Intervju: Miloš Zdravković, stručnjak za energetiku

Najbrže rešenje za krizu su skladišta gasa 2

foto: marija janković

Najbrže rešenje za krizu su skladišta gasa

“Da li smo mogli u prošlosti da gradimo alternativne načine snabdevanja gasom? I da i ne. Geografija nam ne ide naruku, ali smo svakako mogli da napravimo naša gasna skladišta. Dobijali smo i povoljne kredite od Evropske unije od 100 miliona evra. Da smo to uradili, bili bismo u mnogo boljoj poziciji. Pametna stvar koju su naši napravili jeste dogovor sa Mađarima. Po tom dogovoru možemo u okviru meseca da povlačimo tri miliona kubika dnevno, a u novembru, decembru i januaru šest miliona. Naša potrošnja u letnjim mesecima je do 4,5 miliona, u zimskim do 10 ili 15 miliona”

Retko kada se u prvim danima kalendarskog leta tako mnogo govori o dolasku zime kao što je to slučaj ove godine. Planovi i saveti za predstojeća letovanja ustuknuli su pred diskusijama o ceni ogreva, izolaciji objekata i zimskim temperaturama. Šta će se desiti sa isporukom i cenama gasa, šta sa transportom nafte i, povrh toga, hoće li biti struje? Tragični rat u Ukrajini otvorio je spiralu raznih političkih i ekonomskih dilema, među kojima je energetika jedna od najteže predvidljivih.

“Gas je postao moćno geopolitičko oružje”, kaže za “Vreme” stručnjak za energetiku Miloš Zdravković, dodajući da je bez gasovoda ključni problem što je Evropa odsečena od tehničke mogućnosti da se do nje dopreme velike količine gasa. Zdravković je diplomirao i doktorirao na Elektrotehničkom fakultetu, radi kao energetski menadžer u JP Putevi Srbije i član je raznih udruženja, između ostalih i NUNS-a. O energetici, gasu, snabdevanju strujom i nuklearkama piše za specijalizovane portale kao što je “Energija Balkana”. Razgovaramo o trenutnoj situaciji bez ambicioznog očekivanja da tako vidimo šta tačno donosi budućnost, već sa ciljem da u doba krize otkrijemo kako razmišljaju oni koji se krizom bave, i tako se možda bolje pripremimo.

VREME: Šta je za Srbiju najhitnije što bi morala da uradi kako bi dugoročno bila bezbedna u pogledu snabdevanja energentima?

MILOŠ ZDRAVKOVIĆ: Srbija treba da iskoristi evropsku ponudu i napravi gasno skladište od milijardu kubika, ali i da iskoristi rusku ponudu i da poveća kapacitet skladišta u Banatskom Dvoru. To se najbrže može uraditi i to treba uraditi odmah. Drugo što se tiče gasa je da se završi konekcija ka Bugarskoj. Srbija treba da krene i u proces skidanja moratorijuma za nuklearnu energiju, a u međuvremenu da postane manjinski suvlasnik neke nuklerane elektrane u okruženju. Potrebno je uraditi reverzibilnu elektranu od 600 megavata i ući u projekat izgradnje reverzibilne elektrane Đerdap 3. Ovo su projekti koji su ekonomski isplativi, ali za koje je potrebno i vreme. Ono što je najbrže su skladišta gasa.

Hajde da pogledamo sliku gasne krize na kontinentu. Koliko gasa je potrebno Evropi, a koliko ga u okolnostima rata u Ukrajini može dobiti?

Evropa godišnje koristi oko 500 milijardi kubika gasa. Od toga 400 milijardi kubika dolazi iz uvoza. Najveća zemlja izvoznik u Evropu jeste Ruska federacija. Slede Norveška, Alžir, pa tek onda prekookeanski snabdevači. Značajno je da se napomene da molekuli gasa koji dolaze preko Ruske federacije nisu proizvedeni na teritoriji Rusije, već je to dobrim delom i gas koji potiče iz zemalja Centralne Azije. Rusija kupuje gas od njih i transportuje ga u Evropu, jer oni nemaju mogućnost da direktno izvoze na druga tržišta. To se pre svega odnosi na Turkmenistan, Uzbekistan i Kazahstan, a delimično i na Azerbejdžan. Ruski izvoz je bio oko 167 milijardi kubika i zaista Rusija jeste najveći izvoznik energije i energenata, ali ne i najveći proizvođač. Najveći proizvođač gasa na svetu su SAD. Ali, oni su i veliki potrošač, pa nisu u stanju da izvezu tolike količine kao Rusija.

Različite ideje da se Evropa odrekne ruskog gasa do sada su se uglavnom pokazale jalovim. Tako je iz tehničkih razloga?

Količina svih terminala za tečnu naftu i gas za celu planetu iznosi oko 400 milijardi kubika, a toliki je evropski uvoz. Dakle, gas mora doći kroz gasovode. Prvi gasovod koji je napravljen ka Evropi došao je iz Sovjetskog Saveza. Govorimo o vremenu predsednika Kenedija, kada je SSSR prvo napravio naftovod, pa gasovod. Amerika nije bila najsrećnija tim rešenjima, ali potrebe Evrope su bile takve.

Često pričamo o gasu, ali retko podsećamo našu javnost koliko je velika mreža današnjih ruskih gasovoda.

Po završetku Hladnog rata, prvi gasovod izgrađen tako da direktno spoji Rusiju sa nekom drugom državom bio je Plavi tok. On je Rusiju povezivao sa Turskom, sa kapacitetom od 16 milijardi kubika. Potom je napravljen Severni tok 1, pa Turski tok i Severni tok 2. Ovaj gasovod je radila holandska firma registrovana u Švajcarskoj, koja je jedina u tom trenutku mogla da polaže cevi na velikim morskim dubinama. Zašto su sada Rusi odlučili da rade u Crnom moru, a ne u Baltiku? Zato što je Crno more mnogo dublje. Ono je pet puta dublje od Jadranskog mora. U tome su cevi uvozili iz Singapura, a u međuvremenu su osvajali tehnologiju. Kada je došlo da zastoja jer je Tramp blokirao izgradnju, oni su već završili i Severni tok 2. Ovaj gasovod nikada nije pušten samo zbog sertifikacije. To su sada službeni problemi, ali on je napunjen gasom.

Mreža se tu ne zaustavlja, zar ne? Neposredno pred rat u Ukrajini, Rusija je uspela da se poveže i sa istokom.

Rusi su prvo razvili projekte koji se tiču vađenja gasa, a onda su napravili velike gasovode Sahalin–Habarovsk–Vladivostok (kroz Sibir, prim. nov.), što je omogućilo da izvoze direktno naftu na istok, a kasnije i gas. Tehnologiju su usvojili od američkog ExxonMobila kada su razvijali projekte Jamal 1 i Jamal 2. Zbog sankcija u vreme predsednika Obame, ExxonMobil je morao da se povuče sa Jamala i plati 20 milijardi dolara zbog neispunjenja obaveza. Rusi su to preuzeli, i na projektu Jamal 1 nastao je ruski Novatek, koji je konkurentan Gaspromu u proizvodnji gasa, ali Gasprom je najveći ruski proizvođač tečnog naftnog gasa. Drugi snabdevač u Evropi tečnim naftnim gasom je upravo Novatek. Takođe, Rusi su napravili gasovod Snaga Sibira 1. Sada je počela da se gradi Snaga Sibira 2.

Ako Evropa ne može tako lako da se odrekne ruskog gasa, može li Rusija zaista bez evropskih potrošača?

Evropa je računala na gas iz Centralne Azije. Međutim, u okviru Šangajske organizacije došlo je do pomirenja između Indije i Kine, a onda i do toga da uspostave diplomatske i ekonomske odnose Indija i Pakistan. To je omogućilo da se preko teritorije Avganistana transportuje gas iz Turkmenistana i da se napravi gasovod Turkmenistan–Avganistan–Pakistan–Indija, i drugi Iran–Pakistan–Indija, tako da je gas na koji je teoretski Evropa mogla da računa otišao.

Imajući u vidu i trenutnu krizu u Alžiru, kako uopšte da Evropa dođe do gasa?

Nije normalno da 38 odsto energije i energenata u svetu koriste Evropska unija i SAD, sa samo 800 miliona stanovnika. Dotle 8 odsto energije koriste Rusija i njeni saveznici iz Zajednice nezavisnih država, Kina koristi 20 odsto, a najmnogoljudniji deo planete gde su Indija, Bangladeš i Indonezija svega 12 odsto. Evropljani su gledali malo egocentrično. Sa druge strane, Evropa je prerano ušla u Zelenu agendu. U međuvremenu je došlo i do pada proizvodnje u Severnom moru između Škotske i Norveške, kao i do pada proizvodnje u Groningenskom polju. Bila je pogrešna i odluka Evropske komisije da preporuči evropskim kompanijama da zabrane ugovore sa Rusima. To je dovelo do toga da se gas kupuje na berzi, i to je automatski povećalo cenu. Prvi put je prošle zime u Evropi probijena cena od 1000 dolara za 1000 metara kubnih. Ona će kasnije dostići 2000 dolara, a 7. marta 2022. cena gasa je iznosila 3600 dolara.

Slušajući sve te brojke, neizbežno je da se pomisli na Srbiju. Šta mi da radimo? Hoće li nam pomoći dogovor o ceni gasa sa Rusijom?

Lično ne verujem da je cena za Srbiju postignuta dogovorom Putina i Vučića. To tako u svetu biznisa ne funkcioniše. Ne verujem da se Rusija tako ponaša i da Putin može samo da naredi.

Sumnjate u informaciju o ceni gasa?

Cena će biti ta, ne sumnjam u tu informaciju.

Da li vidite neku barijeru da se realizuje taj dogovor?

Ne vidim. Dogovor za te 2,2 milijarde kubika će biti realizovan. Mi smo tranzitna zemlja, naša ugljovodonična industrija je u ruskim rukama. Mi imamo proizvodnju na nivou 800.000 tona petrohemijske robe na godišnjem nivou. Kupljena su i izvorišta i nafte i gasa, kao i proizvodnja i rafinerije. Ulažući u nas, oni ulažu u svoj biznis. Počeli su da grade i veliku termoelektranu u Pančevu, što je ogromna investicija i ozbiljan iskorak.

Kako da obezbedimo dodatni gas?

Da li smo mogli u prošlosti da gradimo alternativne načine snabdevanja? I da i ne. Geografija nam ne ide naruku, ali smo svakako mogli da napravimo naša gasna skladišta. Dobijali smo i povoljne kredite od Evropske unije od 100 miliona evra. Da smo to uradili, bili bismo u mnogo boljoj poziciji. Pametna stvar koju su naši napravili jeste dogovor sa Mađarima. Oni su došli do 54 milijarde kubika skladišta. Po tom dogovoru možemo u okviru meseca da povlačimo tri miliona kubika dnevno, a u novembru, decembru i januaru šest miliona. Naša potrošnja u letnjim mesecima je do 4,5 miliona, u zimskim do 10 ili 15 miliona.

Otkako se u decembru prethodne godine dogodila kriza sa TENTom, u javnosti je otvoreno i pitanje snabdevanja strujom.

Problemi ne počinju u decembru već lošim upravljanjem u EPS-u. Rukovodstvo EPS-a sa Grčićem na čelu želelo je da prikazuje veće rezultate u proizvodnji uglja. Kopovi se nisu vodili na stručan način. Prošle godine u vreme kada su sve svetske energetske kompanije ostvarile enormne profite, naša elektroprivreda je bila u gubitku. Mi smo prošle godine pojeli jednu termoelektranu. Ako znamo da je Kostolac B3 koštao 350 miliona evra, mi smo pojeli više od jednog Kostolca u jednoj godini zbog promašaja rukovodstva. Jednostavno nije bila pametna politika, od izvoza kada nije trebalo do kopanja i svega.

Da li Srbija treba da se okrene nuklearnim elektranama?

Nuklearne bezbednosne tehnologije su dostigle maksimum. Sa druge strane, već imamo reaktore u Mađarskoj, Slovačkoj, Češkoj… Hrvati će praviti elektranu na Dunavu i ona će nam biti bliža nego da je u Srbiji. Glupo je da svi u okruženju imaju reaktore, a mi pričamo da će se samo kod nas nešto desiti. Ako se tamo desi, desiće se i kod nas. Da bi se nuklearna elektrana napravila, potrebno je dosta vremena. Svetski rekord drže Rusi sa elektranom u Belorusiji, koja je izgrađena za osam godina. Dok se ukine moratorijum, i onda redom, dok se izgradi elektrana, mi bismo mogli da iškolujemo kadrove.

Iz istog broja

Energetska situacija u Srbiji i Evropi

Kako obezbediti struju ove zime

Bogdan Petrović

Slučajevi: Dijana Hrkalović vs. Nebojša Stefanović

Razvod uživo

Leposava Bogić

Politika kao sudbina

SNS ili DOS koji je preživeo

Slobodan Georgijev

Na licu mesta: Negotin

Grad pred umiranjem ili novom nadom

Branko Pešić

Lični stav

Ničiji stadion

Ivan Mrđen

In memoriam: Stojan Drčelić (1964–2022)

Drčela, čovek koji je odbijao da se kopča na leđima

Ranko Pivljanin

Intervju: Prof. dr Vladimir Obradović

Neće biti šale sa opozicijom

Filip Mirilović

Povećanje penzija

Da li ćemo opet postaviti tempiranu bombu u budžet

Radmilo Marković

Na licu mesta: Majdanpek

Zagađenje i miniranje

Milica Čubrilo Filipović

Međunarodni dan izbeglica

Zemlje različite, muka ista

Zoran Stojanović

Hakerski napad na RGZ

Zaključavanje i zaključivanje

Rodoljub Šabić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu