Vanredni parlamentarni izbori u Srbiji

29. 12. 2003. / 22.27

Noć radikala

Radikali dominiraju na "svojoj polovini" i ostvaruju neupotrebljivu pobedu. Za sklapanje postizborne koalicije radi sastavljanja nove vlade potrebna saglasnost DSS-a, DS-a, G17 plus i SPO–NS. Aktere znamo: kad se oni usaglašavaju – sve je moguće

Što bi sad bilo dobro biti kralj ili predsednik.

Noć radikala 1

Za skupštinske mandate konkurisalo je 60, a u izbornoj noći izgledalo je da će mandate dobiti šest partija. Od tih šest, vladu mogu sastaviti četiri partije demokratskog bloka – DSS, DS, G17 plus i SPO–NS. Tri od njih su svaka sa svoje strane obeležavale politiku posle pada Slobodana Miloševića, a jedna je deset godina vukla protiv tog režima. Birači su na najbolji način kaznili te aktere – teraju ih da nađu sporazum i kompromis. Ta vlada će morati da vodi računa o prilično jasnom raspoloženju birača i o neophodnim prioritetima.

Prva poruka – glasači u Srbiji uopšte nisu apolitični, kako su voleli da im imputiraju različiti komentatori. Na izborima 28. decembra 2003. na biralište je pozvano ukupno 6.511.450 birača, a izašlo je oko 3.8 miliona, to jest oko 59 odsto upisanih birača, dakle oko sedamsto hiljada glasova manje nego 24. septembra 2000, kada je izašlo 4,7 miliona glasača, no tada su bili sudbinski izbori, konačan sudar dve opcije koji je obeležio jedan istorijski zaokret.

Za vreme režima Slobodana Miloševića (1990–2000) uspostavljen je trend smanjivanja izlaznosti – od pet miliona glasača 1990. do 4,1 milion glasača 1997, a ti izbori su bili delimično bojkotovani.

Pod DOS-ovim režimom glasalo je – u decembru 2000. godine – 3.7 miliona birača, u septembru 2002. godine – 3.6 miliona, u oktobru 2002. godine – 3 miliona, u decembru 2002. godine – 2.9 miliona i u novembru 2003. godine – 2.5 miliona birača. Ako je prvopomenute obeležavalo bekstvo simpatizera starog režima od DOS-ove revolucije i kriznih štabova, tri od četiri ostala turnusa obeležavao je manji ili veći, otvoren ili prikriven bojkot nekog od aktera. Biračko telo je konstituisano. A vlada?

Drugo. Radikali.

Noć radikala 2

Radikali su ostvarili relativnu pobedu koja nije mnogo upotrebljiva. Njihov koalicioni potencijal je u ovim okolnostima veoma slab. Ostaje njihova satisfakcija što na ovim izborima stiču pravo da govore u ime nezadovoljnih. To je relativan mandat. Šešeljeva stranka je do sada profitirala u vakuumu (1992, na saveznim izborima; 1997. na predsedničkim kada je deo demokratske opozicije bojkotovao izbore i na neuspelim predsedničkim izborima 2003), a sada su profitirali na socijalnom nezadovoljstvu, na raspadu DOS-a i na krizi SPS-a koja je duboka.

Ipak, 1,1–1,2 miliona glasova, koliko su osvajali Šešelj (2002) i Nikolić (2003 – 1.116.986 glasova), pokazalo se kao merilo snage te partije, koja je definitivno postala glavni reprezent tzv. starog režima.

Srpska radikalna stranka je za dva koplja iznad vlastitih parlamentarnih rezultata (406.196 glasova na skupštinskim izborima u decembru 2000 – dobili svega 322. 333 glasa), ali ona tu snagu ne može ni po izbornom rezultatu ni po koalicionom potencijalu pretvoriti u – vlast.

PREŽIVljAVANjE: SPS će proglasiti uspeh na rezultatu koji je gotovo deset puta manji od nekadašnje snage ove partije. Najveći izborni trijumf SPS je ostvario 1990 – na osnovu 2.320.587 (45,8 odsto) dobijenih glasova, Slobodan Milošević kao predsednički kandidat osvojio je 3.285.799, odnosno 63,34 odsto glasova izašlih birača. Godine 1992 – 1.359.086, kada je mnogo birača prepušteno radikalima. U septembru 1997. imali su 1.418.036 glasača. Slobodan Milošević je 2000. izgubio vlast sa – 1.826.799 glasova.

U decembru 2000. SPS je osvojio 516.326, na predsedničkim izborima približio se granici poniženja sa 119.052 glasa, koliko je u septembru 2002. uzeo Bata Živojinović. Tada je Slobodan Milošević podržao predsedničku kandidaturu Vojislava Šešelja. Sada imaju nešto ispod 300.000 glasova.

To znači da reč Slobodana Miloševića sluša možda oko 200.000 glasača SPS-a. I druge liste koje su imale haške optuženike nisu zabeležile vidljiv rezultat. Uspeh radikala je sasvim druga priča.

SPS PLUS SRS: U trenutku gubitka vlasti SPS i SRS su imali (1.532.841 plus 406.196 glasova) oko dva miliona glasača, a sada imaju sedamsto hiljada manje.

Ako se gleda rezultat iz decembra 2000, kada s terena izlazi milion glasača bivšeg režima i odlazi u apstinenciju – i Socijalističkoj partiji Srbije ostaje 516.326 a Srpskoj radikalnoj stranci 322.615, te ako se uračuna decembarska (2000) snaga Stranke srpskog jedinstva, 200.052 – to je bilo milion glasača. Taj blok je sada povećao biračku podršku za jednu trećinu. Ivkovićevi narodni socijalisti ostvarili su slab rezultat, koalicija u kojoj je bio SSJ takođe ima nezapažen rezultat.

Zahvaljujući činjenici da je iz igre verovatno ispalo 13 članica bivšeg DOS-a, s izbornom snagom od 15 odsto biračkog tela, ove dve partije će imati veliku zastupljenost u parlamentu, što će biti od izvesnog uticaja na pisanje ustava – što radikali knjiže i kao svoj cilj.

Dakle, nije bitno uvećana podrška za stranke bivšeg režima, Srbija se ne vraća nazad.

RELATIVNO: DSS nije ostvario na demokratskom polu ono što je radikalima pošlo za rukom na "svojoj polovini". Vojislav Koštunica ne može biti zadovoljan rezultatom, jer oni će poljuljati utisak o njegovoj nedostižnoj ličnoj dominaciji u biračkom telu. To bi moglo znatno otežati njegove očigledne planove u budućem periodu. On je četiri puta dobijao najviše glasova na predsedničkim izborima (2,4 miliona – 2000, zatim 2002. godine – 1,1 milion – 2 miliona i 1,7 miliona). Za DSS je sačuvao tek trećinu biračkog tela koje je 2000. optiralo za DOS.

Njegova Demokratska stranka Srbije sada "ima napismeno" da je od male stranke s rasutim glasovima (218.056 na izborima 1993. godine) došla do stranke srednje veličine od oko 700.000 glasova. Predizborne sondaže su locirale ovu stranku tu negde u okvirima sadašnjeg izbornog rezultata. Sociolog Slobodan Antonić je na osnovu dosadašnjih rezultata u jednom članku za "Prizmu" procenjivao da DSS neće podržati čvrsti antidosovski glasači, da će oni koji su više ekonomski orijentisani otići u G17 plus, a oni više nacionalno orijentisani u SRS, dok će i Velja Ilić odvesti svoj deo glasača iz 2002, a Vuk Drašković deo svojih starih pristalica. Na osnovu te računice, on je predviđao da bi snaga DSS-a mogla da iznosi 700.000 – 800.000 glasova. Nešto malo ispod te donje optimalne granice DSS se približio nekadašnjoj snazi SPO-a iz vremena kada je Vuk Drašković bio vođa opozicije. Videće se kako će izgledati koalicioni pregovori, no DSS će po svoj prilici morati da pravi koaliciju sa DS-om, G17 plus i koalicijom SPO–NS. Pošto to, s obzirom na dosadašnji politički život, predstavlja veliki izazov, biće zanimljivo traženje formula. Koštunica se previše obavezao kada je rekao da s Demokratskom strankom neće u koaliciju i upravo toj stranci će morati da dâ koncesije. One bi se mogle tražiti recimo da Koštunica ne dira aranžman na nivou državne zajednice.

DS: Demokratska stranka je platila cenu vladavine, erozije vlasti i u raspadu DOS-a, i vratila se u okvire koje je imala pre deset godina.

(DS 1993. godine 497.582 glasa, DS 2003 – oko 480.000, a ima satisfakciju u tome što je nadmašila direktnog konkurenta G17 plus i što je rezultat učinio praktično bespredmetnim Koštuničinu najavu da s Demokratskom strankom neće ući u koaliciju.) Ta stranka će biti nezaobilazan faktor u pravljenju buduće vlade. Naravno, četvrtinu poslaničkih mandata osvojenih na ovoj listi koristiće DC, GSS, SDU i Koalicija "Sandžak". Drugo mesto u demokratskom bloku verovatno će olakšati postizborne unutrašnje rasprave u ovoj stranci. Nije isključeno da će DS računati i s tim da do novih vanrednih izbora mora doći uskoro.

SANAK: G17 plus je očito očekivao bolji rezultat, ali pitanje je koliko je to realno. Pošto su G17 plus i DS računali na isti deo biračkog tela (Labus 2002. godine 0,9 miliona glasova), njihovo nadmetanje obeležilo je jedan od najinteresantnijih derbija u okviru bivšeg DOS-a u kome je G17 plus malo lošije prošao od starijeg brata. Zbir glasova DS-a i G17 plus je nešto ispod 900.000. Zbir poslaničkih mesta ne stavlja G17 plus u dominantnu poziciju pri pravljenju buduće koalicije za buduću vladu, ali će ova partija biti nezaobilazna.

POVRATAK: SPO se vratio na scenu s nešto manje od polovine svoje nekadašnje snage. Na nekadašnjim izborima SPO je, bez obzira na to da li je s nekim u koaliciji ili nastupa sam, imao biračko telo koje se kretalo oko brojke za trećinu manje od milion (794.783 – na izborima ’90; Drašković, kao predsednički kandidat na izborima 1990. osvaja 824.674 glasa; zatim 809.731, koalicija Depos, ’92; pa 715.564, koalicija Depos II, decembar ’93; pa 969.296, Koalicija Zajedno 1996. i na kraju 793.988, samostalno na izborima 1997, kada je na predsedničkim izborima Drašković osvojio 852.800 glasova).

SPO će verovatno biti zadovoljan iz dva razloga – prvo, zato što se "vratio iz mertvih" (114.296 birača u decembru 2000, odnosno 159.959 glasova koliko je Drašković dobio na poslednjim predsedničkim izborima na kojima je učestvovao, u septembru 2002). Druga satisfakcija za Draškovića je to što je posle trinaest godina u "lokalnom derbiju" pobedio SPS.

CENA RAŠČIŠĆAVANjA: Na prvim izborima 1990. sadašnji cenzus od pet odsto prošle bi samo tri stanke – SPS, SPO i DS (ukupno osvojile 69 odsto glasova), što znači da bi broj glasova bačenih na male dosezao i do 31 odsto. Na drugim republičkim izborima, 1992. godine, procenat bačenih glasova iznosio je 14 odsto , na trećim 1993. godine 9 odsto, na četvrtim 1997. godine 8 odsto i na četvrtim 2000. godine 8 odsto. U tih 8 odsto (308.208 glasova), sa decembarskih izbora 2000, nalazilo se i 114. 296 glasova za nekada moćni SPO, koji se sada vraća u život.

Ukrupnjavanje scene sada je platilo trinaest lista, a u ukupnom zbiru to je odnelo glasova za jednu celu partiju – oko 15 odsto onih koji su glasali, odnosno oko devet odsto biračkog tela.

Posledice toga će biti verovatno najgora zastupljenost nacionalnih manjina u srpskom parlamentu od početka višestranačja u Srbiji.

Dok nastaje ovaj tekst, jedna lista se još bori s giljotinom cenzusa, to je koalicija Zajedno za toleranciju (Čanak–Kasa–Ljajić) i poslednja je od izbornih lista koja ima dobre šanse za ulazak u parlament. U prvoj polovini 90-ih godina, najuspešnija stranka vojvođanskih Mađara bio je DZVM, koji je redom osvajao:132.726 (1990), 106.831 (maj 1992), 140.825 (decembar 1992) i 112.342 glasa (1993). U drugoj polovini 90-ih glavna mađarska stranka u Srbiji postao je SVM i osvajao je 81.311 (1996) i 50.960 (1997) glasova. Imali su poslanike u svim skupštinskim sazivima.

S druge strane, najbolji rezultati muslimanskih stranaka bili su 84.156 glasova za SDA (1990) i 49.486 glasova za Listu za Sandžak – Sulejman Ugljanin (1997). Ta lista će imati poslanike na listi Demokratske stranke, ali to neće mnogo promeniti generalni utisak da je giljotina za male pogodila nacionalne manjine.

Koalicija Zajedno za toleranciju – Čanak–Kasa–Ljajić okupljala je Ligu socijaldemokrata Vojvodine, Sandžačku demokratsku partija i Savez vojvođanskih Mađara, Koaliciju Šumadija, Demokratski savez Hrvata Vojvodine, Hrvatski narodni savez, Demokratski evropski pokret, Građanski pokret vojvođanskih Mađara, Demokratsku stranku Roma Srbije, Demokratski savez Bugara u Srbiji, Vojvođansku unija, Evropsku partiju, Stranku za Sandžak, Liberalnu bošnjačku organizaciju, Socijaldemokratsku radničku partija i stranku Negotinske krajine.

U žrtve giljotine spada još jedna koalicija s velikim brojem članica koju je predvodio dosadašnji potpredsednik srpske vlade i predsednik Reformista Vojvodine Mile Isakov: izbornu listu pod rednim brojem 14, Reformisti – Socijaldemokratske partije Vojvodine – Srbije – Miodrag Mile Isakov, činile su Alijansa vojvođanskih Rumuna, Banatski forum, Vojvođanski građanski pokret, Vojvođanski pokret – konferencija individualnog članstva, Demokratska stranka vojvođanskih Mađara, Demokratska unija Aškalija, Demokratski pokret za Pančevo, Jugoslovenska demokratska stranka, Nova socijaldemokratska stranka Vojvodine, Socijaldemokratska partija Roma Srbije i Crne Gore, Somborska stranka prosperiteta i Srpski kulturni pokret. Kao kandidat Koalicije "Vojvodina", Isakov je na predsedničkim izborima 1997. osvojio 111.166 glasova. Sadašnja lista koju je predvodio Isakov doseže možda petinu tog broja.

U te žrtve svakako spada, kako izgleda u izbornoj noći, i Demokratska alternativa, čiji je predsednik Nebojša Čović igrao važnu ulogu u političkom životu. Kao predsednički kandidat DA i Seljačke stranke Srbije, Nebojša Čović je 1997. sakupio 93.133 glasa.

MISLIĆE SUTRA: Kad se pokupe čaure, to što je u parlament ušla svaka deseta stranka može biti znak raščišćavanja scene, ali to teško da je smanjilo komplikacije u političkom životu. Nova raspodela moći očito otvara mnoga pitanja. Prvi test će predstavljati izbor predsednika skupštine, mada je za taj izbor potrebna samo većina prisutnih poslanika. Odnos "novi režim" – "stari režim" od 176 prema 74, sada je možda (čitalac će znati tačnu brojku) došao na odnos 147 prema 103. Mereno u palim listićima, stranke demokratske orijentacije imaju pedeset odsto više birača od stranaka starog režima. Ta većina ima manje članica od DOS-a iz 2000, ali teško da je manje opterećena programskim razlikama i ličnim međusobicama. Njena politika biće verovatno različita od dosadašnje politike vlade, naročito od one koja je vođena u poslednjim mesecima. Kad se računaju glasovi koje je dobila Demokratska stranka, kao i izgubljeni glasovi na male bivše članice DOS-a, dosadašnja vlada nije sakupila više od nekih dvanaest odsto biračkog tela od šest i po miliona. Stolica budućeg predsednika mora imati četiri noge, a premijer pada ako jedna popusti. Jedan uslov za tu koaliciju postoji – zna se koliko je ko težak.

Zaharije Trnavčević, najstariji poslanik

Noć radikala 3

Prvom sednicom novog republičkog parlamenta, kako nalažu pravila, do izbora predsednika skupštine predsedavaju najstariji i dva najmlađa poslanika. Prema rezultatima poznatim do ovog trenutka (29. decembar, 1 sat ujutro), na mestu predsedavajućeg trebalo bi da se, kao najstariji, nađe poslanički kandidat DS-a Zaharije Trnavčević. "Naravno da neće biti lako, ali mislim da će vladu sigurno formirati demokratske snage. Ne verujem da bi se Vuk Drašković usudio da uđe u vladu s radikalima, tako da će DSS, DS, G17 plus i SPO–NS moći da formiraju stabilnu vladu. U tom smislu, trebalo bi da se i oko izbora predsednika skupštine postigne dogovor", kaže Trnavčević u razgovoru za "Vreme".

"VREME": Ko bi to mogao da bude?

ZAHARIJE TRNAVČEVIĆ: Kao prvi na našoj listi i kao iskusan čovek, najprirodnije bi bilo da tu funkciju preuzme Dragoljub Mićunović. Ipak, pitanje je da li će i druge stranke imati pretendente. DS, naravno, nema takvih aspiracija i to joj nije prioritet, mi imamo posao koji bi morao da se nastavi. Ipak, mislim da ću se na mestu predsedavajućeg naći malo duže nego što je to bio slučaj s predsedavajućim u prošlom sazivu. Tada smo imali apsolutnu većinu i unapred pripremljenog kandidata, i najstariji poslanik je predsedavao samo tokom prvog dana. Sada situacija ipak nije takva.

Demokratska stranka je istakla da ne bi ulazila u vladu s radikalima, ali da li postoji mogućnost da eventualno glasa za kandidata kojeg bi radikali predložili za predsednika skupštine?

Oni pre svega nemaju ličnost koja bi zasluživala takvo poštovanje i ugled. Čak i ako uzmete Tomislava Nikolića, i on je bio potpredsednik vlade koja je zemlju ostavila u onakvom stanju u kakvom je ostavila. Oni to, naravno, sve vide drugačije, ali tu vrstu zaborava neću da dopustim.

Imajući u vidu sastav parlamenta, imate li tremu?

Ne, zašto bih je imao? Funkcija predsedavajućeg nije nimalo bolna, ali nije ni razlog za zabrinutost. Nezgodno je jedino to što sam najstariji poslanik, a nekad sam bio među mlađima.

T.S.


www.cesid.org

Noć radikala 4

Iz istog broja

Srpska radikalna stranka

Žurka u Magistratu

S. G

Socijalisti, demohrišćani, otporaši, liberali i alternativci

S obzirom na ovo i ono

Jasmina Lazić, Marija Vidić

G17 plus

Sve ili ništa

Biljana Vasić

SPO

Monarhija nije uslov

Zoran Majdin

DSS

Čekajući Koštunicu

Slobodan Kostić

Demokratska stranka

Manjak aspirina

Tamara Skrozza

Posle zatvaranja biračkih mesta

Stranački život, smrt, ambicije i kombinatorika

Tamara Skrozza

Nevladine organizacije pre i posle 5. oktobra 2000

Nepotrebni prijatelji

Tatjana Andrijašević, Gordana Popović, Ana Stanković, Nada VeljkovićKoordinator istraživanja: Aleksandar Ćirić

Suđenje atentatorima

Vrh ledenog brega

Miloš Vasić

Pet televizijskih događaja 2003

Istorija na malom ekranu

Dragan Ilić

Sindikalni ultimatum

Avet iz Kragujevca

Miša Brkić

Pet ekonomskih događaja koji su obeležili 2003

Milijarda od privatizacije

Dimitrije Boarov

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu