Nehatna saobraćajna nezgoda – goniti po službenoj dužnosti ili ne?

Sreda, kišno popodne, nepregledna kolona vozila na mostu Gazela. Vozač sitroena, očajan zbog svakodnevnih gužvi u gradu, naročito kada padne kiša, menja stanicu na radiju utonuo u svoje misli i ne vidi da su se vozila ispred njega pokrenula… Istovremeno, vozač renoa iza njega vidi da se kolona vozila pokreće, ali ne primećuje da se vozilo ispred njega još uvek nije pomerilo, mahinalno pokreće vozilo, slučajno malo jače stiska gas i udara u vozilo ispred sebe! Šteta na kolima je neznatna, ali je vozač sitroena cimnuo glavom zbog udarca i ona počinje da ga boli, malo ga i vrat boli, a oseća i mučninu, pa ga Hitna pomoć odvozi u Urgentni centar gde mu konstatuju lake telesne povrede. Istovremeno ga prijatelji i porodica poučavaju da lekarski izveštaj obavezno odnese u saobraćajnu policiju kako bi od osiguravajuće kuće nadoknadio nastalu štetu i povredu nastalu prilikom saobraćajne nezgode… Međutim, rezultat cele situacije je podnošenje krivične prijave protiv vozača renoa koji nije držao odstojanje od vozila koje se kretalo neposredno ispred njega, čime je prouzorkovao laku telesnu povredu kod oštećenog – vozača sitroena.

Nažalost, ovakvi predmeti su svakodnevica u svim osnovnim javnim tužilaštvima u Srbiji. Kad god učesnik u saobraćajnoj nezgodi prouzorkuje laku telesnu povredu kod drugog učesnika u saobraćajnoj nezgodi usled nepridržavanja saobraćajnih propisa, u njegovim radnjama se ostvaruju obeležja krivičnog dela Ugrožavanje javnog saobraćaja iz člana 289 st. 3 u vezi st. 1 Krivičnog zakonika, za koje je propisana novčana kazna ili kazna zatvora u trajanju do jedne godine. Popularno nazvane nehatne saobraćajne nezgode, u praksi su sve one nezgode do kojih nije došlo usled kršenja odredaba Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima koje se tiču upravljanja putničkim motornim vozilom pod dejstvom alkohola ili droga, odnosno upravljanjem bez vozačke dozvole ili prolaskom kroz crveno svetlo na semaforu.

U ovakvim slučajevima, tužilaštvo predlaže osumnjičenom primenu instituta oportuniteta, odnosno da određeni novčani iznos uplati na račun oportuniteta Republike Srbije nakon čega se odbacuje krivična prijava, a osumnjičeni ostaje van pravosudnog sistema i neosuđivan. Osumnjičeni ovakvu opciju prihvataju u skoro svim slučajevima i retki su oni koji se odlučuju za ulazak u krivični postupak. Međutim, da bi se uopšte primenio oportunitet, prvo treba da se osumnjičeni pozove da dođe u tužilaštvo… Ukoliko poziv ne može da se uruči, šalje se preko policije, a ukoliko je i to neuspešno, jedina opcija je raspisivanje policijske potrage. Svakako mnogo neprijatnosti za osumnjičene…

Nemali broj puta ti isti osumnjičeni, uglavnom “zalutali” u pravosuđe, dolaze u Tužilaštvo zbunjeni i preplašeni, plaču i tresu se, nije im jasno zašto su tu, zašto se tretiraju kao kriminalci i prihvataju svaku kaznu, odnosno u ovom slučaju da plate oportunitet, mole za duži rok za plaćanje da bi skupili novac ukoliko ga nemaju, sve što je potrebno, samo da se ceo postupak što pre završi.

Istovremeno, svako cimanje vratom, glavom, rukom, nogom, manji ili jači udarac dovode do lake telesne povrede kod oštećenog. Iskreno, ja lično, za 12 godina rada u tužilaštvu, nikada nisam videla da nekom licu nije konstatovano da je zadobilo povrede usled učešća u saobraćajnoj nezgodi. A sam oštećeni nakon nezgode lično, preko punomoćnika ili različitih agencija, samo želi da dobije dokumentaciju vezanu za saobraćajnu nezgodu kako bi nadoknadio štetu i pokrenuo postupke pred parničnim odeljenjem Suda i osiguravajućim kućama.

Zainteresovanost oštećenog za krivično gonjenje, nepredlaganje oportuniteta osumnjičenom ili neprihvatanje istog od strane osumnjičenog su na nivou statističke greške u praksi tužilaštva, odnosno izuzeci koji potvrđuju pravilo i to najčešće kada se radi o osumnjičenima koji su prethodno osuđivana lica.

Postavljaju se pitanja: da li je zakonom propisano gonjenje po službenoj dužnosti za navedeno krivično delo zaista i adekvatno zakonsko rešenje? Koja je društvena opasnost usled izvršenja ovih krivičnih dela? Da li se utiče na učinioce krivičnih dela da ne izvrše novo krivično delo ili se možda ostvaruje svrha generalne prevencije?

Činjenica je kako moramo biti svesni da je nehatna saobraćajna nezgoda situaciono krivično delo koje može da izvrši svaki učesnik u saobraćaju uključujući u najvećoj meri normalne, prosečne ljude koji ne pripadaju kriminogenoj sredini. Onda se postavlja pitanje da li je zaista potrebno te ljude, podnošenjem krivičnih prijava, uvoditi u krivični postupak i izjednačavati ih sa ozbiljnim kriminalcima u sistemu, onima koji kradu, ubijaju, zlostavljaju…?

Kada sve ove činjenice sagledam objektivno, smatram da navedeno krivično delo ne zaslužuje da bude obuhvaćeno spektrom krivičnih dela za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, a mogu slobodno da kažem da takvo mišljenje dele i moje kolege. Rešenje treba tražiti ili u izmenama Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, kojima će se propisati dodatna prekršajna odgovornost, čime bi se prekršilac sankcionisao i za načinjeni prekršaj i za njegovu posledicu (nastalu laku telesnu povredu kod oštećenog), ili eventualno izmenama Krivičnog zakonika, gde bi se dala mogućnost oštećenom da, ukoliko želi, po privatnoj tužbi goni za navedeno krivično delo. Bitno je samo da zakonodavac napravi adekvatnu procenu i realno oceni da li osumnjičeni za ovo krivično delo zaslužuju tretman kao i “kriminalci”.