izvor: ministarstvo finansija
U ovom trenutku nacionalni stadion za pet-šest utakmica reprezentacije godišnje, plus finale kupa, niti je neophodan, niti je investicija, niti može doprineti vraćanju “večitog derbija” u sportske okvire
Nadam se da nije u pitanju ona verzija Alchajmera, po kojoj bolje pamtimo događaje od pre nekoliko decenija nego nešto što se zbilo ovog meseca. U svakom slučaju, moj tekst objavljen u prošlom broju “Vremena” pod naslovom “Dug je put do derbija” sadrži jednu grešku takve prirode, pa još na dva mesta.
Uz izvinjenje čitaocima što sam napisao da je skandalozna peta utakmica finala regionalne košarkaške lige odigrana u nepostojeći ponedeljak 6. aprila 2022. godine (tačan datum je ponedeljak 6. jun, a šesti dan aprila je, by the way, bio sreda), mogu da ponudim ličnu odbranu da je reč o podsvesnoj reakciji na ružne slike sa zakucavanja najnovijeg eksera u kovčeg “večitog derbija”. Kao da je već sama pomisao na urušavanje institucija (države, košarke, sportskog rivalstva…) pod naletima besmislenih ostrašćenosti i ogoljenih materijalnih interesa tražila datum koji, istorijski gledano, ima baš takve konotacije.
Kad sam se već javio da koliko-toliko ispeglam sopstvenu bruku, molio bih i za priliku za neku vrstu “odjeka i reagovanja” na prethodni tekst. Nekoliko mojih prijatelja zamerilo mi je što nisam pomenuo i činjenicu da je i megalomanska ideja o izgradnji “nacionalnog stadiona”, osim kao još jedna prilika za sva moguća ugrađivanja, direktna posledica činjenice da više nemamo normalan “večiti derbi”, zbog čega veoma trpi i fudbalska reprezentacija Srbije.
Kada igra državni tim, već nekoliko godina “delije” neće na Stadion JNA, a “grobari” u “rupu”, pa kad se tome doda i aktuelni sukob ovih prvih sa selektorom Draganom Stojkovićem, dolazimo do apsurdne situacije da Dušana Tadića, Aleksandra Mitrovića i drugare više navijača gleda kada negde gostuju, nego u srpskoj prestonici. Donekle je opravdanje da su te utakmice prilika za mahanje zastavama sve brojnijih “naših ljudi po belom svetu”, tim pre što i njihov sve masovniji odlazak ima direktne veze sa vladajućom logikom izgradnje radi izgradnje. Pardon, ugradnje…
Zbog svega toga, nacionalni stadion za pet-šest utakmica reprezentacije godišnje, plus finale kupa, niti je neophodan, niti je investicija, niti može doprineti vraćanju “večitog derbija” u sportske okvire. Ne samo u ovom trenutku, već za još duži niz godina, tim pre što se od početnih 150 miliona evra pre četiri godine već došlo do sume od oko pola milijarde evra.
Ekonomista Libeka Mihailo Gajić nedavno je izneo stav da kod ovakvog projekta sasvim izvesno neće biti isplativosti, niti je on ekonomski motivisan. “Kod železnice, gasovoda, puta, pokreće se ekonomska aktivnost, za preduzeća se smanjuju troškovi transporta, povećava se produktivnost, širi se proizvodnja. Ovo nema nikakav ekonomski uticaj na ostatak privrede i deluje mi kao dizanje spomenika za života”, kaže Gajić.
Zanimljivo gledište na temu “večitog derbija” izneo je moj prijatelj dr Miroljub Stojković, koga sam citirao u tekstu za koji sad pišem “ispravku”. On smatra, a to je i javno govorio tokom devedesetih godina prošlog veka i sukcesivnog raspada prethodnih zajedničkih država, da su Crvena zvezda i Partizan, kao sportska društva, a posebno njihovi fudbalski pogoni, odigrali svoju istorijsku ulogu i da bi njihovo rasformiranje bilo bezbolnije nego ovo održavanje u vakuumu nerešenih statusnih, organizacionih, imovinskih, finansijskih i, u krajnjoj liniji, moralnih pitanja.
Režimski propagandni film protiv Verana Matića vratio je u žižu dva nerasvetljena slučaja – masakr srpskih mladića u Peći i ubistvo braće Bitići. Za oba se sumnjiči služba. Ako je predsednik Vučić nekad i mislio da omogući istragu, na to je davno zaboravio
Centar za društvenu stabilnost i njihov zastrašujući uradak o direktoru Fonda B92 Veranu Matiću nenamerno su vratili u fokus zločine za koje nije bilo volje da budu rešeni, poput masakra u kafeu Panda i ubistva braće Bitići. Mada im je namera bila da oblate, zalude i slažu, odškrinuli su vrata da tračak istine o zločinima ugleda svetlost dana
Aktiviravši sve što ima u kampanjama u deset mesta, režim se iza scene bavi kupovinom glasova, trgovinom uticajem i ostalim nepravilnostima kao i na svim izborima u Srbiji od 2012. Izazov pred onima koji stoje naspram njega je ogroman
Zašto se u Aranđelovcu zbio napad na službenika Britanske ambasade? Koliko je toga tu već mnogo puta viđeno, a šta je novo? Kako funkcioniše mehanizam zastrašivanja? Šta vlast time misli da dobija
Vučićev režim pojačava stisak, čuva svoju bazu glasača i izaziva podele u antirežimskom taboru, kaže za “Vreme” Radomir Lazović, poslanik Zeleno-levog fronta. I dalje se nada zajedničkoj listi sa studentima ili barem prestanku zađevica
Pored sitnih kriminalaca i vucibatina za jednokratnu upotrebu postoji jedna kasta koja je na samom dnu naprednjačkog lanca ishrane. Nazovimo ih jadnici, mada njihov opis više odgovara stenicama
Srbija je i meta-stabilna i hiper-ugrožena, i ekonomski tigar i tek što nije načisto propala, njenog predsednika i svi u svetu uvažavaju i obožavaju i hoće da ga svrgnu sa vlasti. Govor protivurečnosti imao je svoju svrhu, ali se u međuvremenu izlizao
Zašto su studentu Vukašinu Đinoviću i njegovoj majci „kobre“ oduzele karte na ulazu u pozorište? Zbog čega je smenjena Jelena Mirković, direktorka srednje škole u Loznici? Šta govori naprednjačko vređanja zaposlenih iz britanske ambasade u Aranđelovcu? I da li ste i vi postali građanin drugog reda
Režimska propaganda i njene žrtve
Šta Vučić zna o masakru u kafeu Panda i ubistvu braće Bitići Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
