Polaganje kamenja spoticanja u Zrenjaninu

Na pomenu samome sebi 1

NEMAČKI PATENT U SRBIJI: Autor Ginter Demnig

foto: i. keckesi

Na pomenu samome sebi

Od 1992. godine u Nemačkoj se polaže takozvano "kamenje spoticanja" – male, mesingane, u trotoar utisnute pomen-ploče koje treba da podsete na sudbinu ljudi koji su za vreme nacionalosijalizma progonjeni, ubijeni, deportovani, proterani ili oterani u samoubistvo. Kamenje spoticanja je 18. avgusta položeno i u Zrenjaninu, među ostalim žrtvama i u pomen mojim roditeljima, babi i dedi. Jedan od njih bio je posvećen i meni

Piše: Ivan Ivanji

Ponudili su mi da sednem na jednu od nekoliko neudobnih, tvrdih stolica poređanih na sredini pešačkog mosta u Zrenjaninu. Desno od nas stajali su mnogi ljudi, iza nas bilo ih je još više. Predsednica lokalne Jevrejske opštine pozdravila je prisutne, mene među prvima. Čudna je to privilegija biti pozdravljen među prvima samo zbog toga što si slučajno ostao živ, a tvoji roditelji nisu. Zar je to nekakva zasluga?

Desno od nas stajala je elita. Predstavnici ambasada Izraela i Nemačke, mnogih institucija i društva. Nisam pažljivo slušao, ne znam koga i šta su predstavljali. Pogled sam bacio udesno gde su bili predstavnici verskih zajednica. Sasvim napred rimokatolički sveštenik u svojoj odori sa velikim krstom na grudima. Protestantski sveštenici se van službe u crkvama kreću u civilu, nisam mogao da ih prepoznam. Mene je čudilo što mi je bolno, baš bolno nedostajao duhovnik Srpske pravoslavne crkve negde napred, u prvom redu. Ako je bio prisutan, zašto nije stajao gde mu je bilo mesto? Zar ne bi bio lep gest da je došao nadležni vladika? Rekoh sebi: Šta te se to tiče?!

Na komemoraciju povodom 80. godišnjice deportacije Jevreja iz Zrenjanina i Banata 18. avgusta 1941. došli smo na poziv gradonačelnika Zrenjanina Sime Salapura i predsednice Jevrejske opštine Zrenjanin Ljiljane Popov. Tada je deportovano njih 1.288, među njima i moji roditelji. Deda i baba sa očeve strane su se sami poštedeli svega toga, ranije su izvršili samoubistvo. Ni gospodina Salapura nisam zapazio među prisutnima. Mislim da je bio red da nas je on, koji je potpisao poziv, takođe pozdravio.

Glavni rabin Srbije Isak Asiel je održao prigodan, kratak govor i očitao kadiš, jevrejsku molitvu za mrtve.

Iz razmišljanja kojim sam pokušavao da odagnam plač za ubijenim roditeljima koji mi je navirao, za ocem koji je imao 42 i mamom koja je imala 40 godina, trgao me je poziv da bacim cvet u Begej. Ustajem teško, prilazim ogradi. Dole je nekada tekla živa reka u kojoj sam kao dete plivao, na kojoj sam veslao, u koju je moj deda i sa više od sedamdeset godina sa trambulina naglavačke skakao u savršenom stilu. Sada je Begej zelena, smrdljiva žabokrečina. To je ljudski greh. Vlasti su presekle reku koja je bila uređena kao kanal, ne bi li dobili veštačko jezero. Ili su se preračunali ili nisu negovali tu vodu u centru grada, tek ona je sada močvara.

Bilo mi je žao da lepi cvet bacim u to blato, ali sam se podvrgao protokolu. Kada je to bilo obavljeno, oni elitni posetioci su u ime onih koje su predstavljali skupim vencima napravljenim od svežeg cveća prekrili prljavo dno kanala. Bila je to zapravo odlična simbolika.

Na pomenu samome sebi 2


CRNI GOLUB

Prepodnevno sunce je nemilosrdno sijalo, organizatori se nisu pobrinuli da makar mi, koji smo sa opravdanim razlogom sedeli na stolicama, budemo u hladu. Ne znam da li je to rabinova zasluga, da li se tako dogovorio sa svevišnjim gospodom, tek oblaci su prekrili sunce u pravi čas, taman za onoliko koliko je bilo potrebno da se obave sve predviđene formalnosti.

Dok je trajala ceremonija, doleteo je jedan crni golub, seo na stub na sredini mosta, proveravao situaciju, napravio nekoliko krugova, opet sleteo, pa mahnuo krilima i nestao brzim letom u letnjem nebu. Ni na pamet mi ne bi palo da takvu patetičnu, sladunjavu scenu opišem u romanu, ali u stvarnosti se baš tako dogodilo, stvarnost se ne drži naših ljudskih pravila, pa neka tog goluba tumači kako ko hoće.


ČETIR’ KONJA DEBELA

"Četir’ konja debela teram preko Begeja…", glase najpoznatiji stihovi pesme o "Bečkerečkoj ćupriji". Gde je ta čuvena ćuprija? Upravo smo stajali na njoj. Veoma davno ovde se nalazio drveni most, ali je 1904. postavljen gvozdeni most u stilu secesije koji je izgrađen prema nacrtima projektnog biroa "Ajfel" u Parizu. Biroa onog istog Gistava Ajfela koji je sagradio toranj što je postao simbol Pariza. Na taj most se odnosi pesma o ćupriji. Kršten je kao "Eržebetin most" – Erzsébet hid – posle oslobođenja 1918. dobio je ime "Dositejev most", ali mi smo ga prosto zvali Veliki most. Srednji deo se ručnim vrtenjem kurbli mogao podizati da bi ispod njega mogle da plove veće lađe, to je radilo osmoro ljudi. Voleo sam da ih posmatram.

Naravno da takav most nije bio zgodan za novo vreme, nešto uzvodno sagrađen je novi most od armiranog betona sa četiri saobraćajne trake, a slavni gvozdeni most, za koji bi moglo da se kaže da je Ajfelov, prosto je srušen. Umesto da ga sačuvamo, to remek-delo secesije prodali smo u staro gvožđe. Mi? Ja lično nisam, ali nisam ni glasno protestovao. Niko se tada nije setio da će na ovom mestu itekako biti potreban prelaz za pešake. Tačno na mestu gde je stajao most srušen 1971. postavljen je ovaj bezlični sa koga smo vence i cveće bacali u žabokrečinu.


BIZNIS SA MRTVIMA

Valjalo se premestiti na mesto gde će se položiti kamenje spoticanja. Taj običaj – da ne kažem manir – nastao je u Nemačkoj. Autor projekta je neuspeli likovni umetnik Ginter Demnig koji je u Patentnom zavodu Nemačke zaštitio tu svoju ideju: 9 x 9 santimetara velike pločice od mesinga na kojima je posebnom mašinom, znači bajagi ručno, gravirao ime i prezime, datum rođenja, datum i mesto smrti, koncentracione logore ili zatvore žrtava nacionalsocijalizma, sa namerom da se polože u trotoar na adresama na kojima su stanovale. Kada sam shvatio da žele da postave takve oznake pred kućom u kojoj sam proveo detinjstvo, samo što nisam pobesneo. Nameravao sam da na licu mesta napravim skandal. Taj Demnig je u Nemačkoj i mnogim drugim državama položio više od 100.000 tih "kamenova spoticanja". U Srbiji je za svaki kamen naplatio 132 evra, osim toga 200 evra za svoj kratki govor povodom polaganja i, naravno, putne troškove i troškove boravka. Zarađivao je milione na račun mrtvih.

Srećom, prvo sam proverio šta misle prijatelji u Nemačkoj čije mišljenje cenim. Rekoše kako je činjenica da je na taj način mnogo, mnogo više učinjeno da bi se podsetilo na zločine nacizma nego sa zbirnim, bezličnim spomenicama ili spomen-tablama. Demnig je čak za to dobio i neki visoki orden.

Odustao sam od svoje namere da napravim skandal. Svejedno ne razumem zašto se moj rodni grad – danas Zrenjanin, kad se rodih Veliki Bečkerek, dok sam odrastao i krenuo u školu Petrovgrad – odlučio za Demniga, a nije naručio neku sličnu, okruglu ili romboidnu, svejedno kakvu ploču, od nekog našeg umetnika. Nisam od onih koji svoj patriotizam dokazuju uzvicima "kupujte naše", ali prosto više volim naše sokove ili naša piva, pa bih više voleo i da je neki naš umetnik mojim roditeljma napravio spomen-obeležje, umesto stranca za koga je to biznis, a ne umetnost.

Sticajem okolnosti, sedeli smo jedan pored drugoga, Demnig i ja, pa sam mu ispirčao u četiri oka svoje sumnje u njega i šta sam sve o njemu pročitao u nemačkim medijima i pitao ga šta tačno piše u njegovoj prijavi patentnom zavodu. On je dosta cinično uzvratio pitanjem da li znam šta je autorsko pravo. Odgovorih jednako ljubazno da veoma dobro znam, ali je nešto važnije prekinulo naš razgovor, pa se na njega nismo vraćali. Posle je bio opkoljen ljudima koji su mu se divili.


ORDINACIJA JE ZATVORENA JER SU LEKARI UBIJENI

Na pomenu samome sebi 3

Valjalo je preći koju stotinu i više metara, savladati nekoliko za mene surovih, visokih stepenika. Pomagao mi je Dušan Juvanin, koji me je dočekao u Zrenjaninu kada smo najmlađa unuka i ja stigli automobilom. Juvanin je čudo od čoveka. Po osnovnoj profesiji mi je kolega, građevinski tehničar. Univerzitetske spreme nema. Nemam ni ja. Ali pored ostalog je istoričar amater koji o istoriji, pre svega našeg zajedničkog rodnog mesta, ali i mnogo šire, više zna nego što može da se pronađe u svekolikim arhivima iz kojih je vredno prepisivao sve što ga je zanimalo. Već mi je ranije davao fotokopije dokumenata o mojoj porodici, mojim precima sve do čukundede, o kojima pojma nisam imao. Dušan mi je pomogao da se krećem sve vreme u Zrenjaninu.

Pred ulazom u kuću u kojoj sam proveo detinjstvo, iz koje sam krenuo u školu, opet stolice, zaštita od sunca nije potrebna, senku baca sama zgrada. Nisam se u njoj rodio, doselili smo se kada sam imao godinu dana. Rodne kuće se ne sećam, rekoše mi gde je, ali sam zaboravio. Vlasnik jednospratnice bila je Pravoslavna crkvena opština. Zavojito stepenište vodilo je samo do dva stana, u jednom je stanovao prota Popov, u drugom mi. Sedam soba, od kojih je jedna bila čekaonica, druga ordinacija. Roditelji su mi bili lekari.

Ranije je tu stanovao deda. Otac i stric su se rodili u istom stanu. Negde oko 1930. deda se preselio preko puta u manji, trosobni stan, a ovaj prepustio nama. Svejedno, opravdano je da se smatra da je stanovao na toj adresi, što su zlatasto sjajne kocke, koje će biti kamenovi spoticanja, i za njega položene na ovoj adresi – Kralja Aleksandra 47. Ali zašto je spremljeno šest takvih kocki, po jedna za babu, za dedu, za oca, za majku i…?

Proveravam i zapanjeno konstatujem da je po "kamen" napravljen i za moju sestru i mene.

Čitam tekst na jednoj od ploča:

"Ovde je živela
FELISIJA IVANJI
Rođ. 1876.
Pobegla u smrt
14. 4. 1941,
Veliki Bečkerek
Petrovgrad"

Isto za dedu, samo je različita godina rođenja. Sviđa mi se "pobegla… pobegao u smrt", a ne samoubistvo.

Za oca i majku slično: Franja Ivanji – rođ. 1899 – stradao 1941 – topovske šupe, a za mamu Ida Ivanji – rođ. 1901 – stradala 1941 – Beograd. Kod mame su mogli i da konkretizuju "Logor Staro sajmište" ili po zvaničnom nazivu "Judenlager Semlin", ali to po mom mišljenju nije važno.

A šta to piše o meni? Ivan Ivanji – rođ. 1929 – deportovan – Aušvic Buhenvald – oslobođen. Slično za sestru Ildi, samo što su logori Terezin i Bergen-Belzen. Da su me pitali, ja to ne bih dozvolio. To sam i rekao pred nekim uključenim kamerama, ne znam da li su preneli. Više bih voleo da su na zid kuće u kojoj sam živeo stavili tablu sa natpisom "Ovde je detinjstvo proveo pisac Ivan Ivanji". Vratio bih na zid table da "dr. Franja Ivanji ordinira od 9-11 i od 15-17", drugu tablu koja bi objavljivala da "dr. Ida Ivanji ordinira od 11-13", a preko njih natpis "ordinacija zatvorena jer su lekara ubili".

Na pomenu samome sebi 4

Trebalo je da položim po cvet na tatin i mamin kamen. Zamolio sam unuku Ivu da to učini umesto mene.


SETIMO SE ONIH KOJI UMIRU SADA

Valjalo je smiriti se i govoriti. Ponosan sam što mi je to pošlo za rukom. Rekao sam otprilike da jesam ovde proveo detinjstvo, da sam proživeo što sam proživeo, ali da sad treba misliti i svu svoju empatiji pokloniti ne prošlosti, nego onima koji sada umiru, sada, možda i ovog trenutka dok mi ovde stojimo. Baš sada se neko davi u moru, svejedno je zašto, svejedno je što su "drugačije okolnosti", jer ako se neko izbegličko dete udavi u Sredozemnom moru, to je jednako strašno kao kada se jevrejsko dete uguši u gasnoj komori u Aušvicu. Veoma sam zadovoljan što je tu izjavu prenelo nekoliko televizijskih stanica, pa i RTS1 u svom Dnevniku u 22 sata. Iskreno rečeno, ja sam mislio da će ponešto sa ovog događaja preneti samo lokalne stanice, u najboljem slučaju TV Vojvodina, jer nisam čuo da je prisutan bio izaslanik predsednika Republike, a kamoli sam Vučić. Predsednik Srbije, koji voli da komentariše sve što smatra važnim ili pogodnim za samopromociju, nije smatrao za shodno da progovori neku reč o prvom postavljanju kamenja spoticanja, spomen-ploča ubijenim Jevrejima u najvećem gradu Banata koji je ne znam više koliko godina unazad bez pijeće vode, ali u kome zato Kinezi grade veliku fabriku automobilskih guma koja je ekološki sumnjiva, koja će možda živim Zrenjanincima pored vode oduzeti i vazduh.

Dao sam još nekoliko intervjua, pa mi je prišla zgodna, mlada devojka i iznenada mi poljubila ruku. To me je strašno uplašilo, ali sam se snašao i zauzvrat poljubio njenu ručicu uz naklon kako sam na filmovima video da austrijski oficiri ljube ruke damama. Mora da sam izgledao veoma komično.


PRED KAPIJOM DEČAŠTVA

Da se vratim na povod našeg dolaska u Zrenjanin. Sestra i ja smo se živi vratili iz koncentracionih logora. Bes zbog toga što me Jevrejska opština nije pitala za mišljenje, što me makar nije unapred obavestila šta smera sa mojim imenom, opet pomaže da bar malo zakočim tugu, očaj, potištenost – nemam prave reči za pogubljenost koja me je ipak u jednom trenutku bila spopala, koja je htela da me uguši. Sedeo sam pred kapijom kroz koju sam kao dete prolazio svakog dana po nekoliko puta, kada bih polazio u školu, išao na časove violine, da se provozam biciklom, odem u jedan od parkova da se igram, u bioskop ili prosto u šetnju. Više puta sam pisao o svom detinjstvu, ali nikad me do sada sećanje nije tako "uhvatilo za gušu".

Među prvima sam kao dete dobio sopstveni bicikl koji sam pozajmljivao drugarima. Rano sam dobio pravi, kožni fudbal, pa su me stalno zvali da igram nogomet iako nisam bio naročito spretan. Danas znam da siromašna deca ne vole vršnjake iz bogatijih porodica, ali da teže ka tome da se druže sa njima. Moji drugari nisu zapažali da ja nisam voleo sendviče debelo namazane puterom, sa naslaganom salamom koje su mi pakovali za školu, a ja ih poklanjao bilo kome i kupovao tvrde, suve, slane kifle.

Kroz glavu su mi se vrtele mnoge uspomene. Porodica se za sve obroke, doručak, ručak i večeru, okupljala oko stola, bilo je nezamislivo da neko izostane. Slučajno iskrsne sećanje kako sam jednom pao sa bicikla blizu našeg stana, ruka mi je krvarila, potrčao sam kući, ali nisam ušao u stan nego otišao u čekaonicu i sačekao da tatina pomoćnica isprati pacijentkinju, pa da se prijavim da sam hitan slučaj. Uvela me je u ordinaciju, tata se smejao dok mi je previjao prst.


NEKI NOVI BICIKLI

Kad se gužva smirila, uveo sam unuku Ivu u zgradu i odveo do stepeništa gde smo o kuke u zidu mama, tata i ja vezivali svoje bicikle. I sada su se iste te kuke koristile u istu svrhu za modernije dvotočkaše. Na tom mestu je, kao i nekada, bio stražnji ulaz u apoteku. Pokazao sam Ivi dvorište u kome su se svake jeseni klale svinje. Prota, apotekar Vagi i moj tata su se dogovarali kada će ko da kolje u razmaku od dve, tri nedelje, pa bi uzajamno delili sveže krvavice, džigernjače, čvarke. Tako sam uspeo da promenim temu.

Unuka za sebe kaže da je ona plakala, ali da "deka nije!" Na fotografijama koje mi pokazuju na mobilnom telefonu sebe vidim – pogrbljeni, grozan neki starac, zar bi to trebalo da budem ja?!

Smrt je u tom trenutku bila veoma blizu.

Bio sam posve smušen na povratku za Beograd, ali sam se do večeri oporavio. Rekao bih da mi se vratio zdrav prezir prema svemu, pa i prema sebi samom. Cinizam je dobro utočište.


KO IMA UŠI DA ČUJE NEKA ČUJE

Italijanski književnik i inženjer hemije Primo Levi ubio se pošto se živ i relativno zdrav vratio iz Aušvica. Španski književnik, borac francuskog pokreta otpora Horhe Semprun, samo šest godina stariji od mene, vratio se živ iz Buhenvalda. U svojim memoarima piše kako je pokušavao da se teši spavajući sa devojkama koje je očaravao svojom sudbinom i recitovanjem ljubavnih pesama, ali da mu to nije nije pomoglo. Godinama je razmišljao o samoubistvu, a jednom je pokušao da se ubije bacajući se pred voz u jednoj maloj železničkoj stanici u Švajcarskoj. On je, ipak, pronašao način da se trgne, da pobedi očaj. Otišao je ilegalno u Frankovu Španiju i ponovo rizikujući život nastavio da se bori protiv fašizma kao koordinator delovanja Komunističke partije Španije. Godine 1954. postao je član CK, 1956. član Politbiroa, 1964. isključen je iz partije zbog "štetočinskog delovanja" jer ju je smatrao staljinističkom. Posle smrti Franciska Franka 1977. u demokratizovanoj Španiji bio je kao nestranačka ličnosti od 1988. do 1991. ministar kulture. Dosledni ljudi, heroji, ne postoje samo u romanima i na filmu nego i u stvarnom životu. U Vajmaru smo nekoliko puta sedeli za istim stolom, najčešće je ćutao.

Za razliku od njega i njemu sličnim, mnogi preživeli logoraši se žale da još uvek sanjaju da su u logoru, da proživljavaju strašne more. Ja ne iako ni po čemu nisam heroj. Međutim, posle rata sam često sanjao da stojim pred streljačkim strojem osuđen na smrt i da čekam smrtonosni rafal. Varijacija tog sna bio je san da se blizu mene izdiže pečurka karakteristična za atomsku bombu i da znam da će me njen ubitačni talas dostići kroz nekoliko sekundi. U oba slučaja sam se se naglo budio mokar od znoja. Zahvaljujući Frojdovom učenju, lako je objasniti takve snove. Moja podsvest je organizovala da poginem nekom drugačijom smrću, a ne da me kao anonimca prosto umlate, uguše ili puste da crknem od gladi.

U početku sam se kolebao da li uopšte da odem na taj pomen samome sebi. Savetovali su mi da to ne činim. Uvek sam mogao da se izgovorim na starost, pritisak, ne bi bilo neučtivo ni neverodostojno. Naknadno sam zadovoljan što sam otišao. Mogao sam da kažem nešto što su zahvaljujući televizijama mnogi čuli. "Ko ima uši da čuje neka čuje" piše u bestseleru koji mnogi na ovom svetu poštuju kao Sveto pismo.

Iz istog broja

Jugoslovenski prostori

Nazadovanje dugo tri decenije

Bojan Stojanović

Četvrti talas korone

Ma kakve, bre, mere

Ivana Milanović Hrašovec

Kultura sećanja

Ko manipuliše i zašto

dr Dragan Cvetković

Intervju – dr Mirjana Devedžić, šef Odseka za demografiju

Šta Srbija treba da zna o svom stanovništvu

Sonja Ćirić

Crna Gora – Borba protiv organizovanog kriminala

Šta je Belivuk radio u Danilovgradu

Voislav Bulatović

Službe bezbednosti

Policija, politika i mafija

Vukašin Obradović

Nasilje na sportskim priredbama

Pazi, Vulin snima

Slobodan Georgijev

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu