Presuda u predmetu oružane pobune JSO

Nemoć očiglednog 2

AKO NIJE ORUŽANA POBUNA – ŠTA ONDA JESTE: JSO na autoputu, Beograd, novembar 2001.

foto: aleksandar anđić

Nemoć očiglednog

Prvostepena presuda u predmetu oružane pobune Jedinice za specijalne operacije iz novembra 2001. glasi da oružane pobune nije bilo. Mi, dakle, nismo svojim očima videli ono što smo svojim očima videli. To nije bilo to, već nešto drugo, kaže sud: kako da vam objasnimo – pa, protest, eto. Presuda je, doduše, prvostepena, što ne znači da se treba mnogo nadati

Piše: Miloš Vasić

"Nemoć očiglednog". Na taj izraz Mirjane Miočinović nedavno je podsetio Filip David, opisujući stanje u kome se nalazimo. Ima kod Džona le Karea (Single & Single) jedan advokat koji gleda u cev pištolja ruskog mafijaša i govori sebi da to nije to: "Koliko god činjenica laiku izgledala očigledna, utoliko je žešće pravnik mora osporavati." To učeno razmišljanje bilo je – nažalost – prekinuto hicem iz žestoko osporavanog pištolja.

Tako se nekako beogradski Viši sud poneo pri donošenju prvostepene presude u predmetu oružane pobune Jedinice za specijalne operacije iz novembra 2001. godine. Po mišljenju suda i po slobodnom sudijskom uverenju, to što smo gledali i slušali od 7. do 12. novembra 2001. godine nije bila oružana pobuna. Mogli su da presude i da toga nije ni bilo, bez obzira na to koliko očigledno je bilo. Nama se to samo učinilo, kao što nam se učinilo da je to bila oružana pobuna; kakva je razlika?

Podsetimo se malo – ako se usuđujemo: na dan kada je Legija Ulemek trebalo da se pojavi kao svedok na suđenju za otmicu Milorada Miškovića iz maja 2001. kada su njegovi ortaci i partneri u zločinu Duća Spasojević i Kum Luković (i još neki) bili optuženi, elementi Jedinice za specijalne operacije Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije pojavili su se u Beogradu i blokirali deo autoputa u visini Sava centra. To je bio tek vrhunac; pre toga su se povukli u svoju jazbinu u Kuli i odbili svaki kontakt – osim sa svojim plaćenim novinarima. Onda su izneli ultimatum: smena ministra unutrašnjih poslova Dušana Mihajlovića i načelnika i zamenika načelnika Resora državne bezbednosti Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića. Ili… Šta ili? Zauzeće aerodrom, srušiće mostove i trafo-stanice itd., što je njihova štampa (i neke televizije) uredno prenosila.

Na autoputu su se pojavili dosta uverljivo naoružani i opremljeni: u oklopljenim vozilima HUMVEE, sa teškim mitraljezima, automatskim bacačima granata kal. 40 mm i svim mogućim naoružanjem. Vlada i MUP ostali su paralisani, a deo publike bio je oduševljen; normalno, posle uporne reklame i nekritičkog obožavanja JSO u nekim medijima.

Vlada je podlegla blefu: Čedomir Jovanović i Zoran Đinđić otišli su u Kulu da se ponize pred gomilom polupismenih bitangi i da se cenjkaju. Petrović i Mijatović povukli su se, a Mihajlović je ostao ministar. Predsednik SR Jugoslavije Koštunica dr Vojislav mlitavo je izjavio da kako – eto – oni samo protestuju u svojim "radnim odelima", jer druga nemaju, kao doktori ili medicinske sestre kad izađu u belim mantilima.

Povod, to jest izgovor za tu pobunu bio je jevtin i besmislen: da je JSO bila iskorišćena da u Obrenovcu uhapsi neku braću Banoviće (blizance) na zahtev Tribunala u Hagu. To je OUP Obrenovac mogao i sam: ta dvojica su bili piljari na pijaci i nisu se ni nadali, ni odupirali. Otišli su u Hag, pa je jedan uskoro vraćen, a drugi zaglavio robiju zbog ratnih zločina u Bosni. Nikada nismo dobili odgovor na pitanje kome je palo na pamet da JSO angažuje na tom zadatku i – što je mnogo važnije – zašto? Možda bi odgovor na to pitanje (zašto?) malo razjasnio stvari, ali tog odgovora nema do danas. JSO je tada "protestovao" zbog braće Banovića i tražio – između ostalog – i da se donese zakon o saradnji sa Hagom, kao da njih neko pita.

Da li je Vlada Srbije tada imala alternativu? Teško je reći. Iz MUP-a su Đinđića uveravali da nemaju snaga koje bi se silom suprotstavile JSO. Načelnik Generalštaba bio je Nebojša Pavković, ali njemu nisu verovali; mišljenje je bilo da bi on mogao da otera JSO sa ulica i puteva, ali da bi se onda – kakav je bio – proglasio za spasioca otadžbine. Bilo je, doduše, ljudi iz Državne bezbednosti koji su tvrdili da je samo Beogradski centar RDB imao dovoljno vičnih i naoružanih ljudi da sa JSO tada izađe na kraj. Ali, sve su to priče o propuštenim prilikama i taktičkim greškama, voda ispod Beograda.

Iz nekog razloga desilo se da oružana pobuna JSO ne dođe do suda do 2012. godine, mada su mnogi tražili da se to započne odmah posle 24. marta 2003, kada je Jedinica šaptom raspuštena i div-junaci podvili rep i razišli se bez otpora. Bilo je tu mlitavih objašnjenja tipa: bolje da su ostali u sastavu MUP-a i Žandarmerije umesto da su izašli na ulice itd. Glavna ekipa, kriva za Stambolića, Budvu, Ibarsku magistralu i atentat na Đinđića bila je uostalom pokupljena, i šta sad? Svako pominjanje oružane pobune smatralo se – a smatra se i sada, kako misli sud – za napad na Koštunicu i podgrevanje "političke pozadine" atentata.

Tu dolazimo na do sada poznato obrazloženje suda (pismeni otpravak nismo još videli). Sud se, naime, nije bavio očiglednim, osim što je oružanu pobunu proglasio tek za običan "protest", da bi prešao na krajnje klizav politički teren. Iz okolnosti da se Vlada Srbije tada, novembra 2001, nije potresla, niti pružila odsudni otpor, sud zaključuje da ta stvar i nije bila toliko ozbiljna. Sud nije bio u stanju da čin oružane pobune ("protest", kad baš hoćete) poveže sa nizom kasnijih događaja tokom 2001, 2002. i 2003. koji su – u neprekinutom nizu – doveli do ubistva premijera Zorana Đinđića. Posle skoro sasvim uspešne oružane pobune banda se obezobrazila: na mestu zamenika načelnika Državne bezbednosti našao se njihov čovek Bracanović. Iz toga vidimo da je "protest u radnim odelima" veoma efikasan metod, pogotovo ako radna odela nisu plavi radnički ili beli medicinski mantili, nego maskirne uniforme i mnogo vatrenog oružja i oklopljenih vozila.

Sud, dakle, odbija da vidi i prizna ono bolno "očigledno" iz naslova, pa to očigledno ostaje nemoćno. Naravno da sudske presude ne treba komentarisati do pravosnažnosti (a ni posle nje, misle neki), ali: ako sud ignoriše očiglednosti, onda se preko toga ne može preći tek tako. Već smo imali slučaj dokaza u predmetu Ćuruvija za koje je sud dva puta tvrdio da su nezakonito prikupljeni, pa je ispalo da nisu. Pa smo imali rehabilitacije i sada čekamo da nam sud objasni da Milan Nedić nije bio kvisling i naša narodna sramota. A zašto sud ne presudi da decu ne treba vakcinisati i da je Zemlja ravna ploča? Ako događaji iz novembra 2001. nisu bili oružana pobuna u punoj snazi – šta su onda bili? To je barem očigledno, ali teško očiglednome koje je nemoćno.

Iz istog broja

Srbija–Hrvatska – Svetski kup u fudbalu i posledice

Više od finala

Slobodan Georgijev

 

Pogled iz Zagreba

Sven Milekić

Portret našeg vremena

Vrata tabloidnog pakla

Tamara Skrozza

Tribina – Populaciona i demografska politika – Nestaje li Srbija

Da nas je više

Priredio: Marko Pantić

Izvršitelji i dugovi

Zemlja kažnjenih i povlašćenih

Zora Drčelić

Intervju – Ivana Radović, Astra

Kriminal bez dokaza i kazne

Ivana Milanović Hrašovec

Mionica – Otvaranje Hale sportova

Doneše lopte, odneše lopte…

Dragan Todorović

Intervju – Borko Stefanović, Levica Srbije

Savez za potpunu promenu

Radmilo Marković

Intervju – Uroš Đurić, umetnik

Kako  je  fudbal pobedio mediokritete

Radoslav Ćebić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu