Beograd – Postizborne traume

Njihov grad 2

foto: tanjug

Njihov grad

Kao i na republičkim i pokrajinskim, i na beogradskim izborima je sejanje mržnje prema "neprijateljima", to jest lopovima, to jest opoziciji, bila jedna od glavnih disciplina esenesovske kampanje. Ona je sama po sebi bila objava rata urbanom duhu koji je ustuknuo pred naletom primitivne agresije koja sve deli na "nas i njih"

Piše: Andrej Ivanji

Rezultati lokalnih izbora u Beogradu održanih 4. marta 2018. godine analizirani su uzduž i popreko. Zaključci su isti kao nakon parlamentarnih i predsedničkih izbora, koje su ubedljivo dobili Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka sa prilepcima.

Ukratko: razjedinjena opozicija predvođena liderima sa velikom sujetom i sa malim sredstvima poklekla je pred monolitnom vladajućom strukturom sa neograničenim sredstvima, koja se nije libila da zloupotrebljava sve raspoložive državne resurse ; opozicioni lideri nisu uspeli da se probiju izvan kruga malobrojnih istomišljenika koji gledaju "američku" televiziju N1, čitaju "Vreme", NIN ili "Danas", informišu se preko društvenih mreža i "ne poznaju nikoga ko glasa za SNS"; građani nisu pohrlili na birališta da skinu sa vlasti bahate, neotesane lažove ubeđeni da su "svi lopovi isti", da na njihov život ne bi uticalo da "sjaše kurta da bi uzjahao murta", da je i ovako i onako sve beznadežno; besomučna olajavanja neistomišljenika na Pinku i u "Informeru", RTS koji je savio kičmu, balerine, glumci, sportisti i lekari koji su se priklonili esenesovkoj izbornoj mašineriji i Angela Merkel koja je opet jednom primila Vučića neposredno pred izbore učinili su svoje. Aleksandar Vučić je sa podrškom četvrtine birača i u Beogradu obezbedio sebi apsolutnu vlast.

Još kraće: nije samo dobio izbore nego je rasturio i sve svoje protivnike ubio u pojam. Jer, ako u Beogradu nisu (nismo) ništa uradili, drugde nemaju (nemamo) šta da traže (tražimo). I nikakvo zapomaganje da su esenesovci postizali golove iz ofsajda ili da potplaćeni sudija nije svirao penal za Šutanovca ne pomažu. Predvodnici opozicije prosto nisu bili dorasli utakmici u koju su se upustili.

I, na kraju krajeva, ko je gotovo polovinu beogradskih apstinenata sprečavao da idu da glasaju? Kada je Vojislav Koštunica 2000. godine na izborima za predsednika Savezne Republike Jugoslavije pobedio Slobodana Miloševića, izlaznost je bila 71,55 odsto uprkos neažuriranim biračkim spiskovima i sa sve Kosovom.

STRAH: Nabrajati fakte koji su doveli do pobede radikalskog hibrida u "našem" gradu je jedno, a pokušaj da se opiše postizborno osećanje nešto drugo. Ja se, recimo, prvi put osećam nelagodno u gradu u kome sam rođen. Devedesete godine jesu bile duge i opasnije od ovoga što živimo sada, ali u Beogradu se uprkos svemu u ono vreme osećala želja za otporom, u getu su živeli ljudi spremni da se uhvate u koštac sa bahatim, lažljivim siledžijama. Makar sam ja imao takav utisak. Sada imam utisak da se povlačimo pred njima, da je elementarna pristojnost ustuknula pred izvornim primitivizmom i siledžijštvom.

U Vučićevoj demokratiji većina ljudi zaposlena u javnoj službi ne usuđuje se da pod imenom i prezimenom javno kaže šta politički misli, ne smeju da odu na neki protest protiv vlasti da ih neki potkazivač ne bi prepoznao i da ne bi dobili otkaz. Mnoge istaknute ličnosti ne žele više da javno kritikuju vlast, da se previše eksponiraju, jer nisu više spremne da ih provlače kroz pinkovsku i informersku kanalizaciju. Poslovni ljudi ne žele da izgube poslove ili završe u zatvoru. Čak se i deca u školama mahinalno uzdržavaju od pošalica na račun "onog što se ceri, kuka i puva se" da ne bi pali u nemilost nastavnika i dobili manju ocenu.

Može ova vlast da otpusti ili uhapsi jednog nastavnika ili privrednika koji šuruju sa opozicijom; novinara javnog servisa koji bi se usudio da postavi neko nezgodno pitanje. Može i njih sto i hiljadu da otpusti i šikanira, ali ne bi mogla da kažnjava hiljade njih. Samo što niko neće da bude prvi držeći se one Čorbine "za ideale ginu budale".

PRIHVATANJE: Tako je SNS metastazirao i proširio se i na Beograd. Većina Beograđana kao da je ušla u petu fazu sučeljavanja sa bolešću: posle poricanja, gneva, cenkanja i potištenosti nastupilo je prihvatanje. Tu su negde i samosažaljenje i samoobmana.

Prihvatanje se kod jednih manifestuje kao izborna apstinencija i povlačenje u sebe, dok se drugi na ovaj ili onaj način priklanjaju SNS-u – da spomenutim balerinama, pevaljkama i drugim umetnicama pridodamo još i novinare. Biće više berićetnih koncerata, biće dobrih sponzora, naći se neki poslić u opštini za dete i svekra, skinuće sebi poresku inspekciju sa vrata.

Floskula Vučićevih aktivista (i) na beogradskim izborima je bila da opoziciju pokreće samo mržnja prema Vučiću i pristup beogradskoj kasi". I sam predsednik svih članova i simpatizera SNS-a sa zvaničnom titulom "predsednik Srbije" stalno priča kako ga svi mrze jer ne da lopovima i špijunima da dođu na vlast.

U crno-belom esenesovskom sistemu "nas i njih", u kome "mi" moramo stalno i preventivno da gazimo "njih" da ne bi došlo do "makedonskog scenarija" ili da se, ne daj bože, ne bi ponovio "5. oktobar", to ima smisla: svako ko ne obožava Vučića mora biti da ga mrzi i te mrzitelje valja pobediti jer remete harmoničnu ljubav vođe prema narodu i naroda prema vođi. Zastrašujuća je pomisao na to šta bi moglo da se desi da Vučić s vremenom stvarno poveruje da ga svako ko ga kritikuje mrzi. Ovako samo laže.

Pritom dominantno osećanje protivnika esenesovske bahatosti nije nikakva mržnja, već gađenje. Uspeli su da velikom broju ljudi zgade politiku, što im je i bio cilj.

ESTETIKA I ETIKA: Nešto manje je zastrašujuće mirenje sa tim da će nam neki drugi Mali sa sve Vesićem biti gradonačelnik uprkos, ako ničemu drugom, slučaju "fantoma u Savamali".

Posmatram ovu organizaciju kućepazitelja u nastajanju, komunalce kako se šetaju gradom i nemam osnova da pomislim kako će oni raditi u interesu građana, a ne SNS-a. Sa gađenjem prolazim pored pevajućeg vodoskoka na Slaviji, gledam urbani pejsaž koji grde čirevi Beograda na vodi, novogodišnju rasvetu koja nakaradno mesecima visi na ulicama sa sve onom džinovskom jelkom od osamdeset i kusur hiljada evra, spomenik Borislavu Pekiću, nervira me kako uniformišu naličje Beograda popločanim pešačkim zonama, kako od mog grada prave njihov grad.

Ali hajde, to je, kada se izuzmu malverzacije koje stoje iza toga, stvar estetike, možda se to većini sviđa. Drugo pitanje je kakvu korist Beograđani imaju od onih prišteva od nebodera nazvanih "Beograd na vodi" i šoping mola koji sledi, što bi trebalo da bude prva i osnovna urbanistička misao. Šetalište je moglo da se sredi i bez toga, bogatije za sportske terene i parkove.

Poražavajuće je, međutim, šta se u glavnom gradu Srbije dogodilo sa etikom. Po prirodi stvari, stanovnici većih gradova trebalo bi da budu liberalni i tolerantni, jer gradovi privlače najrazličitije ljude; nagomilani na uzanom prostoru, stanovnici gradova su prinuđeni da budu tolerantni.

Kao i na republičkim i pokrajinskim (u onoj jednoj pokrajini koju nisu izgubili u ratu), i na beogradskim izborima je sejanje mržnje prema "neprijateljima", to jest lopovima, to jest opoziciji, bila jedna od glavnih disciplina esenesovske kampanje. Ta kampanja je sama po sebi bila objava rata urbanom duhu, ustuknulom pred naletom primitivne agresije, koja sve deli na "nas i njih".

NISU SVI ISTI: Uverljivu pobedu u Beogradu Vučiću je donelo to što se veliki broj Beograđana dao ubediti da su svi političari lopovi, da su svi oni isti. Prvo, nisu svi lopovi. Drugo, ni svi lopovi nisu isti.

Osamdesetih godina moj otac je vozio ford taunus. Neko je preko noći ukrao prozor, ručice za prozor i tapacirung na levim, prednjim vratima. Uviđavni lopovi su u jednoj pregradi uredno ostavili šrafove sa sve maticama. Uzeli su samo ono što im je trebalo. Ovi radikalski, to jest esenesovski lopovi uzeli bi i što im treba i što im ne treba, poneli bi sve što mogu da ponesu, a ono što ne mogu bi razbucali.

Iz istog broja

Istraživanje – Mame u Srbiji

Odgovorne za sve i krive za sve

Biljana Vasić

Kriminal i sport

Država u zagrljaju sa »navijačima«

Slobodan Georgijev

Seksualno uznemiravanje i politika

Vratiće se Valter, nosiće brushalter

Jovana Gligorijević

DS – izborni fijasko

Kako su pojeli sami sebe

Zora Drčelić

Srbija i Kosovo – 2018. godina raspleta (14)

Aleksandar Vučić 2.0

Vukašin Obradović

Intervju – Predrag Vujović, nekadašnji direktor JAT-a

Naplaćivanje vode pred zatvaranje radnje

Radmilo Marković

Inicijativa socijalista

Spomenik Miloševiću

Dragan Todorović

Intervju – Jelena Bogavac

Sloba i Mira ponovo među nama

Sonja Ćirić

Intervju – Zoran Stojiljković

Razorna kombinacija neoliberalizma i klijentelizma

Ivana Milanović Hrašovec

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu