»Analitičari medija« i ostali spletkaroši

Na pjenu od mora 2

KONFUZNO, DOSADNO, POLTRONSKO: Ištvan Kaić (sredina, siva majica)

foto: beta photo

Na pjenu od mora

Posle Nebojše Krstića, koji je dužio Teofila Pančića, sada se pojavio i Ištvan Kaić koji duži "Vreme", Miloša Vasića i NUNS, ako ne i više. Obojica sprovode očigledno uglavljenu strategiju: da je svaka kritika Aleksandra Vučića maltene podrška mogućem atentatu, jer da je tako bilo i u slučaju Zorana Đinđića, što je laž. Iz kojeg trusta pilećih mozgova ova strategija potiče jasno je: i po sadržaju i po žestini koja treba da nadoknadi nedostatak argumenata

U ponedeljak, 7. novembra, u jutarnjem programu TV Studio B "Prelistavanje" pojavio se g. Ištvan Kaić u svojstvu "analitičara medija" (prethodno zanimanje bilo mu je "mladi filozof" i saradnik Instituta za javnu politiku g. Vladimira Bebe Popovića, mada je ovaj imao izvesna kolebanja da ga za takvog prizna). Tom prilikom, g. Kaić bavio se dvema temama: infiltracijom NUNS-a u Savet za štampu i mojom skrušenom neznatnošću. Ukratko, on je Savet za štampu upozorio da ga je infiltrirala NUNS-ova agentura, jer da su predstavnici određenih medija koji tamo formacijski spadaju istovremeno i članovi NUNS-a, pa je tako Savet za štampu ispao ekspozitura NUNS-a, za koji – naravno – znamo šta je i za koga i za čije pare radi to što radi. Sve je to – ko nije pratio – linija napada "Informera", "Pinka" i prateće medijske logistike Srpske napredne stranke koja vidi i lovi špijune čim neko ima neku primedbu i bezrezervno ne obožava Aleksandra Vučića. Istom prilikom g. Kaić najavio je izlazak iz štampe jedne ili dve knjige (nije jasno): jedna će se zvati "Redakcija u kafani", a druga "Regresija Miloša Vasića", osim ako to nije jedna knjiga u dva dela, đavo bi ga znao. Jedva čekamo taj izdavački poduhvat.

O REGRESIJI: Na svom blogu (istvan kajic blog) g. Kaić objavio je valjda odlomak iz buduće knjige posvećen Vašem odanom autoru, a na temu "regresije", štogod to bilo, a ima u fusnoti i jedno konfuzno pozivanje na Lakana, valjda da šta bi to bilo, ali nisam imao živaca da se bavim tom gnjavažom. Ukratko, Vaš odani i Vama na usluzi nekada je bio dobar, pa onda više nije, pa je opet bio dobar, a od dolaska Vučića na vlast "regresirao" je u prethodno svoje sastojanije iracionalnog mrzitelja. Analogija sa Zoranom Đinđićem provlači se (kao i kod Nebojše Krstića, ali njemu je Teofil Pančić u "Vremenu" rekao šta ga spada prošle nedelje) stalno i podjednako veštački i mehanički. Iz okolnosti da smo Teofil Pančić i ja imali izvesne primedbe na politiku Zorana Đinđića i okolnosti da imamo izvesne primedbe i na politiku Aleksandra Vučića izvlači se zaključak: ako je ubilo Đinđića, mora biti da će ubiti i Vučića, a tu kritičari i jednoga i drugoga sigurno nisu nevini.

Na tom mestu svoje argumentacije g. Kaić vraća se na priče o "političkoj pozadini" atentata na Đinđića i direktno optužuje Vojislava Koštunicu. Pritom potpisnika ovih redova optužuje za bliskost i saradnju sa pokojnim Sašom Tijanićem, koji da mi je novinarski uzor. Ništa dalje od istine, ali Tijanića nema da to potvrdi. Kad smo kod pokojnika koji ne mogu da kažu svoje viđenje istine, g. Kaić bestidno meša pokojnu Biljanu Kovačević Vučo u nešto sa čime ona ništa imala nije. To je zanimljiviji deo njegove buduće knjige, ako sam dobro razumeo.

Dakle: u proleće 2003. godine, za Sablje, "Vreme" je imalo nekoliko tekstova u kojima je g. Vladimir Beba Popović bio kritikovan zbog toga što se teškom rukom mešao u slobodu štampe (vikao na urednice RTS; ja čuo svojim ušima) i uopšte se ponašao arogantno i svadljivo – po svom običaju. "Vreme" mu je to zamerilo nedvosmisleno i jasno, a on je podneo tužbu za klevetu Trećem opštinskom sudu. Nije ga zastupala Biljana Kovačević Vučo, moja dugogodišnja prijateljica sve do njene prevremene smrti, inače bih to znao. Održana je samo jedna javna rasprava u donekle komičnim okolnostima: g. Popović i njegovo obezbeđenje optužili su me da sam pokušao da unesem u sudnicu "opasno oružje", mali kombinovani alat firme "Leatherman" s kojim su me do 11. septembra 2001. puštali i u avione. "Vreme" je od toga napravilo odgovarajuću sprdnju, vidi "Vreme" br. 653, od 10. jula 2003). G. Kaić, međutim, priča da sam ja kukao i bogoradio u Trećem opštinskom sudu da me se oslobodi (ne vidim kako bi, a i taman sam se obradovao komediji koja bi usledila). Istina je drugačija: g. Popović, svestan da je tužba za klevetu neodrživa i slaboumna (tražio je od suda da mi zabrani pisanje u novinama!), diskretno je predložio vansudsku nagodbu. Dragoljub Žarković i ja smo se s njim našli na diskretnom ručku u onom mnogo finom restoranu na Kosančićevom vencu (Langouste, valjda, ne sećam se) sa divnim pogledom na Savu. G. Popović tada nam je predložio da on odustane od te tužbe, a mi da to ne razglašavamo okolo. Tako smo se i dogovorili: g. Popović je tiho odustao od tužbe, a mi smo ćutali sve do sada, jer je g. Popović prvi prekršio dogovor, inače bismo ćutali i dalje. Tako je bila izlečena moja prva "regresija", a ručak je, sećam se, bio jako dobar.

Kada sam 2003. dobio Aprilsku nagradu Beograda, došlo je do žestokih protesta u jednom izumrlom nedeljniku, ali i do objavljivanja na istom mestu delova mojih presretnutih telefonskih razgovora i poruke elektronske pošte; slutim odakle to potiče, ali neka. Nikada, međutim, nisam hvalio pokojnog Ivu Pukanića (kako bih? Poznavao sam ga), kako g. Kaić tvrdi, a slutim i odakle mu ta teza.

O PROGRESIJI: U fazi moje "progresije" (to je valjda suprotno od "regresije") pisao sam knjigu o ubistvu Zorana Đinđića i tada mi je g. Popović bio od velike pomoći, što stalno naglašavam i odajem mu dužno priznanje, kao i drugim izvorima informacija i sagovornicima. Sve je to tako trajalo do trenutka mog novog pada u "regresiju", a to je kad je g. Popović osnivao svoj čuveni Institut za javnu politiku u Podgorici. Na toj svečanosti nisam se pojavio iz banalno-medicinskih razloga (akutna tahikardija sa pratećim analizama i posmatranjima), ali me je g. Popović optužio da sam se uplašio od "pritisaka" političke prirode, valjda. Uzalud sam objašnjavao da nikakvih "pritisaka" nije bilo, osim doktorskih, nije pomoglo: moja "regresija" počela je i napredovala sve do dana današnjeg. Vrhunac je bio tekst u "Vremenu" 1. jula 2014, u kome sam g. Popoviću odmereno i uravnoteženo zamerio na pogrešnom pristupu u njegovoj svađi sa Vanjom Ćalović iz Crne Gore: ukratko, da ako ima politički problem, bolje je da ga rešava političkim argumentima umesto tabloidnom pornografijom. Sada me je g. Kaić – između ostalog – optužio i za "mizoginiju", ne specifikujući zbog čega.

Dakle, iz TV nastupa g. Kaića i iz navoda (foršpan, teaser) iz njegove buduće knjige o fenomenu "regresije" (ili dve knjige?) ispada da sam ja ličnost nestabilna, nezahvalna, podla, guja u njedrima, neko ko se okomio na Bebu Popovića tek kad se ovaj priklonio Vučiću, pa – prema tome – mora biti da ja mrzim Vučića i njegovu porodicu, čim nisam na Bebinoj strani. Štaviše, sprdao sam se sa "državnim udarom" Dragana J. Vučićevića i Željka Mitrovića (jesam, kriv sam), a g. Kaić kaže da sam se tada "uplašio hapšenja".

Tako je, dakle, "analitičar medija" smestio Vašeg odanog pisca ovih redova u neprijatelje, izdajnike i mrzitelje za koje ne bi bilo ništa čudno da se pokaže kako rade o glavi Aleksandru Vučiću i njegovoj porodici. Tu je već Teofil Pančić, tu je Draža Petrović i ceo "Danas", ceo NUNS, CINS, BIRN i KRIK i još mnogi do kojih ćemo tek stići. Posle ovoga, meni je svaka šansa za "progresiju" valjda uskraćena, ovo je dno "regresije" i nema dublje.

Još dok je bio tek "mladi filozof" i omiljeni autor gđe. Smajlović u "Politici", g. Kaić se odlikovao opširnim, dosadnim i konfuznim stilom pisanja, ali i jasno izraženom pakošću i pasjalukom. Još tada se uvredio na sve nas koji smo sa rezervom gledali na čuvenu Veranovu komisiju za ubistva novinara, da bi danas to ponovio, dodajući da je reč o ideji Bebe Popovića (valjda ga je zato to toliko potreslo: što ne poštujemo njegovog uzora i mentora). Odatle i potiče ona skaredna objavljotina "Treći metak Branke Prpe"; kad smo ga zbog toga kritikovali, tužio nas je sudu i ta se parnica još vuče.

Ako je ovo nastavak strategije smišljene "u Herceg Novi, na pjenu od mora", a čini se da jeste, propagandna mašinerija medijske spin-doktorske filijale Vučićeve vlasti nije baš najbolje podmazana, pa počinje da škripi.

Ostaje nam da čekamo objavljivanje novih knjiga (ili knjige?) g. Ištvana Kaića, pa da se onda njima pozabavimo kako ih spada.

Iz istog broja

Kuda ide Srbija

Čuvar brata svojega

Dejan Anastasijević

Mediji i politika

Dramaturgija lova na veštice

Tamara Skrozza

Firme u državnom vlasništvu

Svi su znali osim njega

Radmilo Marković

Godišnjica mitrovdanskog Ustava Srbije

Svođenje na pravu meru

Tatjana Tagirov, Katarina Stevanović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu