Uloga pojedinca u istoriji

Nemački kancelari i sudbina Srbije 2

Hladan vetar iz Berlina: Olaf Šolc i Aleksandar Vučić

Foto: Tanjug

Nemački kancelari i sudbina Srbije

Međusobne simpatije ili animoziteti, poštovanje ili nepoštovanje političara na vlasti u dobroj meri utiču i na bilateralne odnose zemalja. Od raspada SFRJ četiri nemačka kancelara su, svaki na svoj način, uticali na sudbinu ljudi u postjugoslovenskom prostoru. Navedimo samo kao primer očigledno nežan, gotovo majčinski odnos Angele Merkel prema Aleksandru Vučiću i neskriveni animozitet koji Olaf Šolc nije naročito prikrivao u ophođenju sa Vučićem

Piše: Ivan Ivanji

Kancelar Nemačke Olaf Šolc je prilikom nedavne posete balkanskim zemljama u Beogradu iznenadio domaćine neočekivano otvorenim, nediplomatskim jezikom. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić nije krio svoju preneraženost ne stavom Nemačke po pitanju Kosova, već što je taj stav javno izrečen, pa još njemu u lice, usred Beograda. Nikakva tajna nije bila da Berlin priželjkuje da Srbija prizna nezavisnost Kosova i Metohije, da dozvoli da Kosovo postane ravnopravan član Ujedinjenih nacija, što, mada uvek uvijeno u oblandu učtivih fraza o nekakvom kompromisu i sveobuhvatnom, pravno obavezujućem sporazumu, od Srbije očekuju sve moćne zemlje Zapada.

Šolc je prošlog petka grubo rekao da se očekuje “međusobno priznanje”, jer je to uslov za “obe države” da nastave putem evropskih integracija, kao i da se Srbija, što je kud i kamo urgentnije, priključi sankcijama koje su Ruskoj Federaciji unisono nametnule zemlje zapadne hemisfere. U suprotnom on, Šolc, ne zna kako bi reagovale nemačke privredne organizacije koje imaju svoje firme u Srbiji i zapošljavaju mnogo radnika, što je moglo da se shvati i kao pretnja.

Nemački kancelari i sudbina Srbije 3
…i A. Merkelfoto: fonet

Olaf Šolc nije na Balkan pao sa neba, on je u vladi Angele Merkel bio potpredsednik i ministar finansija, vodio je njenu spoljnu politiku, a poznato je da je ona prema Aleksandru Vučiću zaista bila ljubazna, ponekad je delovala gotovo majčinski nežna i pokroviteljski raspoložena. Sada je, međutim, on, Šolc, u novoj ulozi šefa Vlade, u novoj političkoj koaliciji u Berlinu, i nije se ponašao gospodski fino, već gospodarski moćno.

Vučić je u svom obraćanju na zajedničkoj konferenciji za medije tri ili četiri puta naglasio da je Srbija “mala” zemlja, a Nemačka moćna država, može biti da je to reflektovalo kako se osećao spram Šolca.

LEKCIJE IZ VAJMARSKE REPUBLIKE

Ne samo od zvanične politike jedne zemlje, već i od ličnosti i karaktera ljudi koji je predvode mnogo toga zavisi, pa i bilateralni odnosi između država. Zanimljivo je ispitati odnose Beograda – glavnog grada SFRJ, pa Savezne Republike Jugoslavije, Srbija i Crne Gore i konačno Republike Srbije – sa poslednjih pet nemačkih kancelara.

Šefovi vlade Savezne Republike Nemačke imaju titulu kancelara zbog toga što je ona kao jedinstvena država nastala tek 18. januara 1871. ujedinjenjem 22 nemačke kraljevine i kneževine i tri slobodna grada koji su zadržali svoje vlade sa njihovim predsednicima. Prvi državnik sa kancelarskom titulom bio je Oto fon Bizmark, koji je istovremeno zadržao i funkciju predsednika vlade Pruske. Dotadašnji pruski kralj Vilhelm postao je car Vilhelm II.

Posle poraza u Drugom svetskom ratu, zapadni deo Nemačke stavljen je pod američku, britansku i francusku komandu, a istok okupirane zemlje bio je pod kontrolom Sovjetskog Saveza. Na zapadu je osnovana Savezna Republika Nemačka, njen ustav je usvojen 23. maja 1949. Šef savezne vlade dobio je titulu kancelara (Hitler je formalno bio “vođa i kancelar velike nemačke imperije”) i veća ovlašćenja od svih drugih predsednika vlada parlamentarnih država, sličnim ovlašćenjima predsednika u predsedničkim sistemima kakvi su u Francuskoj ili Sjedinjenim Američkim Državama. Nemački kancelar ima ustavna ovlašćenja da “određuje pravac politike”, on u skladu sa tim snosi odgovornost za svoju politiku, što znači da može da poništi odluke ministara i da ih smeni, ali ne može da postavi nove ministre bez odobrenja Saveznog parlamenta – Bundestaga.

Iako kancelara bira parlament prostom većinom, nije jednostavno smeniti ga, to je moguće samo takozvanim “konstruktivnim nepoverenjem”, što praktično znači da na sednici parlamenta na kojoj se smenjuje prethodni mora da se nađe većina za sledećeg kancelara. To je pravilo uvedeno jer je Nemačka između 1918. i 1933, za vreme Vajmarske Republike, pokazala ogromnu strukturalnu slabost zbog koje je pala u naručje nacistima – zahvaljujući načinu na koji je parlament ukazivao poverenje ili izglasavao nepoverenje predsedniku vlade.

Kako to u modernom dobu izgleda u praksi, pokazalo se 1972. kad je predstavnik Demohrišćanske partije (CDU) Rajner Barcel mislio da ima potrebnu većinu i zatražio smenu Vilija Branta, ali je tajno glasanje pokazalo da dvojica poslanika, što bismo danas rekli “preletača”, nisu na kraju glasali za Brantovu smenu. Znatno kasnije je dokazano da su oni bili potkupljeni novcem iz istočne, Demokratske Republike Nemačke, kojoj je bilo stalo da Brant ostane kancelar. Ako se tako nešto dogodilo u Nemačkoj, čemu se, što se tiče koruptivnosti poslanika, možemo nadati u Srbiji?

Moć nemačkog kancelara, naravno, nije neograničena. Zakone donosi parlament, poslanici glasaju po svojoj slobodnoj volji, savesti i interesima okruga u kome su izabrani, partija iz koje dolaze ne može da im nametne kakav stav po kom pitanju da zauzmu.

Osim toga, postoji i “Savezni savet”, drugo veće parlamenta u kome je zastupljeno 16 federalnih jedinica. Određeni zakoni mogu da se donesu samo uz saglasnost tog tela. Pošto politička vlast u federalnoj jedinici ne mora da bude sastavljena od istih partija kao savezna, može da dođe – i neretko dolazi – do neslaganja. U tom slučaju počinje komplikovano usaglašavanje, traženje kompromisa. Demokratije, a pogotovu federacije, sporije donose odluke od diktatura.

Veoma moćnu ulogu ima, naravno, i nezavisni Savezni sud. On može zakone da vrati parlamentu na doradu, a može i sasvim da ih ukine. Sud ima poslednju reč.

LIČNE SIMPATIJE I ANIMOZITETI

Zbog političke snage svakog nemačkog kancelara, za Jugoslaviju je bilo, a za Srbiju jeste važan njegov/ njen odnos prema našoj zemlji i prema predstavnicima vlasti. Pritom nikako ne treba zanemariti lične simpatije ili animozitete u politici.

Nemački kancelari i sudbina Srbije 4
PRIJATELJSTVO, ZANAT NAJSTARIJI: A. Vučić i G. Šrederfoto: sava radovanović / tanjug

Kao prevodilac, dobro sam upoznao dvojicu od poslednjih pet nemačkih kancelara, Helmuta Šmita i Helmuta Kola. Gerharda Šredera nisam, ali poznajem veoma dobro njegovog zamenika i ministra spoljnih poslova Jošku Fišera, čak i pre nego što je kao levo-radikalni mladić ušao u politiku. Zahvaljujući tome, mogu pouzdano da svedočim o prohujalim odnosima zemalja čiji je glavni grad bio Beograd, a na osnovu njih da izvlačim zaključke o sadašnjoj situaciji, recimo, kada Šolc dođe u Beograd ne bi li preusmerio politički pravac Srbije po sopstvenoj zamisli.

Marksizam je polazio od toga da uloga ličnosti u istoriji ne može biti važnija od razvoja koji se odigrava prema istorijskim zakonitostima, to je posebno naglašavao Lenjin. Ja mislim da to jednostavno nije tačno. Uloga pojedinca i te kako može biti presudna, što dokazuju upravo Lenjin i njegov naslednik, koga nije želeo, Staljin. Njihove ličnosti, temperament, karakter i shvatanje vlasti uticali su ne samo na njihovu državu, nego zaista na celi svet.

Međusobni kontakti, simpatije ili antipatije lidera utiču i te kako na odnose između država. Međusobno razumevanje nemačkih kancelara sa Titom i njegovim naslednicima, pa sa predstavnicima one državne tvorevine koja je neko vreme zadržala pa konačno odbacila ime “Jugoslavija”, i posle njenog raspada Srbije, imalo je velikog uticaja i na državne stavove Nemačke u odnosu na manjeg partnera. Iskreni odnosi između Branta i Tita, njihovi razgovori o kućnim ljubimcima, psima Bastijanu i Bilu, šta vole da jedu ili piju, večernji privatni razgovori uz viski i cigare, doveli su do procvata odnosa između dveju država.

Poslednjih pet nemačkih kancelara bili su: Helmut Šmit od 1974. do 1982; Helmut Kol, od 1982. do 1998; Gerhard Šreder, od 1998. do 2005; Angela Merkel, od 2005. do 2021. i Olaf Šolc, od 8. decembra 2021.

Tek ređanjem njihovih imena zapažam da su se ciklično na čelu Vlade menjali socijaldemokrata i demohrišćanin: Šmit (SPD), Kol (CDU), Šreder (SPD), Merkel (CDU) i konačno Šolc (SPD), s tim što su Helmut Kol i Angela Merkel ukupno bili na čelu Vlade 32 godine.

VILI BRANT I HELMUT ŠMIT

Tito je svojevremeno bio iznenađen ostavkom svog prijatelja Branta, bio je u iskušenju da odloži već zakazanu posetu Nemačkoj, ali državni interesi bili su nadvladali intimno raspoloženje. Šmit je Tita dočekao sa neskrivenim respektom. Između njih se nije razvilo prijateljstvo, ni u četiri oka nije bilo zamislivo da pričaju o nečem ličnom ili nevažnom, kao što je Tito sa Brantom vodio diskusije o njegovom papagaju koji je psovao na norveškom jeziku. Ali su Šmit i Tito, na primer, ozbiljno diskutovali o socijaldemokratskom vođi Avgustu Bebelu. Šmit je u odnosu na Tita uspeo da savlada svoju poslovičnu aroganciju, ili bi ona nestajala pred Titovom ličnošću, ali joj je davao maha na sastancima delegacija kada bi se okomio na Miloša Minića, u šta se Tito, smešeći se, nije uplitao.

Da tim povodom pomenem i važnost temperamenta i karaktera. Iako su Brant i Šmit bili iz iste partije, Šmit dugo Brantov omiljeni drugar i ministar, uprkos tome što su obojica rodom iz istog kraja, severnjaci, Brant iz Libeka, Šmit iz Hamburga, ni po čemu nisu ličili jedan na drugog. Brant je bio mek, sentimentalan, nesrećan zbog svih nepravdi ovog sveta, pa je zbog toga često utehu tražio u alkoholu, narod ga je nazivao i “Willy Weinbrandt”, u slobodnom prevodu “Vili Vinjak”. Šmit je bio grub, često se ravnopravnim partnerima obraćao uz podignuti kažiprst kao neki razredni starešina koji preti učeniku, pa mu je jedan njegov odani saradnik šaptao na uho: “Sklonite taj vaš kažiprst, gospodine savezni kancelare”. Narodski nadimak mu je bio “Schmidt Schnauze”, bukvalno “Šmit Njuška”, ali ta reč se koristi za onog koji bezobrazno govori što mu prvo padne na pamet.

Svako ljudsko biće ima svoje karakterne osobine, ali kod vladara i onih koji u ime naroda vrše vlast to utiče na politiku, na međunarodne odnose, na sudbine ljudi. Ne kažem da odlučuje, ali utiče, i to ponekad bitno.

Zbog toga je za razumevanje situacije u kojoj se nalazimo zanimljivo proučiti i karakter nemačkih kancelara poslednjih decenija.

HELMUT KOL

Nemački kancelari i sudbina Srbije 5
UJEDINITELJ NEMAČKE: Helmut Kolfoto: dpa / ap

Helmut Kol, koji je nasledio Šmita, visok i veoma krupan čovek, rođen u Ludvigshafenu na Rajni, u jugozapadnom ćošku Nemačke, po profesiji profesor istorije, bio je prijatan, učtiv, uvek ljubazan, često nasmejan. Njemu su važni bili unutrašnja politika, vino i domaći specijaliteti, najmilije jelo bilo mu je “Saumagen” – “krmačina trbušina”, zapravo neka vrsta švargle skuvana uz finu šunku i ljute kobasice, on je to jelo servirao čak i na državnim banketima.

Spoljnu politiku je rado prepuštao svom ministru spoljnih poslova Hansu Ditrihu Genšeru. Beograd je posetio samo jednom u vreme još stabilne Jugoslavije, od 4. do 6. juna 1985. Sećam se jedne večere kada se sa velikom pažnjom posvetio srpskim specijalitetima u Skadarliji. Mogao bih da ga zamislim kako sa Vučićem peče ćevapčiće, a Genšeru prepušta da se svađa sa kime treba. Gotovo svake godine išao bi na odmor u banju u Austriji i tamo skidao do 30 kilograma, ali posle nekoliko meseci vladavine opet bi ih nabacio.

Ministar Genšer, sa epitetom “čovek sa ušima” – imao je zaista neobično velike uši – bio je veoma osetljiv, razmažen, zlopamtilo. Odmah se bio sukobio sa Slobodanom Miloševićem, od prvog trenutka nije mogao da ga podnese. Pouzdano tvrdim da je Genšer došao u Beograd početkom jula 1991. sa namerom da posreduje između Srbije, Hrvatske i Slovenije i pokuša da nekako spase Jugoslaviju. Kad je sleteo u Beograd, tražili su mu pasoš iako je njegov dolazak specijalnim avionom, naravno, bio najavljen. To je smatrao ličnom uvredom. Hteo je potom da odleti pravo u Ljubljanu, ali mu avioni jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva nisu dozvolili da leti u tom pravcu, navodno, zbog njegove bezbednosti, pa je morao da leti preko Mađarske u Austriju. Tada je odlučio da postane promoter priznavanja nezavisnosti Hrvatske i Slovenije. Onom ko mi ne veruje, ne mogu da pomognem.

Helmut Kol nije radio na razjedinjenju Jugoslavije, to ga nije zanimalo, nego na ujedinjenju Nemačke i uspeo je u tome. Zbog toga ga i nazivaju “kancelarom ujediniteljem”, zbog toga mu Nemci opraštaju sve greške i grehe, svojevoljnost tokom dugogodišnje vladavine. Beleži se da je on u visoku politiku uveo mladu fizičarku iz istočne Nemačke, koju je od milošte nazivao “svojom devojčicom” – Angelu Merkel. Ona će ga kasnije grubo istisnuti iz sedla i takođe, kao Kol, vladati 16 godina. Između njih, za šefa vlade bio je izabran socijaldemokrata Gerhard Šreder.

GERHARD ŠREDER

Šreder se 24. marta 1999. obratio Nemcima preko televizije: “Drage sugrađanke i sugrađani, večeras je NATO započeo sa napadima na vojne ciljeve u Jugoslaviji…” (mislio je na Saveznu Republiku Jugoslaviju). On je učešćem Nemačke u tom poduhvatu svesno prekršio jasne odredbe Ujedinjenih nacija, ali i nemački Ustav i posebno nemački zakon o korišćenju vojske, Bundesvera. Dalje i detaljne aktivnosti po tom pitanju prepustio je svom ministru inostranih poslova iz Partije zelenih Joški Fišeru.

Po mom mišljenju, on je svojim prokapitalističkim stavovima, zakonima za koje se izborio, a iza kojih je stajala i lična pohlepa za bogatstvom, za nepunu deceniju urušio svoju Socijaldemokratsku partiju. Čim je završio političku karijeru u Nemačkoj, a mislim da je namerno požurivao svoj pad sa kancelarske funkcije, zaposlio se u nekoliko ruskih preduzeća, postao i jedan od šefova “Rosnjefta” i intimni prijatelj Vladimira Putina, sa kojim je na “ti”.

Ženio se četiri puta, a na svadbu sa 26 godina mlađom Korejkom So-jeon Kim 5. oktobra 2018. pozvao je u Berlin “svog prijatelja Aleksandra Vučića” iz Srbije, čije je bombardovanje lično bio najavio dvadesetak godina ranije. Posećivao je Beograd sa delegacijom firme “Štadler”, nalazio se Vučiću pri ruci kada mu je to trebalo. Toliko o njegovom karakteru.

ANGELA MERKEL

Sledeći kancelar, bolje rečeno, prva kancelarka Nemačka, postala je “Kolova devojčica” Angela Merkel. Ona je spretnim intrigama srušila svog mentora Kola. Kakva je političarka, dokazala je činjenicom da je smatrana najuticajnijem ženom na svetu, a zapravo je samo na čelu jedne od ekonomski najmoćnijih država sveta strpljivo umela da sačeka da se stvari same reše.

Njen gotovo majčinski odnos prema Aleksandru Vučiću nisam uspeo da razumem. Jeste, Vučić ima talenta da se dodvori stranim, moćnim ličnostima, on je tip koji se pred jačima klanja, a potčinjene, pa i svoje partijske doglavnike gazi i ponižava, ali nju je zaista na neki način bio očarao.

Otkada je dobrovoljno sišla sa vlasti posle puna četiri mandata, počeli su i u Nemačkoj da joj zameraju razne poteze, najviše što je isuviše dugo povlađivala Rusiji. Tačno je da je perfektno govorila ruski, kao i Putin nemački, da su u svojim privatnim razgovorima čak menjali uloge, ona bi pričala na ruskom, on na nemačkom, ali to nije naša priča, samo zaokružuje sliku njene ličnosti.

Angela Merkel je očigledno verovala da Vučić i njegova Srpska napredna stranka mogu da se transformišu, da će on jednog dana biti moderan narodnjački, demohrišćanski lider. Shodno njenom načelnom vođenju politike, nigde joj se nije žurilo, nije pritiskala, uslovljavala ili ucenjivala, čekala je da se stvari u Srbiji, sa Kosovom, nekako razreše. Verovala je, izgleda, Vučiću i mislila da će se s vremenom prilagoditi evropskim pravilima igre.

OLAF ŠOLC

Olaf Šolc je na početku svoje nove uloge na čelu jedne krhke koalicije sa dva veoma različita partera – prokapitalističkim Liberalima i levičarskim Zelenima. Da li će svoj profil izglačati i na spoljnopolitičkom polju? Ekspresnim posetama afričkim zemljama, zatim zemljama Balkana, predstojećim odlaskom u Kijev, počeo je da preuzima oreol svoje isuviše energične “zelene” ministarke inostranih poslova Analene Berbok, sa kojom je Vučiću, doduše, prilikom njene posete Beogradu bilo jednako neprijatno.

Stekao sam utisak da su se on i Vučić iskreno omrznuli prilikom prva dva susreta. To nikako ne valja za Srbiju, u tolikoj meri zavisnoj od Nemačke.

Aleksandar Vučić verovatno misli kako može da ostane neutralan kao što je to u hladnoratovskom svetu polazilo za rukom Titu. Greška. Tito nije bio neutralan. Nesvrstanost jeste značila ostanak izvan blokova, ali o svakom pojedinačnom slučaju zauzimao se konkretan spoljnopolitički stav za koga se Jugoslavija na međunarodnoj sceni borila. Iza njega je stajao tada moćni pokret Nesvrstanih, a on bio na čelu međunarodno veoma ugledne Jugoslavije.

Što govorahu mudri Rimljani: “Quod licet iovi, non licet bovi” – što je dozvoljeno vrhovnom božanstvu, nije dozvoljeno volu.

Iz istog broja

Studija slučaja: Linglong

Kolonijalni paket-aranžman

Nedim Sejdinović

Lični stav

Dug je put do derbija

Ivan Mrđen

Intervju: Milan St. Protić, istoričar

Putin je veliki Milošević

Filip Švarm

Portret savremenika: Zorana Mihajlović

Herta Miler iz našeg sokaka

Jovana Gligorijević

Mafija, suđenja i komentari

Pandorina kutija Belivukovog klana

Leposava Bogić

Ekološki problemi i njihovo rešavanje

Pozovi gReact, samo gReact

Dina Đorđević

Kupovina nekretnina u Beogradu

Kako su cene izgubile dodir sa realnošću

Filip Mirilović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu