Savez za Srbiju

Nova snaga i nova meta 1

foto: fonet / marija đoković

5. 9. 2018. / 20.48

Nova snaga i nova meta

Osnivanje Saveza za Srbiju nesumnjivo je reakcija na dugogodišnje šumove u javnosti na temu organizovanja opozicije u čuvenu "jednu kolonu". Ranija iskustva nas uče da ovaj blok ima sve sastojke potrebne za uspeh, ali im je protivnik malo drugačiji nego što je to do sada bio slučaj

Još se nisu čestito ni ispilili, a već su propali. Ovako nešto mogao bi da zaključi naivni čitalac prorežimskih tabloida kojima je u nedelju, 2. septembra uspelo da inovativnim metodama medijsko-genetskog inženjeringa ukrste dve vesti: jednu, da je u Beogradu zvanično formiran Savez za Srbiju, i drugu, da je Srpska napredna stranka ubedljivo pobedila na lokalnim izborima u Majdanpeku. "Naprednjaci u Majdanpeku pregazili Đilasov Savez za Srbiju", zagrajao je "Informer", a onda su isti naslov, uz sitna odstupanja, preneli "Alo" i ostali. Nešto suptilniji bio je portal "Espreso", koji je objavio da su drugo mesto po broju glasova (oko 11 odsto) osvojile Dveri "iza kojih su stale sve članice Saveza za Srbiju".

To što je konvencija na kojoj je Savez za Srbiju zvanično osnovan počela čitavih deset sati nakon što su u Majdanpeku otvorena biračka mesta, manje je bitno. U prorežimskim medijima ionako vlada pararealnost koja tek katkad, a i to slučajno, korespondira sa činjenicama i stvarnošću.

Uglavnom, 2. septembra u amfiteatru Sava centra i zvanično je osnovan Savez za Srbiju. Inicijalna vest glasi da je, na inicijativu bivšeg gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa, Savez formiralo devet opozicionih partija i pokreta. Savez neće imati jednog predsednika, već predsedništvo u kome će se na mesec dana rotirati predstavnici svih osnivača, a odluke će biti usvajane konsenzusom. Osnivači su uz Dragana Đilasa, inače, Narodna stranka, Demokratska stranka, Pokret Dveri, Zdrava Srbija, Levica Srbije, Zajedno za Srbiju, Pokret za preokret, Pokret Otadžbina i Udruženi sindikati Srbije Sloga. U zajedničkoj izjavi povodom osnivačke skupštine Saveza za Srbiju, lideri tog opozicionog bloka su naveli da se nisu okupili samo da bi smenili vlast koju predvodi predsednik Srbije i Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić već da bi "smenili politiku ponižavanja svi građana Srbije". "Zato smo prešli sa reči na dela i dogovorili se oko 30 programskih tačaka od čijeg sprovođenja zavisi normalan život svakog građanina. Borba protiv politike siromaštva koju sprovodi aktuelna vlast, slobodni izbori, nezavisni mediji, investiranje u domaću privredu, mere za podsticaj nataliteta i podršku porodicama, ispitivanje porekla imovine i pitanje Kosova i Metohije – tu nema mesta našim ideološkim razlikama. To daje nadu da u Srbiji može doći do promena", stoji u izjavi. Zajedničku izjavu potpisali su bivši gradonačelnik Beograda Dragan Đilas, lider Narodne stranke Vuk Jeremić, predsednik Demokratske stranke Zoran Lutovac, lider Dveri Boško Obradović, predsednici Zdrave Srbije i Levice Srbije Milan Stamatović i Borko Stefanović, predsednik Zajedno za Srbiju Nebojša Zelenović, predsednik Pokreta za preokret Janko Veselinović, predsednik pokreta "Otadžbina" Slaviša Ristić i predsednik Udruženih sindikata Srbije "Sloga" Željko Veselinović.

MOTIVACIJA: Osnivanje Saveza za Srbiju nesumnjivo je reakcija na dugogodišnje šumove u javnosti na temu organizovanja opozicije u čuvenu "jednu kolonu". O tome je bilo reči nakon svakih bogovetnih izbora od 2014. naovamo, a kao što znamo, izbora je bilo previše za tako kratak vremenski period (dva puta parlamentarni, po jednom predsednički i lokalni izbori u Beogradu i još nekoliko gradova i opština u Srbiji).

Ko će biti osovina jedne kolone, dugo je bilo otvoreno pitanje. Očekivanja da to bude Demokratska stranka praktično ne postoje još od poraza ove partije 2012, njenog urušenog kredibiliteta iz vremena dok je vršila vlast, a potom i unutrašnjih trzavica i brojnih poluraspada, počev od odluke Borisa Tadića da tik pred parlamentarne izbore 2014. rasparča DS i krene svojim putem. Nešto kasnije, pred predsedničke izbore 2017, moguća okosnica pojavila se u liku Saše Jankovića, danas lidera Pokreta slobodnih građana. Međutim, podrška Saši Jankoviću, kvantitativno izražena u 16 odsto osvojenih glasova na predsedničkim izborima, osula se relativno brzo nakon početne euforije. U vreme predsedničke kandidature bio je predstavnik grupe građana, a ubrzo nakon njih Janković je napravio logičan potez i osnovao politički pokret. Ipak, skandali i razmirice među osnivačima, optužbe za autoritarnost i samovolju, učinile su da podrška Jankoviću naglo opadne. Da od "jedne kolone" nema ništa bilo je jasno odmah posle predsedničkih izbora kada je došlo do sukoba između Jankovićevog tima i DS a, koji ga je na tim izborima podržao. No, tako brzo rasipanje novoosnovanog pokreta niko nije očekivao, naročito u svetlu činjenice da je PSG u tom trenutku bio sve ono što opoziciono nastrojeni birači traže: grupa uglednih ljudi, koji su u isto vreme novi u politici, a verovalo se da imaju šta da kažu i pokažu. Kako god, desilo se šta se desilo, i to je sada voda ispod mosta.

Proleće 2018. obeležili su gradski izbori u Beogradu i povratak Dragana Đilasa u politiku. Vrlo brzo postao je najveći favorit antivučićevski nastrojenih birača, a na samim izborima zauzeo je drugo mesto: lista "Dragan Đilas – Beograd odlučuje, ljudi pobeđuju" osvojila je 19 odsto glasova. Ko je pobedio – zna se, kao što se znalo i pre ovih izbora.

Iako se u transformacijama Saše Jankovića i Dragana Đilasa u lidere opozicije mogu pronaći neke paralele, razlike su ipak upadljivije. Janković dolazi iz javnog sektora, bez prethodnog iskustva u politici, dok je Đilas ipak povratnik na političku scenu sa više iskustva u privatnom biznisu nego u državnim institucijama. Osim toga, redosled koraka u formiranju kakvog-takvog bloka, kod Jankovića je bio logičan (prvo je osnovao pokret, pa onda počeo razgovore o mogućim partnerima), ali neuspešan. S druge strane, Đilas ni sada nema iza sebe političku organizaciju, partiju ili pokret, ali mu je uspelo da okupi blok koji čine, istina – ideološki različiti, ali mahom poznati i prepoznatljivi lideri opozicionih partija.

POLITIČKI BODIBILDING: U politici, ne samo u Srbiji, nego i uopšte, često važi princip po kom se najveće prednosti lako mogu pretvoriti u najslabije tačke. Kada pogledamo sastav Saveza za Srbiju, jasno je da je Dragan Đilas okupio najviđenije igrače na raznim poljima borbe protiv vlasti SNS a: Dveri su na beogradskim izborima ostale ispod cenzusa, na parlamentarnim je jedva sprečen pokušaj da ih Republička izborna komisija "potopi" i ostavi izvan skupštine, ali aktivnosti u parlamentu, pa i skandali vezani za njih čine ih jednom od najvidljivijih opozicionih grupa. Demokratska stranka je takođe pala najniže u istoriji kada je reč o Beogradu, ali izborom Zorana Lutovca za predsednika kao da je povratila nešto od starog imidža ili makar starih očekivanja da će se oporaviti i doći sebi. Milan Stamatović predsednik je Opštine Čajetina, jedne od retkih preostalih u kojima SNS nema vlast. Željko Veselinović i "Sloga" jedini su sindikat koji je oštro i uporno dizao glas u najvećim aferama vezanim za radnička prava poslednjih godina – Jura, Goša i Geoks su samo neki od primera. Slaviša Ristić je narodni poslanik, nekada na listi DSS a, danas lider pokreta "Otadžbina", koji u ovoj grupi verovatno figurira pre svega kao predstavnik kosovskih Srba, ali i čovek koji se našao na meti tabloidne kampanje početkom jula ove godine, zbog otvorenog pisma Vladimiru Putinu u kom je ukazao na ono što smatra spornim u politici Aleksandra Vučića po pitanju Kosova. Najzad, tu je i Vuk Jeremić, koji se nije proslavio na predsedničkim izborima, ali ima infrastrukturu, međunarodne veze i ne može mu se osporiti neprekidna aktivnost po čitavoj Srbiji, jer tokom celog leta ubrzano osniva lokalne odbore Narodne stranke.

Ukratko, to bi bile prednosti nekih od ljudi okupljenih u Savez za Srbiju. U isto vreme, one mogu da se preokrenu u ozbiljne probleme. Prvo, deo javnosti koji čezne za jednom opozicionom kolonom ima ozbiljne probleme da "proguta" prisustvo Boška Obradovića i Dveri, zbog njihove izrazito desne, nacionalističke, antievropske i homofobne ideologije. Dodatna so na tu otvorenu ranu dolazi u vidu Milana Stamatovića, proruski i nacionalistički opredeljenog, sa sve nedavnim skandalom sa paravojnim dečjim kampom na Zlatiboru. Udesno je sklon da skrene i Vuk Jeremić, a pažljivim posmatračima društvenopolitičke scene u Srbiji poznato je da slične sklonosti gaji i sindikalac Željko Veselinović.

Nova snaga i nova meta 2
OPOZICIONA KOLONA BROJ DVA: Građanski blok 381foto: tanjug / dragan kujundžić

Utoliko ne treba da čudi što jedan deo opozicionih snaga koje nisu ušle u Savez za Srbiju, pre svega PSG Saše Jankovića, a verovatno i Socijademokratska stranka Borisa Tadića, teži pravljenju druge "jedne kolone". Krajem avgusta, predvođen Jankovićem, formiran je "Građanski blok 381". Dogovor o saradnji potpisali su PSG, Zelena ekološka partija – Zeleni, Mađarski pokret, Šumadijska regija i Koalicija "Tolerancija". Kao glavni ciljevi ističu se: "čovek u centru pažnje države i društva, sloboda i pravda kroz sistem demokratskih institucija, Srbija na zapadu kao odgovor na dvovekovna kolebanja i traženja pravca, društvo jednakih šansi, sa tržišnom ekonomijom i snažnom socijalnom politikom i ekološka država i društvo tolerancije i napretka, privlačno za generacije digitalnog doba".

Kontrateža desnoj grupaciji u okviru Saveza za Srbiju može da bude Levica Srbije Borka Stefanovića, ali tu postoji problem fijaska za fijaskom na izborima, kao i nedovoljna artikulacija levičarske ideologije, bez obzira na ime stranke. U tom smislu, jedina ozbiljna kontrateža može da bude DS sa Zoranom Lutovcem, uz podršku Pokreta za preokret Janka Veselinovića, ali onda govorimo o socijaldemokratskoj, a ne čistokrvno levoj protivteži. DS je oduvek bio ideološki konfuzna stranka, koja se kretala u rasponu od neoliberalne ideologije pa na momente i do desnog centra. Znajući političku biografiju Zorana Lutovca, nema sumnje da sada imamo DS u svojoj socijaldemokratskoj iteraciji, ali isto tako treba imati na umu još jednu pravilnost: kad god je u opoziciji, DS zauzima levičarski diskurs, koji po povratku na vlast naglo postaje čisto liberalan.

Na kraju, ostaje pitanje gde je ideološki Dragan Đilas. Najoštriji kritičari najčešće mu zameraju iseljavanje Roma iz nehigijenskih naselja i tvrdo protivljenje Paradi ponosa 2010. godine. Zamerali bi mu i seču platana na Bulevaru kralja Aleksandra, ali su u međuvremenu izrasli novi i bacaju hladovinu, a uz to, urbicid trenutne vlasti u Beogradu po razmerama trenutne i buduće štete nije uporediv ni sa čim u novijoj istoriji. Kako trenutno stoje stvari, Đilas je neke od stavova koje kritičari smatraju problematičnim značajno korigovao i ublažio, u javnim nastupima akcenat uglavnom stavlja na socijalnu politiku, prava porodilja i porodica sa decom, te je, paradoksalno, u ovom trenutku on možda i najlevlje od svih lidera Saveza za Srbiju. No, ideološka pozicija je u ovom trenutku najmanji problem kada je reč o ulozi Dragana Đilasa u Savezu za Srbiju.

Nešto drugo nosi sa sobom veliki potencijal za konfuziju i buduće probleme. Stvar stoji tako da je Dragan Đilas idejni tvorac i osovina oko koje se okupio savez. Bez obzira na koncept po kom neće biti predsednika, već će se lideri rotirati jednom mesečno, u percepciji javnosti, a i vlasti, Đilas je suštinski lider Saveza za Srbiju. To se već vidi po tabloidnoj formulaciji "Đilasov Savez za Srbiju". Problem leži u tome što je Dragan Đilas, kao trenutno politički najjača figura u savezu zapravo politički lider bez organizacije u formalnom smislu. Iako ima svoj tim i mrežu saradnika, on nema jasno strukturiranu ni stranku ni pokret ili makar grupu građana. To nas dovodi do sledećeg potencijalnog problema, a to je pitanje: šta je tačno Savez za Srbiju? Nije politička partija, jer ga čini skup partija, pokreta i sindikata. Međutim, nije ni koalicija, jer je de facto predvođen pojedincem bez stranke. Sve ovo čini Savez za Srbiju ranjivim i otvorenim za sada već dobro uvežbane napade vladajuće elite.

BRBLJIVI BATINAŠI: Napadi su već počeli, prvo sa proglašenjem poraza na izborima u Majdanpeku, a onda i sa prilično zaumnim saopštenjem SNS a o navodnom napadu aktivista saveza na predstavnike naprednjaka u ovom gradu. Delovi tog saopštenja već su postali viralni na društvenim mrežama, ali tako blistavo neubedljiv literarni uradak nije zgoreg ponoviti. Navodno, pristalice saveza u Majdanpeku napale su dvojicu "dečaka" koji su delili izborni materijal SNS a, otimali im i cepali letke, i sve tako otimajući i cepajući vikali su: "Nećete nam vi zabraniti da uzimamo pare iz katarskih ambasada i od Velikog brata… Ko ste vi da govorite da ne smemo da tučemo žene i da lopovi ne smeju nikada više da pljačkaju narod i državu… Još jednom pomenite da je Boško ljotićevac i fašista, Ðilasove milione, Jeremićeve veze sa Muslimanskom braćom i završićete u kanalu."

Saopštenja informativne službe SNS a vrlo često liče na lošu epsku fantastiku, ali ovo je prvi put da vidimo pričicu o nekome ko u isto vreme bije i drži govor u stilu propovednika koji se popeo na klupicu u Central parku i lupa li, lupa. Cela stvar je toliko fantazmagorična da nije daleko od pameti pomisliti kako u info službi SNS a sedi "krtica", neko ko je baš rešio da ih pravi budalama, ili pak neki neostvareni satiričar sa ambicijom da piše za sajt njuz.net.

Koliko će Savez za Srbiju biti izložen tabloidnom iživljavanju zavisi od toga šta pokažu istraživanja javnog mnjenja po pitanju njihovog rejtinga. Sve što smo do sada videli jeste samo zagrevanje iskusnih nindža ratnika u odbrani aktuelne vlasti. Jedna od tema koja je ovih dana bila naročito zanimljiva toj ekipi bila je sednica Glavnog odbora DS a. Vest prorežimskih medija glasi da se devet članova GO izjasnilo protiv ulaska ove stranke u Savez za Srbiju. Informacija je tačna, ali za odluku o ulasku irelevantna. Efekat dizanja prašine postignut je insistiranjem na "čak" devetoro koji su bili protiv, dok je vešto prećutano da je za ulazak DS a u savez glasalo 180 članova Glavnog odbora. Dalje, nastao je i skandal u kom je navodno, nakon što mu je predsedavajući oduzeo reč, Dragoljub Mićunović demonstrativno napustio sednicu. Kasnije se oglasio sam Mićunović i rekao da nigde nije otišao, već je samo izašao – da popije kafu.

Nova snaga i nova meta 3
SPINOVANJA I PODMETANJA O ODNOSIMA U DS: Dragoljub Mićunović na Glavnom odborufoto: fonet / marija đoković

KOSOVO I JOŠ 29 TAČAKA: Osnovni dokument oko kog se okupio Savez za Srbiju jeste program od 30 tačaka. Tačka koja je izazvala najveću pažnju medija jeste tačka 5: "Zalaganje za postizanje pravednog i održivog rešenja za Kosovo i Metohiju, kroz dijalog sa kosovskim Albancima, a uz puno poštovanje Ustava Republike Srbije, Rezolucije SB UN 1244 i međunarodnog prava, a protiveći se bilo kom aktu koji bi za posledicu imao afirmaciju međunarodnog subjektiviteta, uključujući i članstvo u UN, tzv. ‘države Kosovo’." Zanimljivo je osvrnuti se i na stav o Kosovu "Građanskog bloka 381": u platformi ovog bloka predloženo je rešenje koje uključuje integraciju Kosova u međunarodne organizacije, ali bez formalnog priznanja nezavisnosti od strane Beograda.

Paradoks je u tome što Savez za Srbiju praktično predlaže politiku identičnu onoj koju je prema Kosovu sprovodio Boris Tadić, dok isti taj Tadić sada razmatra ponudu da se priključi "Bloku 381". Osim toga, svedoci smo svojevrsne lančane reakcije: Savez za Srbiju očigledno je nastao kao blok opcija koje veže minimum zajedničkog, to jest činjenica da se protive vladavini SNS a i pratećih satelita. "Građanski blok 381", bar se za sada tako čini, dolazi takođe iz pozicije "protiv Vučića", ali i kao reakcija na formiranje Saveza.

Pitanje svih pitanja je koja od ove dve kolone ima veće šanse za nekakav uspeh. Ako pogledamo istoriju političkih ujedinjavanja od početka višestranačja u Srbiji, šanse su više na strani Saveza za Srbiju, jer je napravljen po receptu koalicije "Zajedno" i Demokratske opozicije Srbije: ima pragmatičnog pokretača, Dragana Đilasa, spremnog na kompromise koji tu osobinu plaća manjkom simpatija u javnosti (baš kao nekada Zoran Đinđić), zahvata širok spektar ideologija od kojih većina naginje desno (u koaliciji "Zajedno" bili su i Srpski pokret obnove i Građanski savez Srbije), i identično kao DOS, uprkos tvrdnjama da nije tako, ne ujedinjuje se za određenu politiku ili vrednosti, nego protiv režima Aleksandra Vučića. Koliko god to bilo dugoročno nefunkcionalno, istorija nas uči da je objedinjavanje političkih opcija efikasnije i čvršće kad je "protiv" nego kad je "za".

Međutim, mogućnosti za pravljenje istorijskih paralela se na ovoj tački iscrpljuju. Današnja opozicija, bez obzira na to da li je u jednoj, dve ili sto kolona, naspram sebe ima mnogo sofisticiranijeg i perfidnijeg protivnika nego što je to bio Slobodan Milošević. Aleksandar Vučić i njegov režim i te kako imaju slabosti koje bi opozicija mogla da iskoristi, ali osim Vučića, tu je još jedan protivnik: opšta apatija i nezainteresovanost biračkog tela, merena u izlaznosti na izbore, koja je sve manja i manja.

Iz istog broja

Na licu mesta – Protestni skup "Reci ne za MHE" u Pirotu

Bitka za reke

Jovana Georgievski

Intervju – Bojan Kovačević, predsednik Akademije arhitekture Srbije

Kontinuitet nepopravljivih grešaka

Radmilo Marković

Intervju – Dmitar Tasić, istoričar

Prećutkivanje i otvorene laži

Filip Švarm

Vladika Grigorije, episkop frankfurtski i sve Nemačke

Petlja je skupa reč

Jelena Jorgačević

Nauka

Dobro iskorišćena prilika

Aleksandra Drecun

Kultura sećanja – Gazimestan, onda i sad

Događanje vođe u odsudnom trenutku

Đorđe Vlajić, novinar

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu