Intervju: Radomir Lazović, Ne davimo Beograd

Neću da nasedam na udbaške podmetačine 2

fotografije: marija janković

Neću da nasedam na udbaške podmetačine

“Umesto da odgovaraju o sprezi države i kriminala o kojoj isplivava sve više saznanja, oni obrću stvari po principu ‘napad je najbolja odbrana’ i preko tabloida optužuju opoziciju. To je zamka koju oni postave tako da si ti sad odjednom optužen i treba da se braniš. I to čak ne ni ja, nego moj mrtvi otac. Meni ne pada na pamet da u tome učestvujem”

Ko prati samo tabloide, mogao bi u poslednjih nekoliko nedelja i meseci da pomisli da je Radomir Lazović, narodni poslanik pokreta “Ne davimo Beograd”, jedan od većih kriminalaca u zemlji: bio je i strani plaćenik, bio je i član klana Veljka Belivuka, a onda je “Srpski telegraf” rešio da dotakne novo dno i izbacio naslovnu stranu na kojoj je stajalo da je Lazovićev otac, sada pokojni, bio osuđen za silovanje pre pedesetak godina.

Stoga je prvo pitanje za Lazovića bilootkud to da je postao ovakav kriminalac u poslednje vreme.

RADOMIR LAZOVIĆ: Ne mislim da je to odjednom – u prethodnih osam godina, koliko postoji pokret “Ne davimo Beograd”, sve vreme smo napadani. Ali, ranije se to uglavnom fokusiralo na optužbe da smo plaćeni iz inostranstva, da nas plaća Soros ili Rokfeler, pa se onda odustalo od optužbe za Sorosa, pošto se Vučić sa njim dogovorio o nekoj saradnji u vezi sa Otvorenim Balkanom. Eto koliko su te optužbe ozbiljne. Sada su se ti napadi intenzivirali sa početkom skupštinskih prenosa, jer mi deluje da smo ostavili dobar utisak na ljude svojim nastupima – ne samo ja – nego naša poslanička grupa, a i kolege iz opozicije. Mogu da vidim da je to direktno povezano sa činjenicom da nemaju odgovore na važna i nezgodna pitanja koje postavljamo i od kojih ne odustajemo. U Skupštini se to jasno vidi – na prvom zasedanju sam Ani Brnabić postavio pitanje zašto u ekspozeu nigde ne pominje ekonomske nejednakosti, kada znamo da dva miliona ljudi živi na ivici siromaštva, a 500.000 živi preko te ivice, a ona mi je odgovorila da me plaćaju stranci da bih postavljao ta pitanja. Zar premijerka ne treba upravo na ovakva pitanja da odgovara?

Neću da nasedam na udbaške podmetačine 3

Potom su napadi usledili kada sam republičkoj javnoj tužiteljki postavio pitanje šta će da uradi povodom izjava Veljka Belivuka da je država organizovala rušenje u Savamali 2016. godine. Ovo je sada već treći čovek koji u javnosti, iz prve ruke, govori o tome. Prvo je govorio Vučić optužujući Sinišu Malog, pa onda policajac Goran Stamenković, koji je priznao krivicu, i na kraju Veljko Belivuk, koji je rekao da je upravo on rušio po nalogu države. A umesto odgovora stižu napadi da ja i drugi iz opozicije radimo za Belivuka, da sam deo njegovog klana.

Dokle to ide, podsetiću vas da kada smo u toku požara na deponiji u Vinči, Dobrica Veselinović i ja posetili vatrogasce i obišli deponiju, optužili su nas da smo je baš mi zapalili.

Na kraju je ispalo i da mi je otac silovatelj. Zanimljivo je kako se te kvalifikacije brzo menjaju, pa sam tako “lažni ekolog” u jednom slučaju, pa sam ubica, pa strani plaćenik, pa mi je porodica napadnuta…To što se objavljuje po tabloidima direktno je povezano sa onim šta se događa u Skupštini, jer nam naprednjaci direktno kažu – ukoliko vi pominjete Belivuka, mi ćemo vas da napadamo za Belivuka, da ste deo njegovog ganga. Ja ne znam ko u to može da poveruje, ali to je rečeno čak i na skupštinskoj govornici, posle je to Milenko Jovanov rekao i u jednoj emisiji. Umesto da odgovaraju o sprezi države i kriminala o kojoj isplivava sve više saznanja, oni obrću stvari po principu “napad je najbolja odbrana” i preko tabloida optužuju opoziciju.

VREME”: Da li ste nakon ove naslovne straneSrpskog telegrafarazmišljali da izađete i objasnite građanima ili vašim glasačima o čemu se tu radi?

Te optužbe svakako nemaju veze sa realnošću i ja sam to i rekao. A šta bi ja sad trebalo, otac mi je preminuo i sad treba da idem da tražim po sudnicama da bih se dokazivao Vučićevom tabloidu? Ja ću ih svakako tužiti.

Taj tekst kao da je prepisan iz nekog udbaškog priručnikajedan anonimanizvor”, bez ikakvih dokaza, bez ikakvih dokumenata, reče mi jedan čovek i opevo teksta na naslovnoj strani. To je ono što ja vidim novinarski. Zanima me da li je iz vašeg ugla bilo nekog drugačijeg razmišljanja na tu temu.

To je udbaška zamka da te nateraju da se ti sad pravdaš od njihovih najodvratnijih tvrdnji – da ti sad treba da dokazuješ da nešto nije tako. Ako pogledate tekstove koje su naknadno o tome objavljivali, pišu nešto poput – on je sakrivao, on nije hteo da kaže i tome slično. To je zamka koju oni postave tako da si ti sad odjednom optužen i treba da se braniš. I to čak ne ni ja, nego moj mrtvi otac. Meni ne pada na pamet da u tome učestvujem, valjda onaj ko nešto tvrdi treba to i da dokaže. Sa druge strane, niti ima veze sa mnom, niti sam učestvovao, niti znam o čemu se radi. Da su to laži i podmetačine, odgovorio sam na najbolji mogući način, onako kako sam mislio da treba. Sa druge strane, oni će odgovarati kad uputimo tužbu. Tužićemo ih i za ovo, i za objave o “Belivukovom gangu”, dobijali smo i “Informer” na sudu više puta; ne stižemo da podnesemo tužbe za sve za šta bi trebalo, jer ima toliko bljuvotina koje objavljuju.

Takve vrste optužbi služe da oni tebe sklone sa tvog puta i sa onoga šta radiš i čime se baviš. A ja neću da se sklanjam, nego ću da nastavim da radim to što radim i da se borim za javni interes.

Već smo se dotakli Skupštine. Vidljivo je da postoji mnogo napora da se parlament obesmisli kao što je bilo i u ranijim sazivima. To je, na kraju, dovelo i do izlaska opozicije i bojkota rada Skupštine 2019. i bojkota izbora 2020. godine. Vidimo da se opet isto ponavlja. Šta je vaš plan za takvu strategiju vlasti?

Ne bi vlast pokušavala da obesmisli parlament da on nema težinu i da nije važan. Opozicija treba da se prema skupštinskom radu odnosi sa ozbiljnošću i poštovanjem i ne treba da odustaje od prave institucionalne borbe, uprkos nastojanjima SNS-a.

Na primeru anketnih odbora koje predlažu opozicija i vlast lepo se vidi razlika u ovom pristupu. Dok mi kroz ovaj mehanizam predlažemo pokretanje nekih od najvažnijih pitanja kao što je rušenje u Hercegovačkoj i štetnost ugovora za Beograd na vodi ili odgovornost za nesreću u rudniku Soko, a naše kolege iz opozicije npr. ubistvo Olivera Ivanovića, sa strane vlasti odgovor su desetine besmislenih predloga sa ciljem napada na opoziciju i urušavanja parlamenta. Na primer, anketni odbor o unošenju kamena u Skupštinu, o finansiranju pokreta “Ne davimo Beograd” i vezama sa “albanskim lobijem”, zatim zbog “nasilnog ponašanja na ekološkim protestima” ili “napad” poslanika DS Srđana Milivojevića na Srbe sa Kosova, a Zorana Lutovca na Aleksandra Vučića. I ovo koriste za stvarne napade i obračune.

Mi nećemo u tome učestvovati na način na koji oni hoće da diktiraju i pozivamo medije i javnost da nas podrže u tome da koristimo parlament da se o važnim pitanjima obraćamo građanima, a ne SNS parlamentarnoj većini, koja predstavlja jednu interesnu grupu, za koju mi smatramo da je kriminalna. Opozicija treba da radi dve stvari – da argumentovano kritikuje vlast i da daje svoje predloge za rešavanje problema – to mi i radimo. A SNS želi da mi svi pričamo o svim onim napadima, optužbama i glupostima sa početka, a da ne pričamo o konkretnim predlozima za poboljšanje života ljudi i kritikovanju njihovog rada. Na nama je da li ćemo se na to upecati.

Pomenuli ste Beograd na vodi. Meni deluje da to jeste važna tema, a sa druge strane, isto tako mi deluje da veliku većinu građana ta tema uopšte ne zanima. Koji su vaši planovi za Beograd na vodi, u slučaju promene vlasti i vašeg sticanja nadležnosti nad tom temom?

Neću da nasedam na udbaške podmetačine 4

Beograd na vodi je jedna od najvećih prevara koja se desila u našoj, što kaže Vučić, novijoj istoriji. Dva su razloga za to. Prvi je što je država poklonila to zemljište i napravila vrhunski mehanizam da se celo zemljište od javnog pretvori u privatno i da stranom investitoru da na njemu gradi. Drugi je što taj projekat isisava javni novac u toku svog sprovođenja. I kad pitate nekog iz vlasti koliko je država do sada uložila u taj projekat, oni ne znaju, što je veliki problem. Mi se Beogradom na vodi, kao društvo, moramo baviti – hteli to ili ne, jer javni novac odlazi za ovaj projekat. Ne znamo koliko je novca otišlo na opremanje zemljišta, koliko je otišlo na skrivene troškove. A to moramo da znamo jer želimo da osporimo taj ugovor.

U najgorem slučaju, i samo ako uspemo da promenimo taj odnos vlasništva koji je 68:32 u korist stranog investitora – neće biti loše. Mi smo već podneli pravne korake kako bismo taj ugovor osporili i ne planiramo da odustanemo. Građani su trenutno pod uticajem medija koji se tom temom bave na propagandni način, ali kada nema dovoljno para da se popravi ova ulica gde se sada nalazimo ili da se poveća dečiji dodatak, građani treba da znaju da je to zato što je deo potrebnih para otišao za Beograd na vodi. Još je veća katastrofa što reč nije samo o novcu Beograđana – i novac iz Kuršumlije, Vlasotinca, Tutina takođe završava tu. Da li je stvarno u interesu građana Tutina da im deo poreza odlazi na izgradnju Beograda na vodi?

Šta bi značilo i da se promeni odnos vlasništva u ugovoru za Beograd na vodi? Beograd na vodi je nepovratno stanje, nema vraćanja na staro.

U smislu rušenja?

Da.

Neke štete – ne samo Beograd na vodi – nepovratno su napravljene. Ako ljudi ne razumeju težinu situacije, moraju da znaju da neke stvari nikad više neće moći da se poprave i da moramo hitno reagovati i smeniti ovu vlast.

Čak i ako se promeni udeo u vlasništvu – kakvu će razliku to da napravi? Većina tih stanova je prodata, kaparisana, to je sad privatno u vlasništvu mnogo ljudi.

Udeo u vlasništvu je samo primer, šteta je tu ogromna i kompleksna. Mi želimo da napravimo detaljnu istragu o svemu što se dešavalo sa tim ulaganjem, sa prepuštanjem zemljišta i da vidimo šta je moguće uraditi kako bi se nadoknadio trošak države. To je neophodno. Drugo, moramo da vidimo planski kako možemo da utičemo da se bar neke stvari poprave. Ali, nažalost, mnoge više ne možete da popravite, zato što su otišle predaleko. Neke druge stvari možda možemo da popravimo, na primer, da se utiče na one delove koji još nisu izgrađeni.

Postoje i druge stvari u Beogradu i Srbiji koje će postati nepovratne i koje se neće moći popraviti, biće zauvek izgubljene. Kako će da izgleda kada na milenijumima staroj tvrđavi izgrade gondolu ili kada izgrade onaj blok dole i zatvore sa svih strana Kalemegdan? Je l’ možemo to da vratimo? Ne možemo. Zato je važno što pre da delujemo.

Ceo pojas uz reke će biti prodat ili je već prodat, počev od Ade Ciganlije, pa sve do Višnjice. Imaćemo privatizovanu obalu.

Taj pritisak investitorskog urbanizma nije specifičan samo za nas u Srbiji – u kapitalizmu firme hoće da iskoriste ono što je najbolji deo grada kako bi zaradile. Ta namera je potpuno jasna i ona je donekle u redu. Ali, sa druge strane, postoji interes građana, javni interes, u čije ime treba da se zapitamo – da li je nama bolje da sačuvamo Kalemegdan ili da privatna firma zaradi tako što će podići izuzetno visoku zgradu u blizini, kako bi mogla da proda sve te stanove. Oni i reklamiraju te stanove tako – nešto u smislu “najbolji pogled u gradu”. Čekaj, je l’ to stvarno vaš pogled, da ga prodajete? A mi ćemo izgubiti i mnogo konkretnije stvari od pogleda sa tom gradnjom.

To će ostaviti trajni uticaj na budući razvoj grada, mi već sada imamo problem sa metroom, na primer. Pedeset godina se planira da metro ide jednim pravcem preko najgušće naseljenih delova grada da bi što više ljudi imalo korist od njega, a grad sada odustaje od toga jer je izgrađen Beograd na vodi. Takva gradnja i besomučno popunjavanje svakog slobodnog ili zelenog prostora će izazvati ogromne probleme sa saobraćajem, sa kanalizacijom i infrastrukturom – privatizovaće se obala, nestaće parkovi, javni prostori, a mi treba da to gledamo i kažemo “to je napredak”? To nije napredak kakav mi želimo – to nije izbalansiran, održivi napredak u kome ima prostora za firme da zarade, ali i da se pravi grad u kome može da se živi, da se prođe i kolicima i peške i prevozom. To nije grad za život ljudi, nego za njihove kombinacije.

Nedavno je bio rebalans budžeta u Skupštini, uskoro će doći u Skupštinu i budžet za 2023. godinu. Na čemu ćete vi insistirati kada je reč o budžetu?

Još uvek analiziramo budžet pa ćemo sa konkretnim predlozima izaći kroz amandmane. Ono što smo kroz ekspoze nove vlade i rebalans videli jeste da nema nikakvih mera za rešavanje problema ogromnih ekonomskih nejednakosti u društvu, da se povećavaju izdaci za sektor bezbednosti, vojsku i policiju. U rebalansu smo takođe mogli videti i da se smanjuju izdaci za zaštitu životne sredine, sanaciju deponija, zatim ionako mali izdaci za mlade od 0,08 odsto su dodatno smanjeni. I dalje se računa sa time da će Srbija biti zemlja jeftine radne snage, u kojoj ogroman broj ljudi živi na ivici, jer će njima tako lakše moći da se upravlja. I ekonomski i socijalni pokazatelji su jako loši.

Kao primer naših intervencija, mi smo za rebalans tražili da se prosvetnim radnicima obezbede mere podrške – jednokratne, jer je bila reč o rebalansu – ali svakako ćemo tražiti da se otvori pitanje plata prosvetnih radnika.

Tražili smo i da se ne daju subvencije za kupovinu skupih električnih automobila, nego da se taj novac da za zamenu grejnih tela siromašnim građanima, za zamenu stolarije onima koji ne mogu sami da je zamene, da se poboljša energetska efikasnost zgrada, da se ne skidaju sredstva za sanaciju i zatvaranje deponija, nego upravo da se na tome insistira jer u Srbiji ima na hiljade divljih deponija… Dakle, to su dve ključne naše poruke – da zaštitimo životnu sredinu i da smanjujemo ekonomske nejednakosti u društvu.

Da li se pripremate za izbore na proleće? Da li mislite da će uopšte biti beogradskih izbora na proleće?

Izbora će biti samo ako to odgovara vlastima ili ako izgube većinu. Čini nam se da se ni jedno ni drugo neće desiti u ovom trenutku. Ne verujemo da će izbora biti kao neka vrsta dogovora ili ustupka opoziciji, ne vidim zašto bi to radili. Mislim da je razgovor koji je vođen između Dragana Đilasa i Aleksandra Vučića izuzetno štetan po opoziciju. Ne znam da li je Đilas toga bio svestan ili nije, ali mislim da je svakako bio štetan jer je napravio zemljotres na političkoj sceni. Nadam se da će to biti poslednji put da neko sebi da za pravo da u ime opozicije kao pojedinac pregovara sa režimom. Ovo je stvarno bilo loše.

A što se tiče izbora, ako ih bude – mi smo apsolutno spremni za njih. U toku kampanje ove godine napravili smo 350 malih događaja samo u Beogradu, bukvalno u svakom kraju grada; samo “Ne davimo Beograd” je obezbedio kontrolore na 90 odsto biračkih mesta u Beogradu, a i nakon izbora smo nastavili dobrim tempom. Ujedno, a na to smo dosta ponosni, prethodnu kampanju smo radili i od vrata do vrata, što osim SNS-a mislim da niko nije radio. Oko 100.000 ljudi je glasalo za nas, što je mnogo više nego 2018. godine i mislim da ćemo izbore dočekati spremni, kad god da budu. A do tada pravimo političku partiju koja će delovati na celoj teritoriji Srbije.

Ima toj najavi sad već više meseci, šta se dešava sa tim prerastanjem u političku stranku?

Na skupštini pokreta u junu doneta je odluka da se formira partija, ali to je ozbiljan posao, ne može i ne treba preko noći. Krenuli smo u participativni proces, počeli smo pisanje novog statuta, razradu novog programa, pokrenuli smo proces o tome kako da nazovemo partiju, jer više ne može da se zove “Ne davimo Beograd”… Formirani su odbori u drugim gradovima i mi smo zadovoljni kako to ide. Pošto idemo u formiranje nove partije, treba nam 10.000 potpisa i mislim da ćemo na proleće biti apsolutno spremni sa time, ali ćemo to uskladiti sa spoljnim dešavanjima: ako budu bili izbori, onda ćemo partiju osnovati pre njih, ako ne budu, daćemo sebi malo vremena, ali za novo ime i programske ciljeve znaćete 14. decembra, kada ćemo održati novu skupštinu pokreta.

Iz istog broja

Mediji

Život i smrt jednog tabloida

Nemanja Rujević

Počelo 22. Svetsko prvenstvo u fudbalu

Gaučosi prvi pali u arapskoj pustinji

Željko Bodrožić

Na licu mesta: Sever Kosova

Vreme neizvesnosti i iščekivanja

Sanja Sovrlić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu