Masakr u OŠ “Vladislav Ribnikar” je, prema rečima Luke Babića, učenika trećeg razreda Treće beogradske gimnazije, koji je išao u tu osnovnu školu, nešto neshvatljivo jer je jednostavno – nemoguće. Nemoguće je da deca ubijaju decu, niti se to na bilo koji način može objasniti.
Luka će u septembru napuniti 18 godina i moći da glasa na sledećim izborima. On je, kao i mnogi njegovi vršnjaci, antiteza tezi da je omladina uspavana i nezainteresovana za svet oko sebe, to jest za tzv. društvenopolitičke događaje. A ako neki od njih pokažu interesovanje, slede optužbe da su tako mladi podložni političkim manipulacijama.
Luka Babić ne deluje kao neko ko je podložan manipulacijama. Za trenutna zbivanja kaže da to jednostavno nije istina jer protesti “Srbija protiv nasilja” dolaze “odozdo” – iz samog društva. Zato je mnogo učenika njegove gimnazije, i mnogih drugih srednjih škola, 19. maja otišlo sa nastave i učestvovalo u protestnoj šetnji od Skupštine do Gazele. Na tabli u učionici su napisali: “Otišli smo na protest”.
Ovaj srednjoškolac kaže da nikada ne gleda informativni program na televizijama i da je to generacijski trend. Njegovi vršnjaci se informišu na društvenim mrežama, na njima se sami organizuju za odlazak na proteste jer ih se direktno tiču: protestuju zbog rasprostranjenog nasilja u društvu koje se odvija pred njihovim očima.
“VREME”: Šta je za tebe otpor?
LUKA BABIĆ: Način razmišljanja – mehanizam da onaj ko slobodno misli iskaže svoje nezadovoljstvo. Nikako ne bi trebalo da to bude kratkotrajna pojava, posebno kada govorimo o otporu prema vlasti. U tom slučaju, otpor treba da postoji celog života, kad god se sa nečim ne slažemo i imamo primedbe na način na koji se društvo vodi. Ako se svede na nešto kratkotrajno, onda govorimo o čistom populizmu i prikupljanju poena kod društva.
Kada si prvi put izašao na ulicu da protestuješ protiv nečega?
Ne znam da li se ovo računa, ali kao mali sam bio sa mamom i tatom na protestima zbog rušenja u Savamali. Bio sam drugi ili treći razred osnovne škole. Tada, naravno, nisam znao o čemu se radi, ali prvi put kada sam samoinicijativno otišao na protest sa društvom bilo je tokom blokada u Šapcu, kada su izašli i batinaši sa motkama. Te večeri je “Ne davimo Beograd” organizovao protest na Trgu republike u Beogradu. To je bio prvi protest na koji sam otišao sam.
Da li je događaj u kome je dete ubilo decu u školi naterao tvoju generaciju da pokaže više interesovanja za svet u kome živi, za Srbiju u kojoj živi?
Mislim da je svest o stanju u društvu postojala i ranije, ali to nije bilo vidljivo. Protesti “Srbija protiv nasilja” uspeli su da mobilišu mlade da izađu na ulice i da se javno izjasne, jer pre njih nije postojao mehanizam da se izjasne o nekom pitanju koje je za njih važno. Za većinu srednjoškolaca su prošlonedeljni protesti bili prvi protesti i oni su tek sad shvatili šta je to protest, da je to jedan od načina da iskažu svoje nezadovoljstvo. U mom društvu ima onih koji jedva čekaju da napune 18 godina i steknu pravo glasa. Neke, naravno, politika apsolutno ne zanima zato što još uvek nisu shvatili da je to nešto što na njih utiče svakodnevno.
Prošlog petka su, kako si napisao na Tviteru, “neki profesori održali najvažniji čas”, kada je celokupna Treća gimnazija napustila nastavu i pridružila se protestu. Poruke koje ste ispisali po tablama bile su: “Otišli smo na protest”. Možeš li da ispričaš kako ste ga doživeli?
Nama su ti veliki protesti fascinantni jer vidimo toliko sveta ispred Skupštine i reku ljudi u Kneza Miloša. Učesnici su svi kulturni i fini, nema ekscesa, sve prolazi u najboljem redu. Ako neko nekoga u toj gužvi slučajno zakači, odmah slede izvinjenje i odgovor “nema veze”.
Razlikovao bih atmosferu na prvom protestu od druga dva protesta jer se na prvom osetilo da su ljudi došli isključivo zbog žrtava. Kasnije su dolazili da pokažu da je mržnja koja se plasira u javnom prostoru nedopustiva za sve nas.
Nijedna vlast ne voli proteste, posebno ako na njima učestvuju srednjoškolci ili studenti. Da li je isključivanje mladih iz protesta, jer im je mesto u školi, a ne na ulici, patronističko omalovažavanje?
Suluda je ta ideja da mi ne treba da protestujemo, bez obzira na to o čemu se radi. Kada smo izašli na protest zbog državne mature, neki su govorili da mi samo treba da sedimo i učimo. Istina je da smo tada videli problem, ukazali na njega i na kraju se okupili da skrenemo pažnju na to, šta se nama sprema. Da učenici treba da budu u školi apsolutno je tačno, ali odlazak na jedan protest neće uticati na njihovo školovanje.
Ovde se ljudi koji protestuju, ne samo mladi, nazivaju svakakvim imenima i to je etiketiranje neistomišljenika. Ja ne mislim da je protest ružna reč, naprotiv, ali to etiketiranje ljudi koji idu na proteste i izmišljanje kako ti protesti izgledaju jeste manir vlasti koja to radi da bi ugušila elan koji se stvorio. Ovi protesti uopšte ne liče na to kako su predstavljeni u mnogim medijima.
A postoje li među srednjoškolcima oni koji kažu da učesnici protesta maltretiraju građane?
Ne u smislu maltretiranja građana, kao što se to plasira u nekim medijima, nego u smislu “šta ima ja da gubim vreme da budem tamo, imam pametnija posla”. Nije kod njih vidljiva neka empatija prema građanima koji su ostali blokirani zbog protesta, ali postoje neki koji i dalje ne razumeju da je protest jedan od načina da se iskaže nezadovoljstvo i da oni, štaviše, mogu da budu i uspešni.
Dvadeset sedmog marta ste se okupili ispred Ministarstva prosvete i predali peticiju protiv državne mature. Jedan od transparenata na tom skupu bio je “Vaše greške su naša budućnost”. Šta vaše generacije zameraju starijima?
Svi vole da okrive nekoga, ali ja mislim da je taj trend “okrivljivanja starijih generacija” potpuno pogrešan. Svakako su neke stvari mogle da budu bolje i drugačije, ali nema svrhe da lovimo krivce za stanje u kome se društvo nalazi jer je to, opet, etiketiranje.
Koji su najmlađi učesnici protesta koje si video? Možemo li da razdvojimo iskustvo i godine?
Apsolutno. Najmlađi su bili neki osmaci koji su samostalno došli na protest. Naravno, bilo je i roditelja koji su dovodili baš malu decu, kao moji mene na proteste u Savamali, ali to se ne računa.
U koliko škola je izražen društveni aktivizam? Da li zainteresovani učenici nailaze na otpor nastavnika i rukovodstva škola?
Zavisi od škole. U mojoj gimnaziji profesori u celini podržavaju mlade da budu aktivni građani i idu na proteste. U drugim školama postoje problemi, ali ne zato što profesori i ljudi koji rade u školama sputavaju aktivizam. Pre mislim da ih je strah da će snositi posledice zbog toga, da će morati da polažu račune nadležnim organima.
Kakav je odnos prema građanskom vaspitanju u tvojoj gimnaziji? Je li ono u kompetitivnom položaju u odnosu na veronauku?
Imam utisak da građansko postoji samo zbog veronauke, odnosno kao izbor, ako ne želiš da ideš na veronauku. Odnos prema tome je, kao i prema veronauci, da je to samo jedan čas u fondu koji ne služi ničemu. Umesto građanskog, nekada je postojao predmet Ustav i prava građana. Po onome što smo tu učili, zaključio sam da je to predmet koji bi bio pandan građanskom, ali mnogo bolje koncipiran – ne kao alternativa za veronauku, nego kao predmet koji bi stvarno učenike podučavao Ustavu i pravima građana. Građansko, ovako koncipirano, ne doprinosi aktivističkoj borbi.
Zašto razmišljaš o tome da ideš i na četvrti protest?
Osećam to kao neku svoju građansku dužnost, posebno sad kad smo toliko daleko dogurali sa ovim protestima. Mislim da je velika stvar što je toliko ljudi došlo na proteste. Otkad sam ja društveno aktivan, to se nije dogodilo.
Šta misliš, koja emocija održava protest? Šta treba da “predvodi ljude”? Je li to bes?
Bes je okidač, ali nada je ta koja održava ljude na okupu – nada da nešto može da se promeni, da će biti bolje, a ne da dolaze uzaludno.
