Upotreba kriminalnih slučajeva u političke svrhe

Na koga misliš kada kažeš Šarić 2

RAZOČARAO »NAVIJAČE«: Darko Šarić na optuženičkoj klupi

foto: vesna anđić

Na koga misliš kada kažeš Šarić

Ako je suditi po vestima koje su preplavile medije po dolasku Darka Šarića u Srbiju, deluje kao da nije stigao specijalnim avionom, okružen, valjda, vrhunskim agentima tajne službe. Pre bi se reklo da je u zemlju doleteo u ekonomskoj klasi, gde je o svojim problemima sa srpskim političarima ćaskao sa slučajnim saputnicima, koji su potom požurili da te razgovore prepričaju novinarima

Tabloidi bliski vlasti su prvi preneli da se tokom puta "žalio agentima BIA kako su ga neki političari pustili niz vodu, oprali ruke od njega i pored svega što je za njih učinio". "Kurir" je dao svedočenje svog "sagovornika iz bezbednosnih službi" da je Šarić "u jednom trenutku zagonetno pitao: ‘Đe su vam ona dvojica, Tadić i Homen?"‘

PRIČLJIVI ČUVARI TAJNI: Potom je "Politika" objavila informaciju "iz pouzdanog izvora u Birou za koordinaciju službi bezbednosti", da se Šarić tokom leta za Beograd, pred agentima BIA, posebno okomio na dvojicu srpskih političara, koje je, uz gomilu nepristojnih reči, nazvao "lažovima koji su ga prodali". Izvor "Politike" nije želeo da precizira koga je Šarić imenovao i šta je ispričao o tim političarima, ali je izjavio da smatra da će klupko tek sada početi da se odmotava. Na "poverljive izvore" su se pozivali svi koji su objavili da se Šarić krio u Venecueli, Dominikanskoj Republici, Brazilu, Kolumbiji, živeo bez telohranitelja, trudio se da bude neupadljiv, mada je tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević rekao na konferenciji za novinare, organizovanoj povodom predaje Darka Šarića, da u interesu istrage ne može da se precizira gde je i kako uhapšen, jer je u bekstvu još ukupno 18 njegovih saradnika, na čijem se lociranju i dalje radi.

Pošto se još niko iz vrha države ili bezbednosnih službi nije oglasio da demantuje sva ova "svedočenja iz prve ruke", reklo bi se da je, uz privođenje kraju akcije protiv moćnog narko-klana, i dalje u toku paralelna akcija upotrebe "Slučaja Šarić" za zastrašivanje i disciplinovanje političkih protivnika. Ta akcija je počela daleko pre ovogodišnjih izbora, još kada je početkom prošle godine objavljeno da se tadašnji ministar policije Ivica Dačić viđao sa Rodoljubom Radulovićem, zvanim Miša Banana, visoko pozicioniranim članom Šarićevog narko-klana. Dačić je demantovao da je išta znao o Radulovićevim kriminalnim aktivnostima, ali se u igri pojavilo i ime bivšeg šefa Dačićevog kabineta Branka Lazarevića, za koga se tvrdilo da se viđao sa pojedinim članovima narko-klana i prenosio im informacije da su pod policijskim merama. I pored toga, Lazarević je mirno obavljao diplomatske dužnosti u Atini, da bi tek 20. februara ove godine, nekako baš pred izbore, bio pozvan na saslušanje u Tužilaštvu za organizovani kriminal. Stavljeno mu je na teret udruživanje radi vršenja krivičnih dela i odavanje službene tajne, pasoš mu je oduzet i pušten je da se brani sa slobode.

Mada su Dačić i njegovi partijski drugovi stalno ponavljali da jedva čekaju da Šarić bude uhapšen pa da se vidi sa kim je zaista u državi sarađivao, verovatno im nisu prijale optužbe koje su se periodično pronosile po medijima. Jeste da mediji najbolje žive od senzacionalnih vesti, i ovde i u svetu, ali kod nas je već duže vreme uzela maha malo drugačija situacija. Umesto sudova, tabloidi "bliski vladajućoj partiji" optužuju, hapse i presuđuju, po potrebi čereče protivnike SNS-a i Aleksandra Vučića, pa deluju kao medijska pajser brigada vlasti preko koje se najavljuju budući koraci državne politike.

Na koga misliš kada kažeš Šarić 3

Ta politika se zasniva mahom na neprekidnom lansiranju afera i optužbi, a Šarić je u takvoj kombinaciji kapitalni dobitak. Zato su hapšenje narko-bosa i najavu njegovog prvog svedočenja na sudu propratili naslovi poput: "Tajkuni i političari u neviđenoj panici! Pola Srbije u strahu od saslušanja mafijaša iz Pljevalja", uz nabrajanje onih koji bi trebalo da se najviše plaše, a spisak je dugačak: tu su i Mišković, i Dačić, i pojedinci iz bivše vlasti, koji bi trebalo sami da se prepoznaju.

Neki od pomenutih su se komentarima uključili u priču, ne dovodeći u pitanje istinitost Šarićevih reči koje su procurele u javnost. Tako je bivši predsednik Srbije Boris Tadić, povodom vesti da ga je Šarić još u avionu pominjao, rekao da je to logično s obzirom na činjenicu da je on inicirao akciju "Balkanski ratnik", posle koje je Šarić morao da beži, i da su "svi oni političari i mediji koji o ovom slučaju govore suprotno istini, zapravo oni koji su uplašeni od istine i skoro izvesno saveznici kriminala".

Na koga misliš kada kažeš Šarić 4

STRAH I "DAN D": I dok se skoro cela političko-medijska scena u Srbiji bavi utvrđivanjem odgovornosti za veze sa Šarićem, u pozadini seiri Srpska napredna stranka, uz dozirano sejanje straha. Zoran Babić, član Predsedništva SNS-a, kaže da je njegova partija spokojna u iščekivanju svedočenja Darka Šarića, ističući da u Srbiji ima onih koji zbog saradnje sa njim ne mogu da spavaju, i da oni "koji su sa Šarićem tikve sadili budu spremni da im se o glavu razbiju". Funkcioneri SNS-a manje-više pričaju ono što tabloidi saznaju iz "poverljivih izvora", pa tako neimenovani izvor "Kurira" kaže da je Šarić "nesporno uživao zaštitu mnogih visokopozicioniranih političara i oni su opravdano u panici zbog onog što će on ispričati pred sudom, jer on više nema razloga da štiti svoje političke kontakte i mnoge moćnike bi mogao da povuče za sobom", dodajući da se ta podrška očituje i u tome što je Šariću omogućeno da kupuje lokale, preduzeća i najplodniju zemlju u Vojvodini, kao i po tome što se protiv njega nije vodila istraga sve do trenutka kada je američka DEA to zatražila. Ministar pravde Nikola Selaković kaže da se osnovano sumnja da je postojao kontakt između državne strukture i kriminalnih organizacija, da je Šariću neko omogućio pranje novca, te da mu je davao povlašćene informacije: "Na primer, o parcelama u nekim selima za koje je retko ko znao, a kasnije se ispostavilo da preko njih prolaze neki infrastrukturni projekti."

Da dokazivanje svih pomenutih sumnji i optužbi počne na za to jedino merodavnom mestu javnost je dočekala 24. marta, kada se Darko Šarić prvi put pojavio pred sudom. Mada je taj trenutak najavljivan kao "Dan D za mnoge najistaknutije političare i biznismene", jer bi "Šarić svojim svedočenjem mogao da otvori Pandorinu kutiju i zapečati mnoge političke karijere", sam početak procesa nije opravdao najavljeni spektakl.

Jeste Šarić, između ostalog, rekao da su optužbe protiv njega laž, "dimna zavesa bivšeg režima da zamagli svoje lopovluke, obmana da se sakrije Agrobanka i druge stvari", da nije kriv ni po jednoj tački optužbe, da mu je sve namešteno, da droga nije njegova, da se viđao i sarađivao sa uticajnim ljudima na položajima i bogatima, a da su "oni tamo, ja sam ovde", da bi imao mnogo toga da kaže, ali da neće odgovarati na pitanja u ovom trenutku, da nema toga koga neće pozvati za svedoka "jer neće da odgovaraju njegov brat i on, a oni da sede kao ugledni građani"… Ko su ti "oni" Šarić ovog puta nije precizirao, pa je "Dan D" odložen do njegovog sledećeg pojavljivanja na sudu, a "Kurir" i "Informer" su osvanuli sa naslovima "Prao sam pare sa političarima", "O imenima na drugom suđenju", "Šarić sarađivao sa vrhom bivše vlasti".

Da Šarić dosta zna može se pretpostaviti; da će pričati i istinu i lagati pokušavajući da sebe nekako zaštiti je logično, jer mu dugogodišnja robija svakako preti, a zbog laganja mu neće biti gore. Da li će sudije uspeti da razdvoje istinu i laži, i ko su "oni" koji zaista imaju razloga za brigu zbog njegovog hapšenja, videće se, valjda, na kraju suđenja, koje će verovatno potrajati. Nije čudno ni da se mediji toliko bave Šarićem, hapšenje kriminalca tog kalibra jeste događaj koji dugo drži pažnju. Ono što, međutim, u "Slučaju Šarić" bode oči je da se taj slučaj već uveliko koristi kao izgovor za situaciju koja podseća na produžetak predizborne kampanje, kao da se izbori nisu tek završili. Na primer, pojedini mediji danima su špekulisali da bi sastav buduće vlade mogao da zavisi i od onog što će Šarić reći u Specijalnom sudu, da u vladi neće biti mesta ni za SPS, ni za NDS, ukoliko Šarić, uz jake dokaze, optuži Ivicu Dačića ili Borisa Tadića, ili njihove bliske saradnike, za saradnju sa njim.

Ako je neko uopšte pomislio da će se sve to desiti na prvom Šarićevom pojavljivanju, nije mnogo pametan, njegov advokat je rekao da mu je potrebno bar mesec dana samo da se upozna sa optužnicom. Na tom nastupu javnost je dobila jadno duhovito i isto toliko razložno svedočenje kojim je Šarić pokušao da objasni kako je postao žrtva bezdušnog sistema. Ako je, međutim, razlog za buku koja se oko Šarića ne stišava nešto drugo, onda je slučaj mnogo ozbiljniji. To, za početak, pokazuje da Vučić i njegovi naprednjaci ništa nisu naučili iz nekih dešavanja u bliskoj prošlosti, koja neprijatno podsećaju na sadašnje događaje. Kod nas su kriminalci odavno shvatili da kod trenutne vlasti može da se kupi vreme ili bar pažnja, ako se za nešto optuže prethodnici te vlasti, ali to kratko traje, naročito ako nije poduprto jakim dokazima (vidi antrfile).

Osim toga, ono što brine je utisak da razlog stalnog podgrevanja "Slučaja Šarić" nije samo želja da se raspetljaju veze narko-kartela, državnih funkcionera i biznismena, već činjenica da nova/stara vlast nema šta drugo da baci pred birače, koji su joj koliko juče izglasali skoro apsolutno poverenje. A to pokazuje da pobednici izbora nisu svesni da se vlast ne može zasnivati samo na održavanju neprekidnog vanrednog stanja, potpirivanog senzacionalnim hapšenjima, dramatičnim konferencijama za medije, najavama borbe protiv onih koji bi da Srbiju gurnu u haos, garniranog sa smirujućim bajkama o Beogradu na vodi, kanalu do Soluna, milijardama evra koje samo što nisu stigle. Da svest o ograničenom roku trajanja ovakve taktike postoji, slučaj Šarić bi se brzo preselio sa naslovnih stranica u sudnicu, a u najvažnije vesti se vraćao kada se tačno utvrdi ko je šurovao sa narko-klanom, umesto što se politika svodi na svakodnevno najavljivanje smaka sveta za "neke" političare i tajkune, dok se nešto drugo ne smisli.

Osnovni problem je što vremena za smišljanje čudesnih rešenja u Srbiji nema: šta god se bude desilo na suđenju Šariću, to neće pomoći da se neki drugi problemi koji čekaju ovu vlast reše, poput zjapećeg bankrota, radnika koji na ulici traže plate i posao, investitora koji ne dolaze. Vešto manipulisanje, krupne a prazne reči, uterivanje straha političkim protivnicima, mogu da pomognu da se osvoji vlast na jadnoj srpskoj političkoj sceni, ali je slaba vajda od svega toga pred delegacijom MMF-a, evropskim zvaničnicima koji svako malo pominju priznanje Kosova kao uslov za ulazak u EU, Vladimirom Putinom, koji iz nekog razloga, usled krize oko Krima, zove na razgovor Vučića i Dačića. Iz tako ozbiljnih problema i pod pritiskom tako ozbiljnih igrača niko ne bi mogao da se bezbolno izvuče, ali teško da će ovima na vlasti to biti uteha u budućnosti.

Legija, pouzdan svedok

Milorad Ulemek Legija, nekadašnji komandant Jedinice za specijalne operacije, optužen za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića, predao se žandarmima 2. maja 2005. godine ispred svoje kuće, uz tvrdnju da se tu krio prethodnih četrnaest meseci. Iste večeri su sa njim u zgradi MUP-a razgovarali direktor BIA Rade Bulatović, ministar policije Dragan Jočić, prisutni su bili i policijski generali Miroslav Milošević i Goran Radosavljević Guri. Tema razgovora je ostala nepoznata široj javnosti, ali ubrzo su političari, mahom članovi Demokratske stranke Srbije, ali i visoki funkcioneri policije, uz podršku tabloida, počeli da najavljuju da će Srbija saznati "pravu istinu" o ubistvu Đinđića kada Legija progovori. Funkcioner DSS-a Dejan Mihajlov izjavio je da Demokratska stranka "zna ko je ubio Đinđića", a ako DS ne kaže ko je to bio, da će on to učiniti. Predsednički kandidat DSS-a na tadašnjim izborima Dragan Maršićanin rekao je da će Legijino pojavljivanje pred sudom možda posredno uticati na opredeljenje birača… Mediji su pomno pratili čime se Legija u zatvoru bavi, šta čita, pljuštali su intervjui, otvorena pisma…

Posle gromoglasnih najava, ispostavilo se da je Legija na sudu izjavio da nema veze sa ubistvom Đinđića, da je na dan atentata u svojoj kući čuvao bolesnu decu, da je bio "zbunjen i šokiran" vešću o ubistvu premijera, da je iz saopštenja MUP koje je video na televiziji saznao da je osumnjičen za ubistvo, da se predao da bi dokazao nevinost, da je po nalogu Čedomira Jovanovića, Vladimira Popovića Bebe, Dragoljuba Markovića i Dušana Spasojevića u inostranstvo preneo 600 kilograma droge iz trezora DB-a u Komercijalnoj banci… Pošto su dokazi o njegovoj krivici bilo dosta čvršći od njegovih laži, Ulemek je dobio 40 godina zatvora; Dejan Mihajlov je kasnije priznao na sudu da je lagao kada je rekao da zna ko je zaista ubio Đinđića, pravdajući se žarom predizborne borbe.

Legija se kao svedok ponovo pojavio nedavno, kada je vlast saopštila da su zbog ubistva Slavka Ćuruvije uhapšeni Ratko Romić i Milan Radonjić. Tužilac Miljko Radisavljević na konferenciji za novinare je rekao: "Uhapšeni Romić i Radonjić su zajedno s Radetom Markovićem ubili Ćuruviju. Do ovih informacija smo došli na osnovu iskaza svedoka koji je odlučio da progovori", kao i da je taj svedok Ulemek i da nije ništa tražio zauzvrat.

Iz istog broja

Internet i sloboda govora

Lagumi foruma i sudski epilozi

Jovana Gligorijević

Istraživanje BIRN-a – Oglašavanje u medijima

Marketinške zvezde na političkom polju

Aleksandar Đorđević, Slobodan Georgijev, Ana Novaković i Melisa Skender

Grupni portret SNS-a

Pobeda mačke u džaku

Đorđe Vukadinović

Politička prestrojavanja

Šta će biti s Vojvodinom

Dimitrije Boarov

Lični stav

Prioriteti nove vlade

Vladimir Marinković

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu