Ljudsko pitanje

Nevidljivi sugrađani

O problemima raseljenih sa Kosova gotovo uopšte ne brinu ni Beograd ni Priština

Nevidljivi sugrađani 1
BEZ IMOVINE: Izbeglički centar u Kosovskoj Mitrovici, januar 2007.

Danas u Srbiji, prema istraživanju UNHCR-a, žive 206.504 raseljena lica sa Kosova. Jedan deo njih živi u privatnom smeštaju, neki kod rođaka, a neki u kolektivnim centrima. Prema izveštaju Misije OEBS-a na Kosovu, u junu 2007. godine bilo je 10.405 uništenih stambenih objekata raseljenih lica.

Statistički podaci UNHCR-a pokazuju da se do maja 2007. godine dobrovoljno vratilo samo 16.661 interno raseljenih lica i izbeglica iz manjinskih zajednica u mesta svog porekla na Kosovu. Ovaj broj uključuje 7288 Srba, 4428 Aškalija i Egipćana, 2113 Roma, 1447 Bošnjaka i 708 Goranaca, kako navodi godišnji izveštaj institucije Ombudsmana na Kosovu. Oni se svakog dana suočavaju sa problemima u zapošljavanju, pribavljanju dokumenta, ostvarivanju prava na penziju, i raznim drugim svakodnevnim aktivnostima.

Imovina koju su stvarali čitavog života srušena je ili zauzeta. Njive su zaparložene ili ih obrađuju bivše komšije. Firme u kojima su radili više ne postoje ili postoje samo fiktivno. Brojni su problemi sa kojima se ovi ljudi susreću – od prijave prebivališta, češće obnove zdravstvene knjižice, nemogućnosti vađenja ličnih dokumenata, radne knjižice… Ukoliko nemaju izvod iz matične knjige rođenih, raseljena lica ne mogu da izvade ličnu kartu. Bez lične karte, kao osnovnog dokumenta, oni ostaju uskraćeni za sva druga prava.

Na raseljeničku populaciju ne primenjuje se Konvencija o statusu izbeglica, niti ostali dokumenti međunarodnog izbegličkog prava. U zakonodavstvu Republike Srbije ne postoji nijedan zakon koji se celovito bavi regulisanjem položaja raseljenih lica. Oni, formalno, imaju sva prava kao i ostali građani Republike Srbije, ali u stvarnosti su svakodnevno izloženi raznim oblicima diskriminacije i levitiraju negde između duela srpskih i kosovskih političara i pilatovskih izjava međunarodnih zvaničnika. Nadležni prepoznaju problem, ali se na tome staje.

Republika Srbija ne sprovodi programe integracije raseljenih lica. Može se reći da je politika Vlade, prvenstveno, usmerena na povratak raseljenih lica u mesto njihovog ranijeg prebivališta. To je sasvim legitiman cilj prema osobama koje planiraju povratak. Ali, šta je sa onima koji ne žele da se vrate? Tomas Džeferson je u Deklaraciji nezavisnosti napisao da "svaki čovek ima pravo na život, slobodu i traženje sreće". Iako se pod ovaj pojam mogu podvesti mnogobrojna ljudska prava, on svakako inkorporira i slobodu kretanja i izbora mesta prebivališta. Dakle, pravo individue da traži sreću gde ona to želi ne može se uskratiti. A, upravo to se čini, možda ne eksplicitno, ali svakako implicitno. Uostalom, Komesarijat za izbeglice na svom veb-sajtu u delokrugu poslova koje obavlja u vezi sa raseljenim licima ne navodi stambeno zbrinjavanje u Repubici Srbiji.

Održivi povratak u mesto ranijeg prebivališta je problem posebne vrste, ali može se svesti na tri osnovna problema koja su međusobno tesno povezana: (1) nedostatak slobode kretanja, (2) nemogućnost pristupa kosovskim instutucijama, pre svega sudovima, tužilaštvima i opštinama i (3) nemogućnost povrata imovine, uključujući naknadu štete za uništenu imovinu.

Dakle, raseljeni se ne mogu vratiti u svoje ranije mesto prebivališta jer, bukvalno, nemaju gde da se vrate. Obnova njihove imovine na Kosovu je pre sporedan slučaj nego pravilo a, čak ukoliko se to i dogodi, postavlja se problem egzistencije i suživota sa njihovim nekadašnjim komšijama. O tome svedoče i slučajevi rušenja tek obnovljenih kuća. Ovaj problem se naročito oštro postavlja u urbanim sredinama, gde povratka praktično i nema. U enklavama povratak je moguć, ali uz pristanak na život u getu, sa malobrojnim ili nikakvim kontaktima sa "drugima".

Ključ koji otvara obe mogućnosti – povrat imovine i održivi povratak na Kosovo – jeste mogućnost nesmetanog pristupa kosovskim institucijama, a za to je neophodna sloboda kretanja koje još uvek nema. Naravno, mnogi nas mogu ubeđivati u suprotno, navodeći primere osoba koje su išle na Kosovo. Međutim, jedno je boraviti tamo dan ili dva, a drugo je provesti duže vreme, uz interakciju sa lokalnim stanovništvom.

Na kraju, nije preterano reći da odlazak na Kosovo u automobilu sa srpskim tablicama predstavlja čistu kocku. Sloboda kretanja, ako je shvatimo kao odlazak iz jednog mesta u drugo, bez vremenskog ograničenja boravka, nažalost, još uvek ne postoji.

Dalje ćemo pomenuti neke od osnovnih problema raseljenih lica u obraćanju kosovskim institucijama, bez ulaženja u detalje.

Sudstvo na Kosovu se trenutno nalazi u nezavidnoj situaciji. Ono ne poseduje tehničke, materijalne i kadrovske kapacitete da bi izašlo na kraj sa velikim brojem tužbi za naknadu štete. Takođe, kosovski sudovi su pod velikim uticajem političkih prilika i nije preterano reći da nezavisnost sudstva na Kosovu praktično ne postoji. To u svom izveštaju konstatuje i kosovski Ombudsman. Takođe, Jedinica za sudsku inspekciju unutar UNMIK Departmana za pravosuđe deluje veoma rezervisano, tako da žalbe pojedinaca na rad sudija retko dovode do disciplinskih mera, ili do otpuštanja sudije sa posla.

Među najvećim problemima sa kojima se raseljena lica susreću jesu nezakoniti prenosi vlasništva nad nepokretnom imovinom. Ove transakcije obavljaju se falsifikovanjem ličnih identifikacionih dokumenata, ili falsifikovanjem ovlašćenja trećih lica da sprovedu transakciju. U ovim situacijama, problem nemogućnosti pristupa institucijama na Kosovu najjače se odražava. Naime, čak i ako uspeju da podnesu krivične prijave nadležnom tužilaštvu, raseljeni nisu u mogućnosti da odu u mesto svog ranijeg prebivališta i lično daju iskaz organima gonjenja. Neke od njih, čak, nadležna tužilaštva upućuju da, u svojstvu supsidijarnog tužioca, u roku od osam dana od dana prijema obaveštenja, nastave krivično gonjenje pred opštinskim sudom. U tom smislu, imajući u vidu ograničenu slobodu kretanja raseljenih lica usled straha za svoju fizičku bezbednost, nerealno je očekivati od oštećenih da preuzmu krivično gonjenje u svojstvu supsidijarnog tužioca, naročito ako se uzmu u obzir njihovo slabo imovinsko stanje i nedostatak finansijskih resursa. Pojava lažnih prenosa imovine konstatuje se u izveštajima OEBS-a, a i institucije Ombudsmana na Kosovu. Problem predstavlja i učestala praksa imenovanja privremenih zastupnika u građanskim sporovima. Naime, kako sud nije u stanju da ustanovi adresu trenutnog boravišta raseljenog lica, imenuje se privremeni zastupnik i donose se presude u njihovom odsustvu. Možemo reći da ova praksa nesumnjivo predstavlja kršenje prava na pravično suđenje, što je ocena i Misije OEBS-a na Kosovu.

Veliki broj raseljenih, čija je imovina uništena, podneo je tužbe kosovskim sudovima, tražeći naknadu štete. Procenjuje se da je broj ovakvih tužbi oko 20.000. U znatnom broju slučajeva, tužbeni zahtev je, ne baš najsrećnije, upućen protiv više tuženika, UNMIK-a, KFOR-a, Kosovskih opština i Privremenih institucija samouprave. Naime, osoblje UNMIK-a i KFOR-a, shodno Uredbi UNMIK-a br 2000/47, uživa imunitet. Privremene institucije samouprave, u trenutku nastanka štete, u najvećem broju slučajeva nisu postojale. Shodno uputstvu UNMIK-ovog odeljenja pravosuđa iz 2004. godine, kosovski sudovi ne obrađuju ove slučajeve. Ovo uputstvo ugrožava pravo na suđenje u razumnom roku. Ipak, saglasno novom uputstvu istog organa iz 2005. godine, sudovi su počeli da obrađuju zahteve u kojima je kao tužena strana navedeno fizičko lice. Tako su neki od tužilaca počeli da dobijaju pozive suda da se pojave na zakazanom ročištu.

Tu se javlja problem. Naime, ukoliko i jesu u stanju da se pojave na ročištu, skoro je nemoguće da angažuju advokata koji bi ih zastupao u tim sporovima. Bez adekvatne pravne pomoći od strane pripadnika advokatske profesije, njihove šanse da uspeju u sporu znatno su umanjene.

Takođe, izvestan broj raseljenih lica dobio je odluke nadležnih sudova, u kojima se ovi oglašavaju nenadležnim i upućuju na Kosovsku agenciju za imovinu. U pitanju je kvazisudsko telo koje se bavi povraćajem nepokretne imovine. S druge strane, Kosovska agencija za imovinu jasno je stavila do znanja da ni ona nije nadležna za naknadu štete. Da nesreća bude veća, tužioci su se susretali sa nemogućnošću dostavljanja žalbi na odluke suda u propisanom roku. Kosovska agencija za imovinu, koja im je dostavila odluke, odbila je da dostavlja žalbe nadležnim sudovima iz nepoznatih razloga.

Prava raseljenih lica na povratak i povraćaj stambene i ostale imovine priznati su međunarodni standardi ljudskih prava, implicitno sadržani u Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima i koje Ujedinjene nacije promovišu u svim postkonfliktnim situacijama. Paradoks, međutim, predstavlja nemogućnost obraćanja Evropskom sudu za ljudska prava, iako je Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda važeća na Kosovu. U vezi sa tim, nejasno je ko se može smatrati odgovornim za kršenje ljudskih prava na Kosovu.

Kosovo je, saglasno Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti, deo Srbije, koja, međutim, nema faktičku vlast na toj teritoriji. Pitanje merodavnog prava, po kojem će se procenjivati iscrpljivanje domaćih pravnih lekova, kao jednog od osnovnih preduslova podnošenja predstavke, takođe je sporno, kao i odgovornost pripadnika KFOR-a i UNMIK-a. Ovo su samo neki od problema sa kojima se raseljeni susreću, a koji zahtevaju angažovanje Republike Srbije.

U maju prošle godine formirano je Ministarstvo za Kosovo i Metohiju. Da li će se ono angažovati da pomogne u konkretnom rešavanju pravnih problema raseljenih lica na Kosovu i u Srbiji, još nije do kraja jasno. Za sada je pomenuto Ministarstvo najaktivnije u izdavanju gromkih saopštenja povodom procesa pregovora o budućem statusu Kosova i nedavno proglašene nezavisnosti. Sa druge strane, imamo slučajeve albanskih osiguranika koji su primali penzije iz Fonda PIO Republike Srbije i kojima je isplaćivanje penzija obustavljeno 1999. godine. Ljudi koji su čitavog svog radnog veka izdržavali tadašnje penzionere, sada ostaju uskraćeni za svoje penzije.

U domaćoj javnosti postoji tendencija izjednačavanja izbeglih i raseljenih lica sa domaćim socijalno ugroženim stanovništvom. Iako, zaista, ove dve grupe imaju sličnosti, pre svega tešku materijalnu situaciju i nerešeno stambeno pitanje, ovo poređenje ne stoji. Izbegla i raseljena lica morala su da napuste svoje mesto prebivališta i da potraže utočište u drugoj ili svojoj zemlji. Dakle, situacija u kojoj su se našli protiv svoje volje istrgla ih iz njihove dotadašnje sredine i učinila ih je beskućnicima. U najvećem broju slučajeva, njihova imovina u mestu prebivališta je uništena ili teško oštećena. Našli su se u tuđoj sredini, bez sredstava za život i bez doma. Upravo ta činjenica ih razlikuje od domaćeg socijalno ugroženog stanovništva i nameće specifične obaveze državi prijema ili, u slučaju raseljenih lica, državi čije državljanstvo poseduju.

Pre svega, država treba da im omogući život dostojan čoveka, zatim da uspostavi saradnju i specijalne odnose sa domicilnom državom, ili teritorijom, kako bi olakšala povrat njihove imovine i regulisanje statusnih pitanja. Najzad, država prijema treba da im omogući integraciju, ili da im pomogne u povratku u zemlju domicila. U većini ovih aktivnosti naša država je, nažalost, zakazala. O razlozima za to možemo spekulisati. Nesporno je da je na ovim prostorima pažnja države uvek bila usmerena na zaštitu kolektiviteta. Prvo je to bila nacija, zatim klasa, pa opet nacija. Građanin i njegovi problemi bili su, oduvek, skrajnuti zarad ostvarivanja nacionalnih interesa.

Ideja ljudskih prava kao prava pojedinca nam je, nažalost, još uvek tuđa.

Autor je pravni savetnik u nevladinoj organizaciji Pokret za mir – MPDL. Stavovi izneseni u ovom tekstu predstavljaju lično mišljenje autora i ne odražavaju stavove organizacije MPDL.

Iz istog broja

Slučaj fudbal

Naš čovek u Mitrovici

Slobodan Georgijev

Povodom 8. marta

Prve u srpstvu

Zorica Janković, istoričar i kustos Istorijskog muzeja Srbije

Autoput Horgoš–Požega

Samo što nije

Zoran Majdin

Kratki rezovi - VREME film i Radio televizija Srbije predstavljaju dokumentarni film

Atentat – medijska pozadina

Jasmina Lazić

Kodeksi ponašanja

Zakopčaj šlic, dama se šminka

Jovana Gligorijević, Marija Vidić

Pravni rat protiv država koje priznaju Kosovo

Olaka obećanja međunarodne pravde

Tatjana Tagirov

Intervju – Dr Ana Pešikan, ministar nauke

Demokratija, nauka i obrazovani građanin

Slobodan Bubnjević

Dinkićev udar na vladu Srbije

Ne damo ni dugove

Dimitrije Boarov

Intervju – Boris Tadić, predsednik Srbije

Zloupotreba Kosova

Tamara Skrozza

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu