Kuda ide srpska energetika

Nova energetska politika vlade teška je 12 milijardi evra 2

foto: marija janković

Nova energetska politika vlade teška je 12 milijardi evra

Pogrešna je teza koja se pominje u javnosti da je EPS, samo da je bilo dovoljno uglja, mogao da zaradi milijardu evra na izvozu struje. Uz postojeće proizvodne kapacitete EPS-a, to jednostavno nije bilo moguće; naprotiv, zbog veoma loše hidrologije i pored pune proizvodnje struje iz uglja, Srbija bi i dalje morala da uvozi manje količine električne energije. Zato je i prioritet izgradnja novih kapaciteta, samo se postavlja pitanje – kojih

U ekspozeu mandatarke Ane Brnabić, energetika je navedena kao apsolutni prioritet nove vlade. Međutim, osim načelnih stavova o usklađivanju sa energetskom politikom EU i “zelenom agendom”, u ekspozeu je pomenuto malo konkretnih mera koje vlada namerava da preduzme. Od novih projekata za proizvodnju struje, ona je navela da vlada “planira pregovore o izgradnji dve nove reverzibilne hidroelektrane (RHE) – ‘Bistrice’ i ‘Đerdapa 3’”. U “novu energetsku politiku”, prema ekspozeu, treba da se uloži čak 12 milijardi evra, kao deo (naprednjačkog) programa “Srbija 2025”; to je, odmah treba reći, izuzetno veliki novac – otprilike toliki su bili budžetski prihodi za 2021. godinu.

Nije slučajno što je mandatarka u ekspozeu koristila termin “nova energetska politika” iako je nova vlada Srbije koalicija istih stranaka kao i prethodna, uz dominantnu ulogu predsednika republike Aleksandra Vučića.

Taj termin ukazuje na određeni otklon od kursa koji je vodila ministarka Zorana Mihajlović u prošlom mandatu vlade; njen odlazak iz vlade nije izazvan sukobom s naprednjačkim bojovnicima kao što je Vladimir Đukanović, već pre svega nezadovoljstvom Aleksandra Vučića nizom njenih pogrešnih poteza. Taj “raskid” će tek dobiti odgovarajuću kulminaciju, posebno ako se nastave javne kritike koje bivša ministarka upućuje stranci u kojoj je bila potpredsednik, a još uvek je (bar u trenutku pisanja ovog teksta) član njenog predsedništva.

BEZ INVESTICIJA NEMA STRUJE

EPS više ne može da obezbeđuje uredno snabdevanje strujom iz domaćih izvora bez velikih investicija u nove proizvodne kapacitete. To je postalo jasno i državnom vrhu posle dramatičnog prekida proizvodnje struje u termocentralama u Obrenovcu zbog nekvalitetnog uglja. Do toga je došlo zbog stalnog odlaganja investicija u nove kopove uglja, koje je trebalo da počnu još pre pet-šest godina.

Ali čak i kada se osposobe novi kopovi u kolubarskom basenu, problemi EPS-a neće nestati. Usled velikog nemara svih vlasti posle 2000. godine, EPS nije izgradio nijednu novu elektranu. “Najmlađa” termocentrala, “Kostolac B2”, završena je davne 1991. godine; od tada je EPS samo modernizovao pojedine kotlove i agregate u hidrocentralama. Time su malo povećani proizvodni kapaciteti EPS-a, ali to nije dovoljno da pokrije rastuće potrebe za strujom. Da broj stanovnika od 2001. godine do danas nije smanjen za skoro 10 odsto, sa 7,5 na oko 6,8 miliona, uvoz pet do 10 odsto struje bio bi neminovan čak i da nije bilo nikakvih problema sa kopanjem uglja u Kolubari.

Trenutno EPS privodi kraju izgradnju bloka B3 u termocentrali “Kostolac”, čija je snaga 350MW. U saradnji sa Republikom Srpskom počela je priprema za gradnju hidrocentrale “Buk Bijela” snage do 115 MW, ali pitanje je da li će od toga išta biti imajući u vidu stalnu opstrukciju bošnjačkih političara, tim čudniju što je po dejtonskom sporazumu energetika u potpunoj nadležnosti entiteta, a ne Bosne i Hercegovine.

Potrošnja struje će u narednim godinama rasti i pored daljeg opadanja broja stanovnika. U upotrebi će biti sve više električnih automobila, stanovništvo će se prebacivati na korišćenje toplotnih pumpi kao najefikasnijeg načina grejanja umesto gasa, uglja i drva. Industrija će se takođe preorijentisati na što veće korišćenje struje kao energenta umesto fosilnih goriva. Procenjuje se da će za potpunu “dekarbonizaciju” Srbiji 2050. godine biti potrebno oko 50 odsto struje više nego što je trenutno proizvodimo.

NOVI KAPACITETI SU NEMINOVNI

Nova energetska politika vlade teška je 12 milijardi evra 3
ČISTI I PRLJAVI IZVORI ELEKTRIČNE ENERGIJE: Termo,…foto: m. janković

Veliki problem EPS-a su i zastareli kotlovi u pojedinim termocentralama, koji su energetski neefikasni i prekomerno zagađuju životnu sredinu. Odavno je planirano zatvaranje TE “Morava” u Svilajncu i TE “Kolubara” u Vreocima (ti resursi su stari više od 60 godina). Nije mnogo bolja situacija ni u dva najstarija bloka u TE “Nikola Tesla” A, kao ni i u TE “Kostolac” A. Koliko te elektrane emituju štetnih gasova može videti svako ko, recimo, prođe Ibarskom magistralom pored TE “Kolubara” u Vreocima. Poseban je problem što se u tim kotlovima za proizvodnju struje troši i 50 odsto uglja više nego u novim, savremenim kotlovima.

U tim zastarelim pogonima proizvodi se oko 6000 gigavat-sati godišnje, što predstavlja oko 16 odsto potrošnje struje u Srbiji. Kada bude priključena na mrežu, termocentrala “Kostolac” B3 moći će da obezbedi oko 2500 gigavat-sati, ali ostaje problem kako obezbediti još 3500 gigavat-sati koji bi nedostajali ako se sva ta postrojenja zatvore.

EPS je planirao da nastavi izgradnju termocentrale “Kolubara” B (započete još osamdesetih godina prošlog veka), koja bi trebalo da omogući zamenu svih tih kapaciteta. Međutim, to je blokirala ministarka Zorana Mihajlović, čija se razvojna politika oslanjala isključivo na obnovljive izvore energije (OI), i to na teret upravo EPS-a. U sukob oko izgradnje “Kolubare” B uključio se i Aleksandar Vučić, koji se na kraju stavio na stranu ministarstva, pa se od gradnje odustalo. Tek kada je došlo do kolapsa u Obrenovcu decembra prošle godine, Vučić je shvatio koliko je pogrešio. To je i priznao na sednici “kriznog štaba”, koja je direktno prenošena preko medija. “Kolubara” B bi svojim radom omogućila ne samo da se svi zastareli kapaciteti isključe, već bi ostalo i viška struje za izvoz (EPS bi samo od tog izvoza inkasirao, po sadašnjim cenama, milijardu evra godišnje).

Pogrešna je teza koja se pominje u javnosti da je EPS, samo da je bilo dovoljno uglja, mogao da zaradi milijardu evra na izvozu struje. Uz postojeće proizvodne kapacitete EPS-a, to jednostavno nije bilo moguće; naprotiv, zbog veoma loše hidrologije i pored pune proizvodnje struje iz uglja, Srbija bi i dalje morala da uvozi manje količine električne energije.

Zato je i prioritet izgradnja novih kapaciteta, samo se postavlja pitanje – kojih?

KONSULTANTI KROJE (POGREŠNU?) KAPU

Nova energetska politika vlade teška je 12 milijardi evra 4
…hidro,…foto: wikipedia.org

EPS je u vreme socijalizma bio tehnološki moćan sistem koji nije zaostajao za drugim evropskim elektroenergetskim kompanijama (problema je bilo kod distribucije krajnjim potrošačima, ali to je posebna tema). Sistem je bio izuzetno dobro projektovan, pa nije ni čudo što je bez većih investicija uspevao da obezbedi relativno pouzdano snabdevanje strujom trideset godina, i to uprkos sankcijama i bombardovanju, a istovremeno uz izuzetno niske cene struje. Nije naodmet ni da pomenemo da je izgradnja hidroelektrane “Đerdap” pre više od 50 godina predstavljala inženjerski poduhvat svetskih razmera; kompleksne građevinske i mašinske radove izvela su domaća preduzeća, samo su turbine kupljene u SSSR-u.

Žalosno je primetiti da se danas angažuju strani konsultanti za strateška pitanja razvoja energetike. Iz sredstava IPA fondova EU finansira se rad grčkih konsultanata LDK Consultants SA, koji zajedno sa Centre for Renewable Energy Sources and Savings (CRES) rade na izradi ključnih dokumenata u sektoru energetike. To je pre svega “Integrisani nacionalni energetski i klimatski plan” (INEKP), koji treba da bude usklađen sa planovima EU u toj oblasti. Pored INEKP, priprema se i “Strategija razvoja energetike”; ti dokumenti treba da definišu koji energetski objekti su potrebni u narednim decenijama. LDK Consultants se, inače, pored energetike bave i upravljanjem projektima, zaštitom životne sredine, turizmom, saobraćajnom infrastrukturom, kao i raznim drugim oblastima.

U skladu sa planovima EU da se do 2050. godine odustane od korišćenja fosilnih goriva (dekarbonizacija), konsultanti su razmatrali nekoliko scenarija. Sudeći po materijalima objavljenim na sajtu ministarstva, konsultanti su zaključili da nuklearna energija nije neophodna za potpunu dekarbonizaciju Srbije u budućnosti, već da se samo iz OI može obezbediti dovoljno struje. “Izračunali” su i da bi, ako bismo gradili nuklearne elektrane, struja bila skuplja nego ako se oslonimo isključivo na OI.

Zanimljive su pretpostavke na koje su se konsultanti oslanjali prilikom razrade različitih modela dekarbonizacije u budućnosti. Na primer, predviđeno je da će već 2018. godine početi sa radom RHE “Bistrica” iako se tek priprema planska dokumentacija za njenu gradnju. Do takvog zaključka konsultanti su došli pošto se, kako su lakonski naveli, “smatra da je usvojena odluka o investiranju”. Taj rok bi bio nerealan čak i pod idealnim okolnostima, a kamoli u trenutku energetske i finansijske krize s visokom inflacijom i malim mogućnostima finansiranja države na tržištima kapitala. Aktiviranje prve faze RHE “Đerdap 3” (za nju čak ni planska dokumentacija nije počela da se priprema) konsultanti očekuju već 2030. godine. Sve to su potpuno nerealne projekcije: u najboljem slučaju, za gradnju tih objekata potrebno je 10 do 15 godina. Ne treba zanemariti ni to da treba zadovoljiti stroge ekološke kriterijume (“Đerdap 3” se nalazi u području nacionalnog parka). Kod “Đerdapa 3” potrebno je obezbediti i saradnju sa Rumunijom oko korišćenja ogromne količine vode iz Dunava (veliko je pitanje da li bi zbog ekologije danas uopšte mogla da se gradi velika hidrocentrala kao što je “Đerdap 1”).

Ako sve to uzmemo u obzir, lako je zaključiti da se na osnovu takvih projekcija teško mogu donositi pravilne odluke o strategiji i pravcima razvoja srpske energetike. Sporan je i stav konsultanata da se bez nuklearne energije može obezbediti energetska sigurnost. Ako bi se oslonila samo na obnovljive izvore, Srbija bi imala ogromne probleme sa strujom preko zime u hladnim danima, kada nema skoro nikakve koristi od sunčeve energije, a vodotoci su po pravilu niski. Dovoljno je da u kontinuitetu bude više hladnih dana sa maglom i bez vetra, pa da nastupe veliki problemi (akumulacije RHE ne mogu da pokriju višednevnu potrošnju struje zimi ako nema vetra).

Pominje se kako se to može prevazići tako što bi se držalo oko 2000 MW u rezervi u termocentralama. To je skupa rabota jer bi se preko cele godine moralo plaćati radnicima tih centrala da u kritičnim mesecima budu spremni da “podlože” kotlove. Još je problematičnije očekivanje da će 2000 MW u rezervama biti dovoljno da se pokriju sve potrebe za strujom, s obzirom da vršno opterećenje zimi može biti čak i više od 6000 MW (usled dekarbonizacije, potrošnja struje će samo rasti u budućnosti). Poseban problem za stabilnost elektroenergetskog sistema je činjenica da se postojeći i planirani vetrogeneratori nalaze u košavskom području: kada naglo stane vetar, svi oni istovremeno prestaju da proizvode struju.

Aktiviranje dve nove RHE omogućilo bi da se bez većih problema u mreži “prihvate” velike količine struje iz nestalnih izvora, odnosno vetra i sunca. Zato je i ubrzana (ali, nažalost, nerealna) dinamika aktiviranja RHE bila osnov konsultantima za (neosnovane) projekcije priključivanja novih obnovljivih izvora na mrežu.

NORVEŽANIGAZEGRČKE KONSULTANTE

Nema nikakve dileme da je sam Aleksandar Vučić odlučio da Vlada Srbije po hitnom postupku, mimo resornog Ministarstva energetike, angažuje renomiranu norvešku konsultantsku kuću “Rystad Energy” za 1,5 miliona evra. Formalno, predlog za angažovanje norveških konsultanata došao je od Ministarstva finansija, ali (koliko je poznato) oni podnose izveštaje direktno kabinetu šefa države, a ne ministarstvu.

Prema onome što je objavljeno u medijima, Norvežani imaju zadatak da analiziraju poslovanje i predlože strategiju razvoja EPS-a, uključujući korišćenje nuklearne energije. U suštini, oni treba da preispitaju celokupan rad grčkih konsultanata i Ministarstva energetike.

Zanimljivo je i što je ta odluka vlade, iako označena kao “strogo poverljiva”, procurela u javnost; nije isključeno da ju je “pustila” upravo Zorana Mihajlović, frustrirana očiglednim nepoverenjem šefa države. Tim činom Aleksandar Vučić je pokazao da se nimalo ne uzda ni u rad grčkih konsultanata, ni u Zoranu Mihajlović, koja se oslonila na njihov rad (i verovatno im davala određene smernice). Zato njena eliminacija iz nove vlade ne predstavlja nikakvo iznenađenje.

OGROMAN PRITISAK INVESTITORA ZA GRADNJU OBNOVLJIVIH IZVORA

Energetika je oblast u kojoj proizvođači struje sa fiksnim troškovima (kao kod OI) mogu za kratko vreme, zbog visokih cena struje u proteklih godinu dana, da se enormno obogate. Uz cenu struje od 350 evra za megavat-sat, procenjuje se da investicije u vetrogeneratore i solarne elektrane mogu da se isplate za manje od godinu dana! Ali ceh neko mora da plati: to su, naravno, potrošači.

Zbog toga investitori vrše ogroman pritisak da se što pre odobre novi priključci na mrežu OI u Srbiji. Uz visoku cenu, njima više nisu potrebne državne subvencije, kao što je bio slučaj do pre godinu i po dana.

Takvi profiti nisu proizvod nečijeg poslovnog talenta ili kreativnih ideja: oni su posledica preskupe struje usled manjkavosti evropskog mehanizma za formiranje cene struje, o čemu je već bilo reči u “Vremenu”. Nemoćna da u bližoj budućnosti promeni taj mehanizam, Evropska komisija predlaže uvođenje svojevrsnog poreza na ekstraprofit; sličnu ideju izneo je i Aleksandar Vučić.

KO PRE DEVOJCI

Ko od potencijalnih proizvođača struje iz OI uspe da obezbedi pristup mreži dok su cene struje ovako visoke, uz obavezu EPS-a da balansira tu energiju, očigledno je “završio posao”. Uslovi u Zakonu o korišćenju energije iz OI, usvojenom prošle godine, predviđaju ne samo isključivu balansnu odgovornost EPS-a, već i prioritet proizvodnje struje iz OI na mreži. To znači da će, ako bude viška energije iz vetra ili sunca, EPS biti prinuđen da uz velike troškove “guši” svoju proizvodnju umesto da to čine nestalni proizvođači koji prouzrokuju nestabilnost sistema.

Nije ni čudo što su uz tako primamljive uslove investitori navalili sa zahtevima za priključenje na mrežu (čak desetak GW iz OI), od čega je najviše zahteva za nove vetrogeneratore, koji su posebno nezgodni za balansiranje.

Nova energetska politika vlade teška je 12 milijardi evra 5
…vetar…foto: marija janković

U ovom trenutku, priključivanje toliko vetrogeneratora po sadašnjim zakonskim uslovima izazvalo bi kako tehničke probleme, tako i velike troškove, koje bi trpeli EPS i Elektromreža Srbije (EMS). Zato su još krajem prošle godine EPS, Elektromreža Srbije i Agencija za energetiku uputile zahtev Ministarstvu energetike za hitnu izmenu odredaba Zakona o OI. Ministarstvo ih je odbilo frazom da se to može tumačiti kao zahtev za odustajanje od “zelene energije”, a to bi bilo “odustajanje od zdravlja stanovništva i pripadnosti modernim državama sveta”.

Za sada su zahtevi za priključivanje novih vetrogeneratora stavljeni u “fioku” (što je očigledno odobreno od vrha države), ali takvo stanje na duži rok nije održivo. Država treba što pre da donese strategiju razvoja energetike kako bi svi znali na čemu su: i državna preduzeća EPS i EMS, ali i privatni investitori.

Upliv stranog kapitala u energetiku zahteva veliku opreznost: investitori ulažu novac u OI jer povoljni uslovi garantuju siguran i brz povrat investicije. Tu Srbija, kao država koja ima veliki deficit platnog bilansa, mora biti veoma obazriva. Vlasnici OI će povlačiti profit iz Srbije, što bi značajno povećalo već ionako teško održiv deficit platnog bilansa. Treba imati u vidu i da investicije u vetrogeneratore i solarne elektrane praktično ne zahtevaju radnike, što znači da bi praktično ceo prihod od prodate struje odlazio van zemlje, uz minimalnu dodatu vrednost koja bi ostajala u zemlji.

Zato se postavlja više nego opravdano pitanje zašto bi Srbija puštala strane investitore da korišćenjem domaćih resursa (pre svega električne mreže i balansnih kapaciteta) ostvaruju enormne profite na trgovini strujom iz OI, bez obaveze da obezbede energetsku sigurnost zemlje u kojoj posluju. I ne samo to: zašto država ne omogući EPS-u da investira u kapacitete za OI, već se profit prepušta samo strancima koji će ga iznositi van zemlje?

KAKO SE IZBORITI SA ENERGETSKIM LOBIJIMA

Lobi potencijalnih investitora u OI je veoma jak, i to ne samo u Srbiji, pa zato i ne čudi što se forsiraju modeli po kojima se samo iz OI mogu obezbediti potrebe za strujom. Ako bi Srbija izgradila nuklearnu elektranu snage 2000 MW, potrebe Srbije za OI bi bile ne 20 GW nego samo 10 GW snage, a tako bi mnogi ostali bez dela unosnog kolača; uz nuklearku od 3 GW, Srbiji bi trebalo oko 5 GW u OI, a dobar deo toga bi građani i preduzeća mogli da postave na krovovima, što je znatno povoljnije za mrežu od velikog broja vetrogeneratora. Da ponovimo, uz postojeće uslove, vlasništvo nad OI garantuje siguran i brz povrat novca; zato je investitorima u interesu da Srbija što više zavisi od OI.

Naši susedi Mađari uveliko grade novu veliku nuklearnu elektranu, a to planiraju i Bugarska i Rumunija. Pokušaji Aleksandra Vučića da “kupi” deo proizvodnje nuklearki iz tih država nisu (za sada) uspeli jer niko nije blesav da u uslovima energetske krize prodaje dragocen izvor električne energije koji ne zavisi od vremenskih prilika.

Nema nikakve dileme da će najveći novac u narednih nekoliko decenija Srbija morati da uloži u razvoj energetike, pa čak i da ne postoji potreba za usklađivanjem sa EU zbog “zelene agende”. U prezentaciji nacrta INEKP, koja je objavljena na sajtu Ministarstva energetike, pominje se da su neophodne hitne investicije u energetiku od čak 35 milijardi evra do 2030. godine.

To je ogroman novac i toliki trošak teško će opteretiti buduće generacije. Zato je veoma važno da se usvoji valjana strategija razvoja energetike, koja bi morala da vodi računa ne samo o ubrzanom priključivanju “zelenoj agendi” (i velikoj dobiti privatnih investitora), već i da pokaže kako bi to moglo da bude optimalno za sve stanovnike Srbije. U suprotnom, siromaštvo nas čeka vrlo brzo: niti ćemo imati dovoljno struje, niti ćemo moći da plaćamo struju kada je bude.

Iz istog broja

Nauka i predskazanja

Izgubljena budućnost

Slobodan Bubnjević

Intervju: Žarko Petrović, vođa tima za vitalni razvoj u UNDP-u

Većina građana Srbije je svesna klimatskih promena

J. Jorgačević

Na licu mesta: Popovac

Zarobljena sredina

Filip Mirilović

Legalizacija marihuane u Srbiji

Zelena trava doma mog

Dimitrije Petrović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu