Penzije

Monetarni diktat

U pravu su i oni koji upozoravaju da će penzije biti manje, ali i oni koji tvrde da se to neće dogoditi. Nominalno nepromenjene, one će biti realno promenjene u zavisnosti od okolnosti: što veća inflacija, odnosno porast troškova života, to manje penzije

Monetarni diktat 1

Gomili dokaza koji govore u prilog tezi da se o onome o čemu se najviše priča u suštini najmanje zna, ovog leta pridružile su se i – penzije. I pored bezbroj analiza, upozorenja Međunarodnog monetarnog fonda, objašnjenja nadležnih ministara, pretnji sindikata i penzionerskih udruženja, pored svega onoga o čemu mediji već dugo bruje, i dalje je nepoznat odgovor na ključno pitanje: da li će u budućnosti penzije biti manje ili veće nego do sad?

PAPIR I OLOVKA: Tema je otvorena još prošle godine (najavom povećanja starosne granice za odlazak u penziju), ali su pravi problemi u vezi s penzijama nastali tek pošto je obznanjeno da Međunarodni monetarni fond nije saglasan sa rešenjima koja je u okviru izmena penzionog sistema predložila Vlada Srbije. Uz povećanje starosne granice, taj predlog podrazumevao je takozvanu indeksaciju penzija dva puta godišnje – u tom slučaju, penzije bi bile usklađivane s troškovima života i prosečnim ličnim dohocima 1. aprila i 1. oktobra svake godine. Takođe, predviđeno je i rešenje po kojem će se penzije sve manje i manje usklađivati s prosečnim zaradama, da bi 2009. njihovo usklađivanje bilo obavljano isključivo u odnosu na troškove života. Imajući u vidu da je tokom mandata prethodne vlade ustanovljena kvartalna indeksacija, odnosno usklađivanje penzija četiri puta godišnje i to na osnovu zarada i troškova života, primedbe sindikata i penzionera bile su potpuno razumljive. No, kada se u čitavu priču uključio i MMF, stvar je već postala alarmantna: posle analize ovdašnje situacije, eksperti MMF-a zaključili su da penzioni sistem u Srbiji jednostavno "pojede" pet do šest odsto bruto društvenog proizvoda, a da je istovremeno Vladinim nacrtom izmena penzijskog zakona učinjen ustupak penzionerima. S tim u vezi, isti ti eksperti predložili su indeksaciju penzija samo jednom godišnje i samo na osnovu rasta troškova života. Ističući u više navrata kako se nada da će se MMF ipak saglasiti s predloženim modelom reforme, resorni ministar Slobodan Lalović ipak je podsećao da bi nepostojanje takve saglasnosti, odnosno izglasavanje rešenja s kojim se ne bi složio MMF, imalo "ozbiljne posledice kada je reč o otpisu 700 miliona dolara duga, ali i na smanjenje potencijalnih investicija u srpsku privredu". Preciznije: ako ostanemo pri svome, loše nam se piše.

Kako je skupštinska rasprava o tom pitanju ostavljena za novembar, javnosti je prepušteno da uzme papir u ruke i počne da sabira, oduzima i deli, sve s idejom da se makar približi rešenju zagonetke zvane iznos penzije. Ta računica se u ovom trenutku obavlja po takozvanom švajcarskom modelu, tj. penzije se usklađuju s rastom troškova života i rastom prosečnih zarada: primera radi, tokom aprila, maja i juna 2005. zabeležen je rast zarada od 9,94 odsto, a troškovi života porasli su za 3,70 odsto; kada se oba ta skoka saberu i podele sa 2, dobija se 6,82 odsto, odnosno indeks porasta penzija. Prema predlogu Vlade, ovakva računica obavljala bi se dva puta umesto četiri puta godišnje, dok bi prema rešenju MMF-a to bilo obavljeno samo jednom i to samo na osnovu troškova života – u već navedenom primeru, to bi značilo da će umesto 6,82, penzije biti povišene samo za 3,70 odsto (i to za čitavu godinu, a ne samo za prethodna tri meseca). Imajući sve to u vidu, ispada da su u pravu i oni koji upozoravaju da će penzije biti manje, ali i oni koji tvrde da se to neće dogoditi. Penzije se, naime, neće umanjivati, ali neće se ni usklađivati s inflacijom i ostalim faktorima. Nominalno nepromenjene, one će biti realno manje u zavisnosti od okolnosti: što veća inflacija, odnosno porast troškova života, to manje penzije.

PROBLEMI RAZNI: Šta, dakle, imamo? Imamo sindikate i penzionere kojima nikako ne odgovara da umesto četiri puta godišnje, veću penziju dobiju na svakih 12 meseci. Imamo, pored toga, MMF koji tvrdi da se deficit budžeta i poreska opterećenja moraju smanjiti i da je predložena reforma suviše milostiva prema penzionerima – zbog svega toga, njenim pooštravanjem uslovljavan je nastavak trogodišnjeg aranžmana Srbije s tom organizacijom. Konačno, tu su Vlada i Ministarstvo za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku koji se u datim okolnostima pomalo "gube" ne znajući kojoj će se strani prikloniti: do sada u žestokom sukobu sa sindikatima i penzionerima, sada su suočeni s dodatnim problemima u vidu MMF-a koji traži da budu još oštriji. U tom smislu, indeksacija penzija jeste najveća, ali ne i jedina tačka spoticanja. Pored nje, tu je i podizanje starosne granice za odlazak u penziju, kao i podizanje garantovanog iznosa penzije u odnosu na prosečnu bruto zaradu. Vladin predlog najpre je podrazumevao da se u naredne četiri godine starosna granica za odlazak u penziju produžava za po šest meseci, tako da bi posle četiri godine od stupanja na snagu izmena Zakona o penzionom osiguranju žene odlazile u penziju sa 60, a muškarci sa 65 godina; u međuvremenu, stav je izmenjen, pa je predloženo da se starosna granica poveća odjednom, od 2008. S takvim rešenjem nije se saglasio ni MMF, ali ni penzioneri i eksperti. MMF nalaže da pomeranje započne po prethodnom dogovoru (od 2006. godine), penzioneri objašnjavaju da to nije humano, dok eksperti upozoravaju da čitava stvar nije logična.

Prema mišljenju eksperata, za produženje starosne granice jednostavno nema opravdanja – glavni argument tu je činjenica da je u razvijenim zemljama starosna granica uglavnom pomerena na 65 godina, ali da je u tim zemljama životni vek ljudi znatno duži. Takođe, često se ističe kako je na drugim mestima drugačija struktura zaposlenosti (veći je udeo onih koji rade u uslugama i na fizički manje zahtevnim poslovima), pa je samim tim logičnije rešenje po kojem se strože određuje odnos broja godina tokom kojih se uplaćuju doprinosi za penziju i broj godina tokom kojih se penzija prima. Zanimljivo je, takođe, pogledati iskustva ostalih zemalja u tranziciji i onih sveže prispelih u Evropsku uniju. U Mađarskoj, Češkoj, Litvaniji i Letoniji muškarci odlaze u penziju sa 62 godine, u Estoniji sa 63, u Bugarskoj i Sloveniji granica će biti pomerena na 63 godine tek 2009, a u Rumuniji na 65 godina, ali 2013. Što se tiče pomeranja starosne granice za žene, ono je sporno pre svega zbog brzine predviđenih promena: u Sloveniji, na primer, starosna granica za žene biće 61 godina, ali za neverovatnih 17 godina (tek 2022). Kad se sve to ima u vidu, ispada da je Srbija čista avangarda – predloženim rešenjem Vlade i MMF-a, u pomeranju starosne granice pretekli bismo čak i one mnogo razvijenije od nas.

Što se tiče najnižeg iznosa penzije, situacija je prilično nejasna: u ovom trenutku, najniži nivo penzija je 20 odsto od prosečne zarade u prethodnoj godini, novim predlogom se predviđa da taj iznos bude povećan na 25 odsto, a to je prihvatila čak i radna grupa koju čine predstavnici sindikata i penzionera. Međutim, pozivajući se na činjenicu da takvo povećanje predstavlja dodatno opterećenje budžeta od pola milijarde dinara godišnje, eksperti MMF-a usprotivili su se predlogu, dok je ministar Lalović kasnije rekao da "mi smatramo da toliko možemo izdržati". Šta će to praktično značiti nije poznato, pošto se tom segmentu priče za sada ne posvećuje prevelika pažnja.

KRIZA, BRATE: Kad se sve uzme u obzir, izgleda da je jedino izvesna činjenica da je penzioni fond u dubokoj krizi i da su reforme neophodne. Uprkos svemu što je učinila prethodna vlada, problem višedecenijskog deficita fonda nije mogao biti rešen preko noći. Na jednog penzionera, Srbija ima svega 1,27 radnika koji u fond uplaćuju 22 odsto svojih primanja, a na penzije se ukupno troši oko 14 odsto društvenog proizvoda, što je među najvišim procentima u Evropi. "Kada bi se penzije danas isplaćivale iz penzionog fonda, iznosile bi samo 60 odsto od postojećih, pošto Vlada iz budžeta za fond izdvaja 40 odsto sredstava", objasnio je ministar Lalović u julu 2005, upozoravajući da su zbog toga potrebne "korenite reforme". To je, dakle, jasno. Ostaje, međutim, nejasno zašto se s tim reformama krenulo "preko kolena", odnosno zašto su u nacrtu zakona o izmenama penzionog sistema neka rešenja suviše radikalna i suviše udaljena od srpske realnosti. Određivanje rasta penzija samo prema rastu troškova života i naglo povećanje starosne granice za odlazak u penziju možda bi zaista pomogli državnom budžetu i koliko-toliko obogatili penzioni fond, ali zaista je neverovatno da silni stručnjaci u Vladi i van nje nisu mogli naći neka druga, za penzionere prihvatljivija rešenja. S druge strane, ni to možda nije toliko bitno koliko uloga MMF-a u raspravi o reformi penzionog sistema. Naime, čak i oni koji su odavno pomireni s mešanjem "stranog faktora" u domaće probleme, teško da su mogli poverovati u činjenicu da se Međunarodni monetarni fond upliće i u najinternija moguća pitanja, kao što je procenat porasta penzija. Teoretski gledano, pravo na to daju mu kredit Svetske banke odobren za reformu penzionog sistema, mogućnost za otpis 700 miliona dolara duga kod Pariskog kluba, dogovorena obaveza Srbije da u narednom periodu uštedi određenu količinu novca i brojni drugi aranžmani. Sve to i ne zvuči tako loše – mi ispunimo dogovor, a vi nam malo otpišete dugove i potapšete nas po ramenu – dok se gleda čisto teorijski. Praktično, međutim, sve to znači da će i inače poluprazan penzionerski džep biti dodatno ispražnjen, što sadašnjim i budućim penzionerima nikako ne odgovara, a što se bitnim političkim faktorima odlično namestilo: tokom poslednjih mesec dana, malo je stranaka koje se nisu oglasile upozoravajućim tezama o "ugroženosti najugorženijih" i o lošoj politici Vlade. Zbog toga i ne čudi najava predsednika Saveza samostalnih sindikata Srbije Milenka Smiljanića da će predloženi zakon "izgoreti" u Skupštini ("Mi smo kod jednog broja parlamentarnih stranaka izlobirali da ne glasaju za zakonska rešenja o kojima ne postoji stav socijalnih partnera"), kao i upozorenje da će "Vlada ovog puta morati da se opredeli između MMF-a i građana".

Na prvi pogled jednostavan, taj izbor izgleda ipak neće biti toliko lak: ako izgubi podršku MMF-a, Vlada će na duže staze izgubiti i podršku građana; ako pak izgubi podršku građana, ni taj MMF joj neće mnogo značiti. Ono u šta može da se uzda jeste mogućnost nekakvog solomonskog rešenja u poslednji čas ili već poslovična nezainteresovanost biračkog tela za sve "ozbiljnije teme". Sudeći prema dosadašnjim iskustvima, čini se da će ovo drugo biti presudno.

Iz istog broja

Zaječar

Kristal za vratom

Darinka Mihajlović

Intervju - Vladan Marković, generalni direktor JKP Beogradske elektrane

Grejanje uz kalorimetar

B. Vasić

Privatizacija

Moda konzorcijuma

Miša Brkić

Smena načelnika Kolubarskog okruga

Vojnik i partija

Dragan Todorović

Nedeljni balvan

Uticaj “Sandej tajmsa” na srpsko novinarstvo

Dejan Anastasijević

Pasoš

Kriminal, obični i državni

Miloš VasićAntrfile Tatjana Tagirov

Sećanje na rođendan

Oči boje neba

Slaviša Lekić

Bojić se vratio, gde su ostali

Jul u avgustu

Vera Didanović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu