San o brzom razvoju

Najavljeni tigar, ispaljena raketa 2

POLITIČKA PATETIKA: A. Vučić

foto: fonet

Najavljeni tigar, ispaljena raketa

Makedonija je čitave prošle godine bila blokirana teškim sukobom vlasti i opozicije, a i u toj godini je ostvarila rast BDP-a za oko četiri odsto. Crna Gora je, kažu, u političkoj krizi, zbog ulaska u NATO i bučnog otpora koji toj politici navodno pruža opozicija, a prošle godine je ostvarila povećanje BDP-a za 4,3 odsto. Čak i Bosna i Hercegovina, koja nikako da formuliše nekakvu zajedničku politiku, u trećem kvartalu prošle godine dostigla je međugodišnju stopu rasta BDP-a od 3,1 odsto. Hrvatska je četvrtinu prošle godine bila bez vlade, pa je ipak povećala BDP za 1,7 odsto. Slovenija navodno ima "vladu amatera", a procenjuje se da je u prošloj godini podigla BDP za 2,2 odsto. Dakle, postavlja se pitanje zašto Srbija zaostaje, kad ni drugima nije lako i kad i tamo ima "nezdravih pojava"

Da premijer Srbije Aleksandar Vučić nije prošle sedmice Svetskom ekonomskom forumu u Davosu poručio da "Srbija, ukoliko sprovede ekonomske reforme, a prvi rezultati pokazuju da hoće, može postati ekonomski tigar Jugoistočne Evrope", ovaj svetski skup čini se da ne bi ni kod nas izazvao neku posebnu pažnju, kao što će ga brzo napustiti i svetski mediji, jer ovoga puta nije bio atraktivno poprište sučeljavanja različitih pogleda na najkrupnije globalne ekonomske teme. Svi se slažu da godina neće valjati, ali ne očekuju dublju privrednu planetarnu krizu.

Inače, gore navedenu Vučićevu izjavu, možemo svrstati u raširenu praksu malih i siromašnih zemalja, kada se pojave tamo gde bogati kolo vode, da poput onog ciganina iz Zmaj Jovine pesme pokušaju da bolje prodaju svoje kljuse, u ovom slučaju na Davoskom otmenom vašaru. Pojednostavljeno, svako na tom sajmu pokušava da "proda" svoju zemlju kao tigra, a ne kao ostarelog magarca. Ona Vučićeva ograda sa reformama služi umesto čika Jovinog vapaja: ne gledaj mu zube, moj golube! Avaj, klimavi zubi srpskog "privrednog tigra" ne mogu se izlečiti samo propagandnom "političkom protetikom".

SNAGA VOLJE: Ipak, osim ovog poklika u Davosu, ima i drugih znakova da našeg premijera muči problem puževskog privrednog razvoja Srbije, ne samo od krize iz 2008, nego i od 2012. godine, kada je sam "preuzeo odgovornost" za dovođenje Srbije u red "normalnih zemalja". A verovatno ga još više muči to što čak i okolne zemlje, u većini takođe "privredno kljakave", po pravilu imaju nešto dinamičniji privredni rast od Srbije. Tu su podaci doista neumoljivi. U razdoblju 2008–2014. godine Srbija je zabeležila pad BDP-a od oko 0,5 odsto, dok je prosek pada Balkana bio 0,2 odsto, a region Centralno-istočne Evrope (CIE) imao je čak minimalan rast. I u poslednje tri godine (2012–2014), Srbija praktično stagnira sa prosečnim rastom od 0,3 odsto godišnje, dok Balkan raste po stopi od 1,8 odsto, a zemlje CIE po stopi od 1,9 odsto. Ni protekle 2015. godine komparacije nisu povoljne za Srbiju, jer je njen BDP, kako se zasad procenjuje, povećan za 0,8 odsto, dok je Balkan porastao za 2,4 odsto, a zemlje CIE za 2,7 odsto (podaci Kvartalnog monitora, koje navodi Novi magazin, 14. 1. 2016). Dodajmo ovim za Srbiju nepovoljnim komparacijama i prošlogodišnju Blumbergovu procenu da je Srbija među deset zemalja sveta sa najsporijim privrednim rastom i prognozu ove agencije da će u razdoblju 2014–2017. Srbija imati prosečnu godišnju stopu rasta od samo 0,29 odsto.

Premijer Vučić, koji sigurno raspolaže svim ovim podacima, u nekakvom psihološkom otporu lošim vestima, naročito u ovo predizborno vreme, polazi od starog komunističkog aksioma – kad je već prošlost loša, hajde da se pohvalimo budućnošću i učinimo je boljom – snagom volje. U tom smislu sećamo se njegove nedavne izjave da će Srbija, ukoliko postigne dogovor sa kineskim "Hbisom" oko preuzimanja Smederevske železare, već ove godine povećati BDP za 2,5 odsto – iako se taj BDP u svim dokumentima ekonomske politike za 2016. godinu projektuje na 1,8 odsto, a za 2017. godinu planira se rast od 2,2 odsto. Naime, Vučić je doslovno rekao: "Ako postignemo taj dogovor, idemo kao raketa na rast od preko četiri odsto u 2017. godini" ("Politika", 15. januar).

Iako je teško "osporavati budućnost" (uz opasnost da budete registrovani kao "autošovinista"), a i ko zna šta se sve i dobro može u toj budućnosti iznenada dogoditi, moglo bi se oprezno reći da zasad ima malo racionalnih razloga da se očekuje spomenuti "neophodni raketni tempo rasta Srbije", kako su neke redakcije dvosmisleno naslovile informacije o poslednjim stručnim razvojnim ekspertizama versus Vučićevih snova.

Pre svega, treba načelno primetiti da nijedna zemlja koja drži zamrznute i smanjene plate da bi postigla makroekonomsku stabilnost, po pravilu, ne može ostvariti neke visoke stope rasta. Ne samo zbog toga što ona privreda koju je država dovela u zonu kada bitka za ekonomsku stabilnost nema alternative, po pravilu ne može toliko brzo povećati profit u BDP-u

da ne samo nadomesti državne deficite i dugove (kamate) nego i "gubitak" plata i penzija u njegovoj strukturi. To jest, a to se malo kod nas zna – i plate javnog sektora su na neki način deo BDP-a, jer po savremenoj svetskoj metodologiji njegovog praćenja i činovnici, učitelji, doktori, policajci i vojnici "stvaraju novu vrednost", a ne samo bankari i mešetari itd. Pri svemu tome u računicu BDP-a ne ulaze oni koji vrednost stvaraju u "sivoj zoni". Uostalom, sreća je za Srbiju što je napuštena statistička metodologija po kojoj novu vrednost stvaraju samo radnici i seljaci, jer bi u suprotnom slučaju naša situacija izgledala još gore.

Zatim, ako stvari pojednostavimo do banalnosti, teško je očekivati da Srbija – u kojoj je prošle godine ostvaren porast BDP-a za oko 300 miliona evra, a pri tome je javni dug samo zbog porasta vrednosti dolara prema evru povećan za dva i po puta veću sumu od tog prirasta BDP-a – može ostvariti i ovaj duplo veći rast u 2016. godini, koji je planiran (1,8 odsto). Stručnjaci koji su prošle sedmice prikazali poslednji bilten MAT, oslonjen na podatke Republičkog zavoda za statistiku, već su preko Ivana Nikolića nagovestili da je u 2016. godini realno očekivati rast BDP-a Srbije za 1,5 odsto. Ne treba zaboraviti da je stopa privrednog rasta Srbije i dalje niža od kamatne stope po kojoj se otplaćuju stari dugovi, pa i od kamatne stope koja se i danas, u vreme jeftinog novca, odobrava našim menicama.

Najavljeni tigar, ispaljena raketa 3
RAZGOVORI U DAVOSU: Aleksandar Vučić i Žan-Filip Kurtoafoto: betaphoto

Istina, cilj da se postigne projektovani rast BDP-a u ovoj godini nije beznadežan, jer će nas, po mišljenju Vladimira Gligorova, blago povući Evropska unija. Uz to se može dodati da će gubitke na padu izvoznih cena naših sirovina (čelika, bakra i osnovnih poljoprivrednih proizvoda), uglavnom kompenzovati pad izdataka za naftu i gas na uvoznoj strani. Problem je što te benefite uglavnom (preko akciza) zahvata sama država, kako bi nastavila da pokriva jazove između javne potrošnje i poreskog kapaciteta privrede.

U DOSLUHU SA NARODOM: Najzagonetnije i najmanje istraženo je pitanje zašto Srbija u razvoju kaska za komšijskim državama, sa sličnim privrednim "socijalističkim nasleđem", koje, sudeći po napisima naših nacionalno narcisoidnih medija, imaju i veće političke probleme od ovih u Srbiji. Makedonija je čitave prošle godine bila blokirana teškim sukobom vlasti i opozicije, kao i makedonsko-albanskim napetostima, a i u toj godini je ostvarila rast BDP-a za oko četiri odsto. Crna Gora je, kažu, u političkoj krizi, zbog ulaska u NATO i bučnog otpora koji toj politici navodno pruža opozicija, a prošle godine je ostvarila povećanje BDP-a za 4,3 odsto. Čak i Bosna i Hercegovina, koja nikako da formuliše nekakvu zajedničku politiku (uglavnom zbog Dodikovog otpora), u trećem kvartalu prošle godine dostigla je međugodišnju stopu rasta BDP-a od 3,1 odsto. Hrvatska je četvrtinu prošle godine bila bez vlade, pa je ipak povećala BDP za 1,7 odsto (neki kažu i više, za 2,6 odsto). Slovenija navodno ima "vladu amatera", a procenjuje se da je u prošloj godini podigla BDP za 2,2 odsto. I u Rumuniji i Bugarskoj se ne može reći da je politička atmosfera baš "zdravija" u odnosu na našu "nezdravu atmosferu", a i te države su rasle brže od nas. Dakle, postavlja se pitanje zašto Srbija zaostaje, kad ni drugima nije lako i kad i tamo ima "nezdravih pojava"?

Tu, načelno i teoretski, ima nekoliko varijanti odgovora. Prvo bi se ocena o političkoj stabilnosti u Srbiji mogla "kopernikanski" obrnuti, da bi se konstruisala teza da je Srbija zapravo stalno politički nestabilnija od okolnih zemalja koje imaju mnogo političkih problema, ali bar znaju šta mogu, a šta ne mogu? Specifičnost Srbije je što takve nestabilnosti nema u njenoj narodnoj skupštini, ali je izgleda ima na svim drugim mestima.

Drugi, među mnogim varijantama odgovora na pitanje zašto su okolne zemlje po pravilu privredno uspešnije, možda bi se mogao naći u tome što je inercija starog privrednog sistema i stare privredne strukture u Srbiji mnogo čvršća, jer na toj inerciji parazitiraju i stare i nove političke elite "u dosluhu sa narodom". Tako se promoviše model u kome je država zaštitnik naroda od domaćih tajkuna koji bi da rentiraju "nacionalne resurse", te glavni preduzimač ili bar posrednik između nacionalnog kapitala i stranih investitora, koji bi, takođe, na njemu da zarade.

Na kraju, okreni-obrni, dolazimo i do hipoteze da svet i strani ulagači i dalje ne veruju mnogo u sistem u Srbiji i njenu dugoročnu orijentaciju, mada ih premijer Vučić, i u svom gore citiranom tekstu za poslednji forum u Davosu, stalno uverava da naša država ide prema reformama i teži tržišnoj ekonomiji. Da se u to još ne veruje potvrđuje (opet) Blumbergova procena (koju prenosi Tanjug) da će u 2016. godini BDP Rumunije biti povećan za 3,8 odsto (ne isključuje se, međutim, ni recesija); da će BDP Makedonije biti povećan za 3,5 odsto; da će BDP Bosne i Hercegovine porasti za tri odsto; Bugarske za 2,5 odsto; Slovenije za 2,2 odsto. Prema drugim izvorima, u Crnoj Gori se 2016. godine očekuje rast od 4,1 odsto, a u Hrvatskoj 1,8 odsto. Znači, Srbija je, sa svojih 1,5 prognoziranog rasta, opet "tigar na repu svake regionalne tabele".

Iz istog broja

Zakon o oglašavanju

Još jedna propuštena prilika

Radmilo Marković

Pravosuđe

Ni po azbuci, niti po abecedi

Tatjana Tagirov

Izbori 2016 – Gibanja na opoziciji

U kolonu po jedan

Jovana Gligorijević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu