Priča sa naslovne strane

Nosioci kovčega

Teza da su glavne poluge moći u rukama šestorice koji su iz hrama Svetog Save izneli telo ubijenog premijera Zorana Đinđića nije daleko od zdrave pameti, od koje najčešće nema neke političke vajde, i bila bi teže dokaziva da sami "nosioci kovčega" ne daju gotovo svakodnevne doprinose toj tezi. U izboru ljudi koji će obaviti čin vrhunskog državnog protokola napravljena je neka čudna mešavina po osnovu stranačko-privatne bliskosti s ubijenim premijerom, a neki od njih se danas češće nego što to dobar ukus dozvoljava pozivaju na tu bliskost

Kada je, po sopstvenom prošlonedeljnom priznanju, Čedomir Jovanović, sada potpredsednik srpske vlade, tada na funkciji šefa poslaničkog kluba DOS-a, pred Legijom, Gumarom i Zvezdanom, ispostaviće se posle glavnim osumnjičenima za zaveru protiv države i života istaknutih političara, pocepao na parčiće ostavku Dušana Mihajlovića, ministra unutrašnjih poslova, demonstrirao je onu vrstu političke lične moći koja potvrđuje da je institucionalni nered glavna mana i prepreka ozbiljnim reformskim naporima.

Daleko bilo od poređenja, ali pažljiva analiza postupka haškog tužilaštva u procesu protiv Slobodana Miloševića pokazuje da Džefri Najs najviše energije troši dokazujući da su se Milošević i njegovi kretali van institucija sistema. Cilj je u pomenutim slučajevima bio sasvim i potpuno različit ali to ne umanjuje potrebu da se o sredstvima dolaženja do cilja održi permanentna i otvorena rasprava u srpskom društvu i među srpskom političkom elitom. Makar zbog toga mediji svaki dan išli na sud.

Teza da su glavne poluge moći u rukama šestorice koji su iz hrama Svetog Save izneli telo ubijenog premijera Zorana Đinđića nije daleko od zdrave pameti, od koje najčešće nema neke političke vajde, i bila bi teže dokaziva da sami "nosioci kovčega" ne daju gotovo svakodnevne doprinose toj tezi.

U izboru ljudi koji će obaviti čin vrhunskog državnog protokola (vidi okvir: Sahrane i protokol) napravljena je neka čudna mešavina po osnovu stranačko-privatne bliskosti s ubijenim premijerom, a ovi se danas češće nego što to dobar ukus dozvoljava pozivaju na tu bliskost.

BLISKOST I PRISNOST: U prošli petak, negde oko 13 časova, razgovorao sam, na svoj zahtev, s Vladimirom Popovićem, sekretarom Biroa za komunikacije Vlade Srbije, s idejom da za "Vreme" obezbedim intervju s njim. U učtivom poslovnom razgovoru gospodin Popović me je obavestio da on ne odstupa od svog stava da ne daje intervjue, da ih nije davao i da ih neće ni ubuduće davati. Hvala, do viđenja. Ovaj razgovor je zanimljiv zbog dve stvari: u 13.20 časova tog istog dana, glavnom uredniku "Vremena" i novinaru Milošu Vasiću uručen je poziv za pripremno ročište po tužbi Vladimira Popovića zbog pisanja u "Vremenu". Verovatno je Popović mislio da se ja pravim lud, pa me nije ni obavestio o tome da nas je tužio (u pisarnici Trećeg opštinskog suda tužba je zavedena još 30. maja), ali to može biti i dokaz da on privatna osećanja duševnog bola ne meša s poslom.

Druga zanimljiva stvar je da je Popović od petka do ponedeljka promenio principijelan stav da ne daje intervjue, pa se u ponedeljak u 21 sat pojavio "licem u lice" s Bojanom Lekić, na prvom programu RTS-a. Čujte, i ja bih, da sam na mestu Popovića, dao intervju televiziji, njegovi postupci zahtevaju što šire objašnjenje, ali TV intervjui imaju manu – nema autorizacije, odnosno smirene intervencije na sadržaju izgovorene poruke.

Tako se dogodilo da je Popović odgovarajući na vrlo osetljivo pitanje o izjavi Vilijema Montgomerija, amdasadora SAD u Srbiji i Crnoj Gori, NIN-u po kojoj je šef Biroa nešto šurovao s Pinkom u napadu na B92 i Verana Matića, o čemu je ambasadora obavestio Zoran Đinđić, i još da Popović više nije na tom poslu, ovaj odgovorio da svako pozivanje na pokojnika predstavlja – manjak stila. A sam je, šest puta, u varijacijama bliskost i prisnost, govorio o svojim vezama s pokojnikom. Manjak stila ili višak temperamenta?

SAZNANjA I NABRAJANjA: Te odlike pokazaće i neki drugi "nosioci" koji se olako, u delikatnim situacijama, pozivaju na bliskost i prisnost kao da im to daje neku posebnu vrstu političke legitimacije.

Čedomir Jovanović, redovno je na ivici suza kad svedoči o nečemu. Poslednji put kad je branio Vladimira Popovića od Montgomerija, unoseći novi detalj u čitavu priču – Popović je na rukama držao prostreljenog Đinđića… Dragoljub Marković, vlasnik Krmivoprodukta, u jednom reagovanju u "Vremenu" (broj 646, od 22. maja 2003) oko poreza na jaja i poslovanja ovog surčinskog preduzeća priseća se Zorana Đinđića (pride i Danila Kiša) i zajedničkih dilema kako istinu treba dokazivati, a "ono što vi maliciozno nazivate depresijom jeste tuga za izgubljenim prijateljem i žaljenje zbog saznanja da živim u zemlji u kojoj i dalje najbolje među nama ubijaju – samo zato što su drugačiji".

Miodrag Kostić, vlasnik MK Komerca, u intervjuu ovonedeljnom novosadskom "Dnevniku" ide i korak dalje. U razgovoru koji se najviše doticao "šećerne afere" gospodin Kostić kaže: "Ima jedna grupa ljudi koja je ‘nosače kovčega’ osudila onog dana kada je premijer sahranjen. Odmah posle sahrane dobili smo informaciju da će krenuti hajka u medijima, jer je nezgodno napadati mrtvog premijera… Mi smo pogodni za blaćenje. Hajde da oblatimo jednog ‘nosioca kovčega’, pa drugog, trećeg i četvrtog, pa kada dođemo do kraja, onda sledi i pitanje – a čiji su oni kovčeg nosili."

Ova izjava nameće najmanje dva pitanja. Ko su oni ( dobili smo informaciju) i od koga su obavešteni o medijskoj hajci. Ne sumnjam da je Kostić vičan brojanju, ali koja vrsta podsvesti je njegovo nabrajanje zaustavila na broju – četiri?

Vidljivo je, s druge strane, da Zoran Živković, premijer, i Boris Tadić, ministar odbrane Srbije i Crne Gore, ne govore ovu vrstu mantre, svejedno da li zbog nedovoljne "bliskosti i prisnosti" ili iz nekih drugih razloga – vaspitanja, političkog oportunizma ili nečeg sasvim trećeg.

Željko Mitrović, vlasnik TV Pink, koji, istina, nije nosio kovčeg, ali je blizak najmanje jednom od onih koji jesu, dodatno usavršava tehniku zaklanjanja iza pokojnika. Na pitanje novinara NIN-a o Montgomerijevoj izjavi, Mitrović je doslovno izjavio: "Iz poštovanja prema pokojnom premijeru Zoranu Đinđiću, ne mogu sebi dopustiti komentarisanje tema…"

ODBRANA VLADE: U već pomenutom TV intervjuu Popović je, međutim, otišao predaleko. Demantovao je i svog šefa, Zorana Živkovića. Iz onoga što je on rekao u ponedeljak uveče ne proizlazi da on tuži samo zbog onoga što se odnosi na njega, personalno, već mu duševni bol nanosi kritika ikona njegove druge mladosti – Đinđića i reformskog kursa, odnosno Vlade. Tako je "Vreme" optužio da ruši ugled Vlade i postavio se kao njen "drveni advokat" i pored saopštenja Vlade Srbije, od 27. juna 2003. s potpisom Zorana Živkovića, u kome, u članu 3, piše: "Privatne tužbe službenika Vlade Republike Srbije su lične prirode i ne predstavljaju stavove i politiku Vlade u odnosu na javno informisanje niti njen odnos prema medijima."

Potežući statistiku, Popović je naveo sedam hiljada tekstova protiv Đinđića i skromnih hiljadu protiv njega lično, podastirući taj podatak kao kostur nekakve nove "bele knjige" o ulozi medija u stvaranju atmosfere linča, atmosfere u kojoj je ubijen Đinđić. Ova teza ne samo da je besmislena, ona je i opasna.

Uzmimo slučaj i statistiku koja mi je najbliža: slučaj "Vremena". Nas je od početka ove godine tužio Dušan Spasojević zvani Šiptar, vlasnik kuće u Šilerovoj, zbog njegovog dovođenja u "vezu s organizovanim kriminalom" (milion dinara, za decu u Zvečanskoj), Slobodan Jovanović, zamenik glavnog urednika "Identiteta" (milion dinara, njemu lično), Vladimir Popović zvani Beba (dva miliona dinara, Institut za majku i dete) a tužbu je najavio i Pink (nepoznat iznos i namena).

Mi smo verovali da služimo javnom interesu i kad smo pravim imenom nazivali Spasojevića, u danima kada je on bukvalno svojim obaveštajnim podacima, drugim saznanjima i ostalim, impresionirao lično najmanje jednog "nosioca kovčega", verujemo da smo služili i javnom interesu kada smo kritikovali Vladu, Biro, Popovića lično… Uostalom, o tome će odlučivati sud.

Ono što zabrinjava jeste olako potezanje sudske zaštite, kao da ne postoje drugi metodi razjašnjenja: demanti, reagovanje, sučeljavanje… Otuda sam prijatno bio iznenađen kada me je pretprošle nedelje, dan posle Pinkove baražne najave da će nas tužiti, telefonom nazvala uvek razdragana voditeljka "Klopke" i pitala da li bih učestvovao u emisiji sa Željkom Mitrovićem, radi sučeljavanja stavova. "Da, hoću." Posle pauze s druge strane slušalice: "… Hvala na brzom odgovoru. Evo, recimo u sredu, ali ćemo termin još da potvrdimo jer je Željko nešto otekao, možda će morati na operaciju." U sredu je sekretarica "Vremena" proveravala u koliko sati treba da budem na Dedinju. "Šta, organizator vam nije javio da imamo neki kvar u studiju? Odložićemo za ponedeljak." I ponedeljak je prošao: ili studio nije popravljen ili je Mitrović još pod otokom.

VRH I MOĆ: Sve ovo što se događa na političkoj sceni Srbije otvara, međutim, mnogo ozbiljnija pitanja od ovih sa tužbama i sudovima, što je samo jedan od simptoma bolesti. Ključno je pitanje da li šestorica "nosilaca kovčega", doživljenih u javnosti, hteli oni to ili ne, kao simbolički formalno-neformalni vrh Demokratske stranke, vrh u kome je koncentrisana apsolutna moć, mogu na menadžersko-marketinške trikove da iznesu teret reformi.

Njihova moć umanjena je samo za količinu ustupaka koje moraju da učine koalicionim partnerima u Vladi, a teško je reći da su ti ustupci uvek funkcionalni i od koristi za društvo.

Sasvim je tačno da je nova vlada nasledila haos i porušene društvene institucije i državne službe, tačno je da je to bilo teško obnoviti u kratkom roku, ali glasnogovornici Đinđićevog nenapisanog testamenta nemaju prava da tu vrstu krize produbljuju nervoznim odbijanjem dijaloga i kopanjem rovova, a ponajmanje mogu svoju političku ili poslovnu poziciju da grade na bliskosti sa Zoranom Đinđićem.

Zamislite kad bih se ja kao optuženi branio time što sam se najmanje sto puta rukovao s Đinđićem, jednom smo se i poljubili, u Budimpešti, mislim da je bilo 1996, a kolega Miloš Vasić pozvao na okolnost da se kao mali u Rovinju brčkao u moru zajedno s malim Zoranom.

Kometa i političari

"Svi gresi, voljni i nevoljni, u tom masovnom dirljivom mimohodu u subotu 15. marta oprošteni su i Zoran Đinđić je nesumnjivo postao istorijska figura i simbol mladih generacija. To je simboličan politički mučenički čin koji u ovim trenucima nastaje spontano i svetli kao kometa, a možda će i opstati ako ga političari olako ne upropaste različitim preterivanjima."

Milan Milošević, u tekstu o sahrani ubijenog premijera, "Vreme" br. 637; 20. mart 2003.


Onda i posle

Simbolički najvažniji gest posmrtne ceremonije bio je, u skladu s tradicijom i običajima, ispraćaj na poslednji put. On je 15. marta 2003. počeo u hramu Svetog Save. To je bila državna sahrana, a kovčeg su izneli Zoran Živković, potpredsednik DS-a i savezni ministar unutrašnjih poslova, par dana posle izabran za premijera, Čedomir Jovanović, potpredsednik DS-a i šef Poslaničkog kluba DOS-a u Skupštini Srbije, netom posle izabran za potpredsednika Vlade Srbije, Boris Tadić, tada potpredsednik DS-a i bliži nevladinom sektoru nego izvršnoj vlasti, posle ministar odbrane Srbije i Crne Gore, Dragoljub Marković, vlasnik Krmivoprodukta i tada i posle, Miodrag Kostić, i tada i posle vlasnik MK komerca i Vladimir Popović, ispostavilo i tada sekretar Biroa za komunikacije koji je samo bio na dužem službenom putu.

Iz istog broja

Iz ličnog ugla - Sreten Ugričić

Razlozi za oproštaj

Sreten Ugričić, upravnik Narodne biblioteke Srbije

Visoki napon

Elektrana pred abortusom

Dragan Todorović

Junska gibanja u EPS-u

Štrajk za ono isto

Dimitrije Boarov

Ordinarna priča - oči u oči sa policijom

Prava i finoća

Zoran Majdin

Reagovanja - DSS

Šta je interes javnosti

Informativna služba Demokratske stranke Srbije

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu