Nobelova nagrada za mir Evropskoj uniji

Norveški rijaliti šou 2

LAUREAT 2012: Evropska unija / fotografije: reuters

Norveški rijaliti šou

Vest o nagradi je izazvala oduševljenje u Briselu i vodećim centrima EU, poput Berlina i Pariza, gde su se pominjali "prelepa i izuzetna odluka", "velika čast", "obaveza da se nastavi rad ka jedinstvenijoj, pravednijoj, snažnijoj Evropi, koja je nosilac mira". Stiče se ipak utisak da su negativni komentari brojniji i raznovrsniji od čestitki, a u kritikama su udruženi i levičari i desničari, i evroskeptici unutar Unije i mnogi koji na prijem čekaju pred vratima

Nobelova nagrada za mir kao da je postala rijaliti šou. Kandidati za ovu nagradu su brojni, odluka se čeka do poslednjeg časa, favoriti retko pobeđuju, pobednika često prate podsmevanje, bes i ogovaranje, kako publike tako i ostalih učesnika. Nije bilo drugačije ni ove godine, kada je Nobelov komitet saopštio da je nagradu dobila Evropska unija.

U obrazloženju Nobelovog komiteta navodi se, između ostalog, da je nagrada dodeljena za više od šest decenija doprinosa napretku mira i pomirenja, demokratije i ljudskih prava u Evropi, uspešnom oporavku posle Drugog svetskog rata i ulozi u širenju stabilnosti u bivšim komunističkim zemljama posle pada Berlinskog zida 1989. godine. Komitet je istakao ulogu EU u transformisanju Evrope "iz kontinenta rata u kontinent mira", navodeći primer Francuske i Nemačke, koje su u periodu od 70 godina vodile tri rata, "a danas je rat između njih nezamisliv".

Jedan deo obrazloženja je posvećen i Balkanu, "gde su ljudi doskora ratovali, a danas su zemlje na Balkanu našle svoje demokratske korene u EU". Kao primeri koji ojačavaju proces pomirenja u ovom regionu navedeni su prijem Hrvatske sledeće godine, početak pregovora o članstvu s Crnom Gorom i odobravanje statusa kandidata Srbiji, uz konstataciju da su "granice između istoka i zapada uklonjene, a time i etnički sukobi".

Vest o nagradi je izazvala oduševljenje u Briselu i vodećim centrima EU, poput Berlina i Pariza, gde su se pominjali "prelepa i izuzetna odluka", "velika čast", "obaveza da se nastavi rad ka jedinstvenijoj, pravednijoj, snažnijoj Evropi, koja je nosilac mira". Stiče se ipak utisak da su negativni komentari brojniji i raznovrsniji od čestitki, a u kritikama su udruženi i levičari i desničari, i evroskeptici unutar Unije i mnogi koji na prijem čekaju pred vratima.

EU, NATO, RAT I SANKCIJE: Jednu od najvećih kontroverzi u vezi sa ovogodišnjom dodelom Nobela za mir definisao je bivši šef britanske diplomatije Malkolm Rifkind. "Ako su želeli da daju nagradu za očuvanje mira u Evropi, trebalo je da je podele između NATO-a i EU. Sve do kraja hladnog rata NATO je više nego bilo ko drugi čuvao mir", rekao je on. Problem je što je pomenuto partnerstvo NATO-a i EU, koje bi se pre moglo nazvati simbiozom, jer su skoro sve članice EU istovremeno i članice NATO-a, imalo malo veze sa širenjem mira po svetu, bar u poslednje dve decenije. Dugi spisak sumnjivih poduhvata van Unije u kojima su članice EU učestvovale, u koje spadaju i ratovi i sankcije protiv nepoćudnih režima, stvaraju utisak da EU čuva mir u sopstvenom dvorištu, dok u tuđem svašta radi kada god joj to odgovara.

Urednik briselskog lista "Juropijen vojs" Tobi Vogel rekao je da je odluka o nagradi "apsurdna" i da je "EU u celoj svojoj istoriji imala posla samo sa jednim oružanim sukobom, na Balkanu, i tu je maestralno zabrljala", a Balkan je bio samo početak aktivnog ratničkog angažovanja većine zemalja Unije. U Avganistanu su se od 2001. izređale jedinice gotovo svih članica EU; u Iraku su od 2003. pa do pre godinu i po dana ratovali vojnici Velike Britanije, Belgije, Danske, Grčke, Italije, Holandije, Španije…; u prošlogodišnjoj intervenciji u Libiji učestvovale su skoro sve pomenute zemlje, uz dodatak Francuske. Sve te intervencije pravdane su humanitarnim razlozima, čuvanjem mira, zaštitom civila, a iza sebe su ostavile nebrojene žrtve i stradanja koja još traju. Novi Nobelovac već najavljuje sledeću intervenciju u svom aranžmanu. Ministri spoljnih poslova EU dali su "zeleno svetlo" da se hitno napravi plan za moguću vojnu misiju u Maliju kako bi se toj državi pomoglo da povrati severni deo zemlje iz ruku pobunjenih Tuarega i islamističkih ekstremista. Kaže se da "EU ne može da dozvoli da se terorizam ukoreni na severu Malija na kojem vlada bezakonje", no problem je što i u Maliju nema crno-bele podele na dobre i loše momke. Haos vlada na severu, ali i u ostatku zemlje, u kome vladaju vojni pučisti koji su se dokopali vlasti u martu, pa iz saopštenja o misiji nije baš jasno zašto su baš oni favoriti EU.

Evropska unija je do sada bezbroj puta potezala i sankcije kao metod borbe protiv "nenarodnih režima", po pravilu onih protiv kojih se bore i SAD. Trenutno su na tapetu Sirija i Iran. Ministri spoljnih poslova EU postigli su početkom oktobra dogovor o jačim finansijskim i trgovinskim sankcijama Iranu. Novi paket mera se odnosi na iranske banke, trgovinu, izvoz gasa u zemlje EU. "Cilj restriktivnih mera je da se utiče na iranski nuklearni program i prihode iranskog režima, koji se koriste za finansiranje (nuklearnog) programa, a nije usmeren na iranski narod", kaže se u rutinskom saopštenju EU, mada i evropski čelnici dobro znaju prostu istinu da teret sankcija uvek puca po leđima običnih ljudi.

SOCIJALNI RAT: Šef Nobelovog komiteta Torbjorn Jagland objasnio je da se Komitet nije bavio trenutnom ekonomskom krizom u Uniji i da nije tajna da je nagrada pripala EU u ovom trenutku zbog izazova s kojima se Evropa suočava. "Mi na ovaj način šaljemo poruku evropskoj javnosti, i pozivamo ih da čuvaju ono što su postigli na ovom kontinentu", rekao je Jagland. Podrška je očigledno potrebna, jer mnogi tvrde da se Unija nalazi u najdubljoj krizi u svojoj istoriji.

Kriza kojom se Nobelov komitet nije bavio učinila je da se u nekim zemljama nagrada doživi kao otvoreno izrugivanje. List "Internešenel herald tribjun" navodi reči Stavrosa Polikronopulosa, penzionisanog advokata iz Atine, koji na vest o Nobelu za mir dodeljenom EU kaže: "Lider EU je Nemačka, a ona je u ekonomskom ratu sa jugoistočnom Evropom. Ja taj rat shvatam kao pravi rat." Portparol glavne grčke opozicione partije, levičarske Sirize, Panos Skurletis, ima slično mišljenje: "U mnogim delovima Evrope, naročito u Grčkoj, iz dana u dan imamo praktično ratnu situaciju iako ona nije formalno proglašena. U tome nema ničega mirnodopskog." Na drugoj strani političkog spektra holandski ultradesničarski političar i lider Slobodarske partije Gert Vilders podrugljivo kaže: "Nobel za EU? U trenutku kada su Brisel i Evropa pred kolapsom? Šta je sledeće? Oskar za Van Rompeja?"

Novinar BBC-ja Metju Prajs istakao je da su višedecenijska dostignuća EU svima jasna, ali i da je trenutak koji je izabrao Nobelov komitet "prilično čudan", dok urednik britanske kuće za Evropu Gevin Hjuit piše: "Evropski lideri su dočekali ovu retku dobru vest skoro pa očajničkim zagrljajem". Mnogi komentatori ističu da usled krize na površinu izlaze ogromne političke razlike među evropskim državama koje podsećaju na "zavađenu gomilu manje ili više bankrotiranih država, čiji se veliki zajednički projekat, monetarna unija, nalazi na ivici ponora".

U zvaničnim čestitkama, mnogi, poput predsednika Slovenije Danila Tirka, ističu da je EU "najuspešniji mirovni projekat u istoriji čovečanstva" u kome je "postignut nepovratni mir". Lepo zvuči, ali ako nas je istorija nečemu naučila, to je da je "nepovratni mir" utopija u koju se lako poveruje (o tome mogu da posvedoče i oni koji su živeli pre nekoliko decenija u SFR Jugoslaviji), i koja lako puca pod udarom teškoća, pre svega ekonomskih.

Ironijom i sarkazmom su odluku Nobelovog komiteta dočekali i evroskeptici poput predsednika Češke Vaclava Klausa, koji je rekao da je vest o nagradi vic u koji ne veruje. "Prvo Al Gor, onda Obama, sad ovo. Parodija je očigledna", napisao je u tvit poruci Danijel Hanan, evroposlanik iz britanske Konzervativne stranke. Najdžel Faridž, vođa Britanske partije za nezavisnost, koja se zalaže za izlazak Velike Britanije iz EU, pita se da li Nobelov komitet ima oči i da li vidi da je Evropa suočena sa sve većim nasiljem i podelama, s masovnim protestima od Madrida do Atine i s rastućim nezadovoljstvom Nemačke, ekonomskog stožera Unije. "Ovo pokazuje da Norvežani stvarno imaju smisao za humor. Nakon što smo videli kako je predsednik Evropskog saveta Van Rompej klicao ratu u Libiji, ova ideja je smešna", dodao je Faridž.

BALKAN NA ČEKANJU: Pomenuti Van Rompej je, uz šeficu evropske diplomatije Ketrin Ešton i Hosea Manuela Baroza, predsednika Evropske komisije, jedan od kandidata za osobu koja će zvanično primiti nagradu u ime Evropske unije na svečanosti u Oslu 10. decembra. "Otvorena Evropa", londonska organizacija koja lobira za smanjenje moći EU, sarkastično poredi ovogodišnju dodelu Nobelove nagrade za mir sa dodelom Oskara za životno delo u Holivudu: "Gotovo da možete da zamislite glumca (EU u ovom slučaju) kako se penje na binu da primi nagradu, uprkos nekoliko promašenih brakova, serije rehabilitacija i tona plastične hirurgije."

I pored krize koja drma Uniju, zemlje zapadnog Balkana stoje u redu za prijem verujući da će im članstvo pomoći da žive bolje nego sada. Mada ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da je broj pristalica priključenja Uniji veliki, čini se da je to samo zato što očekuju bolji život preko noći, jer mnogi u regionu sa besom komentarišu vest o Nobelu za mir. Dok u Srbiji tvrde da nas je EU bombardovala pa zato ne zaslužuje nagradu, u Bosni se čuju glasovi da je Nobelova nagrada za mir otišla onima koji ništa nisu učinili da spreče genocid u BiH. Što se samog priključenja tiče, evropski komesar za proširenje Štefan File izjavio je da Nobelova nagrada predstavlja podsticaj daljem širenju EU "u vreme kada neki govore o zamoru od proširenja, a drugi o umoru od reformi".

Onima koji su u čekaonici Fileove reči ne smanjuju zebnju, jer su svesni da je malo verovatno da će nagrada ućutkati one koji su "umorni od proširenja", naročito zato što su u pitanju najmoćnije zemlje Unije. Nobel za mir neće mnogo uticati ni na to da se dotakne problem koji ova nagrada opet osvetljava: evropocentričnost i zagledanost u sopstveni pupak kao centar sveta, svojstvena za čitav Zapad. Da nije tako, valjda bi neko pomislio kako nagrada za mir izgleda u očima stanovnika po kojima su zemlje EU izvodile vojne intervencije.

Što se tiče budućnosti same Unije, o tome teško da iko bilo šta može pouzdano da kaže u ovom trenutku. Nagrada jeste dodeljena najviše kao podrška očuvanju zajednice, ali ako je suditi po Baraku Obami, takve preventivne dodele nemaju efekta. Obama je dobio Nobela za mir 2009, tek što je pobedio na predsedničkim izborima, a komitet je tvrdio da bi nagrada trebalo da predstavlja Obami ohrabrenje i neku vrstu simboličnog kredita u mirovnim naporima. Kako je američki predsednik taj kredit iskoristio, videlo se u prethodne tri godine u Avganistanu, Pakistanu, Libiji.

Laureati u protekloj deceniji

Ujedinjene nacije i tadašnji generalni sekretar Kofi Anan dobili su nagradu 2001. godine "za rad na stvaranju bolje organizovanog i mirnijeg sveta".

Džimi Karter, 39. predsednik SAD, dobio je nagradu 2002. godine "za decenije neumornog rada na pronalaženju mirnih rešenja međunarodnih konflikata". Tokom Karterovog mandata, SAD su potpisale sporazume o kontroli Panamskog kanala, sporazum SALT II o ograničenju naoružanja sa Sovjetskim Savezom, i uspostavile diplomatske odnose sa Kinom.

Širin Ebadi, iranska advokatica, laureat je za 2003. godinu. Ebadi je prva muslimanka koja je dobila Nobelovu nagradu, ali i prva žena koja je u Iranu postavljena na funkciju sudije posle Islamske revolucije. Advokatsku praksu je počela 1996. i radila je na slučajevima koje je većina iranskih advokata izbegavala, kritikujući vlasti zbog ugrožavanja ljudskih prava, slobode govora i osporavajući njihovu interpretaciju islama.

Kenijka Vangari Muta Matai dobitnica je nagrade 2004. godine. Pored rada na Univerzitetu u Najrobiju, bila je direktorka kenijskog ogranka Crvenog krsta i predsednica Nacionalnog saveta žena Kenije. Osnovala je Envirocare Ltd, kompaniju koja je zapošljavala siromašne na projektima sadnje drveća i zaštite životne sredine.

Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) i njen generalni direktor Muhamed el Baradej dobili su nagradu 2005. godine za "napore da spreče da se nuklearna energija koristi u vojne svrhe i da osiguraju da se nuklearna energija za mirovne svrhe koristi na najbezbedniji mogući način".

Muhamed Junus iz Bangladeša i banka Gramen, koju je Junus osnovao 1976. godine, podelili su Nobelovu nagradu 2006. godine. Gramen banka je prva u svetu davala kredite ljudima koji nemaju nikakvu imovinu i potpuno su nesolventni. "Trajni mir se ne može postići osim ako velike grupe stanovništva ne nađu način da se probiju iz siromaštva", pisalo je u obrazloženju.

Nagrada je 2007. dodeljena Međuvladinom panelu o klimatskim promenama (IPCC) i bivšem potpredsedniku SAD Alu Goru. U svojim izveštajima, IPCC upozorava da klimatske promene povećavaju opasnosti od rata i konflikata, a Al Gor je podelio nagradu sa IPCC-om zbog "informisanja svetske javnosti o opasnostima od klimatskih promena".

Marti Ahtisari, finski političar, diplomata i medijator UN, dobitnik je nagrade za 2008. godinu. Ahtisari je nagrađen za više od dve decenije rada na rešavanju većeg broja dugotrajnih konflikata. Ahtisari je bio mirovni posrednik u Namibiji, Indoneziji, Severnoj Irskoj, Centralnoj Aziji, rogu Afrike, Iraku, a tokom 1999. i u periodu 2005–2007. i na Kosovu.

Barak Obama, 44. predsednik SAD i prvi Afroamerikanac na čelu ove države, dobio je nagradu za 2009. godinu. U obrazloženju Nobelovog komiteta piše da je nagrada motivisana njegovim izuzetnim naporima da ojača međunarodnu diplomatiju i saradnju među narodima, njegovom vizijom sveta bez nuklearnog oružja i stvaranjem drugačije klime i očekivanja u međunarodnoj politici.

Lju Sijaobo, kineski disident i borac za političke reforme i ljudska prava u Kini, dobio je nagradu 2010. godine. Više puta je osuđivan na zatvorske kazne zbog svojih stavova, a kineske vlasti nisu dozvolile ni njemu, ni članovima njegove porodice da se pojave na dodeli nagrade.

Nagradu za 2011. godinu su podelile Elen Džonson Serlif, predsednica Liberije i prva demokratski izabrana žena predsednik na afričkom kontinentu, Lejma Gbovi, liberijska mirovna aktivistkinja, i Tavakul Karman, aktivistkinja iz Jemena "za nenasilnu borbu za bezbednost žena i ženska prava na puno učešće u procesu izgradnje mira".

Ana Simić

Dobitnici i kontroverze

Retko kada je postojala opšta saglasnost da je Nobelova nagrada za mir otišla u prave ruke. To, na primer, ne važi za dobitnika 1901. godine Žana Anrija Dinana, osnivača Crvenog krsta i začetnika Ženevske konvencije, kao ni za priznanje Alberu Švajceru koji je nagradu dobio 1952. za osnivanje bolnice Lambarene u Gabonu, niti nagradu koju su 1993. podelili Nelson Mandela i bivši predsednik Južnoafričke republike Frederik de Klerk, jer su zajedničkim radom uspeli da u toj zemlji na miran način okončaju režim aparthejda. Pozitivnih primera je bilo još, ali su kritike bile mnogo češće.

Tokom "hladnog rata" Nobelov komitet je mnogo puta od država Istočnog bloka optuživan da nagradu koristi kao političko oružje protiv komunističkih zemalja, kao kada je 1975. dodelio nagradu Andreju Saharovu ili kada je 1983. Nobela primio Leh Valensa, osnivač Solidarnosti u Poljskoj. Slične optužbe stigle su na adresu komiteta od strane Kine, pošto je 1989. nagradu dobio dalaj-lama, ali i 2010. kada je laureat bio Lju Sijaobo, kineski disident. Iran je sa nelagodom primio izbor Širin Ebadi 2003. godine. Priznanje Martiju Ahtisariju 2008. primljeno je sa nevericom u Srbiji, ali i mnogim drugim zemljama u kojima je Ahtisari bio mirovni posrednik.

Bilo je nagrada za koje se tvrdilo da su otišle u ruke onih koji su svojim delovanjem mnogo više doprineli ratu nego miru, poput državnog sekretara SAD Henrija Kisindžera, koji je 1973. godine podelio nagradu sa Le Duk Toom iz Vijetnama. Kisindžer je optuživan, između ostalog, da je odgovoran za bombardovanje u Kambodži, a mir u Vijetnamu nastupio je tek 1975. Le Duk To je, inače, odbio nagradu jer nije želeo da je deli sa Kisindžerom. Žestoke reakcije bile su i na odluku iz 1994. godine, kada su nagradu podelili predsednik PLO-a Jaser Arafat, ministar spoljnih poslova Izraela Šimon Peres i premijer Jicak Rabin, za napore u stvaranju mira na Bliskom istoku. Komentari su se ticali povezanosti Arafata sa terorizmom, optužbi za korupciju i likvidaciju političkih protivnika , ali i politike Peresa i Rabina prema Palestincima.

Jedan od najkontroverznijih dobitnika Nobelove nagrade za mir je Kordel Hal – mada je imao veliku ulogu u stvaranju Ujedinjenih nacija, kao državni sekretar SAD – kada je 1939. do obala Amerike doplovio brod "Sent Luis", sa 950 jevrejskih izbeglica iz Hamburga, a putnici zatražili azil zbog progona nacista, Hal je bio odlučujući glas protiv. Brod je prisiljen da se vrati u Nemačku, a više od četvrtine njegovih putnika je potom izgubilo život u holokaustu.

Iz istog broja

Lični stav – Bankarstvo u Srbiji

Ko je zaustavio internet

Slobodan Marković

Portret savremenika – Ugo Čaves, predsednik Venecuele

Dok je nafte, biće socijalizma

Biljana Vasić

Uoči zakona o amnestiji

Taktička ili tehnička mera

Ivana Milanović Hrašovec

Anatomija jedne namere

Crnjenje belog šengena

Miodrag Kreculj

Kadrovska politika (najava)

Oni dolaze – estradizacija umesto departizacije

Jovana Gligorijević

Kadrovska politika

Oni dolaze – estradizacija umesto departizacije

Jovana Gligorijević

Političari protiv pravosuđa

Princip je isti, sve ostalo – nijanse

Tatjana Tagirov

Srbija i Evropska unija (najava)

Nervoza u Nemanjinoj 11

Zora Drčelić

Srbija i Evropska unija

Nervoza u Nemanjinoj 11

Zora Drčelić

Koliko košta vozačka dozvola

Dugo putovanje u krug

Zoran Majdin

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu