Istraživanje "Vremena" - Organizovani kriminal na Balkanu (1) - trgovina ljudima

21. 9. 2005. / 19.47

Novo ime starog posla

U relevantnim svetskim izveštajima koji tretiraju problem trgovine ljudima (trafficking in people), kao što su godišnji izveštaji američkog Stejt departmenta ili agencija UN-a za borbu protiv organizovanog kriminala, područje Zapadnog Balkana ili Jugoistočne Evrope ne zauzima centralno mesto, ali je daleko od toga da se ovaj problem sveo na meru koja bi mogla da bude društveno podnošljiva. Prostor od Rusije i Ukrajine na istoku, preko Moldavije i Rumunije, kroz Srbiju i Crnu Goru, ka Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i dalje na zapad poslednjih je petnaestak godina bio meka za granu organizovanog kriminala koja je trgovala ženama, uglavnom u cilju seksualne eksploatacije, i decom, u cilju radne eksploatacije – prosjačenja ili prodaje porodicama na Zapadu koje nemaju decu. Serija tekstova koju će objaviti "Vreme" ima za cilj da predstavi stanje u ovoj oblasti posmatrajući problem u kontekstu regiona kroz analizu postojećih istraživanja, razgovorima sa relevantnim učesnicima u borbi protiv ovog dela organizovanog kriminala i predstavljanjem učinaka tih aktivnosti u poslednjih nekoliko godina

Novo ime starog posla 1

Objedinjavanje evropskog prostora uvođenjem šengenskog sistema, suštinskim zatvaranjem Evropske unije prema istoku, otvorile su se brojne ilegalne kapije za imigrante sa istoka, a ključeve tih nevidljivih vrata držali su "trafikeri". Uslovi za razvoj i ekspanziju ove grane organizovanog kriminala mnogobrojni su i tiču se stanja u zemljama nekadašnjeg Istočnog bloka i situacije koja je nastala na Balkanu raspadom SFRJ. Svi koji su se proteklih godina bavili problemom trgovine ljudima, bilo da su dolazili iz vladinog ili nevladinog sektora, slažu se u tome da su naglo osiromašenje, sužavanje prostora za zapošljavanje, dakle dramatično urušavanje ekonomskog sistema država koje su se našle u tranziciji i, uz to, rat na prostoru SFRJ – bili plodno tlo za razvoj stare-nove kriminalne aktivnosti.

Kako to biva po nepisanim pravilima, u državama bez sistema, u državama raspadnute administracije i javnih službi postoji dobra klima za razvoj kriminala. Za razvoj trgovine ljudima poseban značaj imala je činjenica da je u bivšoj SFRJ besneo rat, da je bilo mnogo različitih vojski i da je stanje posle Dejtonskog mirovnog ugovora iz 1995. godine promenjeno utoliko što je u dobar deo regiona došlo na hiljade vojnika u svojstvu mirovnih snaga.

"Trafikeri" su osetili da na "tržištu" postoji velika potreba za devojkama i ženama koje bi trebalo da zabave muškarce kada se vrate iz borbe. Tokom devedesetih došlo je do specifičnog raslojavanja zemalja Balkana kada je "trafiking" u pitanju. Moldavija je, na primer, postala najpoznatija po devojkama koje su odatle regrutovane za potrebe barova i noćnih klubova širom bivše SFRJ. Ona je postala zemlja porekla, dok je, na primer, Srbija bila zemlja porekla, tranzita i destinacije.

Međutim, ovaj problem je daleko od toga da bude posebnost Balkana i Istočne Evrope. Trgovina ljudima, kao pojam koji označava globalni problem i kao termin koji je u krivičnom zakonodavstvu dobio status instituta, dobila je na svetskom značaju tek 2000. godine kada je u novembru Generalna skupština Ujedinjenih nacija donela Protokol o trgovini ljudima na osnovu ranije izglasane konvencije o borbi protiv transnacionalnog organizovanog kriminala (Protokol iz Palerma). Ta godina je važna jer od tada počinje intenzivnije medijsko izveštavanje širom sveta, što je uslovilo da lokalne vlade počnu više da se angažuju na rešavanju problema koji je do tada tretiran kao manje važan u odnosu na druge kriminalne aktivnosti. Procenjuje se da u svetu godišnje između 600.000 i 800.000 ljudi na različite načine prođe kroz ruke trgovaca ljudima. Četiri petine (oko 80 odsto) jesu žene, a više od polovine žrtava su deca (maloletnici). Procene američkog Federalnog istražnog biroa (FBI) govore da se u trgovini ljudina godišnje "okrene" oko 9,5 milijardi dolara. Ova kriminalna delatnost je u čvrstoj vezi s aktivnostima pranja novca, trgovine drogom i falsifikovanja dokumenata.

SRBIJA I REGION

Novo ime starog posla 2

S promenom vlasti u Beogradu 2000. godine i s formiranjem nove vlade Srbije početkom 2001. došlo je do pokušaja sistemskog organizovanja raznih institucija u borbi protiv trgovine ljudima. Sredinom 2001. oformljen je Nacionalni tim za borbu protiv trgovine ljudima koji je obuhvatao nadležna ministarstva, nevladine i međunarodne organizacije koje su se bavile ovim problemom. Ubrzo je objavljeno da je krenula sa radom Sigurna kuća za žrtve trafikinga. Od tog momenta postoje pouzdani podaci o broju devojaka koje je policija uspela da izbavi iz ruku vlasnika bordela i trafikera. Oni koji se bave sprečavanjem trgovine ljudima kažu da je broj identifikovanih žrtava samo manji deo ukupnog broja ljudi koji završavaju u mreži trafikera. U Srbiji postoji niz specijalizovanih nevladinih organizacija (NVO) koje se bave problemom trgovine ljudima, ali su njihova saznanja i podaci često kontradiktorni tako da unutar Nacionalnog tima ne postoji dovoljan stepen koordinacije. Država je preduzela određene mere u saradnji sa domaćim i međunarodnim partnerima da radi što na senzibilizaciji pripadnika policije, tužilaštva i sudija, što u cilju zaštite žrtava. Radi zaštite žrtava Republika Srbija omogućava da one koje su identifikovane dobiju humanitarne vize na tri, šest ili 12 meseci. Problem je u tome što ne postoji precizan zakonski okvir za sistematsko rešavanje problema žrtava trafikinga.

Novo ime starog posla 3

Za razliku od devedesetih godina, glavna žarišta su nestala; veliki broj noćnih klubova u Srbiji je zatvoren jer su u njima radile devojke bez boravišne dozvole (pretežno iz Moldavije, Ukrajine, Rumunije i Rusije). Početkom 2002. godine na teritoriji Beograda bilo je svega nekoliko noćnih klubova za koje se pretpostavljalo da bi mogli da budu mesta na kojima ima trafikovanih devojaka. Policija je u prvom trenutku uradila ono što je bilo najjednostavnije: u racijama je "lovila" devojke koje su se bavile prostitucijom, zatvarala noćne klubove, ali centralni posao nije bio obavljen jer kanali kojima su devojke prebacivane iz jedne u drugu državu, pa zatim u treću nisu bili ni uočeni. Najnovije informacije govore da u centralnoj i južnoj Srbiji i u Raškoj postoji veliki broj bordela koji rade na manje-više uhodan način. Ove godine su se čak oglasili i neki od vlasnika noćnih klubova koji tvrde da bi država trebalo da dekriminalizuje prostituciju i dozvoli devojkama koje to žele da se time bave na legalan način. Njihova je argumentacija zasnovana na premisi da je takav oblik zabave normalna ljudska potreba i da bi za sve bilo bolje kada bi se radilo "transparentno". Međutim, globalno posmatrano, legalizacija prostitucije po pravilu služi kao fasada za trgovinu ljudima.

Čitavo društvo našlo se pred specifičnim izazovom: trebalo je zabraniti aktivnost i delatnost koja je tokom devedesetih za jedne postala simbol prave muške zabave, a za druge izvor fantastične zarade. "Idemo na Ruskinje" ili "Da li tamo imaju Moldavke" vremenom je u Srbiji – a kako istraživanja pokazuju, i u ostatku regiona – postalo deo uobičajene zabave, verovatno zbog toga što je većina klijenata te devojke doživljavala kao profesionalne prostitutke. S druge strane, postojeći podaci govore da je trgovina ljudima kriminalna aktivnost koja donosi najveću zaradu uz trgovinu drogom i oružjem.

U srpskoj javnosti nije se mnogo o tome govorilo, mada je još početkom devedesetih beogradski nedeljnik "Osmica" objavio feljton o tome kako devojke iz Srbije u bordelima na Zapadu završavaju svoje putovanje "za kruhom" u svojstvu modernih robinja. Devedesetih je bio manir da svaka "dobra" kafana uz regionalne puteve u Srbiji ili na obodima gradova ima neku Ruskinju, Moldavku, Rumunku, Bugarku… Jedan beogradski dnevni list je 2002. godine kao zanimljivost na naslovnoj strani objavio kako su u Nišu prijatelji svom drugaru za godišnjicu braka poklonili Ruskinju. Društvo u kome je bilo normalno da neko nekom pokloni "živu osobu" i da to ne bude predstavljeno kao ozbiljan incident ima veliki problem sa shvatanjem ljudskih prava i individualnih sloboda. Ipak, vremenom je situacija promenjena nabolje jer sada postoji sistemska borba protiv ove grane organizovanog kriminala, a trgovina ljudima je dobila svoje mesto u Krivičnom zakonu Republike Srbije (april 2003. godine), čime je omogućeno sudijama da presuđuju na osnovu instituta koji ranije nije postojao u krivičnom zakonodavstvu. O ulozi "pravosudnih organa" biće više reči kasnije.

Beograd i dalje važi za jedan od glavnih tranzitnih centara za trgovinu ljudima u ovom delu Evrope. "Trase" trgovine iz Beograda se pružaju na jug ka Kosovu, na zapad ka Hrvatskoj i Bosni, odnosno Italiji, i na sever ka Mađarskoj te dalje ka zapadnoj Evropi.

PIJACA "ARIZONA"

Novo ime starog posla 4
MODERNA PIJACA ROBOVA: "Arizona"

Ono što se u Srbiji događalo "daleko od očiju javnosti", jer su devojke kupovane i preprodavane u privatnim stanovima ili kućama na periferiji, u Bosni i Hercegovini se na nekim mestima odvijalo potpuno javno, na pijaci. Pijaca "Arizona" na putu iz Distrikta Brčko ka Tuzli bila je pravi raj za sve koji su se u regionu bavili trafikingom. U vreme kada je izveštač "Vremena" boravio na ovoj ogromnoj pijaci (2002), posao je već bio u opadanju i brojni moteli nisu radili. Koliko je bio unosan posao trgovine ženama (na "Arizoni" su žene bile glavna "roba") govori činjenica da je u prečniku od dva ili tri kilometra bilo izgrađeno na desetine motela, od ekskluzivnih do najopskurnijih, u kojima su zabavu nalazili pripadnici sva tri naroda plus mnogobrojni predstavnici međunarodnih mirovnih snaga.

Poslednje dve godine na velikom prostoru nekadašnje tržnice "Arizona" zida se veliki šoping mol (mešoviti, domaći i strani kapital) jer su "vlasti" procenile da taj prostor treba urediti i da je vreme drvenih lokala prošlo. U vreme priprema izgradnje velikog tržnog centra u Distriktu Brčko bila je javna tajna da su većinu budućih lokala kupili najviđeniji trafikeri i vlasnici bordela, što govori o načinu da se opere novac stečen u kriminalnim aktivnostima. Oni sa kojima je izveštač "Vremena" u to vreme razgovarao na "Arizoni" svedočili su da su devojke dovožene u kamionima i da su ih prodavali na način na koji se prodaje bilo koja druga roba na pijaci. Ono što je nekad moglo da se vidi samo u filmovima koji su govorili o robovlasničkom sistemu američkog juga iz devetnaestog veka i ranije, kada su trgovci ljudima dovozili Afrikance na prinudni rad u Ameriku i prodavali ih veleposednicima, dešavalo se po okončanju rata u BiH. Iako su postojala precizna saznanja o tome gde se "ilegalne aktivnosti" dešavaju, činjenica da je u BiH postojalo 13 različitih policija i da je korupcija prisutna u svim segmentima javne uprave, što je verovatno normalno za zemlju koja je pokušavala da se konstituiše posle četvorogodišnjeg ratnog razaranja, uslovila je da ovaj oblik savremenog ropstva ostane aktuelan sve do trenutka kada se krenulo u borbu protiv trafikinga na globalnom nivou.

KOSOVO: POSAO KAO SVAKI DRUGI

S okončanjem rata na Kosovu u proleće 1999. trafikerske rute su delimično izmenjene i preusmerene ka ovoj srpskoj administrativnoj pokrajini. Propustljiva granica prema Albaniji i Makedoniji, nepostojanje policijskog sistema i valjane kontrole na aerodromu u Prištini jesu faktori koji su pospešili razvoj "industrije trafikinga". Organizatori ove internacionalne mreže preprodaje žena, dece i krijumčarenja ljudi dobro su osetili da je Kosovo nova Meka za poslove koje su zemlje u regionu počele da zabranjuju. Do pre dve godine na Kosovu je radilo više od 200 noćnih klubova s devojkama i ženama koje su se bavile prostitucijom – primorane ili su se same na to odlučile. Mnogobrojne inostrane televizijske ekipe snimale su razgovore sa vlasnicima bordela koji su bez nekog suzdržavanja govorili o onome što rade. Kao i na drugim mestima, obrazloženje vlasnika bordela ili onih koji se tako predstavljaju zasnovano je na čistoj ekonomskoj argumentaciji: to je posao kao i svaki drugi koji ljudima pruža zabavu, za tim postoji potreba i to ljudima treba dati.

Činjenica da se u nekoliko slučajeva dešavalo da su pripadnici "mirovnih snaga", odnosno UNMIK-policije bili umešani u međunarodni lanac trgovine ljudima (što je standard proveren i nasleđen u BiH) govori o snazi kriminalaca i o količini novca koji je u igri. Takođe, ova činjenica, kao i u BiH, govori da nema imunih na korupciju i da staro mafijaško pravilo koje govori o tome "da svako ima cenu" funkcioniše na najbolji mogući način u regionu.

BALKANSKA UMREŽENOST

Novo ime starog posla 5

Veza između trgovine ljudima u najširem smislu i trupa koje bi trebalo da brane javni red i mir u zemljama u kojima su raspoređene pokazuje se kao "slojevita" i kontradiktorna. Sva dosadašnja istraživanja i terenske provere govore da su bordeli otvarani najviše u oblastima u kojima je bila stacionirana vojska. S druge strane, ta vojska je dovedena u određeno područje da suzbija procvat organizovanog kriminala i da drži na rastojanju sukobljene strane. Iskustvo rata je pokazalo da kada je kriminal u pitanju ne postoje verske, rasne i druge razlike i da je interes uvek moguće lako izračunati. U toj tački se došlo do povezivanja "mirovnih snaga" i kriminalaca jer je zajednički interes lako usaglašen.

O umreženosti prostora Balkana na bazi organizovanog kriminala govori i činjenica da su u priču o trgovini ljudima uključene bande iz Makedonije, Albanije i Crne Gore. Kada je 2003. godine "pao" Dilaver Bojku, makedonski Albanac, obelodanjeno je da se radi o "balkanskom kralju trgovine ljudima", preduzetniku koji u svom portfoliju ima više od 3000 preprodatih duša. Bojku je pobegao iz zatvora u zapadnoj Makedoniji da bi kasnije bio uhapšen u Ulcinju. Pretpostavlja se da je želeo da se prebaci u Italiju i tamo skloni na neko vreme, ali se dogodilo da ga je prepoznao jedan pripadnik ulcinjskog Centra za bezbednost i uhapsio ga. Na ponovljenom suđenju u Skoplju Bojku je osuđen na tri i po godine zatvora. Propustljiva granica prema Albaniji i mogućnost da se žrtve prebacuju dalje ka Grčkoj dala je Makedoniji zgodno tranzitno mesto u poslu trgovine ljudima.

Novo ime starog posla 6
ODMOR RATNIKA: Moldavka u Odžacima, 1991. godine

Crnu Goru je potresao više od godinu dana međunarodno poznati "slučaj Moldavke S.Č.", što je bacilo fokus na priču o trafikingu na ovu članicu državne zajednice SCG. Kao i ova velika afera, tako je i nešto kasniji nagoveštaj priče o trgovini romskom decom koja se pojavila u britanskoj štampi ostala bez završetka, raspršena u pretpostavkama o tome ko je kome želeo da namesti igru i ko je hteo da se dokopa vlasti preko "seks skandala". U izveštajima međunarodnih organizaacija Crna Gora je uglavnom predstavljena kao zemlja tranzita, ali je postojanje noćnih klubova sa "zabavljačicama sa Istoka" dokaz da je ona i zemlja destinacije.

Bugarska se našla na istom putu kao i Srbija; veze kriminalnih mreža između ovih država potvrđene su više puta. Za razliku od devedesetih godina, kada su žrtve trgovine ljudima stizale u Srbiju iz Bugarske i dalje bile preprodavane u BiH i na Zapad, poslednjih godina žrtve trafikinga poreklom iz Bugarske identifikovane su u Poljskoj i Češkoj. Prema podacima bugarskog ministarstva unutrašnjih poslova, situacija je pod kontrolom i policija ima precizne podatke o broju osoba koje se bave prostitucijom. Uključujući one koje rade u inostranstvu, u Bugarskoj se 4700 osoba bavi prostitucijom na dobrovoljnoj osnovi; oko 800 prostitutki mlađe su 18 godina.

Najveći broj do sada identifikovanih žrtava dolazio je razrađenim kanalima iz Moldavije i Rumunije. Nekadašnja mala sovjetska republika postala je po sticanju nezavisnosti početkom devedesetih jedan od najvećih "regrutnih" centara u regionu. Procenjuje se da više od 800.000 od četiri miliona stanovnika Moldavije živi ilegalno u različitim zemljama Evrope. Veliki deo čine devojke i žene koje su bile namamljene dobrim poslovnim ponudama za rad u zemljama Zapada. Organizovani kriminal uspeo je da uspostavi trajne kanale za regrutaciju i transport potencijalnih žrtava trgovine ljudima i oni slučajevi u kojima je policija uspela da razotkrije kriminalne grupe pokazali su da je moldavski glavni grad Kišinjev najčešće bio polazno mesto, a da su devojke završavale u bordelima širom Balkana i Zapadne Evrope.

ŠIRA ZONA

Mnoge žrtve trgovine bile su namamljene nuđenjem unosnog posla u Italiji, na primer. One su agencijama plaćale proviziju od nekoliko stotina dolara za dobijanje vize neke od zapadnih država u Bukureštu, ali bi po pravilu već na aerodrumu padale u ruke trafikera koji bi im oduzimali dokumenta i na već uhodan način transportovali preko granice u Srbiju. Po dolasku u Beograd većina njih je "usmeravana" u bordele čiji bi vlasnici došli i kupili ih od trafikera za svoje potrebe. Ima primera da su devojke legalno ulazile u Srbiju i potom kretale na druga odredišta sa falsifikovanim pasošima koje su dobile u Beogradu.

Prodaja i preprodaja dece je ozbiljan regionalni problem, naročito kada se ima u vidu da na Balkanu živi veliki broj pripadnika romske etničke zajednice koji nikada nisu do kraja bili inkorporirani u društvo. Prodaja dece da bi se preživelo pojava je manje-više redovna u romskoj zajednici, ali bi bilo pogrešno tvrditi da se to dešava samo u okviru ove etničke zajednice. Prošle godine je u Srbiji uhvaćena grupa Roma koja je prodavala svoju decu uz izgovor da to nije prodaja, nego je novac dobijen zbog udaje, što bi trebalo da bude tradicionalni simbolički način "kupovine mlade". Međutim, deca se kupuju i prodaju iz razloga koji su opisani još u romanima Čarsla Dikensa početkom devetnaestog veka – u cilju radne eksploatacije: prosjačenja, džeparenja i većih kriminalnih dela. Na udaru su, kao i kod drugih vidova trgovine ljudima, ranjive socijalne grupe, oni koji nemaju mnogo uslova da normalno rade i izdražavaju svoju porodicu. Trafikeri vrbuju i decu i žene iz "pasivnih" ruralnih i siromašnih sredina koje nisu ni svesne šta se dešava jer poruke upozorenja ne dopiru do "nižih" slojeva društva. "Lider" u trgovini decom, internoj i eksternoj, dugi niz godina bila je Albanija, iz koje se doskora svakoga dana iz luka u Vlori i Durešu gliserima na Zapad prebacivalo na stotine žena, dece i migranata.

Važno mesto u ovoj priči zauzima krijumčarenje koje ne mora da se podvede pod trgovinu ljudima jer se radi o dobrovoljnom učestvovanju u ilegalnom prelasku državnih granica. S proširenjem Evropske unije na istok i pomeranjem granice na Bosfor, balkanske zemlje su preuzele veći stepen odgovornosti jer se sada njihove granice nalaze na udaru krijumčara. Srbija je i u ovom slučaju zemlja tranzita. Dosadašnje akcije policije pokazale su da se kroz Srbiju ka zapadu upućuju grupe ljudi iz Avganistana, Iraka, Irana, Turske, Kine, Pakistana, Bangladeša; krajnja destinacija uvek su bogate zemlje Zapadne Evrope. Policija je do sada identifikovala nekoliko organizovanih grupa koje se u Srbiji bave krijumčarenjem ljudi (u Zaječaru i Vršcu, ranije prošle godine otkrivena je i jedna u Pančevu). Krijumčari svoje žrtve često prebacuju preko Dunava. Potom se upućuju ka granici s Mađarskom ili Hrvatskom. O rutama trafikera i krijumčara više reči biće u nastavku.

ISTRAŽIVAČI: Svetlana Vasović Mekina (Slovenija), Ivica Đikić (Hrvatska), Tanja Topić i Slobodanka Dekić (Bosna i Hercegovina), Siniša Stanković (Makedonija), Jeta Xhara (Kosovo), Paul Radu (Rumunija), Petia Vladimirova (Bugarska), Altin Raxhimi (Albanija), Slobodan Georgijev, Tamara Skrozza, Dejan Anastasijević, Miloš Vasić (Vreme).
Koordinator istraživanja: Aleksandar Ćirić


Definicije

Trgovina ljudima. Prema Protokolu o trgovini ljudima Ujedinjenih nacija iz 2000. godine, pod ovim terminom podrazumeva se regrutovanje, prevoz odnosno drugi način transfera, prijem ili držanje u nekom prostoru drugih lica i to pretnjom silom ili upotrebom drugih oblika prinude, otmice, prevare, obmane, zloupotrebe moći ili teške situacije u kojoj se ta osoba nalazi, ili davanjem osobi ili primanjem novca ili druge koristi od osobe koja ima kontrolu nad drugom osobom sa ciljem njene seksualne, radne ili neke druge eksploatacije.

Krijumčarenje ljudi. Posredovanje, odnosno učestvovanje u obezbeđivanju ilegalnog ulaska u drugu zemlju osobama koje su s tim saglasne i to sa ciljem ostvarivanja direktne ili indirektne materijalne koristi, ali bez namere eksploatisanja ovih osoba.

Transnacionalni kriminal. Predstavlja vrstu kriminala koji se vrši na teritoriji više zemalja i kojim se krše zakoni više zemalja.

Organizovani kriminal. Termin za proces ili način vršenja krivičnih dela i ne predstavlja specijalni tip krivičnog dela ili kriminala.

Oblici trafikinga

Istraživači koji su se poslednjih godina masovno bavili problemima trgovine ljudima kao delom opšte problematike korpusa ljudskih prava i individualnih sloboda, dele značenje ovog termina na tri dela:

Trgovina ženama, koja se prepoznaje najčešće u tri oblika:

• u cilju seksualne eksploatacije
• u cilju radne eksploatacije
• u cilju sklapanja braka.

Trgovina decom u cilju seksualne i radne eksploatacije, kao i eksploatacija u cilju izvršenja raznih krivičnih dela (sliku ove vrste trafikinga imamo u filmu Emira Kusturice Dom za vešanje).

Trgovina migrantima, u tesnoj vezi s krijumčarenjem ljudi (smuggling) a bazira se na radnoj eksploataciji.


Iz istorije borbe

Problem trgovine ljudima, odnosno držanja ljudi u ropskom odnosu star je koliko i ljudsko društvo. Ono što moderno vreme razlikuje od prethodnih epoha i civilizacija jeste napor da se države udruže u borbi protiv organizovanih grupa koje se bave ovom granom kriminala. Ostaće zabeleženo da je pre više od jednog veka, 1904. godine, 12 zemalja potpisalo Ugovor o suzbijanju trgovine belim robljem (International Agreement for the Suppression of the White Slave Traffic).

Institucionalna svest o problemu pojačala se osnivanjem organizacije Ujedinjenih nacija čija je Generalna skupština 1949. godine donela Konvenciju o suzbijanju trgovine ljudima (Convention for the Suppression of the Traffic in Persons and of the Exploitation of the Prostitution of Others). Konvenciju je potpisalo 49 zemalja.

U novembru 2000. godine Generalna skupština UN-a donela je Protokol o prevenciji i suzbijanju trgovine ljudima, posebno žena i dece, i kažnjavanju organizatora trafikinga (Protocol to prevent, suppress and punish trafficking in persons, especially woman and children). Protokol su ratifikovale sve članice UN-a.

Srbijazakonski okvir

U Republici Srbiji ne postoji poseban zakon o trgovini ljudima, ali je izmenama Krivičnog zakona iz 2003. uneto krivično delo trgovine ljudima u članu 111b. Taj član glasi:

(1) Ko silom ili pretnjom, dovođenjem u zabludu ili održavanjem u zabludi, zloupotrebom ovlašćenja, poverenja, odnosa zavisnosti ili teških prilika drugog: vrbuje, prevozi, prebacuje, predaje, prodaje, kupuje, posreduje u predaji ili prodaji, sakriva ili drži drugo lice, a u cilju sticanja neke koristi, eksploatacije njegovog rada, vršenja kriminalnih delatnosti, prostitucije ili prosjačenja, upotrebe u pornografske svrhe, radi oduzimanja dela tela za presađivanje ili radi korišćenja u oružanim sukobima, kazniće se zatvorom od jedne do deset godina.

(2) Ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno prema više lica, otmicom, prilikom vršenja službene dužnosti, u okviru kriminalne organizacije, na naročito svirep ili na naročito ponižavajući način ili je nastupila teška telesna povreda, učinilac će se kazniti zatvorom od najmanje tri godine.

(3) Ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno prema maloletnom licu, ili je nastupila smrt oštećenog lica, kazniće se zatvorom od najmanje pet godina.

(4) Za delo iz stava 1. ovog člana učinjeno prema licu koje nije navršilo 14 godina, učinilac će se kazniti kaznom propisanom za to delo i kad nije upotrebio silu, pretnju ili neki od drugih navedenih načina izvršenja.


Kako dolaze na Kosovo

Postoji nekoliko uhodanih načina na koji žrtve trafikinga dolaze u južnu srpsku pokrajinu Kosovo. Prema podacima IOM-a (International organisation for migration):

One žrtve koje dolaze iz Moldavije po pravilu putuju s lažnim dokmentima i regularnim autobusima stižu u Rumuniju. Potom prelaze u Srbiju na "divljim prelazima" i stižu ilegalno na Kosovo.

Žrtve iz Rumunije dolaze na isti način kao i Moldavke.

Žrtve iz Ukrajine dolaze preko Mađarske i Beograda s ispravnim dokumentima.

Devojke iz Srbije i Bugarske dolaze na Kosovo preko prelaza Đeneral Janković.

Devojke iz Albanije mogu da dođu kako žele, odnosno njih prebacuju najlakše jer na 174 km dugačkoj granici prema Albaniji nema kontrole.

Devojke koje su trafikovane iz udaljenijih istočnih zemalja stižu na Kosovo legalnim putem preko aerodroma Slatina gde ne postoji čvrsta kontrola. Te osobe imaju overene vize i pozivna pisma. To je jedan od načina na koji se krijumčare ljudi.

Rečnik

Konvencija Ujedinjenih nacija za borbu protiv organizovanog kriminala ovako određuje termine u vezi sa tom ilegalnom aktivnošću. Skupština nekadašnje SRJ ratifikovala je Sporazum iz Palerma u junu 2001. Sporazum je potpisan u decembru 2000. godine.

"Grupa za organizovani kriminal" označava organizovanu grupu od tri ili više lica, koja postoji u izvesnom vremenskom periodu i koja deluje sporazumno u cilju činjenja jednog ili više teških zločina ili krivičnih dela utvrđenih u skladu sa ovom konvencijom, radi zadobijanja, posredno ili neposredno, finansijske ili druge materijalne koristi;

"Težak zločin" označava radnju koja predstavlja krivično delo kažnjivo maksimalnom kaznom lišenja slobode u trajanju od najmanje četiri godine ili nekom težom kaznom;

"Organizovana grupa" označava grupu koja nije slučajno formirana radi neposrednog izvršenja krivičnog dela i koja ne mora da ima formalno definisane uloge svojih članova, kontinuitet članstva ili razvijenu strukturu;

"Imovina" označava stvari svake vrste, materijalne ili nematerijalne, pokretne ili nepokretne, procenjive ili neprocenjive, kao i pravna dokumenta ili instrumente kojima se dokazuje pravo, ili interes u odnosu na takve stvari;

"Dobit od kriminala" označava imovinu koja je proistekla ili je ostvarena, direktno ili indirektno, izvršenjem krivičnog dela;

"Zamrzavanje" ili "zaplena" označava privremenu zabranu prenosa, pretvaranja, raspolaganja ili premetanja imovine ili privremeno preduzeto čuvanje ili kontrolu imovine na osnovu naloga koji izda sud ili drugi nadležni organ;

"Konfiskacija" obuhvata oduzimanje gde je primenjivo, znači trajno lišavanje prava svojine na imovini po nalogu suda ili drugog nadležnog organa;

"Predikatno krivično delo" označava bilo koje krivično delo čijim izvršenjem je ostvarena dobit koja može da bude predmet krivičnog dela kako je definisano u članu 6. ove konvencije;

"Kontrolisana isporuka" označava tehniku kojom se dozvoljava da nelegalne ili sumnjive pošiljke izađu, pređu ili uđu na teritoriju jedne ili više država, uz znanje i pod nadzorom njihovih nadležnih organa u cilju sprovođenja istrage i identifikovanja lica umešanih u izvršenje krivičnog dela;

"Regionalna organizacija za ekonomsku integraciju" označava organizaciju koju su stvorile suverene države datog regiona, na koju su njene države članice prenele ovlašćenja u pogledu pitanja koje reguliše ova konvencija.


Novo ime starog posla 7

Levo – Moldavija, Rumunija, Ukrajina, Bugarska, Rusija, Albanija, Srbija
Desno – Moldavija, Rumunija, Ukrajina, Bugarska, Rusija, Belorusija, Kosovo, Hrvatska

Iz istog broja

Intervju - Prof. dr Zoran Stevanović, geolog

Plava revolucija

Slobodan Bubnjević

Nacionalno bogatstvo - zemlja karsta

Vodni Irak u Evropi

Slobodan Bubnjević

Iz ličnog ugla

Ko je pobrkao lončiće – Svetska banka ili MMF?

Dr Danica Popović, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu

Intervju - Igor Jecl, direktor Direkcije za usluge Telekom Srbija A.D

Srbija ima jeftin internet

Zoran Stanojević, BBC

Portret savremenika - Milan Beko

Čovek iz senke

Vera Didanović

Javni servis i nezavisne produkcije

Prozor kreativnog takmičenja

Maja Divac

Stambeni krediti, prst na čelo

Igra valuta i kamata

Miša Brkić

Svi brojevi na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu