Kultura sećanja – NATO bombardovanje Srbije (1999–2009) IX

Noć kad je pao F-117

Dvadeset sedmog marta 1999. Dejl Zelko, iskusan pilot aviona F-117, koji je učestvovao u "Pustinjskoj oluji" i u prvoj i trećoj noći napada na SRJ, imao je za cilj "jako branjene mete u i oko Beograda koje su bez uspeha napadane i prethodnih dana" – kasnije je u jednom predavanju pomenuo da je reč bila o "važnom komunikacionom i komandnom centru u Beogradu". Te noći, zbog vremenskih uslova otkazani su svi napadi NATO aviona, osim formacija F-117

Piše: Igor Salinger
Noć kad je pao F-117 1
RADOVANJE: Buđanovci

Lokid F-117 "noćni soko" (Lockheed F-117 Night Hawk) imao je sve šanse da uđe u istoriju kao letelica neoboriva za neprijatelje i ode u penziju bez ijednog primerka izgubljenog dejstvom protivnika. Poleteo prvi put u junu 1981, uveden u punu upotrebu dve godine kasnije, uspešno je sakrivan i od prijatelja i od neprijatelja, sve do novembra 1988. kada je američka administracija zvanično objavila njegovo postojanje i prikazala fotografiju (sa mnogim retuširanim detaljima, op. aut) aviona crne boje u najmanju ruku čudnog oblika, oštrih prelaza između površina i sa "V" repom. "Noćni sokolovi" imali su vatreno krštenje u američkoj intervenciji u Panami 1989. kada su dva F-117 bacila dve bombe na aerodrom Rio Hato. Pravi izazov za u tom trenutku avion najnaprednije tehnologije smanjenog radarskog odraza i uočljivosti (engl. stealth, prikriven) usledio je 1991. tokom operacije "Pustinjska oluja" i napada na ciljeve duboko u iračkoj teritoriji kada su "noćni sokolovi" korišćeni za hirurški precizne udare na strateške mete. Uprkos salvama protivavionske artiljerije ("to je bilo kao kada dete pokušava da protrči kroz vodoskok a da se ne pokvasi", kaže jedan američki pilot) i ponekoj – manje-više nasumice – na njih ispaljenoj raketi, zaštićeni mrakom i svojstvima smanjene uočljivosti, tokom nekih 1300 letova nije izgubljen nijedan avion. Istini za volju, neki izvori – uglavnom ruski – tvrdili su da je oboren jedan F-117 protivavionskom vatrom, no to nije nikada potvrđeno.

O (ne)vidljivosti F-117 za radare, vrstama radara, principu njihovog rada, frekvencama i snazi, već je pisano u "Vremenu" i to primarno iz naučnog ugla ("Vreme" 847, "Obaranje nevidljivog", Leopold Gregorač). Najpojednostavljenije rečeno, radar funkcioniše po principu emitovanja elektromagnetnih talasa i očitavanja njihovog odbijanja, odnosno odraza predmeta koji mu se nalaze u "vidnom polju". Što je cilj veći i/ili bliži, to je odraz jači, samim tim i mogućnost uočavanja na radaru, odnosno njegovom prikaznom uređaju (ekranu). Stelt osobine aviona zasnivaju se na kombinaciji različitih tehnoloških i konstrukcionih rešenja kako bi se njegov odraz smanjio na najmanju moguću vrednost. Dodatno, stelt avioni imaju umanjen odraz i u infracrvenom spektru (npr. hlađenjem izduvnih gasova), a kako bi se minimalizovao rizik od vizuelnog uočavanja, dosadašnja taktika borbene upotrebe diktirala je isključivo noćna dejstva na protivničke ciljeve. Kod F-117 kao prvog operativnog borbenog stelt aviona primenjen je princip raspršavanja radarskih talasa o uglaste površine aviona, kao i višeslojna specijalna apsorpciona oplata i premaz, odnosno boja. Takvo rešenje imalo je kao kolateralnu štetu aerodinamički jako nestabilan avion što je ispravljeno u znatnoj meri kompjuterski kontrolisanim komandama leta (fly-by-wire). Ipak o nekim izrazito naglim manevrima (npr. u cilju izbegavanja protivničke rakete ili vazdušnoj borbi) nije bilo ni govora i opstanak "noćnih sokola" u sukobu piloti i njihovi stratezi bazirali su isključivo na nemogućnosti njegovog – bitno je napomenuti: pravovremenog – uočavanja. Pored toga, zbog smanjenja radarskog odraza F-117 ne nosi naoružanje spolja već samo u zatvorenim spremnicima unutar trupa što ga efektivno ograničava na jedno do dva dejstva po letu.

BUĐANOVCI, POLOŽAJ: Prvih dana napada NATO-a na ciljeve u tadašnjoj SR Jugoslaviji, 3. raketni divizion 250. raketne brigade PVO-a bio je razmešten na ratnom položaju kod Šimanovaca. Divizion po formaciji ima četiri lansirne rampe sa po četiri rakete zemlja–vazduh "neva-m", radare (osmatrački i nišanski), stanicu za praćenje, ljudstvo i tehniku za podršku i marševanje (prebacivanje sa položaja na položaj), ukupno oko 200 ljudi. Tu su se nalazili od prve ratne noći kada su napustili svoj mirnodopski položaj pored Jakova. Tadašnji kapetan I klase, oficir za vođenje, sada potpukovnik Senad Muminović, za "Vreme" kaže da su iz Jakova otišli 24. marta uveče. Poslednji kamion napustio je kompleks nepunih sat vremena pre nego što su ga pogodile krstareće rakete: "Tačno u centar, gde je bio smešten radar. Naravno, tu smo stavili lažni, a pravi je bio s nama." Prethodnih meseci obavljane su pripreme, intenzivno uvežbavanje ljudstva i razmeštaj dela tehnike i rezervi za sukob koji je bio sve neminovniji, prvo u oktobru 1998, zatim i početkom 1999.

Za operaciju "Saveznička sila" (Allied Force) pripremala se i druga strana. Američko vazduhoplovstvo (USAF) relociralo je, pored ostalih, i 8. eskadrilu opremljenu avionima F-117 u drugoj polovini februara iz baze Holouman u Novom Meksiku u Aviano u severnoj Italiji do koje su leteli neprekidno 14 časova i 45 minuta. Za razliku od jedinica Vojske Jugoslavije (VJ) kojima je glavni nedostatak bio tehnička (ne)opremljenost, američki piloti su se u svojim istupima posle sukoba žalili na "politička ograničenja koja su ih onemogućavala da primene optimalnu taktiku". "Ceo scenario je bio konfuzan u početku, iz razloga što … je uključivao više različitih entiteta, kao NATO i UN, i kad smo počeli da letimo, nismo još razvili odgovarajuća pravila postupanja i morali smo da se oslonimo na ona koja, su u stvari pisana za misije održanja mira. Verovali ili ne, tih prvih nekoliko noći rata govoreno nam je da ako nas obore i zarobe, treba da tvrdimo da nismo neprijateljski vojnici. To je, naravno, bilo smešno", rekao je u jednom kasnijem intervju danas potpukovnik Darel Dejl Zelko (Darrel D. Zelko), čije je obaranje iznad Srbije i izvlačenje iz dubine protivničke teritorije, po njegovim rečima bilo "veoma potrebno otrežnjenje".

OBARANJE: Dvadeset sedmog marta 1999. Zelko, iskusan pilot aviona F-117, koji je učestvovao u "Pustinjskoj oluji" i u prvoj i trećoj noći napada na SRJ imao je za cilj "jako branjene mete u i oko Beograda koje su bez uspeha napadane i prethodnih dana" – kasnije je u jednom predavanju pomenuo da je reč bila o "važnom komunikacionom i komandnom centru u Beogradu". Te noći, zbog vremenskih uslova otkazani su svi napadi NATO aviona osim formacija F-117 (drugi talas takođe otkazan zbog razvoja situacije, odnosno obaranja aviona) i kasnije tokom noći, takođe stelt, strategijskih bombardera B-2 "spirit" koji su doleteli direktno iz SAD. "Imao sam jak osećaj da ako u nekoj noći postoje uslovi da moj avion obore, bila je to ova", kaže američki pilot, koji svoje protivnike na jugoslovenskoj strani opisuje kao "veoma obučene, sposobne, ekstremno motivisane i opremljene najmodernijom ruskom tehnikom" (?). F-117 su poleteli iz Avijana, preko Italije i Slovenije, do Mađarske gde su se u vazduhu popunili gorivom i u planirano vreme ušli u Srbiju. "Leteo sam uz rumunsku granicu i napravio desni zaokret ka Beogradu koji sam preleteo u pravcu istok-zapad". Svoje dejstvo po meti Zelko opisuje kao "uspešno" uz napomenu "ali po koju cenu".

Treći dan i četvrtu ratnu noć pripadnici 3. diviziona 250. raketne brigade bili su u "pripravnosti jedan" na prvom od ukupno 22 položaja za 78 dana, i čekali. Zanimljivo je da to bio jedini uređeni položaj – ali ne sasvim odgovarajući, jer je pravljen za stariji sistem "Dvina" – koji su zaposeli; ostale su tokom rata improvizovali u ravnici. Do tada im protivnički avioni nisu ulazili u domet dejstva – u idealnim uslovima raketni sistem "neva-m" može gađati ciljeve do 27 km kose udaljenosti. Dve borbene posluge smenjivale su se na po osam časova a sa njima na mestu rukovaoca gađanja komandant diviziona potpukovnik Zoltan Dani i njegov zamenik potpukovnik Đorđe Aničić. Dvadeset sedmog marta uveče borbenu poslugu diviziona činili su Dani, Aničić, Muminović, Dragan Matić, Dejan Tiosavljević, Darko Nikolić, Vladimir Ljubenković i Đorđe Maletić. Zanimljivo je da je zaslugom, prvo konspiracije a potom i ratne propagande, u medijima dugo hvaljen pukovnik Gvozden Đukić, kao čovek koji je bio na čelu jedinice koja je oborila F-117. "Tog dana smo imali tehnički problem sa radarom P-18", kaže Muminović. "Komandant potpukovnik Dani došao je u kontrolu i poslao poslugu – koji su ujedno i tehničari – da intenzivira otklanjanje kvara i, po njegovom uključivanju na pokazivaču su uočeni ciljevi u vazdušnom prostoru." U dokumentarnom filmu "21 sekund" o ovom događaju i svojim istupima u medijima, ratni komandant Dani pominje "jednu malu modifikaciju" koja je po njegovom naređenju – i uprkos odbijanju nadređenih da je odobre – napravljena i koja je omogućila otkrivanje aviona stelt tehnologije. U 250. brigadi nisu potvrdili ove navode uz objašnjenje da su raketni sistemi i radari više puta modernizovani tokom njihove nimalo kratke upotrebe: "Da se razumemo, to nisu sistemi koji su nekada isporučeni iz SSSR."

Po uočavanju ciljeva i izboru jednog – sistem "neva-m" ne može da gađa istovremeno više ciljeva – od strane potpukovnika Danija na mestu rukovaoca gađanja, i naredbe za traženje i praćenje nišanskim radarom, cilj je pronađen za samo nekoliko sekundi, ali prve dve predaje operaterima na ručno praćenje nisu bile uspešne (vidi okvir). Avion koji su pratili promenio je pravac, dovoljno da ga ne "uhvate". "U tom trenutku nismo razmišljali da li je stelt avion ili ne, za nas je to bio cilj, bili smo sasvim usredsređeni na njega. Video se malo slabije – što mi raketaši kažemo ‘manje tačaka u pački’ – ali ipak dovoljno da ga pratimo. Iz trećeg pokušaja, operatori su prihvatili cilj na praćenje i rukovalac gađanja je mogao da naredi lansiranje raketa", nastavlja Muminović. Kako je zabeleženo u ratnom dnevniku potpukovnika Aničića, po predaji na ručno praćenje oficir za vođenje izvestio je "azimut 250 stepeni, daljina 13 km", posle čega je usledila komanda: "Cilj uništiti, metod tri tačke, lansiraj!" Ispaljene su dve rakete – sa bojevom glavom u kojoj se nalazi 33 kilograma eksploziva i najmanje 4500 fragmenata za parčadno dejstvo – u intervalu od pet sekundi ka azimutu od 245 stepeni i daljini od oko 12 km. Pogodak rakete, prve koje je 3. raketni divizion ikada lansirao u ratnim uslovima, jasno se video na pokazivaču. "Tačka na ekranu postaje veća i odjednom se pretvori u mnogo malih tačaka koje potom nestanu", opisuje deset godina posle tadašnji oficir za vođenje Muminović. Od zahvata cilja do pogotka prošlo je oko 20 sekundi. Istorija vazdušnog ratovanja zabeležiće ovaj trenutak, 27. mart 1999. u 20.42 sati, kao datum prvog – kasnije se ispostavilo i jedinog – obaranja stelt aviona F-117 u ratnom sukobu.

ISKAKANJE: Nekoliko trenutaka ranije iz kabine F-117 broj 82-806 pozivnog znaka "vega 31", Zelko, kog je do tog trenutka vodio automatski uređaj (autopilot) po zadanom pravcu izlaska iz vazdušnog prostora SRJ, vizuelno je uočio lansiranje raketa u svom pravcu, "negde sa pozicije od četiri sata" (iz pravca koji odgovara kazaljci časovnika koja pokazuje četiri časa). "Gledao sam raketu zemlja–vazduh i čak i u početnoj fazi (leta rakete, op. aut.) nisam se dvoumio da su me imali. Uradio sam sve da predupredim obaranje, ali je to jednostavno bilo neizbežno. Pomislio sam: ‘Znaš šta? Ovo je loše. Mislim da se neću izvući ovog puta.’ Prva raketa je proletela tik iznad mene. Toliko blizu da sam se začudio da se nije aktivirala. Mogao sam da osetim kako avion podrhtava od vazdušnog talasa. Čim me je prešla, ponovo sam pogledao drugu raketu i pomislio ‘udariće pravo u mene’. I tako je i bilo", opisuje američki pilot trenutak pogotka. "Udarac je bio veoma nasilan i odbacio je avion u levu stranu. Procenio sam silu od minus sedam g, što je ogromno. Iako sam bio čvrsto vezan, zbog tih sila bio sam prikovan za gurtne na remenima, stražnjicom van sedišta i savijen u najgorem mogućem položaju za iskakanje." Uprkos svemu, Zelko kaže da je bio "mentalno i emocionalno jako miran" i od celog događaja se ne može setiti jedino trenutka kada je povukao ručice za katapultiranje sedišta iz onoga što je ostalo od F-117 – kasnije će saznati da mu je pogodak "neve" otkinuo celo krilo.

Od iskakanja do otvaranja padobrana na sedištu ACES II kojim je opremljen, "noćnom sokolu" treba 1,4 sekunde koje se (ne)sretniku u njemu čine kao večnost. Zelko kaže da mu je u tim trenucima jedna od slika pred očima bila kako opušteno razgovara sa "srpskim operatorom rakete" i čestita mu rečima "Veoma dobar pogodak!", a zatim dodaje: "Ali nećete me uhvatiti!" "Ne na arogantan ili podrugljiv način, već sa navalom odlučnosti koja mi je bujala kroz misli. Odmah sam shvatio koliko je važno protivniku onemogućiti da iskoristi propagandni potencijal zarobljavanja pilota F-117." Podigavši pogled ka kupoli padobrana ispod koje je visio približavajući se sremskim oranicama, američki pilot nije se nimalo prijatno iznenadio kada je shvatio da je padobran narandžasto-bele boje, odlično vidljiv na mesečini. "Bio je osvetljen kao lampion. U šali sam pomislio da bih mogao ispaliti i signalnu raketu kako bi me Srbi lakše našli." Još uvek u vazduhu i mimo procedura koje su nalagale uspostavljanje kontakta tek po prizemljenju i sakrivanju, Zelko je ručnim radiom uputio poziv na tzv. guard frekvenciji (243,0 MHz), koji je u tom trenutku bio verovatno najgora noćna mora za one koji su ga čuli: "Vega 31 pada!" Svoj je postupak kasnije objasnio strahom da ne dospe u zarobljeništvo odmah po prizemljenju, kao i činjenicom da je bio opremljen samo relativno jednostavnim radiom, bez mogućnosti kodirane ili satelitske komunikacije. Odgovorili su mu "frenk 36", leteća cisterna KC-135 u bosanskom vazdušnom prostoru, sa čije su se pozicije mogle videti i eksplozije iznad severozapadne Srbije, i "medžik 86", NATO E-3 "avaks" zadužen za kontrolu vazdušnog prostora. Po prizemljenju, Zelko je zakopao svoj padobran i sakrio se u kanal za navodnjavanje – najpogodnije skrovište koje je mogao pronaći u njivi u blizini sela Buđanovci gde se nalazio. Odatle je "posmatrao neprijateljevu potragu" koja je počela čim je olupina otkrivena, "veoma brzo, nekih 15 minuta po padu". U vestima u 22 časa mogli su se videti snimci olupine oborenog "noćnog sokola" u plamenu koje su skoro istog trenutka preuzele globalne medijske kuće.

SPASAVANJE: Ubrzo po potvrdi obaranja, u potragu za pilotom poletela su iz baze u Tuzli dva helikoptera MH-53 "pejv lou" (Pave Low) i jedan MH-60 "pejv houk" (Pave Hawk) sa specijalnim snagama, koje su po američkoj verziji događaja u tom trenutku znale samo da je "vega 31" oboren, ali ne i gde tačno. Dok nije javio tačan položaj na osnovu očitavanja ručnog GPS uređaja, pogrešno su mislili da je severozapadno od Novog Sada i u tom rejonu je pripremana operacija borbenog traženja i spasavanja (combat search and rescue, CSAR) – jedna od nuspojava "prikrivenosti" stelt aviona je da je pored za neprijatelja takođe slabo uočljiv i za svoje snage. Kako je vreme odmicalo, helikopterima je nestajalo goriva i morali su biti dopunjeni gorivom u vazduhu na nekih 700 metara visine, nekoliko kilometara izvan granica Srbije. Za koordinaciju CSAR operacije angažovani su parovi aviona O/A-10A sa pozivnim znakom "sendi" koji su kružili iznad područja pada, održavali vezu sa oborenim pilotom i navodili helikoptere. "Sendi" su imali takođe ulogu vatrene podrške ali, koliko je poznato, za njihovim dejstvom nije bilo potrebe. Za vatrenu podršku, odnosno dejstvo na neprijateljske snage koje su pretile da ugroze spasavanje pilota, angažovani su i borbeni avioni F-16 i A-10A, kao i leteća topovnjača AC-130U "spuki" (Spooky).

Lociranje Zelka se odužilo, kada bi jedan par O/A-10 morao na punjenje, menjao ga je drugi, a helikopteri su u jednom trenutku čak i sleteli "negde u području" da bi se konsolidovali i uštedeli gorivo. Uprkos apsolutnoj tehnološkoj premoći i utreniranim posadama, američka CSAR operacija bila je toliko složena da su – relativno male – teškoće i neplanirane okolnosti bile neminovnost: prvo je došlo do nekoordinacije između helikoptera u kojima su bile specijalne snage i para O/A-10A jer su jedni računali u lokalnom vremenu, a drugi po "Zulu vremenu" (koje je jednako onom po Griniču); jedan "sendi" u drugom paru imao je kvar na predajniku UHF radija, a i sam Zelko je imao problema sa specijalnom signalnom baterijom, što je otežalo njegovo precizno lociranje. Ne mogavši da u noći pronađe avion-tanker za popunu gorivom jedan od pilota aviona A-10 se snašao tako da je ispalio (svetleće, op. aut.) IC mamce kako bi ga lakše uočili i naveli ga do sebe. "Sendi" O/A-10 su prijavljivali "jako elektronsko ometanje" kao i "protivvazduhoplovnu aktivnost neprijatelja" u zoni u kojoj se odvijala CSAR operacija. Navodno je jedan F-16CJ ispalio HARM projektil ka radaru VJ koji je uključen. Pored toga što američkog pilota gonioci nisu uspeli da uoče sa zemlje (pominjan je i helikopter sa reflektorom za pretragu) nisu uspeli da ga precizno lociraju ni njegovi spasioci, kako oni u avionima koji su kružili iznad tako ni posade helikoptera koje su letele tik iznad tla uz pomoć optoelektronskih uređaja za gledanje noću, sa pogašenim svim svetlima i radarima da bi izbegli otkrivanje.

Noć kad je pao F-117 2
NEOBORIV: Osim u Buđanovcima

Negde pred svitanje, u mrklom mraku – Mesec je zašao iza horizonta, a oblačnost se povećala – i Zelko je morao da upali signalnu raketu kada su mu se helikopteri dovoljno približili kako bi ga uočili njegovi saborci. Naravno, uočili su ga i svi ostali koji su ga tražili, po američkim procenama njih oko 80 pripadnika policije i vojske, i meštana. "Osvetlio sam pola Srbije", pričao je kasnije. Dok su dva helikoptera pružala zaštitu, treći je sleteo nekoliko desetina metara od Zelka i pokupio ga takoreći pred nosem potere. Tokom cele noći jedna od najvećih bojazni za američke snage bilo je podmetanje zasede i verodostojnost da je "vega 31" stvarno "vega 31", odnosno pilot Dejl Zelko. Provera autentičnosti identiteta pilota jedan je od fundamenata CSAR misije i vrši se nekoliko puta; jedna od metoda je otvaranjem ISOPREP informacija, odnosno izolovanih ličnih podataka koje zna samo osoba čiji je identitet potrebno verifikovati. Dvojica specijalaca krenula su po pilota. "Video sam dve nejasne figure kako se pojavljuju u tami. Te momke nisam primetio dok nisu prišli na desetak stopa. Izgledali su kao vanzemaljci sa svojim šlemovima, opremom za gledanje noću i naoružanjem… Prišao mi je, zgrabio me za levu nadlakticu i privukao ka sebi. U prvom trenutku nisam znao šta radi, ali sam osetio njegov dah na svom licu. Proveravao je moj profil. To je bila konačna verifikacija", seća se Zelko i dodaje da su mu posle rekli kako ga je u tim trenucima iz predostrožnosti na nišanu držalo nekoliko pripadnika specijalnih snaga. Helikopter MH-60 bio je na zemlji 45 sekundi. Od iskakanja iz pogođenog F-117 "noćnog sokola" do izvlačenja sa teritorije SRJ oborenom američkom pilotu i njegovim spasiocima trebalo je nešto manje od osam časova.

ŠTA JE BILO POSLE: Nepunih deset godina po jedinom obaranju u istoriji, F-117 je povučen iz upotrebe i mesto je ustupio modernijim avionima u eskadrilama američkog vazduhoplovstva. Pojedini primerci nalaze se kao eksponati u muzejima (uključujući i delove aviona 82-806 u Muzeju jugoslovenskog vazduhoplovstva i prostorijama 250. raketne brigade) , izloženi ispred vazduhoplovnih baza ili rasklopljeni u rezervi. Oko 1200 delića aviona koji je oborio jugoslovenski PVO prodato je kao kolekcionarski predmet uz sertifikat o autentičnosti. Raketni sistem S-125M Neva-M i danas je u upotrebi u 250. brigadi sada srpskog RV i PVO.

Dejl Zelko ostao je u aktivnoj službi i čest je učesnik predavanja i seminara na kojima prenosi svoja iskustva, prvenstveno o različitim aspektima preživljavanja i spasavanja oborenog pilota u ratnom sukobu kao i "motivacionih govora" mlađim naraštajima vazduhoplovaca.

Zoltan Dani je na svoj zahtev penzionisan i živi u rodnom Skorenovcu kod Kovina gde je otvorio – kažu, veoma uspešnu – pekarsku radnju. Po sopstvenom svedočenju odbio je veoma privlačne ponude za savetovanje stranih oružanih snaga koje su "imale probleme sa Amerikancima".

Senad Muminović načelnik je odseka za obuku u 250. raketnoj brigadi PVO-a u kojoj su posle reforme srpskih oružanih snaga 2007. godine objedinjene sve raketne jedinice Vojske Srbije. Svakog 27. marta, na dan obaranja do tada neoborivog aviona, pripadnici 3. diviziona 250. raketne brigade iz ratne 1999. okupljaju se u znak sećanja na ovaj događaj pri čemu "strada" po još jedan F-117 – u obliku torte.

Bubašvabe i banditi

Pre nego što će F-117 dobiti svoj zvaničan naziv “noćni soko” (Night Hawk) piloti i osoblje dali su mu nadimak “bubašvaba” (Cockroach) jer su avioni napuštali hangare samo noću kako bi se izbeglo otkrivanje njihovog postojanja. Iz sredine sedamdesetih i samih početaka razvoja nasleđen je i naziv “beznadežni dijamant” (Hopeless Diamond) zbog atipičnog oblika oštrih ivica. F-117 se pominje i kao “smrdibuba” (Stinkbug) u nastupima muzičke grupe američkog vazduhoplovstva Dos Gringos. Zanimljivo je i da piloti ovog tipa aviona, njih oko 550, sebe nazivaju “banditima”, pri čemu se dodaje broj koji označava redosled njihovog prvog leta na F-117. Prema nekim navodima, Dejl Zelko je “bandit 338”.


Život u sekundama: kako se lansira raketa

Noć kad je pao F-117 3

(Slika – ZASTARELO: Baterija "Neva")

Raketne jedinice kao deo integrisanog PVO sistema “stupaju na scenu” kada im “sa komandnog mesta brigade jave da sledi nalet aviona u njihovom pravcu”, kaže potpukovnik Muminović. “Onda mi uključujemo osmatrački radar i pratimo te ciljeve. Po odabiru cilja koji će biti gađan – a to čini rukovalac gađanja – uključuje se nišanski radar kojim treba naći taj isti cilj da bi se nastavilo praćenje. On ima jako uzak snop i traženje cilja liči na ‘bockanje iglom u ogromnom prostoru’.” Nišanski radar je upravo Ahilova peta raketnog sistema jer kako on otkriva neprijateljski avion tako neprijateljski avion može na osnovu radarskog zračenja i njega da otkrije i locira. Zato se uključuje u veoma kratkim periodima. “Uključivali smo ga na po pet, deset, 12 sekundi, ali, iskustveno, svako uključivanje duže od deset sekundi skoro sigurno privlači protivradarsku raketu ukoliko su njome opremljeni protivnički avioni u blizini. Posle smo na osnovu toga i promenili pravilo gađanja”, kaže potpukovnik Muminović. Po zahvatanju cilja na nišanskom radaru, dva operatera ga preuzimaju na ručno praćenje, svako u jednoj kosoj ravni, i tek kada oba prate cilj, moguće je lansirati rakete. Po lansiranju operateri i dalje moraju da prate cilj, dok su rakete automatski vođene (na osnovu operaterskog praćenja cilja). U ratnim uslovima sve to treba uraditi u vremenu koje je znatno kraće od vremena potrebnog za čitanje ovog jako uprošćenog objašnjenja postupka gađanja, za šta je neophodna sinhronizacija ljudi i savršeno poznavanje tehnike. Dobro uvežbanoj posadi treba pet do deset sekundi od otkrivanja cilja do predaje na praćenje, a dvadesetak do susreta rakete s ciljem. “Mi raketaši živimo u sekundama, nama minuti ne znače ništa”, kaže za “Vreme” današnji komandant 250. brigade RV i PVO Vojske Srbije, brigadni general Miodrag Gordić.

Iz istog broja

Vreme uspeha

Biznis

Divčibare – Urbanistički planovi i građevinski radovi

Visoki i još viši turizam

Dragan Todorović

Novija politička istorija u sećanjima učesnika

Kratki kurs državnog terorizma

Miloš Vasić

Restitucija i (ne)zaštićeni stanari

Neispravni »fića« za novi »mercedes«

Tatjana Tagirov

SOS market

Prodavnica na kraju grada

Momir Turudić

Tržni centar »Ušće«

Prodavnica u centru grada

Tamara Skrozza

Deset zapovesti

Tamara Skrozza

Intervju – Ivan Stanković, stručnjak za komunikacije i direktor agencije Communis

Kako upravljati krizom

Jovana Gligorijević

Rekli su o krizi

Pitanja i rešenja

Dokumentacioni centar "Vreme"

Kako sprovesti sporazum sa MMF-om

Ko će da plati budžetski deficit

Dimitrije Boarov

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu