Lični stav

31. 3. 2021. / 19.17

(Ne)poverenje građana u javno tužilaštvo

Bez vladavine prava nema demokratskog društva slobodnih građana, a vladavine prava nema bez institucija. Međutim, nije dovoljno samo postojanje institucija, već da one efikasno rade svoj posao. Za to im je potrebna nezavisnost

(Ne)poverenje građana u javno tužilaštvo 1

Kakvo je poverenje građana u institucije? U septembru prošle godine, portal Istinomer je sproveo anketu pod nazivom "Koje institucije najviše škripe ?". Anketa je sprovedena tako što su čitaoci Istinomera pozvani da izaberu četiri institucije koje, po njihovom mišljenju, u najvećoj meri ne obavljaju svoje zakonske funkcije i najslabije služe javnom interesu. Izabrali su četiri "najgore" institucije. Ubedljivo je "pobedilo" Republičko javno tužilaštvo sa 668 glasova (24,35 odsto). Na nesreću, ni u drugim sličnim anketama javno tužilaštvo ne prolazi mnogo bolje. Ovaj poražavajući rezultat ozbiljno zabrinjava, jer čak i da su pogrešni utisci koji u javnosti postoje, teško je uspostaviti funkcionalno javno tužilaštvo u situaciji kada u njegove poteze ne veruje većina građana.

Za ovako nepovoljan stav javnosti o javnom tužilaštvu postoji više razloga. Jedan od njih je da bi javno tužilaštvo u postojećim okolnostima moglo da radi efikasnije i kvalitetnije. Ipak, to ne bi bilo dovoljno da se promeni stav javnosti jer postoje i drugi razlozi koji mnogo više utiču na nepovoljan rejting.


POLOŽAJ I UREĐENJE JAVNOG TUŽILAŠTVA

Iako Ustav proklamuje samostalnost javnog tužilaštva, ono je još od Drugog svetskog rata uređeno po modelu "sovjetske prokurature" na monokratskom načelu, sa strogom centralizacijom i hijerarhijom. To znači da u javnom tužilaštvu postoji samo jedan javni tužilac koji rukovodi javnim tužilaštvom, a javnotužilačku nadležnost u njegovo ime vrše njegovi zamenici.

Zamenik javnog tužioca može da radi samostalno sve dok mu javni tužilac ne kaže drugačije. Ako mu javni tužilac kaže da uradi drugačije, zamenik ima pravo da tome prigovori. Ali kakva je vajda od toga kad mu javni tužilac može uzeti predmet i dati ga u rad drugom zameniku, ili ga uraditi sam.

U istoj poziciji je i javni tužilac u odnosu na sebi nadređenog javnog tužioca. Jedini tužilac kome, po zakonu, niko ne može ništa tražiti ili narediti je RJT, tako da samo on ima punu samostalnost. No, ako imamo u vidu način njegovog izbora i razrešenja, pitanje je koliko i on može biti suštinski samostalan.


NAČIN IZBORA JAVNIH TUŽILACA

Ustavom propisani način izbora javnih tužilaca otvara vrata za uticaj zakonodavne i izvršne vlasti. RJT, kao i sve druge javne tužioce, na predlog Vlade bira Narodna skupština. O razrešenju RJT i svih drugih javnih tužilaca takođe odlučuje Narodna skupština na predlog Vlade. Ovako uređen način izbora i razrešenja stvara prostor izvršnoj i zakonodavnoj vlasti da direktno utiču na rad i funkcionisanje javnog tužilaštva u celini.


ODNOS JAVNOG TUŽILAŠTVA I POLICIJE

Javni tužilac rukovodi predistražnim postupkom i istragom, te su svi organi, a naročito policija, dužni "da o svakoj radnji preduzetoj u cilju otkrivanja krivičnog dela ili pronalaženja osumnjičenog obaveste nadležnog javnog tužioca". Policija je obavezna da postupi po svakom zahtevu nadležnog javnog tužioca. Ako to ne učini, javni tužilac o tome može odmah obavestiti starešinu organa, a po potrebi i nadležnog ministra, Vladu ili nadležno radno telo Narodne skupštine.

Međutim, šta ako policajac ne postupa po zahtevu javnog tužioca jer mu je to naredio baš taj starešina? I šta javni tužilac dobija time što je obavestio ministra ili Vladu, ako oni ne preduzmu nikakve korake? Javni tužilac može zahtevati pokretanje disciplinskog postupka protiv policajca kojeg smatra odgovornim za nepostupanje, ali to i nije neko posebno ovlašćenje, jer ga ima svaki građanin. U praksi se pokazalo da ova ovlašćenja nisu dovoljna da javni tužilac u punoj meri ostvari rukovodeću ulogu u predistražnom postupku.

Zbog toga se i nakon višegodišnje primene zakona koji je proklamovao rukovodeću ulogu javnog tužioca u predistražnom postupku, u praksi gotovo nikada i ne govori o tužilačkom rukovođenju policijom u predistražnom postupku, već se, po pravilu, koristi formulacija o saradnji javnog tužilaštva i policije (čak češće redosledom: saradnja policije i javnog tužilaštva). Ovaj problem je naročito izražen kada je potrebno procesuiranje tzv. politički osetljivih predmeta, ili predmeta gde su mogući osumnjičeni pripadnici policije, a pogotovu kod procesuiranja visoke korupcije državnih funkcionera. Nerealno je očekivati da javni tužilac dobije od policijskih organa zahtevane informacije i ostvari punu saradnju, ako nema mogućnosti da ih na to prinudi.

Primera radi, u Španiji je ovo pitanje rešeno osnivanjem posebnog dela policije koji odgovara tužilaštvu, u Belgiji su određeni delovi policije pripojeni tužilaštvu, a u Italiji u svakom tužilaštvu postoji odeljenje policije koje je funkcionalno podređeno starešini tužilaštva. U Švajcarskoj je tužilac istovremeno i Direktor policije.


PROPALA REFORMA PRAVOSUĐA

Iako je od opšteg izbora (i razrešenja jedne trećine sudija i tužilaca) u tzv. reformi pravosuđa prošlo više od deset godina, mnoge posledice ove reforme se još uvek osećaju. Način na koji je sprovedena izazvao je katastrofalne posledice po funkcionisanje pravosuđa.

Nedozvoljeni pritisak izvršne vlasti, zloupotreba Državnog veća tužilaca, kao i zloupotreba hijerarhije u javnom tužilaštvu su potpuno ugrozili samostalnost javnog tužilaštva. Broj zamenika javnih tužilaca je bio nedovoljan, troškovi previsoki, a pristup građana pravdi nejednak. Pravo na pravično suđenje je bilo posve urušeno, što je sve dovelo do potpunog urušavanja poverenja građana u pravosuđe u celini, uključujući i javno tužilaštvo.


"ĆUTANJE" TUŽILAŠTVA

Svedoci smo kako se o aktuelnim istragama i krivičnim postupcima pred sudovima, u predmetima za koje postoji veliko interesovanje građana, u štampanim i elektronskim medijima oglašavaju i političari (i iz vlasti i iz opozicije), predstavnici policije i advokati. Drže se konferencije za medije, tabloidi objavljuju šokantne fotografije koje prate "stručna mišljenja i komentari" različitih "analitičara", advokati komentarišu događaje iz sudnice ili radnje preduzete u istrazi.

Jedino tužioca nigde nema, ili uglavnom nema, iako on rukovodi predistražnim postupkom, iako on sprovodi istragu, iako on odlučuje da li će neko biti optužen ili ne. Loša ili nedovoljna komunikacija javnog tužilaštva sa medijima traje već decenijama. Tradicionalno zatvoreno za javnost, tužilaštvo nije uspelo da se prilagodi novom vremenu, da se otvori prema medijima i tako pokuša da popravi loš imidž u javnosti. Kako drugi učesnici u postupku, pre svega policija i advokati, obilno koriste medijski prostor, često se dešava da se tužilaštvu pripisuje odgovornost i za nešto za šta objektivno nije odgovorno i što mu se ne bi moglo pripisati u "krivicu". Pasivan odnos javnog tužilaštva prema medijima to samo pojačava.


ŠTA UČINITI?

Dakle, poverenje javnosti u javno tužilaštvo ne zavisi samo od javnog tužilaštva, već i od drugih faktora. Da bi se povratilo poverenje građana u javno tužilaštvo neophodno je da javno tužilaštvo radi samostalno i efikasno, za šta su potrebne sistemske promene.

Nešto bi mogli da urade i sami tužioci, kao i zamenici tužilaca. Bilo bi primećeno ukoliko bi postali hrabriji, samostalniji, odlučniji. I naravno, vidljiviji. Da javno govore, ne beže od medija, daju objašnjenje kada za to postoji opravdan interes javnosti, odgovaraju na pitanja koja javnost opravdano postavlja. Već tada bi slika biti malo bolja.

Potrebno je još nešto. Ustavom proklamovanu "samostalnost" trebalo bi da zameni "nezavisnost", strogu hijerarhiju bi trebalo ublažiti jasnom podelom odgovornosti i ovlašćenja, a kriminalistička policija bi trebalo da bude pod kontrolom javnog tužilaštva. Ovako bi se javnom tužilaštvu omogućilo samostalno i efikasno krivično gonjenje.

Tužioci to ne mogu sami. Neophodna je volja države i podrška društva. Onda bi i tužilačka maksima da "svaki predmet ima svoje vreme" zamenila nova maksima da je uvek pravo vreme za otkrivanje krivičnih dela i gonjenje njihovih izvršilaca. Tada bi polako počelo da se vraća poverenje građana u tužilaštvo.

Autor je član Državnog veća tužilaca, predsednik UO Udruženja tužilaca Srbije i član Centra za pravosudna istraživanja

Iz istog broja

 

Paralija zove

Nemanja Rujević

Vakcinacija i PR

Cepljenje naroda i narodnosti

Nemanja Rujević

Istorija poligrafa

Kada laže mašina istine

Slobodan Bubnjević

O »detektoru laži«

Poligraf u ime naroda

Bojan Stojanović

Vakcine i mladi

Učenje za korona ispit

Ivana Milanović Hrašovec

Lokalni izbori

Srbija do Zaječara

Đorđe Vukadinović

Slučaj 23-godišnjeg Milana Vujića

Citiraj »Vreme« radi privođenja

Nedim Sejdinović

Intervju – Nebojša Trbović, bivši inspektor Unutrašnje kontrole MUP-a Srbije (2)

Nebojšu Stefanovića su mnogi potcenili

Vukašin Obradović

Lični stav

Fantomski izvori Vuka Draškovića

Siniša Vulić

Slučajevi

Naplata nepostojećih usluga

Bojana Šumonja Ćirić

Skandali

Trovačka literatura za obolele

Una Sabljaković

Mentalno zdravlje mladih

Život na čekanju

Jelena Jorgačević

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu