Intervju: Vladeta Janković

Naprednjaci su ozbiljno poljuljani 2

foto: bojan stekić

Naprednjaci su ozbiljno poljuljani

“Trećina Skupštine je opoziciono orijentisana. To je ozbiljan potencijal. Ono što je za veliko žaljenje jesu trvenja u opoziciji. Ako se ičeg bojim, onda je to da će ovaj opozicioni potencijal u parlamentu biti straćen zbog eventualne eskalacije unutrašnjih razmirica između, pre svega, Narodne stranke i Stranke slobode i pravde. Potrebno je i poželjno da u opoziciji postoje različita mišljenja, ali ne bi smelo biti preganjanja gde će ko sedeti i borbe oko odbora i potpredsedničkih mesta koja ne znače ništa. Mislim da je neophodna praktična koordinacija u delovanju. Ako opozicija stvarno želi da ugrozi Vučića i njegov pogubni režim, mora naći zajednički jezik”

Skupština Srbije više nije jednostranačka. Povratak opozicije u parlamentarne klupe posebno je obilježio istup najstarijeg poslanika Vladete Jankovića, koji je predsjedavao konstitutivnoj sjednici. U malo riječi, on je uspio dati kristalno jasnu sliku stanja demokracije i parlamentarizma u Srbiji.

“Moj govor u Narodnoj skupštini bio je pažljivo smišljen”, kaže za “Vreme” Vladeta Janković. “Vergilije je za svoje stihove govorio da ih liže kao mečka mečiće. Nekako slično sam i ja rečenice tog govora dobro promišljao; svaka reč je odvagnuta više puta. Znao sam da moram biti kratak i da svaka rečenica treba da bude kao da zakucavam ekser jednim udarcem. Kako bilo, nije bilo nikakve improvizacije ako u tom pogledu postoji neka sumnja.”

VREME”: Srpska napredna stranka već je deset godina na vlasti. Kako ocjenjujete njihov učinak?

VLADETA JANKOVIĆ: Radikali su – zovem ih tako jer smatram da su sve to Šešeljevi izdanci koji se nisu promenili, niti će – došli na vlast posle niza grešaka, pa i zloupotreba Demokratske stranke, a pre svega zbog izvesne osionosti kojom je postala zaražena. Sve je moglo biti drugačije da su demokratske stranke leve i desne orijentacije – Demokratska stranka i Demokratska stranka Srbije – posle Petog oktobra 2000. uspele da nađu zajednički jezik i uspostave stabilnu demokratsku većinu. Međutim, suviše uticajnih faktora, a pre svega Služba, postarali su se da do toga ne dođe.

Kao što se zna, vlast kvari ljude, a naročito je bila fatalna po okolinu Borisa Tadića. Ne treba se zavaravati ni u pogledu uticaja sa strane. Inače, ja nimalo ne sumnjam da je održan taj sastanak u Parizu u hotelu “Ric”, gde su se Nikolić i Vučić dogovorili sa opskurnim ličnostima iz stranih obaveštajnih krugova, uz prisustvo Mila Đukanovića i problematičnih bogataša poput Stanka Subotića.

Sve ovo zajedno jedan je nesrećan sticaj okolnosti. Pre dolaska naprednjaka na vlast, imali smo različita mišljenja u odnosu na neke suštinske probleme, bilo je rivaliteta, spletki i podmetanja, ali se ipak zajednički delovalo kad su bile u pitanju presudno važne stvari. Kad to kažem, mislim pre svega na pregovore o Kosovu, koje je razumno i kompetentno vodila stručna ekipa, redovno obaveštavajući parlament o rezultatima i teškoćama. Takođe, imali smo slobodne medije, funkcionalno pravosuđe, demokratsku skupštinu, stabilnu ekonomsku situaciju, najzad, doneli smo Ustav na koji se i danas svi pozivaju, počev od onih koji ga bestidno krše. Sada je sve to obezvređeno. Kada se sve sabere, mi smo u proteklih deset godina pod naprednjačkom vlašću napravili ogroman korak unazad. Nije mi ni na kraj pameti da idealizujem režim Borisa Tadića, ali je ovo što nam se dogodilo posle njegovog poraza na izborima ravno nacionalnoj tragediji.

Da to morate smjestiti u antičko okruženje, što biste izabrali?

U staroj Grčkoj to bi bila tiranija tridesetorice, koja je zadala smrtni udarac atinskoj demokratiji. Naime, demagogija – isto ono što mi danas zovemo populizmom – otrov je za svaku demokratiju, a protiv demagoga govorili su i pisali još Sokrat, Platon i Aristofan. Suštinski, naprednjačka vlast je demagoška. Reč je o povlađivanju najnižim nagonima naroda i oslanjanju na neprosvećene slojeve birača. A ako bismo antičke analogije tražili za apsolutnu vladavinu jednog čoveka i izgradnju kulta ličnosti, takvih slučajeva je bilo više u Rimu – da pomenem samo Nerona, Kaligulu ili Komoda. Neki su bili bez sumnje i ozbiljno duševno poremećeni: trojica pomenutih su se proglašavali božanstvima, a Neron je gajio takve iluzije u pogledu sopstvenih talenata da je, pre no što će izvršiti kukavičko samoubistvo, samosažaljivo rekao: “Ah, kakav umetnik umire”. Pod njima takvima, u rimskom senatu vladalo je nadmetanje u dodvoravanju caru čak i kada je Kaligula svog omiljenog konja Incitata proglasio senatorom. Istini za volju, uzdržao se da mu poveri i neku značajnu državnu funkciju.

Naprednjaci su ozbiljno poljuljani 3
foto: bojan stekić

Zaista, u Srbiji je sva vlast u rukama jednog čovjeka

Autokratija može postojati samo u okolnostima velike nacionalne krize ili – kada govorimo o modernim vremenima – kada ogromna većina stanovništva nema drugi izvor informacija sem propagande vladajućeg režima.

Aleksandar Vučić je dobio više od dva miliona i dvjesta hiljada glasova na proteklim izborima. Čime objašnjavate toliko povjerenje birača?

Pre svega, njihovom neobaveštenošću. Ovo što sam rekao u Skupštini nije bilo namenjeno prisutnima, čak ni Beograđanima. Govorio sam za građanke i građane širom Srbije koji za poslednjih deset godina nisu mogli da čuju ni jednu jedinu reč kritike na račun naprednjačkog režima, a kamoli ukazivanje na Vučićevu uzurpaciju vlasti i njegova svakodnevna i drastična kršenja Ustava.

Dugo sam se kolebao da li ću reći ono što sam izrekao. Prelomilo me je nekoliko događaja koji su nekako simultano prodrli u javnost. Bila je to najpre besramna odluka REM-a o dodeli nacionalnih frekvencija, zatim buđenje iz mrtvog sna Ustavnog suda da bi otvorio prostor za verifikaciju jednog ukradenog doktorata, čime je zadao vrlo ozbiljan udarac autonomiji Univerziteta, pa onda Vučićev izbor dokazanih jastrebova za ključne položaje u parlamentu – Orlića za predsednika, a Jovanova za šefa naprednjačkog poslaničkog kluba. Sve to, uzeto zajedno, učinilo je da se odlučim. Shvatio sam da Vučić kreće u otvorenu konfrontaciju, da nema više taktiziranja niti privida ustupaka. To sam protumačio kao znak njegove ozbiljne poljuljanosti.

Koliko na tu konfrontaciju utiču prilike u svijetu, prvenstveno rat u Ukrajini?

Vučić ima mnogo sreće. Da nije bilo rata u Ukrajini, dobar Vam stojim da bi naprednjaci izgubili izbore u Beogradu. Vodio sam kampanju i prosto osećao kako se menja atmosfera u javnosti. Kod ljudi se probudio instinkt samoodržanja – samo da se ništa ne promeni, samo da ne bude gore nego što je… Zato su glasovi koji bi, pod normalnim okolnostima, otišli opoziciji ostali naprednjacima. Ali i tako, mi smo te izbore u Beogradu dobili. To što pobeda nije dovoljno ubedljiva sasvim je drugi problem, jer se krađa može izbeći samo ako naprednjake pobedite sa više od deset posto razlike. A kad je reč o svetskoj situaciji, Vučić je iskoristio priliku da nastavi balansiranje na žici između Istoka i Zapada.

Na šta mislite?

Režim u Srbiji se godinama na međunarodnom planu ponaša profiterski jer nema principijelnog stava. To je ono što nedostaje našoj spoljnoj politici otkako je Vučić došao na vlast. Ona se sastoji od pukih improvizacija i reaktivnih postupaka – nema tu ničeg strateškog i proaktivnog. Najbolji primer je Vučićev susret sa Trampom, težak slučaj beskičmenjačkog kalkulantstva, a toliko karakterističan za Vučića koji je zamislio da će da ušićari nešto kod vašingtonskih ajkula. Na kraju, samo je bio iskorišćen i osramoćen. Slično je i sa odnosom prema Evropskoj uniji. Vučić hoće i tu da profitira, ali da ne bi izgubio vlast, neće da se prilagodi nekim od osnovnih evropskih standarda. Pod tim podrazumevam slobodu medija, pravosuđe koje nije pod uticajem izvršne vlasti i mnogo toga drugog. Međutim, sve više se sužava prostor za ovu Vučićevu kukavnu politiku.

A kako vi gledate na ruski napad na Ukrajinu?

Sigurno je da je Rusija ozbiljno pogrešila i teško se ogrešila agresijom na Ukrajinu. Ali da je Moskva bila izložena velikim provokacijama – i to je van spora. Provokacije Zapada bile su postepene i promišljene, a Putin je dugo upozoravao na stalno sužavanja kruga NATO-a oko ruskih granica. Međutim, taj rat uopšte ne teče onako kako je u Kremlju zamišljeno.

Šta će biti posljedice?

Rusija je samodovoljna zemlja, može da podnese izolaciju. Ne vidim ni mogućnost obaranja Putina po analogiji sa 1917: tada ste na jednoj strani imali umorno carstvo, a na drugoj strahovito izrabljivan narod i ekipu vrlo sposobnih ljudi koji su pripremili i izveli revoluciju. Onda ste protiv režima imali Lenjina, Trockog i Staljina, a danas Navaljnog i Pussy Riots – i tu nikakve analogije sa Oktobrom nema. Jedino ako bi rat u Ukrajini baš loše krenuo po Rusiju, možda bi eventualno vojni krugovi i tajne službe mogli izvesti državni udar. Samo što se ni tada ništa ne bi promenilo – jedino biste dobili drugog Putina.

Naprednjaci su ozbiljno poljuljani 4
foto: bojan stekić

Vratimo se na domaći teren. Nedavno smo opet imali dizanje tenzija zbog Kosova

Reč je o falš pozorištu, još jednoj od mnogih “kriza” koje Vučić proizvodi da bi skrenuo pažnju javnosti sa turobne svakodnevice, počev od stalnih poskupljenja. Kada god mu zapreti opasnost da bi narod mogao da otvori oči – recimo, usled afera “Jovanjica” ili “Krušik” – on izmišlja atentate na sebe, državne udare, “spasava” naciju sa ivice rata i slično. Moram da kažem da je Vučić povukao čitav niz poteza koji su bili krajnje efikasni sa stanovišta njegovog održanja na vlasti i njenog jačanja. Od hapšenja Miroslava Miškovića, on je po svaku cenu u prvom planu. Tako smo došli do groteskne situacije: Vučićev kult ličnosti je dosegao razmere kakve su imali samo Staljinov i možda Titov u nekoj fazi, a uporediv je čak sa dalekoistočnim primerima..

No, gdje je Srbija kada je u pitanju Kosovo?

Režim priprema trenutak kada će morati da potpiše pravno obavezujući sporazum, što se može još neko vreme odlagati, ali ne i izbeći. Vučićeva velika sreća je dolazak na vlast Albina Kurtija zbog njegove radikalne orijentacije i provokativnosti. On stalno diže tenzije, a baš na tome Vučić prosperira. Ali pravno obavezujući sporazum biće potpisan, pre ili posle, a to je jedino što nikako ne bi smelo da se desi sa stanovišta našeg nacionalnog interesa. Taj sporazum biće isto što i otvaranje vrata Kosovu da uđe u Ujedinjene nacije i isto što i odricanje zauvek od našeg pravnog uporišta vezanog za tu teritoriju. Ako to ne potpišemo, kakva god situacija da bude, mi zadržavamo – da tako kažem – tapiju na Kosovo kao deo Srbije. Ono što pod okolnostima jedino ima smisla jeste ulaganje svih snaga kako bi se zaštitilo preostalo srpsko stanovništvo i obezbedili kulturno-istorijski spomenici.

Opozicija je ponovo u parlamentu. Kakvi su odnosi unutar nje?

Trećina Skupštine je opoziciono orijentisana. To je ozbiljan potencijal. Ono što je za veliko žaljenje jesu trvenja u opoziciji. Ako se ičeg bojim, onda je to da će ovaj opozicioni potencijal u parlamentu biti straćen zbog eventualne eskalacije unutrašnjih razmirica između, pre svega, Narodne stranke i Stranke slobode i pravde. Potrebno je i poželjno da u opoziciji postoje različita mišljenja, ali ne bi smelo biti preganjanja gde će ko sedeti i borbe oko odbora i potpredsedničkih mesta koja ne znače ništa. Mislim da je neophodna praktična koordinacija u delovanju. Ako opozicija stvarno želi da ugrozi Vučića i njegov pogubni režim, mora naći zajednički jezik.

Koliko je to realno?

Ljudska priroda je to što jeste, a ja sam govorio o onome što bi sa stanovišta elementarnog nacionalnog interesa bilo poželjno. Nisam veliki optimista, ali nešto smo ipak postigli na aprilskim izborima. Nema više one apsolutne dominacije naprednjaka na republičkom nivou, a Beogradom ne možete vladati sa jednim odbornikom više. Odnosno – možete, ali to ima svoju cenu.

Što je onda zadatak opozicije?

Usklađen politički nastup u skupštini i nedopuštanje da se opozicioni poslanici vređaju i ponižavaju, jer se tako gubi poštovanje birača. Isto tako, stalno se mora imati u vidu i izlazak na ulice. Jer ako se ovaj režim ičega plaši – to je izlazak građana na ulice. Čim je narod zbog Rio Tinta započeo blokade puteva, Vučić je u momentu popustio. I šta mislite, ko i zašto više od godinu dana toleriše one mučenike pred zgradom Skupštine?

Kako vam deluje početak zasedanja Narodne skupštine?

Ima tu potencijala za funkcionisanje iako ta šansa može, i verovatno će biti, vrlo brzo prokockana. Kao predsedavajući konstitutivnoj sednici, imao sam osećaj da je moguće pronaći pravac koji nekud vodi. Međutim, najnovija Orlićeva izjava da će Skupština voditi politiku Aleksandra Vučića krajnje je loš znak: te su reči ili izraz kapitalnog neznanja ili kolosalan bezobrazluk – trećeg nema.

Žalim što sam, vodeći konstitutivnu sednicu, napravio i neke propuste. Na samom početku, nisam odmah opomenuo Jovanova kada je počeo da govori o nekim “terapijama” prosto zato što se još uvek nisam bio snašao sa elektronikom. Drugu grešku sam napravio upozoravajući neke poslanike da mi se ne obraćaju, a upravo to treba da rade – oni ne govore poslaniku na protivničkoj strani već predsedavajućem kao posredniku.

Dakle, tu sam pogrešio, ali i stekao izvestan osećaj da Skupština kao instutucija funkcioniše. Posle onog beznađa sa jednostranačkom skupštinom, sadašnji saziv na nešto liči. Ali – kao što sam i rekao – dok god se odluke donose sa druge strane parka, u zgradi Predsedništava Srbije, u Skupštini se ispunjava puka forma. Kako god, pri današnjem stanju stvari parlamentarno prisustvo je, zahvaljujući TV prenosima, ipak velika prilika: građani će čuti i neko osporavanje, a to sigurno dosta znači.

Imamo čitav niz afera. “Jovanjicaje svakako najveći pravosudni i politički skandal. Bez presedana je slučaj inspektora Slobodana Milenkovićaumjesto da dobije orden zbog otkrivanja najveće plantaže marihuane u Evropi, našao se na nišanu države. Da li će poslanici opozicije moći da nametnu ove teme u Skupštini?

Moraju. Tona i šesto kilograma marihuane nisu izmišljeni – postoje video-zapisi, svedoci i brojni drugi dokazi. Afera “Jovanjica” se mora isterati do kraja. Isto važi za trgovinu oružjem. Bez obzira na zastrašivanja i optuživanja za hajku na “predsednika i njegovu porodicu”, moramo stalno govoriti o “Jovanjici” i drugim aferama, otvoriti to pitanje u Skupštini i staviti ga na dnevni red jer se tiče svih građana Srbije. Režimski poslanici će nastojati da to spreče zapodevanjem kavgi i na razne druge načine, a da li će uspeti zavisi od čvrstine i organizovanosti opozicije. Ni Rio Tinto ne sme da se zaboravi – u pitanju su zdravlje i opstanak. Tu su i ugovori sa kineskim kompanijama sa istim posledicama po zemlju. Vlast uopšte nastavlja da tera svoje – od radova na Makišu, preko Reve do Novog Sada na vodi, a ne sme im se dozvoliti da to prođe bez osporavanja. Uopšte, ima sva sila pitanja o kojima bi morala da se otvori rasprava u Skupštini, ali negde u krajnjoj liniji ne možete ništa postići dok nemate instrumente prinude u rukama i dokle god pravosuđe nije ono što bi moralo da bude. Ali odnekud morate krenuti.

Gdje sebe vidite u radu Skupštine?

Radiću koliko mogu i umem. Ne pripadam ni jednoj stranci – formalno sam na kvoti Narodne stranke i verovatno pripadam njihovom poslaničkom klubu. Ako me budu pozvali, pokušaću i da posredujem između opozicionih grupa, ali odlično znam da posrednici na kraju najgore prođu. Pokušaću, pa šta uspem – uspem.

Inače, ne spremam se posebno ni za jednu oblast o kojoj će raspravljati Skupština. Ono što je moja struka i uže polje interesovanja, nažalost, nalazi se na samom kraju prioriteta države, a to su obrazovanje, kultura i nauka. Međutim, o spoljnoj politici i Kosovu svakako ću imati šta da doprinesem.

Da li očekujete gradske izbore u martu sljedeće godine?

To dosta zavisi od spoljnopolitičkih okolnosti i Kosova. Mnogo rizikujem kada to kažem, ali mi se čini da će Vučić radije dovesti do usijanja situacije na Kosovu nego ići na nove izbore, poučen ishodom aprilskih u Beogradu. Jedan jedini medij otvoren opoziciji bio bi smrtni udarac režimu. Ali to se neće dogoditi dok se Vučić pita, a dok mi pričamo o mogućnosti izbora, oni i dalje ruše Beograd.

On se pita i za sve ostalo, zar ne?

Tako je – od najtrivijalnijih stvari do pitanja nacionalnog opstanka. Ne treba zaboraviti ni krug ljudi oko njega, dobro organizovan, obučen i savetovan. Ne plaća se uzalud veliki novac stranim velemajstorima za političke manipulacije.

Među te manipulacije svakako spada i nabijanje političkog rejtinga na stradanju srpskog naroda u dvadesetom stoljeću

To je krajnje mučno i ružno. Prosto, reč je o zloupotrebi velike nesreće da bi se zadovoljili kratkoročni politički ciljevi nižeg reda. To je prilika koja zaslužuje dostojanstveno ćutanje, a ne režirani spektakl. Pogotovo kad je glavni režiser spektakla lično vodio politiku koja je dovela do tragedije.

Da li će se tenzije osjetiti u regionalnim odnosima ili su projektirane samo za unutrašnjopolitičku upotrebu?

Prvenstveno za ovo drugo. Ne mislim da nam preti neposredna opasnost od regionalnih oružanih obračuna ili težih incidenta. Velike sile imaju mnogo prečih poslova od bavljenja Balkanom.

Na početku rata u Ukrajini djelovalo je da bi se Srbija mogla približiti Evropskoj uniji. Sada su sve iluzije po tom pitanju razbijene

Bio sam ubeđeni evrofil sve do 2006. Tada je došlo do odvajanja Crne Gore, a bio sam svedok da su nas pregovarači Evropske unije direktno slagali. Moje poverenje u Evropsku uniju tako je nestalo. Služio sam zatim još jedan mandat kao ambasador, komunicirao sa drugim diplomatama i uverio se da nas u osnovi Evropska unija ne želi. To je bilo i ostalo moje stanovište. Čak i da se prilagodimo svim zahtevima – ponavljam da bih voleo slobodne medije, nezavisno pravosuđe i mnoge druge vrednosti – ne bismo bili u rangu Hrvatske, Bugarske i Rumunije, nego još negde dalje. Verujem da nam to nije potrebno i da postoje drugi načini da opstanemo. Pre svega, kroz ekonomsku saradnju.

Sadašnji režim prosto glumi proevropsku orijentaciju da bi uzeo od Evrope sve što može. Ali pogledajte raspoloženje građana – nekad je sedamdeset odsto bilo za Evropsku uniju, a sada je to palo na oko trideset i pet odsto. Ovo ne može biti slučajno: ljudima u Srbiji prosto dolazi do svesti da nisu poželjni u Evropskoj uniji. Ona sama tu snosi veliku odgovornost. Osim toga, Evropska unija odavno nije ono što je bila – njene vrednosti za koje sam se svojevremeno iskreno zalagao u međuvremenu su diskreditovane i prestale da funkcionišu.

Vjerujete li da se svijet promijenio 24. februara ruskim napadom na Ukrajinu?

Delim to mišljenje. Plašim se da su to promene čije će posledice otklanjati čitave generacije. U pitanju su dubinski potresi koji ne mogu da se zaborave i izglade. Položaj Srbije, međutim, tu neće biti bitno promenjen. Ono što očekujem jeste da će Kina postati još važniji faktor u svetu, a ruski uticaj će biti – da tako kažem – dosta skresan posle rata u Ukrajini. Ostaće još vrlo dugo i napetost na zapadnim granicama Rusije. Na drugoj strani, uticaj Sjedinjenih Američkih Država na Evropsku uniju s vremenom će dodatno porasti upravo zbog potrebe zapadnog sveta da se homogenizuje.

Iz istog broja

“Ženska vlada”, na kraju mandata

Minstarke ispod staklenog plafona

Jovana Gligorijević

Hapšenje u Aranđelovcu

Danju policajci, noću dileri

Filip Mirilović

Intervju: Igor Božić, programski direktor TV N1

Rehabilitacija režimske paralelne stvarnosti

Nedim Sejdinović

Digitalna bezbednost medija

Persiranje informacionoj bezbednosti

Filip Mirilović

Na licu mesta: Borski Stol

Priroda ili ruda

Branko Pešić

Lični stav

“Presedanom na presedan”

Blažo Nedić

Vodič kroz Jovanjicu – drugi deo

Koga i šta kriju tajne službe

Jelena Zorić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu