod tate u zatvor, prolazim kroz sve one kapije, da se vidim sa njim na sat vremena, što je zastrašujuće. Planove za budućnost uopšte ne mogu da pravim zbog svega ovoga. Jedino što bih želela jeste da odem da živim na nekoj pustoj planini, sa svojim psima, gde uopšte nema ljudi. Ko bi uopšte mogao normalno da živi da mu se sve ovo događa?

Imate li kontakte sa bratom, zašto se ne vrati?

To njega treba da pitate, možda je on razočaran pa je otputovao. Rekla sam vam, i ja bih otišla negde u neku pustinju, uopšte ne mora da bude inostranstvo, ima valjda pustinja i kod nas, da ne vidim više nikog blizu. Možda je i on imao isto takvu potrebu, pa seo na avion i odleteo. Ja to razumem, jer je i on veoma emotivan.

Oca obilazite redovno?

Možemo da se vidimo na jedan sat i uvek isto ostanem. Merimo tati pritisak, temperaturu, gledamo kako izgeda, to nam je najvažnije – kako je on. On nas bodri, mi njega. Nas dve brinemo o njemu, on brine o nama. On neće nas da sekira; isto kao što ja neću s mojim peskom da sekiram njega, tako on neće sa svojim srcem da sekira nas. Tako da niko nikome neće da se žali u porodici.

Razgovarate li ikad o Hagu?

Ne.

Prodaja "Košave"

Oko Košave je bilo mnogo napisa u novinama kako ste bili privilegovani da otvorite radio i dobijete frekvenciju?

Mislim da bih sad lakše napravila radio dok je DOS na vlasti, nego onda. Kakve sam ja neprijatnosti imala, kad biste mogli da nađete pres-kliping, videli biste kakve sam "privilegije" uživala. Košava je počela na krovu bivšeg CK-a. Kad smo ušli unutra bilo je pola metra prašine, stare magnetofonske trake i imali smo jedan CD plejer iz kola, ne kućni, već malecki, baš iz kola, jedan dupli dek, moje kasete iz kuće i od mog dečka diskove iz gepeka, iz kola. Da nismo imali predajnik sve bi izgledalo kao da se igramo. Nismo imali ni mikrofon, ni voditelja, to su bili sve disk džokeji koji su radili po beogradskim diskotekama, niko nije bio tonski realizator, ono što se zove tonac. I imali smo predajnik od 300 vati, ali nije smeo da se pusti na toliko nego na 250, da se ne pokvari, i jednu usmerenu antenu prema jednom delu grada. Bili smo srećni da nam je uspelo. Gore je duvao vetar, prava Košava. Ja u početku nisam htela da prestanem da budem novinar, mislila sam da mi radio bude sporedna okupacija, ali onda me je potpuno obuzeo, prestala sam da pišem i potpuno se posvetila radiju. Puštali smo dobru zabavnu muziku u godini kada su svuda po gradu harali samo narodnjaci. Pričalo se da su kod nas zabranjeni hrvatski pevači, a poznato je da su oni uvek imali dobru muziku, koju smo mi slušali. Olivera, Alku, Doris Dragović, Magazin, Kemala Montena… Zato sam ja to počela da puštam, uprkos pretnjama koje su mi stizale. Tako smo postali najslušanija radio-stanica u Srbiji, pa su se zato mnogi reklamirali kod nas, što nam je stvorilo materijalne uslove da se modernizujemo i razvijemo.


Margarite na Kubi

Kako je izgledao razlaz sa HadžiAntićem, koji je stanovao u stanu ispod vašeg? Bilo je priča da ste mu u pucnjavi ubili psa i da je posle toga on otišao na Kubu.

Kao prvo, nije bilo nikakvog razlaza, mi se uopšte nismo posvađali. Drugovi smo već 15 godina. Po novinama su nas venčavali, razvodili, decu pripisivali… A kako od oktobra ni on ni ja ništa nismo radili, pili smo kafu svakog dana i gledali kasete, sve dok nije otputovao krajem decembra. A to za psa? Mi smo imali četiri psa, što je velika komplikacija, dva on i dva ja. Oni su se stalno međusobno napadali i zbog toga smo imali red za njihov izlazak na dvorište, kao smena straže. Tog psa sam ja kupila na poklon za rođendan njegovoj ćerki. Jednom je pala ograda između njih i pokidala su se naša dva mužjaka, njegov i moj. Bila je to potpuno pseća stvar. A nije to bilo ni prvi put, jer je njegov pas već jednom ugrizao mog, tada sam bila ljuta nedelju dana na Struju, što nije pazio. Pomirili smo se tek pred novu godinu. I onda mi tata kaže šta će vam toliki kučići, imate ih pet u dvorištu.

Zavidite li HadžiAntiću na margaritama?
Zavidim mu na margaritama i što je tamo toplo. Ja ne volim zimu.


Veliko razočaranje

General Senta je napustio rezidenciju i posao telohranitelja vašeg oca par dana pre 31. marta. Jeste li mu to zamerili?

Bila sam zgrožena, zgranuta, razočarana. Nisam mogla da verujem da je to moguće. Petnaest godina je proveo pored mog tate. Govorio je da bi metak umesto njega primio. A onda ga se odrekao na takav način. To je jedno od mojih najvećih razočaranja.

Nije li Sentin odlazak nekoliko dana ranije bio znak za uzbunu, da se vašem ocu nešto sprema?

Ne znam tačno kad je Senta otišao; takvi ljudi ne zaslužuju da se njima bavim. A nenormalno stanje je trajalo već toliko dugo da se razne abnormalnosti više nisu razlikovale…


Treći dnevnik

Je li vaš otac nameravao da se povuče posle ovih izbora?

Nismo o tome razgovarali, ali mislim da je vreme da se odmori od svega toga, ovih deset godina je bilo teških, to nije bio normalan posao. Ja sam gotovo svakog dana dolazila kod njih, zajedno smo ručali, pričali šta ima novo, vodili porodične razgovore. Ja sam sedela kod njih do pola jedanaest uveče. Oni gledaju Treći dnevnik i posle idu da spavaju. Kad se pojavi špica za treći dnevnik – ja idem kući, zato što me mrzi da gledam dnevnik, ne interesuje me. Svi su znali da sam ja do 22.30 kod mame i tate, i da posle dođem kući.

Iz istog broja

Ekonomske (ne)jednačine

Težina odluke

Dimitrije Boarov

Istorija u razbijenom ogledalu

Kamen za o glavu

Slobodanka Ast

Civilno služenje vojnog roka

Bolnica umesto kasarne

Davor Konjikušić

Bespravna gradnja

Kvaka 43

Tamara Skrozza

Ravna gora

Za pobedu, suvu šljivu i svinju

Dragan Todorović

Intervju - Ljiljana Nestorović

Odbijam pakt ćutanjem

Jelena Grujić

Slučaj Vuka Obradovića

Plava riba, kljukana dinastija i svastikin but

Miloš Vasić

Koštunica u SAD-u

Bez podizanja obrva

N.Lj. Stefanović

Crna Gora

Postizborne muke

Velizar Brajović

Tampon i okvir

Oružani rasplet i ustavni zaplet

Milan Milošević

Lik i delo

Neda Arnerić

Sonja Ćirić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu