Intervju – Nebojša Trbović, bivši inspektor Unutrašnje kontrole MUP-a Srbije (2)

Nebojšu Stefanovića su mnogi potcenili 2

foto: privatna arhiva

Nebojšu Stefanovića su mnogi potcenili

"Poznato je da Vučić većinu tih ljudi oko sebe ucenama drži pod kontrolom. Pakuje im afere, a onda ih, navodno, štiti. Konkretno, Nebojšu Stefanovića sa slučajevima lažne diplome, Krušika... Stefanović je očigledno, kad je došao na mesto ministra unutrašnjih poslova, mnogo toga naučio i našao načina da se zaštiti jer mislim da u tim krugovima niko nikome ne veruje. Stefanović i Dijana Hrkalović formalno-pravno, bar što se tiče prisluškivanja, nisu ništa zgrešili, ali su prokockali Vučićevo poverenje: ako su znali da se on čuje sa licima koja su na merama, postavlja se pitanje zašto ga nisu upozorili. To, ipak, nije krivično delo jer oni nisu mogli da uključe nijedan broj bez naredbe"

Posle prvog dela intervjua sa Nebojšom Trbovićem, objavljenog u prošlom broju "Vremena", bivši inspektor Unutrašnje kontrole MUP-a Srbije u nastavku govori o tome kako se "iznutra" odvijala istraga o incidentu na Paradi ponosa u kojem su učestvovali Andrej Vučić i Predrag Mali, kakva je bila uloga tužioca Saše Drecuna, zašto je odbio da napiše krivičnu prijavu protiv žandarma, da li je urađen listing razgovora Tomislava Nikolića, te zašto je Goran Vesić bio svojevremeno na "merama".

Trbović takođe do detalja objašnjava kako funkcioniše sistem prisluškivanja u Srbiji, te kakva je tu uloga BIA, Direkcije policije, tužilaštva i sudija za prethodni postupak. Njegovo pojašnjenje umnogome baca novo svetlo na slučaj navodnog prisluškivanja Aleksandra Vučića, ali i eventualne krivične odgovornosti Dijane Hrkalović i Nebojše Stefanovića.

Blizak susret sa Službom

Početkom januara 2016. godine, sa mnom su, kao predsednikom NUNS-a, kontaktirali Dejan Tripković i Nebojša Trbović. Predstavili su se kao radnici MUP-a i saopštili mi da imaju dokaze o praćenju novinara. Priznajem, bio sam u prvom trenutku skeptičan, ne prema činjenici da se novinari bezbednosno "opserviraju", već da postoje dokazi o tome. Ova tema je dugo bila otvorena, ali osim sumnji u javnosti se nije pojavio nijedan materijalni dokaz koji bi potkrepio takve tvrdnje. Ipak, dogovorili smo se da se sastanemo u petak 9. januara u prostorijama NUNS-a, u Resavskoj ulici.

Trbović, ali pre svega Tripković, precizno su mi u višesatnom razgovoru pojasnili celu situaciju, detaljno opisanu u prošlom broju "Vremena". Ali ono što je najvažnije – uz druga dokumenta, između ostalog i o uništavanju službenih hard diskova – pokazali su mi službenu belešku iz koje se jasno vidi da je novinarka lista "Alo" Svetlana Vojinović praćena.

Bili smo saglasni da o ovom događaju treba obavestiti javnost, uz dilemu da li to učiniti odmah, dakle, u ponedeljak ili nakon podnošenja krivične prijave. Rastali smo se uz dogovor da još malo razmislimo pre donošenja konačne odluke.

Pošto smo zajedno napustili zgradu, odmah po izlasku, Trbović mi je diskretno skrenuo pažnju na dvojicu mladića sa karakterističnim frizurama, koji su stajali sa druge strane ulice i razgovarali. Nisam se previše uzbudio jer mi je to u neku ruku bilo normalno.

Sve naše dileme razvejao je ministar Nebojša Stefanović koji se iste večeri nenajavljeno pojavio u centralnom Dnevniku RTS. Usred razgovora o nekim zbivanjima u Hrvatskoj, rekao je "kako će predstavnik jednog udruženja lažno da tvrdi da je policija pratila novinarku koja se duže vreme bavi tim poslom, tačnije još iz vremena Slobodana Miloševića".

U ponedeljak 11. januara, na konferenciji za medije izneo sam sva saznanja o slučaju prisluškivanja novinarke, ali i postavio pitanje kako je Stefanović saznao za razgovor sa Trbovićem i Tripkovićem, kao i pojedinosti o čemu smo razgovarali. Naravno, na konferenciji je bio prisutan i Dragan J. Vučićević, u pratnji Gordane Uzelac. Očigledno dobro upoznat sa celim slučajem, otkrio je identitet i novinarke i Dejana Tripkovića, izvređavši ovog radnika MUP-a. Tripković ga je kasnije tužio i proces je okončan tek ovih dana: D. J. Vučićević će morati da isplati iznos od 150 hiljada dinara zbog povrede časti i ugleda policajca Dejana Tripkovića.

Nedugo zatim, ministar Stefanović dao je izjavu nadležnima u vezi s krivičnom prijavom.

"Sve što se dešava odvija se, nažalost, baš kao što sam pre nekoliko dana i rekao", izjavio je Stefanović. To pokazuje da sam bio u potpunosti u pravu. Tu istragu ne vodi MUP već drugi državni organi u saradnji sa tužilaštvom, ali očekujem da će se nadležno tužilaštvo oglasiti i saopštiti rezultate istrage. Ukoliko se utvrdi da sam učinio bilo šta mimo zakona, u potpunosti sam spreman da snosim sve posledice, ali isto tako očekujem da će posledice snositi oni koji su me lažno prijavili ukoliko se utvrdi da su ove krivične prijave lažne i netačne", rekao je Stefanović.

Podneo sam žalbu i Saši Jankoviću, tadašnjem Zaštitniku građana, koji je odmah naložio vanrednu kontrolu. Iz MUP-a je stiglo lakonsko objašnjenje: Nemanja Pantić iz Odeljenja za medije i komunikacije MUP obelodanio je da je lično ministru Stefanoviću preneo informaciju da će predstavnik jednog novinarskog udruženja izaći i javno saopštiti da je novinarka bila praćena. Pantić je kazao kako je osećao obavezu da tu informaciju prenese ministru, kao i da ona potiče od jednog kolege novinara i da je sve to čuo u kafani. Na pitanje da li je sačinio službenu belešku o svom saznanju, Pantić je odgovorio odrečno uz to navodeći da je informaciju saopštio Stefanoviću "na hodniku".

Tripkovićeva krivična prijava je ekspresno odbijena, a do danas se nije saznalo kako je Stefanović došao do informacija.

Možda je sada, posle ispovesti Nebojše Trbovića, svako objašnjenje suvišno.

V. Obradović

"VREME": Ovo nije prvi put da Aleksandar Vučić tvrdi da je prisluškivan?

NEBOJŠA TRBOVIĆ: U novembru 2013. u Sektor unutrašnje kontrole dolazi zahtev da se proveri ko je vadio listing telefona tadašnjeg predsednika Tomislava Nikolića. U isto vreme Vučić kaže da je rađen i listing njegovog telefona. Odmah po prijemu zahteva, izvršene su provere u Službi za specijalne istražne metode (SSIM) i utvrdili smo da u ovoj službi listing Tomislava Nikolića nije rađen. Saznajemo, ipak, da je tako nešto pokušano u Policijskoj upravi za Grad Beograd. Otišli smo u kontrolu. Kolege iz Odeljenja za iznude i otmice su nam pokazali predmet, odnosno operativnu obradu, u kome je planirana otmica nekog deteta. Otmicu je organizovalo lice koje se nalazilo na izdržavanju kazne u Zabeli. Taj čovek, kako su oni utvrdili, često se čuo sa ženskom osobom koja je sumnjičena da je posrednik, takozvani "tiper" i onda su kolege proveravale njene kontakte. Između ostalog, primećeno je da se pojavljuje jedan broj telefona, pa se posumnjalo da vlasnik tog broja može biti jedan od saučesnika. U Policijskoj upravi za Grad Beograd su zbog toga pokušali da izvade listing za taj broj, ali nisu uspeli. Međutim, nakon nekoliko sati u PU Beograd su došli pripadnici BIA i rekli da je taj broj zaštićen i da ne može da mu se pristupi. Čak im nisu kazali ni da je to broj koji pripada Tomislavu Nikoliću. Izvršili smo kontrolu u PU Beograd, utvrdili o čemu se radi, ali u međuvremenu stiže zahtev da se ista takva kontrola izvrši za dva broja koja koristi Aleksandar Vučić, odnosno da se proveri da li je neko njemu radio listing telefona. Mi ponovo radimo sve provere i utvrđujemo da niko nije vadio listing već da je Vučić razgovarao sa licima koja su bila prisluškivana, odnosno koja su bila na merama. Jedno od tih lica je bio Goran Vesić. U razgovoru sa tadašnjim načelnikom SSIM-a Borisom Garom saznajem da su ga već pre nas zvali "sa brda", odnosno BIA, i raspitivali se o istoj stvari, ali nije hteo da mi kaže detalje razgovora. Ta fascinacija BIA je vrlo opasna. Čak su i iz OEBS-a, prilikom redovnih susreta, upozoravali da nigde u Evropi nije praksa da se sistem za prisluškivanje nalazi u bezbednosnoj agenciji.

Zašto je Vesić bio "na merama"?

Vesić je u tom trenutku bio predmet obrade u vezi sa izvlačenjem novca iz FK Crvena zvezda. Predsednik kluba je bio Vladan Lukić, a Vesić je imao nekakvu firmu za marketing čiji je direktor bila njegova žena. Oni su navodno pružali nekakve usluge FK Crvena zvezda i izvlačili ogroman novac. Ta obrada je zatvorena bez podnošenja krivične prijave, zašto i kako, ne znam. To treba pitati tadašnjeg specijalnog tužioca Miljka Radosavljevića koji je meru odobrio. Uglavnom, Vučić se sa Vesićem stalno čuo telefonom. Onda Vučić izlazi u javnost sa nekim papirom i izjavljuje da njemu nije vađen listing, već je postojao zahtev UKP da mu se prisluškuje telefon. Upotrebio je, čini mi se, izraz, "perfidno prisluškivanje". Uglavnom, cela priča je bila usmerena prema Rodoljubu Miloviću, načelniku UKP, jer je Vučić rekao da je taj zahtev stigao otuda. Služba unutrašnje kontrole je utvrdila da Rodoljub Milović nije potpisao ni predlog za prisluškivanje ni za listing. Dokument koji je pokazivao na televiziji Vučić nama nikada nije poslao. Mi smo uradili potpunu kontrolu i sačinili detaljan izveštaj, utvrdili da se to nije desilo i ta priča se zaustavila. To je bila prva "afera prisluškivanja" koja je trebalo da bude iskorišćena kako bi se našao razlog za smenu Rodoljuba Milovića i ostalih njegovih najbližih saradnika. Izveštaj unutrašnje kontrole nije mogao da posluži u te svrhe i pretpostavljam da je Stefanović tada rešio da u MUP dovede Dijanu Hrkalović i ekipu sa prvim zadatkom, a to je uklanjanje prethodnog rukovodstva krimpolicije, ali se očigledno kasnije, do danas, nastavilo sa izmišljanjem takvih i sličnih priča.

Šta je to "perfidno prisluškivanje"?

Taj izraz sam tada prvi put čuo od Vučića. Takav termin ne postoji ni u zakonu ni u policijskoj praksi. Vučić je objasnio da "perfidno prisluškivanje" znači da se ne prisluškuju određena lica zbog postojanja sumnje da su izvršili krivična dela, nego da se prisluškuju lica koja imaju telefonske kontakte sa Aleksandrom Vučićem, pa se na taj način on sam indirektno prisluškuje. To je ortodoksna glupost i to se nikad nije radilo jer bi to bilo nepotrebno trošenje resursa. Zamislite da se prisluškuje 10 ili 100 lica sa kojima kontaktira Vučić. Ko bi to preslušao i obradio? Uostalom, Direkcija policije ne može nikoga da prisluškuje bez naredbe suda. Jednostavno, tehnički nema te mogućnosti. Teoretski, jedini ko je to mogao bez naredbe suda i to samo u jednom periodu, bila je BIA. Pre juna 2002. godine mere prisluškivanja, odnosno nadzora telefona, isključivo je koristio Resor državne bezbednosti. Tadašnji Zakon o krivičnom postupku nije predviđao da se mere prisluškivanja mogu koristiti u krivičnom postupku.

MUP nije imao mogućnosti da sluša ni mobilnu ni fiksnu telefoniju. Sva oprema koja se koristila nalazi se u BIA. Kada Direkcija policije dobije naredbu za nadzor određenih brojeva telefona, ta naredba, sa svim podacima, nosi se u BIA jer se tamo nalazi oprema za prisluškivanje. Tek tada se uključuje taj telefon na sistem slušanja. Na početku, sve do 2002. godine MUP nije imao ni te takozvane radne stanice u kojima se ti razgovori obrađuju, nego im je tu uslugu pružala BIA. Radnici BIA su preslušavali razgovore i na osnovu toga što čuju, sastavljali su izveštaje. Da bi se to izbeglo, u UBPOK je formirano Odeljenje za prisluškivanje. UBPOK-u se tada prvi put omogućava da ima te radne stanice na kojima se obrađuju razgovori i da izrađuju transkripte koji se kasnije dostavljaju istražnim sudijama i tužiocima. Iz tog odeljenja je nastala Služba za specijalne istražne metode (SSIM).

Zašto je SSIM izdvojen iz UBPOK?

Zato je jer je postojala o potreba da se lokalnim policijskim upravama omogući da vrše prisluškivanja izvršilaca krivičnih dela sa svoje teritorije na osnovu naredbi mesno nadležnih tužilaca i sudija za prethodni postupak. Nakon toga, prisluškivanje je omogućeno tehnički svim policijskim upravama na teritoriji Srbije i to malo odeljenje pri UBPOK nije moglo da servisira sve te potrebe, pa je prebačeno iz UBPOK u Upravu kriminalističke policije (UKP) i postalo Služba za specijalne istražne metode (SSIM).

Da li to znači da Direkcija policije posle toga može samostalno da prisluškuje telefone?

Ne, to je bilo moguće samo u jednom kratkom periodu 2005/2006. godine kada je Direkcija policije dobila iz Nemačke na poklon opremu za prisluškivanje. Međutim, BIA je tražila da se to prekine i kada je za direktora BIA došao Saša Vukadinović, uz podršku Vlade Srbije, ta oprema je isključena i vraćena je stara praksa. Dakle, BIA je mogla paralelno i da prisluškuje i da ima uvid koga sve prisluškuje Direkcija policije, pa čak i Vojna bezbednost. Jedini ko zna ko su sva lica koja se u određenom trenutku prisluškuju u Srbiji jeste direktor BIA. I tako je ostalo do danas.

Da li to znači da je BIA znala koga su prisluškivali Nebojša Stefanović i Dijana Hrkalović?

Svi predlozi iz UKP pređu preko SSIM. Kako to izgleda u praksi? Dakle, radnik UKP predloži meru primene nadzora telefonskih i drugih komunikacija određenog lica, načelnik UKP pogleda predlog, odobri ga, a onda predmet ide ka tužiocu i sudiji za prethodni postupak. U UKP se vraća naredba koja se u originalu dostavlja BIA. Ona potom uključuje telefon i taj link se preko SSIM dalje usmerava ka radnim stanicama u Subotici, Nišu ili Zaječaru, zavisno odakle je došao predlog. SSIM je bio glavni razdelnik u UKP, a BIA je krovni sistem za celu Srbiju.

Nebojšu Stefanovića su mnogi potcenili 3
Vladimir Rebić i Nebojša Stefanovićfoto: zoran žestić / tanjug

Dakle, Dijana Hrkalović ili Nebojša Stefanović nisu mogli samostalno da prisluškuju Vučića?

Naravno da ne. Zato Dijana Hrkalović nije uhapšena. I za nju je važila ista procedura kao i za sve ostale. Bez naredbe suda ona nije bila u mogućnosti da prisluškuje bilo koga. Ta 1572 razgovora koje spominje Vučić mogla su da budu registrovana samo ako je razgovarao sa ljudima koji su bili na merama ili je koristio telefone koji nisu bili zaštićeni od strane BIA. Interesantno je, međutim, da u ovoj priči niko ne pominje direktora policije Vladimira Rebića i načelnika UKP Dejana Kovačevića koji su bili dužni i morali da znaju ko se sve, u bilo kom trenutku, nalazi na merama u Direkciji policije. Takođe, obojica su bili dužni da organizuju, rukovode i vrše kontrolu rada krimpolicije, pa tako i SSIM. Oni to očigledno nisu radili.

Da li su u BIA znali za tih 1575 razgovora?

Ne mora da znači jer oni ne slušaju te razgovore. Oni znaju da se, recimo, sluša Miša Vacić, ali ih ne interesuje s kim on to razgovara. To da se Vacić čuje sa Vučićem zna samo operativac koji radi te razgovore. On može da obavesti svog šefa, ali ne mora.

Vučić spominje da su neki njegovi razgovori stavljani "na belo". Šta to znači?

To rade radnici u policiji koji preslušavaju razgovore. Oni prenose na papir određeni razgovor, dostavljaju ga svom šefu, ali se niko potpisuje. Izveštaji "na belo" su praktikovani u "tajnoj policiji", kada treba da se prikrije ko je bio izvor podataka i ko su radnici koji su na tom predmetu radili. Svrha je bila da, ako dokument izađe iz Službe, ostanu zaštićeni metodi, načini i sredstva koja su korišćena u radu na tom predmetu, ali i takvi dokumenti su imali svoje kopije i ostajali trajno sačuvani u analitici Službe. U ovom konkretnom slučaju, ako su ti izveštaji išli samo u pravcu Kabineta ministra unutrašnjih poslova, onaj ko je to naložio imao je nameru da ih zloupotrebi. I bilo bi dobro ustanoviti šta se desilo fizički sa tim izveštajima i da li su sačinjeni pojedinačno za svih 1575 navodnih razgovora.

Kako je onda Vučić to saznao?

Pretpostavljam, kada je smenjen Stefanović, neko se uplašio u SSIM, otišao kod Vučića ili nekog njemu bliskog i sve mu ispričao. Ali, to nema nikakvog značaja sa aspekta nečije odgovornosti – recimo Dijane Hrkalović ili Stefanovića. Naime, nije Vučić prisluškivan, već je razgovarao sa ljudima koji su bili na merama. Tu nema dela, ali će Vučić to iskoristiti da se obračuna sa ljudima iz Direkcije policije, poput Dejana Milenkovića, Dijane Hrkalović… On može ih skloni, ali ne može da ih uhapsi. Međutim, da se zna ko su ta lica sa kojima je Vučić kontaktirao, preko sudije za prethodni postupak i tužioca koji je dao naredbu za prisluškivanje, znalo bi se o čemu se radi, ko je to lice predložio da se prisluškuje i iz kojih razloga. Oni, međutim, sada plasiraju priču da su sudije i tužioci dovođeni u zabludu, poturani im lažni zahtevi za 26 lica, među kojima i Miša Vacić, a da je cilj bio da se prisluškuje Aleksandar Vučić. Pitam se zašto niko ne govori o tužiocima i sudijama koji su te predloge za prisluškivanje legalizovali time što su ih odobrili.

Nebojšu Stefanovića su mnogi potcenili 4

foto: vesna lalić

Vučić je rekao u jednom trenutku da se na snimljenim razgovorima čuje "zvonjava". Šta to znači?

Kad se prisluškuje nečiji telefon, na ovom sistemu se čuje kako telefon zvoni i to traje 60 sekundi. U tih 60 sekundi, iako veza nije uspostavljena, ona je "otvorena", odnosno mikrofon na telefonu sakuplja sve zvukove iz okoline i sistem za prisluškivanje ih beleži. Tih 60 sekundi je nekada vrlo bitno i može se svašta čuti, svaka rečenica koja je izgovorena u toj prostoriji. I to može biti vrlo neugodno za Vučića jer je Stefanović mogao da sazna štošta iz "zvonjave". Možda i neprijatne komentare na svoj račun ili njemu bliskih ljudi. To što je Vučić spominje "zvonjavu" znači da postoji velika verovatnoća da su ti razgovori upravo nastali primenom zvaničnog sistema nadzora telefona. On ne govori, međutim, istinu kada kaže da je njegov telefon ilegalno prisluškivan. Telefoni koje on koristi su zaštićeni i to nije moguće.

Posle svega, postavlja se logično pitanje šta su zgrešili Nebojša Stefanović i Dijana Hrkalović?

Formalno-pravno, rekao bih ništa, bar što se tiče prisluškivanja, ali su prokockali Vučićevo poverenje jer, ako su već znali da se on čuje sa licima koja su na merama, postavlja se pitanje zašto ga nisu upozorili, što bi se očekivalo od prijatelja i bliskog saradnika. Stefanović, iz samo njemu znanih razloga, to nije učinio i snosiće posledice, verovatno samo političke jer to, ipak, nije krivično delo, ali jeste gest koji je sigurno poljuljao Vučićevo poverenje u njegovu lojalnost.

Zašto bi Stefanović, kao blizak saradnik i prijatelj Aleksandra Vučića, to radio?

Mislim da mnogi potcenjuju i poistovećuju Stefanovića sa njegovim nadimkom iz mladosti – Slina. Poznato je da Vučić većinu tih ljudi oko sebe ucenama drži pod kontrolom. Pakuje im afere, a onda ih navodno štiti. Konkretno, Stefanovića slučajevima lažne diplome, Krušikom… Stefanović je očigledno, kad je došao na mesto ministra unutrašnjih poslova, mnogo toga naučio i našao načina da se zaštiti jer mislim da u tim krugovima niko nikome ne veruje.

Vi ste učestvovali u još jednom događaju koji će umnogome odrediti vašu sudbinu u policiji.

Moj drugi "susret", uslovno rečeno, sa Aleksandrom Vučićem desio se septembra 2014. godine, posle već poznatog incidenta na Paradi ponosa u kome su učestvovali Andrej Vučić i Predrag Mali, brat Siniše Malog. Tada sam bio šef Odseka za kriminalističko-operativne poslove u Unutrašnjoj kontroli. Video sam to na vestima u subotu, na poslu smo malo komentarisali, ali, pošto se to desilo za vikend, u ponedeljak nije stigao nikakav nalog ili inicijativa da se vrše bilo kakve provere. Tek sedam dana kasnije stigao je zahtev tužioca za prikupljanje podataka – da se uzimaju izjave učesnika, pronađu eventualni svedoci i tako dalje. Za mene je bilo iznenađenje da je ovaj zahtev došao preko Direkcije policije iako je bio naslovljen na Sektor unutrašnje kontrole. Možda je tužilac "pogrešio" adresu, ali bilo je neobično što nam zahtev nije odmah prosleđen, već se čekao sedam dana.

Zašto je zahtev stajao toliko dugo u Direkciji policije?

Nisam znao u tom trenutku, ali sam kasnije saznao da su za to vreme, po naređenju direktora policije Milorada Veljovića bile preduzimane određene policijske aktivnosti u vezi s tim događajem. Pojavili su se i nekakvi svedoci koji su kasnije svedočili i na suđenju, a koji su dali svoje iskaze u Direkciji policije, što je, u najmanju ruku, bilo neobično. Neko je tih sedam dana vodio svoju istragu.

U trenutku kad dobijamo zahtev, mi još nemamo celu sliku. Ne znamo ni ko su ljudi koji su bili u pratnji Andreja Vučića i Predraga Malog. Uglavnom, zadužujem predmet i krećemo u proveru. Obaveštavam tužioca koje ću mere preduzimati i izlazim na lice mesta da proverim da li su okolne kamere snimile taj događaj jer je u tom trenutku postojao samo snimak TV N1. Bili smo iznenađeni kad smo saznali da su pre nas u svim okolnim objektima već bili pripadnici Vojno-bezbednosne agencije i poskidali snimke. Nije nam uopšte bilo jasno po kom osnovu su postupali pripadnici VBA jer je tužilac predmet prosledio nama, a i nije postojao nijedan zakonski osnov da oni to rade. Ipak, nismo se time više bavili jer smo pretpostavili da će oni te snimke dostaviti tužiocu. Nas je, pre svega, interesovalo zašto je Žandarmerija intervenisala i zašto je primenila silu. Obavili smo razgovore i sa nekim svedocima, a ja u tom trenutku kontaktiram sa ekipom TV N1 ne bih li eventualno saznao još neke važne detalje koji se ne vide na snimku kao što je, recimo, šta se dešavalo pre intervencije Žandarmerije i da li su ta lica bila legitimisana ili nešto drugo što su možda videli.

Govorite o "licima". Da li to znači da vi još ne znate o kome se zapravo radi?

Ne, mi nemamo zvaničnu potvrdu o kome se radi. Znamo samo ono što se pojavilo u medijima.

Šta vam je rekla ekipa TV N1?

Nismo dobili nikakva nova saznanjea sem činjenice da su oni, nakon događaja, bili pozvani u BIA i da je tom prilikom presnimljen snimak N1 i napravljena kopija za potrebe BIA.

Dakle, i BIA je u tom trenutku vodila neku svoju istragu?

Očigledno.

To znači da u isto vreme, osim vas, istragu vode BIA, VBA i Direkcija policije?

Da, baš tako.

Da li ste obavili razgovor sa Andrejem Vučićem i Predragom Malim i pripadnicima Žandarmerije?

Od pripadnika Žandarmerije smo odmah dobili pisane izjave koje su maltene bile identične u opisu događaja. Razlikovale su se samo po tome ko je gde stajao u trenutku izbijanja incidenta.

Kako su oni opisali ceo događaj?

U izjavama je pisalo da im je naređeno da ne mogu da propuste nikoga sem ako im neko bude najavljen i da su im se u jednom trenutku približila četvorica nepoznatih muškaraca. Kada su im se približili, komandir im je naredio da se okrenu i da se vrate nazad. Pošto su oni to odbili, komandir je zatražio lične karte. U svim izjavama je navedeno da su čuli da je lice u dukserici sa kapuljačom i jaknom preko ruke rekao: "Znaš li ti ko sam ja?". Na ponovljeno upozorenje da moraju da se legitimišu, to lice je uzviknulo: "E, j…. ću vam majku, rasformiraću vas", i nogom u grudi udario jednog od pripadnika Žandarmerije. To se na početku snimka i vidi. Doduše, ne kad Andrej Vučić udara pripadnika Žandarmerije, već kako žandarm ustaje sa zemlje. Nakon toga, komandir je izdao naređenje da se interveniše. U trenutku intervencije, jedan od te četvorice civila vadi pištolj, ali žandarmi udarcima uspevaju da mu izbace pištolj iz ruke. Taj događaj se u svim izjavama žandarma identično opisuje.

Jeste li obavili razgovor sa Vučićem i Malim?

Ne.

Zašto? Zar nije bilo normalno da razgovarate i sa njima u svojstvu oštećenih?

Da, ali samo posle nekoliko dana predmet na postupanje preuzima Više javno tužilaštvo i zamenik višeg javnog tužioca Saša Drecun. Tada stvari kreću u potpuno drugom pravcu: delo se prekvalifikuje u napad na vojno lice, torturu i mučenje, a Drecun na sastanku u Odeljenju unutrašnje kontrole nam kaže da na osnovu ovog što smo do tada prikupili pišemo krivičnu prijavu. Ja sam mu u tom trenutku rekao da ne možemo to da radimo jer nemamo osnovne elemente koji bi rasvetlili ceo događaj, nismo obavili razgovore sa oštećenima, ne znamo ni ko su ta dva lica pored Vučića i Malog. Saša Drecun na to kaže da mi više nećemo obavljati nikakve razgovore, već da on preuzima sve predistražne radnje i da će sam obaviti razgovor sa Andrejem Vučićem i Predragom Malim i sa pripadnicima Vojne policije, a da mi pišemo krivičnu prijavu. Ja sam mu rekao da tako neću da radim i da neću da pišem krivičnu prijavu na osnovu nečega što mi nikad nismo videli i utvrdili i napustio sastanak.

Krivična prijava je ipak napisana.

Da. Načelnik Sektora unutrašnje kontrole Miloš Oparnica naložio je mojim radnicima da napišu krivičnu prijavu po uputstvima Drecuna, što su oni i uradili.

Šta se s vama dešava posle toga?

Koliko je meni poznato, rukovodstvo Sektora unutrašnje kontrole je posle toga bilo na nekakvom razgovoru kod Vučića u kabinetu. O čemu su razgovarali ne znam, ali nakon šest meseci dobio sam rešenje o premeštaju u Sektor za vanredne situacije, u Vatrogasnu brigadu. Prilikom uručenja rešenja, načelnik Miloš Oparnica mi je rekao da su to od njega tražili iz Kabineta ministra. Žalio sam se Komisiji Vlade Srbije, žalba je odbijena, naravno, i ja prelazim u Sektor za vanredne situacije gde ostajem sve do 2017. kada napuštam MUP.

Na kraju, kako vidite rasplet ove situacije sa Dijanom Hrkalović i Nebojšom Stefanovićem?

Nebojšu Stefanovića su mnogi potcenili 5

foto: fonet / nenad đorđević

Vidite, Vučić je obavešten o kontaktima vrha policije sa organizovanim kriminalnim grupama i procenjeno je da je zbog tih i takvih kontakata sa ovako brojnom i organizovanom grupom ugrožena i njegova bezbednost. To je, realno gledano, tačno jer je veliki broj kontakata koji su oni imali sa Dijanom Hrkalović, Papićem, Ilijom Milačićem, mogao u jednom trenutku da Vučića i njegovu porodicu dovede u opasnost. Zbog toga je predsednik Srbije rešio da se sa tom grupom obračuna. Hapšenja Belivukove grupe sprovela je BIA u saradnji sa Specijalnim tužilaštvom. Direkcija policije i njeno rukovodstvo nije imalo pojma o celoj akciji. Dovedeni su pred svršen čin upravo zbog tih veza sa kriminalnim grupama. Ipak, više se ništa bitno neće događati, a onda kad počne suđenje, videćemo šta će biti. Stefanović će ostati ministar odbrane sve do nekog novog političkog ciklusa kada će se povući sa svih tih funkcija i nastaviti da se bavi privatnim biznisom. Što se tiče Dijane Hrkalović, nema nikakvih dokaza da je ona vršila krivična dela, barem za ono za šta je sada optužuju. Za neke druge stvari neće biti gonjena jer bi to moglo da dovede i do samog Vučića.

Bez ozbiljnih reformi policije, tužilaštva i sudstva, pre svega u vezi sa njihovom samostalnošću i nezavisnošću u radu, uskoro ćemo opet imati ovakve i slične slučajeve samo sa drugim akterima. Ove prethodne, zajedno sa njihovim akterima, u NN prošlost odneće mutna voda.

Iz istog broja

 

Paralija zove

Nemanja Rujević

Vakcinacija i PR

Cepljenje naroda i narodnosti

Nemanja Rujević

Istorija poligrafa

Kada laže mašina istine

Slobodan Bubnjević

O »detektoru laži«

Poligraf u ime naroda

Bojan Stojanović

Vakcine i mladi

Učenje za korona ispit

Ivana Milanović Hrašovec

Lokalni izbori

Srbija do Zaječara

Đorđe Vukadinović

Slučaj 23-godišnjeg Milana Vujića

Citiraj »Vreme« radi privođenja

Nedim Sejdinović

Lični stav

Fantomski izvori Vuka Draškovića

Siniša Vulić

Slučajevi

Naplata nepostojećih usluga

Bojana Šumonja Ćirić

Skandali

Trovačka literatura za obolele

Una Sabljaković

Mentalno zdravlje mladih

Život na čekanju

Jelena Jorgačević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu